Nenad Milenković Panić, “POD TOČKOM” GSP zapisi, NoRules izdavaštvo 2020.

 

                                                                            Promena trase

 

Stajalište Šest kaplara kod Ušća, pa semafor. Gledam desno, instiktivno, na zelenu površinu, mada je sneg. Vidim jako lepog mladića. Posmatram kako je fokusiran u svojoj nekoj daljoj aktivnosti. Hoda pouzdano u pravcu podzemnog prolaza. Tanak, i sa svojih 180 cm, nikako mršav, ima pune, ali ne previše, ne za časopis pune, usne boje domaćeg soka od višnje, pravilno čelo, gustu crnu kosu, istu takvu bradu, nešto bleđi ten ali sa finom semitskom notom. Hoda znalački (dakle kratkim, istovetnim, brzim koracima), pouzdano nosi svoju liniju tela jer se u milisekundi duže oslanja na prste pri iskoraku. Kao oni eksplozivni, pragmatični, što kratko ispred sebe vode loptu. Kratko, jer im treba ne samo za for, trk i zalet za šut, već i za dribling, varku i kratak pâs. Oni što je drže gotovo u nogama.

Posmatrao sam ga u tom regularnom vremenu, potrebnom da se vrata zatvore, pogledao sam levo ogledalo, vratio pogled, i nasumično ga podigao ka one dve velike, gotovo kockaste zgrade koje se nalaze dijagonalno preko puta. Volim da ih gledam jer se iza njih ne vide ostale, pa mi one nekako insinuiraju taj moćni prostor obećavajuće novobeogradske kotline iza. Razumeš?

Naročito volim da gledam nebo iznad njih, pogotovo noću, jer kao da gledam u budućnost. Ne radim to sa namerom. Prosto me podigne sam pogled, gore iznad poslednjih etaža i one krajnje odvratne neonske reklame za Maksi, ili Ideu. To nisam sposoban da zapamtim.

Posmatrao sam ga tako, gde odlazi u pravcu podzemnog prolaza, dok je ta zgrada tu, u njegovoj simetrali kretanja stajala tako oduvek, a onda sam poslovično pogledao levo, ka pešačkom. Između njegovog nestanka niz stepenice, prolaza, i mog gledanja na levo, prošao je čitav jedan obrt na trasi, odnosno gotovo dva sata. Ali to može stati u taj jedan sekund prebačaja pogleda jer – vreme na točku je zaista relativno, i nekako se odlepi od zemlje u transcendirajući potisak koji odvaja 20 tona težak autobus od zemlje, naročito ako se vozi u pravcu vrtloga pahulja. I tada, u trajanju jednog treptaja, možeš da budeš opet na istom mestu, dva sata kasnije.

 

I tako, u tom vanvremenu, na tom pešačkom, stoji devojka. Visoka, krupnih kostiju, neobično velikih usta, blistavog čela, toplog umirujućeg pogleda, i sa oblim, borom naglašenim završetkom brade, poput jastučeta za igle i čiode. Duge svilenopeščane kose debele dlake i sa zvonastim, dakle, nešto većim kaputom, na čijem gornjem kraju, poput sleđene aure, blista snegom natopljena krznena kapuljača. Stoji, i u katatoničnoj nepomičnosti leve ruke drži torbicu, u kojoj nosi poklon svom dragom, kao da će joj to nestati ako je pomeri. Pošla je od kuće pretprošlog leta, pravo po povratku s Korčule, nije jela, spavala, samo je spakovala poklon u minijaturnu kožnu torbicu, i uprkos negodovanju oca, starog oficira idealiste, izjurila je u grad. I sada se konačno nalazi na pravom putu. Na pešačkom koji će preći, ući za onim momkom dva sata kasnije u taj prolaz, izaći sa druge strane i uputiti se ka tom nekom delu grada. Zaljubljena, i u onoj tihoj pouzdanoj radosti će nositi suplemente za, recimo karbonare, ili neki sir za picu, možda dobro dimljenu, pravu šunku, onakvu kako se priprema u Dalmaciji, u domaćinstvima uz slivove Neretve, Zrmanje i Krke – uz pomoć drvene stege, dok se iz nje ne iscedi sva nepotrebna voda. To bi joj mogla biti redovna dnevna i čista nesputana radost, to da ode negde tamo, ka ravnici, kao u budućnost, u odnosu na sada, svome dečku, vršnjaku, mladiću, lepom i sa neviđenim potencijalom, sa svojim stanom, prohromskom poluprofesionalnom kuhinjom sa savršenom ergonomijom prilagođenom mladom vlasniku, i sa spot svetlima ispod visećih elemenata. Takvom jednom, kome je, recimo, prijepoljski plemenski odgoj ostavio svu slobodu životnog prostora već u ranim dvadesetim: namešten stan po volji i već sada ,,na ime”, sa šljivovicom iz Sopotnice, berba 1999. (koja je, kažu bolja od one iz Kuršumlije i visokog Pomoravlja, jer je retka i daje više od 10%, jer se radi o tzv. ranici, vodnjikavoj prastaroj sorti, manje konzumnoj, više za kazan), u skrivenom donjem delu neke podkasne. Već u dvadesetim, jer poklonodavci, roditelji, ponosni otac i večno željna mati, stričevi učesnici u mobi imetka loze, već sada znaju da će njihov izdanak doveka biti mužik dostojan nošenja prezimena i da svakako neće proćerdati svu datu mu blagodet, već će, bez obzira na iskušenja novog doba, gotovo svakodnevnih koleričnih tektonskih promena koje ono sobom nosi, ipak ,,stići i uteći i na strašnom mestu postojati”, rečju, biti i ostati čovek, a to je danas isto što i junaštvo. Tu, u stanu bi je čekao oko 21 h uveče, možda već pod tušem, ili je do tada izašao, obuo bele duge i debele Rang čarape. lako bi hodao po parketu stana jer ima savršenu atletsku proporciju, odnos kilaže i kinetike, i uopšte, jer je esencija nagomilane familijarne vrline, savršen za ono što stariji zovu prilikom. Takvi nikuda ne žure i posledica su pravog, zasluženog boniteta. Uvek dobro spavaju, sporo slažu utiske, gotovo nikada nisu životinje u seksu, osim kada ih sobali takva nepokolebljiva nužnost jača od civilizacijskih pedagoških tekovina, jača od svega na kraju krajeva, ali jako retko i u odbljesku. Zato on ne misli o njenom dolasku, niti o pripremi i seckanju svežeg origana. Svoj deo specifikacije je ispunio, doneo je podlogu, ili nudle, sitan čeri paradajz i hladno ceđeno ulje, i sad polako hoda ka divan-širokoj, crnoj garnituri od prave kože. Tu će leći sa podignutom levom nogom na naslon za leđa i čitati knjigu iz antropologije ,,Puške, bacili i čelik’’ romanesknu studiju o rasnoj i kulturnoj segregaciji na pograničnim tačkama razvijenih i primitivnih naroda. To mu treba za seminarski. Listaće neobavezno knjižurinu, uz praćenje dijagrama i upaljen LCD na ESPN kanalu. Ona će se nedugo zatim pojaviti (ima ključeve, razume se). Skinuće u zamašnom predsoblju taj debeli futrovani kaput i otkriti narandžastokoralni džemper koji tako lepo pravi koloritni prelaz između njene kose, zidova predsoblja i rama porodične slike. Ispod radijatora, postavljenog tik do ulaznih vrata, čekaće je par čupavih i nepraktično velikih papuča u obliku glave tirkiznozelenog (ne tirkiznoplavog) monstruma iz crtaća Monsters Incorporating, koga je, iz nevine detinje ljubavi prema sugestivnoj animaciji nazvala Goxy i koji sada spava u krevetu devojačke sobe, zimi neogrejane, koju je napustila pre dva sata, pre dva leta. Sada su joj mišići opušteni i krv se vraća u prste nogu i ruku. Duži je korak, i stan oseća ljubavnim, toplim azilom.

U nekoliko koraka se blago zaleće i skače na deo između njega, knjige i putanje letimičnog pogledavanja ka NFL na ESPN (,,kakve opstruktivne, i sterilne skraćenice, nema tu mnogo mesta za lična poimanja, osim u kontekstu ponuđenog” tako misli). On joj nehajno odgovara trljanjem obraza skrivenog iza mladićke, paperjaste brade, dok mu ona diše u deo između vrata i ključne kosti. To traje nekoliko trenutaka, a onda, kao u prećutnom dogovoru, on malo izdiże glavu kako bi je pustio da dođe do daha i ustane sa naumom da razvrsta i pripremi namirnice. On se vraća knjizi dok ritmički maše olovkom u novom naletu pažnje. Ona podiže farmerice iznad zadnjice, guz levi, pa desni, uz tipični poskok, poravnava taj lepi džemper, onako kako to iznova divno radi, vezuje snop kose iznad potiljka u mačji profil, polako povlači rukave i otkriva pirgave podlaktice. U kuhinji je i pušta internet radio sa audiofilske konfiguracije (NAD pojačalo i predpojačalo, B&W zvučnici serije Nautilus, skupi prozirni kablovi iza, kroz koje se vide namotaji koji nisu od bakra, itd.) i pristupa pripremanju hrane. On će možda zaspati za knjigom i utuljenim tonom na TV-u, što bi moglo dovesti do erekcije, kasnije, kada se probudi. Ona će se tada tuširati ili možda još biti u kuhinji. Možda je poželi tu odmah, možda uskoči pod tuš. Podjednake su šanse da bi u obe situacije doživela orgazam:

1. Jer je sam čin uzimanja tu, pred skoro gotovom hranom, dovoljno snažan u svojoj tobožnjoj protivprirodnosti da bi bio podsticajan

2. Jer joj se telo napunilo toplotom i para pravi magnovenje slično orgazmičkom tutnjanju, pa kako onda da izostane?

3. Jer se nalazi u jednom od onih stanova iz kojih tako lepo sija svetlo koje sugeriše toplinu doma. Isto ono svetlo stanova koje ju je bacalo u nejasnu preddepresivnu nelagodu osećaja izopštenosti, nepripadanja, a onda kasnije angsta i panike.

Sada je i sama sa druge strane tog svetla, mnogo godina kasnije. Sada je zadovoljna, porasla i zadovoljena. I to svetlo je upaljeno, nje radi. Posle toga će svakako večerati, zajedno raskloniti sto, ostaviti ostatke paste ili pice u vakuum plastične posude, uz razgovor o tome šta se onom drugom desilo u toku dana. On će biti manje više monoton u iznošenju sadržaja, ali ona tako voli taj dijalekt, tu korespondenciju njegove prikrivene urođene sirovosti, sam njegov govor, i tu aristokraciju novog sveta metropola na drugoj strani. Divan je, voli ga u nesputanom prostor vremenu stvorenom samo za njih. Kao da je sve to tu čekalo samo na nju, tananu princezu nežnog glasa i sporih pokreta. Kao da je ona logična posledica težnje zdravog i plodnog duha. Jer jeste. Zato on neće nju uopšte slušati, već će se maziti u melodičnom maestralu njenih reči. Zahvalan i zadovoljan, kakav je od rođenja. Mudar rođen, i pravilno vaspitan, jer ,,hijerarhija vrednosti postoji, nemoj da te neko laže”, tako mu je ujko citirao, kaže, jednog polu-Cetinjanina, polu-Jevrejina (neproverenog porekla) iz oblasti Alzasa. Leći će nehajno opet na divan, on će zaspati, a ona će ga posmatrati neko vreme, onda će uzeti daljinski, vrteti kanale bez cilja, jer ništa je zapravo ne interesuje osim ovoga ovde i sada. Kasnije će ustati po Ferero Rocher kugle, koje joj je tata oficir kupio lane u Budimpešti. Tata koji je zdušno očekuje na drugom kraju grada, dok sada, baš sada razmišlja o portretu čoveka mutnog lica, što ga je naslikao još kao mladić, i koji se nalazi na međuspratu apartmanskog objekta za rentiranje, koji je u vlasništvu njegove tašte. U jednoj od rasprava sa njom, rekao joj je za svoje najmlađe čedo, kako će upravo ona biti slika raspada porodice. Suviše je lepa, još je rekao. I strašno ga boli, otkako se rodila, to nije rekao. Nikom.