Mit i sumatraizam: „Kod Hiperborejaca“ Miloša Crnjanskog - piše Viktor Škorić

Gotovo sto godina nakon što je naša književnost obogaćena jednim lirsko-intuitivnim pesničkim programom – sumatraizmom – ne možemo još uvek sa tačnošću utvrditi koje su njegove glavne crte, primarne i sekundarne odlike, njegovo izvorište i uvir. Mnogi ovi problemi zapravo ne podležu racionalnom obrazloženju: pesnička misao Miloša Crnjanskog, ma koliko se sam autor trudio da joj izbori opštevažeći poetički status i programski karakter, bila je zapravo jedna vrsta ličnog svetog grala. Pitanje porekla i geneze sumatraizma čini nam se izlišnim iz više razloga: on je strogo lirskog i neodredivog karaktera i njegova geneza mogla bi se pratiti od početaka entuzijastičkog pesništva i pesništva uopšte. Određivati sumatraizam kao ekspresionističku varijantu, vitmenovski derivat, romantičarski zanos za beskrajem ili starokineski svetonazor, ne osvetljava niti približava njegovu suštinu. Kako za „okidač“ sumatraizma uzimamo strahote Prvog svetskog rata, tačnije pokušaj bekstva od njih, ne treba da nas čudi individualistička dimenzija ovog eskapizma. Međutim, kako je delo koje je naša glavna tema, „Kod Hiperborejaca“, nastalo sa žarišta jednog drugačijeg rata, globalnijeg i krvavijeg, mada ne i filosofski revolucionarnijeg, mora se imati u vidu da simbol Sumatre biva zamenjen jednim širim, opštijim, antičkim, simbolom – Hiperborejom. Razloge za ovu zamenu moramo tražiti u samoj osnovi mita o Hiperboreji, njegovoj prirodi, kao i njegovoj ulozi u samom književnom delu Miloša Crnjanskog.

 

Antički mit o Hiperborejcima jeste svojevrsna predstava zemaljskog raja kod starih Grka. Hiperboreja je zemlja severnih ljudi, iza severnih vetrova, na rubu okeana; zemlja mira, zdravlja i blagostanja, čiji je zaštitnik Apolon i koji u zemlji večnog Sunca obitava zimi, dolazeći do nje u kolima sa upregnutim labudovima. Kod Roberta Grevsa nalazimo tragove Hiperboreje u pričanju Silena, Dionisovog satirskog pratioca: „Silen ispriča izvanredne priče o ogromnom kontinentu što leži preko okeanovog korita, sasvim odvojen od spojenog kopna Evrope, Azije i Afrike, i na kome ima sjajnih gradova naseljenih srećnim stanovnicima džinovskog stasa, koji dugo žive i imaju izvanredno društveno i pravno uređenje. Ogromna ekspedicija – najmanje deset miliona ljudi – krenu odande brodovima preko okeana u pohode Hiperborejcima; ali shvativši da je njihova zemlja lepša i bolja od svega što stari svet može da ponudi, povukoše se nezadovoljni i razočarani. Među ostalim čudima Silen pomenu i strašnu jamu preko koje nijedan putnik ne može da pređe. […] Plodovi sa obale druge reke vraćaju mladost, čak i u pozno doba čovekovo, u stvari, pošto se pređu unazad srednje godine, mladost i mladićstvo, čovek postaje ponovo dete, zatim novorođenče, i najzad iščezava“.

 

 

Hiperborejstvo Crnjanskog iz rimskih dana (1938-1941) opisanih u delu „Kod Hiperborejaca“ zasniva se na udvajanju stvarnosti, odnosno njenog prevladavanja. Ratom zahvaćena Italija, a sa njom i Rim, razlomljena je i rasparčana u svesti naratora. Razloge Crnjanskovog posezanja za Hiperborejom nalazimo u njegovom putovanju do skandinavski predela, nalaženju neposmatranih veza i snažno osećanje oslobođenja i mira koje severne zemlje mogu da ponude. Tako se stvarnost Rima zapravo predstavlja kao bleda varijanta mitske priče. „Sa Talijanima imam odnose, u službi koju vršim u Rimu, realne, konkretne. A stvarnost, u ovakvim vremenima, nije, ni prijatna, ni laka. Pa se zato rado vraćam, u sećanju, u te hladne, ali lepe, severne, zemlje, kroz koje sam prošao, bezbrižan. Opštim, u mislima, sa tamošnjim poznanicima, ljudima i ženama, da zaboravim ovo, što se u Rimu čeka. Zato sedim i na tom trgu, i kod te fontane, i čekam.
Besmisao onoga što se, znam, sprema, nekako mi je tamo lakši“.
Vreme ne postoji kao celina već u ovom žanrovski hibridnom delu Miloša Crnjanskog nalazimo raspored vremenskih etapa u vidu nivoa: stvarnosti, sećanja i sna, odnosno mita. Na paradigmatskom nivou ono se može podeliti na dve ravni: „neostvareno“ i „nedoživljeno“ sa jedne strane i „zaustavljeno“ sa druge, pri čemu bi prve dve odgovarale stvarnosti, a „zaustavljeno“, odnosno „ostvareno“ vreme delimično ravni sećanja i u potpunosti ravni sna-mita.

 

Značaj koji Crnjanski daje snu dokazujemo na više načina. U prvoj glavi „Rimske noći i dani“ Crnjanski se postavlja kao apologeta idealističkih filosofa i pobornik oniričkog shvatanja čovekova života: „Ja se onda branim, da je ta misao, da je život san, prisutna u celoj istoriji sveta i čovečanstva. Šekspir kaže da je naš život „od sna satkan“. San, kažu nemački filosofi. San, kažu i grčki filosofi. San, kaže i Sokrat, taj najčestitiji čovek Atine – koji je najveća uteha, bar meni. San, kažu i kineske taoiste. San, kažu i na Tahitiju. Svud to kažu, gde ljudska noga kroči“. Međutim, kako je ratna stvarnosti Rima nezanemarljiva, dodaje: „U svakom slučaju, znam već da stvarnost nije nimalo jednostavna. Ona dolazi i ispred, i iza, sna“.
Kako bismo razumeli odnos između mitskog i konkretnog sveta, neophodno nam je naći reference mitskog sveta u življenom dobu (budući da se narator postavlja kao zapisivač svojih sećanja, dakle, kao memoarist, svedok življenog). Mit odlikuje: slika sveta, određeno shvatanje života, likovi junaka i tehnika pripovedanja.
Slika sveta: u putopisnom delu „Čupavi konji sa Islanda“ predstavljen je svet koji nije usko vezan samo za ovu ostrvsku zemlju, nego i za celu Hiperboreju. Primetne su spoljne oznake mitskog sveta i njegovi entiteti: mračno, nesigurno vreme i prostor smrti naspram „večnog proleća“ Italije - Perpetuum ver est -; životinjski svet snažnog simboličnog naboja, tj. konj i labud, koji su čvrsto vezani za antički mit, za Apolona i solarni princip. Naposletku, nordijske sage izviru iz pripovedanja o ledu severa, heroji poput Flokija Vilgerdarsona, bezimenih junaka koji imaju funkciju kao biblijski Noje, antički par Deukalion i Pira itd. Naposletku, i glečeri, vulkani i jezera nosioci su mitologizacije književnog dela. Preneti na prostor pripovedanja, ovi mitski modeli čine mitski prostor koji je diskontinuiran, znakovan i skučen; skup pojedinih objekata koji imaju vlastita imena; kolažno organizovan i raspolaže sposobnošću da modeluje druge, neprostorne odnose. To je ograničen, malen i zatvoren prostor, mada ima sposobnost širenja, i on to čini na račun stvarnosti. Ovaj princip saobražavanja nalazimo i u sumatraizmu dvadesetih godina kod Miloša Crnjanskog. Takođe je značajno reći da se vrši i obratni proces te junaci stvarnosti postaju mitski: Nobile (pilot), Trigve Gran (istraživač), Ble (kartograf), Amundsen, Elsvort, Malmgren, ekspedicija Andrea, Strindberga i Frenklena, Levanjevski...

 

 

Kao u svom romanu prvencu „Dnevniku o Čarnojeviću“, Crnjanski se i u svom delu iz šezdesetih godina služi motivom dvojnika. Dvojnički par, gotovo analogan Rajiću i Čarnojeviću, čine u ovom slučaju Crnjanski i Iperboreo. Već je Petar Džadžić uputio na strukturalni značaj dvojnika u romanima Crnjanskom. Parcelisanje junaka neizbežno sa sobom dovodi do toga da imaginirajuća svest uobličava poredak druge stvarnosti; te dve stvarnosti, nazvali bismo ih ratna i sumatraistička, antipodne su. Kada mitopoetski junak prevlada u romanu, nastaje udaljavanje od stvarnosti Italije. U Rimu Crnjanski se oseća kao senka: „Kroz ceo mesec avgust, te godine, neka me melanholija, kao senka, pratila, kroz palatu Borgeze. Čujem je kako mi šapuće u uši, da je moja zemlja svakim danom sve dalje od mene, i da sam u tuđini, uoči rata, a da je to svoje vrste nesreća u ljudskom životu. Meni nije nepoznata. Meni se to po drugi put događa“.
Tako se otvara pogled na shvatanje života u delu „Kod Hiperborejaca“. Ona je prevashodno mitopoetska. Uočavamo paralelnost i korespondenciju stvarnosti, sećanja i sna. Simbol tih odnosa svakako je kupola bazilike svetog Petra ili, kako je Crnjanski naziva „Mikelanđelova kupola“. Kao konkretno, materijalno zdanje, ono je istovremeno sećanje koje čuva nasleđe prošlosti, kao nebo natkriljuje Rim i u isto vreme figurira kao Sunce. U Mikelanđelovoj kupoli dolazi do prepleta svetova iz kog se rađa shvatanje života kao večnosti kojoj čovekova duša teži; ta večnost svakako se nalazi u zagledanosti čoveka u nebeska, sumatraistička prostranstva. Sumatraizam i hiperborejski mit susreću se u kupoli Mikelanđelovoj.

 

Naposletku, važno je reći da i poimanje vremena u „Hiperborejcima“ jeste jedan kompromis mitskog, tj. cikličnog i linearnog ili istorijskog vremena. Mogućno je pratiti godine, pa čak i meseca romaneskne radnje, ali čestim reminiscencijama, postupkom esejizacije i fragmentarizacije proznog teksta, kao i doslednim ponavljanjem čitavih misaonih sklopova ili karakterističnih rečeničnih obrta, stvara se utisak ciklizacije, poznat još iz ranijih Crnjanskovih dela. Četvorostruko ponavljanje motiva slomljenog galebovog krila i senke koju kamera hvata pri njegovom fotografisanju lajtmotiv je književnog dela. Uopšte, motiv senke opsesivni je motiv Crnjanskog, sa svim njegovim mitskim, arhetipskim i poetskim slojevima. On čini još jednu vezu između sumatraizma, odnosno Miloša Crnjanskog i Hiperboreje. Odmak od Hiperboreje, sa druge strane, predstavlja stalno prisustvo smrti, u svoj njenoj mnogostrukosti.

 

Miloš Crnjanski, veliki sanjar i tragalac neposmatranih veza, pokušaće da kroz sumatraističku prizmu rekonstruiše prošli svet Hiperboreje, bilo putem umetnosti (pri tom navodi mnoge „Hiperborejce“ pisce kao argumente: Strindberg, Ibzen, Gogolj, Andersen, Kjerkegor), arheologije (freske u Herkulanumu), geologije, botanike itd.
Možemo reći da u epohalno burnom nevremenu četrdesetih godina XX veka, Crnjanski nalazi načina da paralelno postavi stvarnost i mit iz kategorije aura aetas. Rešenje istorijsko-poetskog sukoba koje nam se nameće pri čitanju dela „Kod Hiperborejaca“ jeste svojevrsna koegzistencija jave i mita, odnosno meteorske kiše rata i sumatraističkog svetonazora. Rečima Crnjanskog: „Lepo mi je Strindberg govorio, da ima nečega u svetu, što nije stvarnost. Nije ni san. Nego san na javi“. Upravo san na javi je princip po kome oživljava sumatraistička poetska ideologija, baš na isti način na koji se i Hiperboreja ostvaruje u memoarskoj prozi rimskog doba našeg pisca.

(Esej je deo knjige eseja "Melanholični otpor forme" Viktora Škorića, objavljene U Banatskom kulturnom centru 2021. godine.)

Mihail Bulgakov: UMETNIČKI ŽIVOT (priča iz zbirke "Morfijum")

 

 

                                                              1. Kako opstati uz pomoć književnosti.

                                                                Jašući na drami u Tiflis

 

 

Kao pred jedinim bogom priznaću, ako me kogod pita, šta sam zaslužio: zaslužio sam robiju.

To, uostalom, i nije zbog Tiflisa, u Tiflisu nisam ništa loše uradio. To je zbog Vladikavkaza.

Bili su to moji poslednji dani u Vladikavkazu, jer je strašna avet gladi (Aha! Stereotip! „Avet gladi“... Uostalom, šta me briga. Ove beleške nikad neće biti objavljene.) dakle, strašna avet gladi zakucala na vrata moje skromne sobe, gde sam dobio smeštaj. Ali odmah posle aveti pokucao je i advokat Genzulajev – svetla ličnost sa kratkim brcima i nadahnutim licem.

Imali smo razgovor koji ovde navodim stenografski:

 

 

–        Šta ste se tako snuždili (to pita Genzulajev)?

–        Kako da se ne snuždim, kad treba da umirem od gladi u ovom vašem bednom Vladikavkazu...

–        Da je Vladikavkaz bedan grad – to stoji. Teško da ima gori na svetu. Ali baš da umrete od gladi?...

–        A šta drugo da radim. Iscrpeo sam sve mogućnosti. U pododeljenju za umetnost nema para i plate se ne daju. Uvodni govori pre izvođenja komada na sceni više se ne drže. Objavio sam humoresku u lokalnim vladikavkaskim novinama i dobio za nju 1200 rubalja i upozorenje da će me zatvoriti u specijalno odeljenje ako objavim još nešto slično tome.

–        Ali zašto? (Genzulajev se uplašio. Razumljivo. Ako prete specijalnim odeljenjem, znači da sam sumnjiv.)

–        Kažu, zbog ismejavanja.

–        Ah, gluposti. Ovde se ljudi jednostavno ne razumeju u humoreske. Nego, znate šta...

       

    I evo šta je uradio Genzulajev. Nagovorio me je da zajedno sa njim napišem revolucionarnu dramu iz lokalnog života. Ali ne bi trebalo da sad opanjkavam Genzulajeva. On mi je dao ideju, a ja sam se – mlad i neiskusan – složio. Kakve veze ima Genzulajev sa pisanjem drame? Nikakve, jasna stvar. On mi je odmah tu i priznao da iskreno mrzi književnost, čime je naglo stekao moju simpatiju. Ja takođe mrzim književnost i to, verujte mi na reč, mnogo više nego Genzulajev. Ali Genzulajev do u detalje poznaje lokalni život, ako se, naravno, mogu nazvati životom sićušni ražnjići za doručak u podnožju najodvratnijih planina kakve je svet video, kindžali za turiste od tobožnjeg čelika, mršavi konji, trećerazredne krčme i jeziva muzika.

 

–        Biće idioti oni koji kupe tu dramu.

–        Bićemo idioti mi ako ne uspemo da je prodamo.     

 

Napisali smo tu dramu za 7 ½ dana, potrošivši tako dan i po više nego što je trebalo za stvaranje sveta. Bez obzira na to, naša drama ispala je još gora nego svet. Sa sigurnošću tvrdim jedno: ako nekad bude bio izbor za najbesmisleniju, najnetalentovaniju i najgluplju dramu, naša će dobiti prvu nagradu (premda, uostalom... padaju mi na pamet neki komadi iz 1921-1924, i počinjem da sumnjam...) dobro, ako ne prvu, a ono bar drugu ili treću.

Ukratko: nakon što sam napisao tu dramu, na meni je neizbrisivi pečat sramote, i jedino u šta se uzdam je to, da je drama već istrunula negde u podrumima vladikavkaskog pododeljenja za umetnost. Priznanica može i da ostane. Ona je bila na 200.000 rubalja. Sto – meni, sto – Genzulajevu. Drama je igrana triput (rekord) i publika je pozivala autore na scenu. Genzulajev je izlazio i klanjao se, stavivši ruku na ključnu kost. Izlazio sam i ja i pravio grimase, kako mi niko ne bi posle prepoznao lice sa fotografije (pravljena je uz pomoć magnezijuma). Zahvaljujući tim grimasama, u gradu se počelo pričati da je autor genijalan ali, na žalost, lud. Prilično uvredljivo za mene, pogotovo što mi grimase uopšte nisu trebale – snimao nas je fotograf koji je bio rekviriran i vezan za pozorište, tako da na slici nije bilo ničeg osim puške, natpisa “Živel...” i magle.

Sedam hiljada sam pojeo za dva dana, a za ostale 93 hiljade rešio sam da otputujem iz Vladikavkaza.

 

Zašto? Zašto baš u Tiflis? Da me ubijete, sad vam ne bih mogao reći. Uostalom, prisećam se nečeg. Pričalo se, da:

1)      u Tiflisu rade sve prodavnice,

2)      u Tiflisu ima vina,

3)      u Tiflisu ima jeftinog voća i da je vrlo toplo

4)      u Tiflisu ima mnogo novina itd. itsl.

Rešio sam da putujem i prvo sam uzeo da se spremim. Spakovao sam svu svoju imovinu – ćebe, malo rublja i petrolejku.

1921. godina je bila malko drugačija nego 1924. Jedna od razlika je što se čovek nije mogao tek tako spakovati i otputovati kud hoće. Očigledno, oni koji su upravljali putovanjima građana razmišljali su otprilike na sledeći način:

–  Ako svako krene nekud da putuje, šta će onda biti?

I zato sam prvo morao da dobijem dozvolu. Odmah sam predao molbu kud treba i u rubrici gde se pita:

– A zašto putuješ?

Napisao sam s ponosom:

– Radi postavljanja na scenu svoje revolucionarne drame!

U celom Vladikavkazu bio je samo jedan čovek koji me nije znao u lice, i upravo taj vrli junoša sa pištoljem na bedru stajao je kao zalepljen za sto gde su se izdavale dozvole za putovanje u Tiflis.

Kad je na red stigla moja dozvola i kad sam ispružio ruku da je uzmem, ovaj junoša me zaustavi i reče zvonkim i neumoljivim glasom:

– Zašto putujete?

– Radi postavljanja na scenu svoje revolucionarne drame.

Onda junoša stavi dozvolu u kovertu i kovertu zajedno sa mnom predade nekom čoveku sa puškom, rekavši:

– Vodi ga u specijalno odeljenje.

– Ali, zašto? – upitao sam ja.

On me nije udostojio odgovora.

Obasjavalo me je blistavo sunce (to je jedino što ima blistavo u Vladikavkazu) dok sam išao kaldrmom, praćen od strane čoveka sa puškom. On reši da me malo razgovori pa reče:

– Sad kad budemo prolazili kroz pijacu, nemoj da probaš da mi begaš. Biće greha.

– Čak i kad biste me molili da to učinim, ja ne bih učinio – rekoh mu sasvim iskreno.

I ponudih ga cigaretom.

U drugarskom raspoloženju, stigosmo u specijalno odeljenje.

Prolazeći kroz dvorište, na brzinu se prisetih svih svojih zločina. Bilo ih je ukupno tri.

1) 1907.godine, dobivši jednu rublju i 50 kopejki za kupovinu udžbenika fizike Krajeviča, potrošio sam ih na kinematograf.

2) 1913.godine oženio sam se uprkos protivljenju moje majke.

3) 1921.godine napisao sam onu famoznu humoresku.

Drama? Ali, drama možda i nije nikakav kriminal, nego baš suprotno.

Za informaciju licima koja nikad nisu bila u specijalnom odeljenju: radi se o velikoj sobi sa tepihom na podu, ogromnim, neverovatnih dimenzija pisaćim stolom, osam telefona – svi različiti – sa kablovima zelene, narandžaste i sive boje, a za stolom čovečuljak u vojnoj uniformi sa simpatičnim licem.

Guste krošnje kestenova u otvorenim prozorima. Čovečuljak koji je sedeo za stolom, ugledavši me, brzo je pokušao da od simpatičnog napravi surovo lice, što mu je uspelo samo delimično.

On izvadi iz ladice neku fotografiju i poče da gleda čas u nju, čas u mene.

– Nisam to ja – žurno sam ga izvestio.

– Brkovi se mogu obrijati – zamišljeno je rekao čovečuljak.

– Da, ali pogledajte samo – rekao sam. – Ovaj je crn, kao krema za cipele, i ima 45 godina. Ja imam svetlu kosu i 28.

– Ofabali ste se? – nesigurno je izneo pretpostavku.

– A to što je ćelav? I pogledajte mu nos. Molim vas, obratite pažnju na taj nos.

Čovečuljak je uporedio moj nos sa onim na fotografiji i sva nada ga je napustila.

– Stvarno. Uopšte ne ličite.

U novonastaloj kratkoj tišini sunčev zrak se odrazio sa mastionice.

– Vi ste knjigovođa?

– Bože sačuvaj.

Opet pauza. Krošnje kestenova. Izvajana tavanica sa Amorima.

– A zašto putujete u Tiflis? Odgovaraj brzo, bez razmišljanja! – čovečuljak je postavio zahtev.

            – Radi postavljanja na scenu svoje revolucionarne drame! – ispalio sam.

  Čovečuljak je otvorio usta, povukao se unazad i zablistao u sunčevom zraku.

            – Vi pišete drame?

            – Da, između ostalog.

            – Vidi ti njega. Pa, jeste li napisali dobru dramu?

            U njegovom glasu bilo je nešto što je moglo dirnuti svačije srce, samo ne moje. Ponavljam, zaslužio sam robiju. Krijući pogled, odgovorih:

            – Da, dobru.

Da, da. To je moj četvrti zločin, najteži od svih. Da bih ostao čist pred specijalnim odeljenjem, trebalo je da odgovorim ovako:

– Ne, to nije dobra drama. To je obično smeće. Jednostavno, želim da odem odavde.

Ali ja sam samo gledao vrhove svojih iznošenih čizama i ćutao. Trgnuo sam se kad mi je čovečuljak pružio cigaretu i dozvolu za putovanje.

A onda je rekao onome sa puškom:

– Isprati druga književnika.

Specijalno odeljenje! Molim te da zaboraviš na to! Vidiš da priznajem. Skidam sa sebe trogodišnje breme. To što sam učinio u specijalnom odeljenju za mene je gore nego sabotaža, kontrarevolucija i zloupotreba službenog položaja.

Ali ja te molim da zaboraviš!

 

 

                                                                        2. Večne lutalice

 

 

Kažu da se od 1924. godine iz Vladikavkaza u Tiflis može stići vrlo jednostavno: treba samo iznajmiti automobil i voziti se Vojno-Gruzijskom cestom kroz vrlo lepe predele i svega 220 kilometara. Ali 1921. godine je sama reč “iznajmiti” u Vladikavkazu zvučala kao strana reč.

I zato sam morao da putujem ovako: otišao sam sa svojim ćebetom i petrolejkom na stanicu i tamo, preko šina, počeo da obilazim teretne vagone. Brišući znoj, na sedmom koloseku ugledah čoveka u noćnim papučama i bradom u obliku lepeze, koji je stajao na otvorenim vratima, ispirajući čajnik i ponavljajući mrsku reč “Baku”.

– Uzmite i mene sa sobom – zamolio sam ga.

– Neću, odgovorio je bradonja.

– Ali molim vas; zbog postavljanja na scenu revolucionarne drame – rekao sam.

– Neću.

Bradonja se vratio u vagon sa svojim čajnikom, a ja sedoh na smotano ćebe pored vruće šine i zapalih cigaretu. Među vagonima je bilo veoma toplo i ja odoh da se napijem vode iz slavine. Onda opet sedoh i osetih kako od lokomotive u groznici bije vrelina. Bradonja je izvirio.

 – A kakva je drama? – upitao je.

– Evo, pogledajte.

Razmotao sam ćebe i izvadio dramu.

– I sami ste je napisali? – nepoverljivo je upitao vozoposednik.

– Ja i Genzulajev.

– Nikad čuo.

– Moram da otputujem odavde.

–Ako ne dođu dvojica, onda ću vas, možda, povesti. Samo nemojte da tražite ležaj. Nemojte misliti – ako ste napisali dramu – da možete da izvoljevate. Ima dugo da se putuje, a mi smo i sami iz politprosvete.

– Neću izvoljevati – rekao sam, osetivši dašak nade u vrelom vazduhu – mogu ja i na podu.

Sedeći na ležaju, bradonja me upita:

– Imate provijanta?

– Imam nešto malo para.

Bradonja je razmislio.

– Evo šta ćemo. Prijaviću vas za sledovanje zajedno sa nama. Ali morate da učestvujete u našim putnim novinama. Šta možete da napišete za novine?

– Šta god treba – ustvrdio sam, dokopavši se sledovanja i žvačući tvrdu koru.

– Čak i humoresku? – upitao je on. Na licu mu se videlo da me smatra za lažova.

– Humoreske su moja specijalnost.

Tri lica i jedne bose noge ukazaše se između ležajeva. Svi su gledali u mene.

– Fjodore! Ovde ima jedan prazan ležaj. Stepanov neće doći, majčin sin – izjaviše noge. – Možemo da pustimo druga humoristu.

–  Pusti ga – zbunjeno je rekao bradonja Fjodor. – A kakvu humoresku ćete nam napisati?

– Večne lutalice.

– Kako počinje? – upitaše odmah sa ležajeva. – Dođite kod nas, imam čaja.

– Večne lutalice – to je baš dobro – rekao je i Fjodor, skidajući čizme. – Trebalo je da nam odmah kažete za humoresku, a ne da sedite na šinama dva sata. Dođite ovamo.

 

Vreli vladikavkaski dan smenilo je predivno veče. Okvir za veče – modre planine. Na njima večernji dim. Podnožje – ravnica. I po toj ravnici, podrhtavajući, zakotrljaše se točkovi. Večne lutalice. Zbogom zauvek, Genzulajeve. Zbogom, Vladikavkaz!

 

 

 

 

 

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                

Ljubomir Ćorilić - MARKOVIĆEV MODEL ISKAZNE FORME POEZIJE

 

O apsolutu vrednosti poezije Dragana Markovića

 

 

 

OTKLJUČAJ

TROSTRUKA VRATA

KAMENA

PLAMENA

I ONA KOJIH NEMA

zatim se zlatnim

stepeništem

spusti u tamno

sopstvilište

i lišen sunca

krtičari

sve dok ne nađeš

slatku glinu

zbog koje krilati

grnčari

dube zemaljsku

okruglinu

 

(D. Marković, Rastrojstvo,

poetički uvod u knjigu)

 

        Akademska književna kritika ne zna da se pre devet godina oglasio pesnik Dragan Marković (Kostajnik, kod Krupnja, 1978), danas najizrasliji pripadnik mlađe generacije srpskih pesnika, koji se „zlatnim stepeništem spustio u tamno sopstvilište“, da bi „krtičario sve dok ne nađe slatku glinu zbog koje krilati grnčari dube zemaljsku okruglinu“, i da bi shvatio svojim proslovom, stihopadom i stihouzletom, da se u traganju za suštom svetlošću duha poezije „drhti pred belinom, / slabunjav, lelujav, / obesnažen... (...), slatkom jezom prožet (...), pupoljcima smožden“ (ista knjiga, pesma Jeza).

      Kako se u pesništvu javio Marković knjigom Rastrojstvo (2011), sa sličnom lirskom prodornošću javili su se, svojevremeno, i Dragomir Brajković (Veliko putovanje – 1970), Srba Ignjatović (Koji nemaju duše – 1971), Zoran M. Mandić (Koraci sumnje – 1971), Slobodan Stojadinović  (Vremenik – 1973), Manojle Gavrilović (Sunce i kočije –1975), Bratislav R. Milanović (Jelen u prozoru – 1975),  Miljurko Vukadinović (Slobodno sredozemlje – 1977), Miloš Komadina (Obično jutro – 1978), Nenad Grujičić (Maternji jezik – 1978), ovaj autor (Velika naplata – 1978) i još ne tako brojni pesnici koji su sedamdesetih godina ušli u književnost. Po kritičarima, autentične poetike, različiti motivski krugovi i modeli pevanja.

      Nakon treće knjige pesama Rastrojstvo, i Markovićeva poezija se obznanjuje kao autentična poetika sa svojstvom autonomnog poetičkog modela. U traganju za svojim „iskaznim Ja“ stigao je do sušte forme. Ovaj autor je u pogovoru ostavio o tome sledeći trag:

       Marković odronjava slog, glas, stih, značenja i formu (...). U nekim trenucima pesmu pretvara u bolni uzdah, u drugim vraća joj mir duše. Uzbuđen, ili, racionalno suzdržan, najbolje oseća aure, oreole, astralne pesjaže, nevidljive tragove, pleše s rečima blesasto, u dosluhu s mrtvim i opustošenim, primećujući da u njemu nešto kljuca i kokodače, da kaplje kao vreme i uporno kopka po duši, telu, sve u krug, elipsasto i spiralno, kroz krst i cvet (...). Pesnikov ego sve vidi, sve čuje, oseća, prodeva kroz um, preispituje, poredi, insistira na razlikama, opipava puls bića i stvari, inventariše sadržaje, misleći misao „neshvatnicu“.

 

 

      Okrećući i prevrćući reči i stihove, cedeći iz njih sušta značenja, iskušava da li je kadra misao da prodre iz nevidljivog u vidljivo, iz senzibilnog i senzitivnog u hladno, ravnodušno, dezavuišući pri tom pred čitaocem stereotipe i potrošeni jezik. Žudi da mu se „ribe značenja“ izmreste kroz misao, da se značenjski umnože u klijanja i razgranato stablo jezika. 

       To u osnovi znači da je prauzrok i poreklo današnjeg apsoluta vrednosti poezije Dragana Markovića u trodelnom pevanju treće knjige Rastrojstvo. Recenzent je poznao da je reč o pesniku koji će osvežiti srpsku pesničku scenu. Pesme su vidljivo krenule u iskušavanje sveta i svog pesnika; pokazale smer kojim bi mogao da ide dalje.

       Autentičnost Markovićeve poetike danas prepoznajemo u širokom polju asocijacija, pesničkim igrama reči i značenja koja se rađaju u novom kontekstu, s novim sintaksičkim i poetičkim dejstvima, u igrama obogaćenim iskaznom snagom ironije i crnog humora – figura koje odagnavaju sladunjavost i neoromantični patos. Ključ je u emanaciji nove energije i svežine poezije prevashodnim prosjajima pesničkog jezika. Shvativši da je suštastvo poezije u jeziku, tim ključem je odlikovao sve svoje knjige. U njima je priređivao nesvakidašnje utakmice reči u nalaženju asocijativnih značenja bitnih za njegovu zamisao pesme. Tako su njegove pesme postale neuobičajen sinonim poezije.  Iskazno vrlo bogate i praskave.

     Uveo je u pesme novi stihovni i sintaksički tretman reči, podigao im značenjski potencijal, oslobodio neoslobođenu slogovnu energiju, skraćujući ili produžavajući njihovu dejstvenost nagomilavanjem prhke glasovne potentnosti suglasnika, izazivanjem iskrenja koja pomažu da i sadržaji budu bliže umu i emociji. Osvežavao je poetički iskaz i stvorio prepoznatljivo svoj pesnički kontekst. U njegovoj pesmi neočekivane sintagme su početak svega: oslobađanja govornih (rečitativnih) i  pisanih (akribičnih) svojstava jezika.

       Pesničkih „argumentacija“ ima napretek, ali su potrebne i validne citatne opaske. Praksa uzimanja „zaštićenih svedoka“ pomoći će da razvijemo tezu o apsolutu vrednosti  poezije koja je sve zastupljenija na srpskoj pesničkoj sceni. U ovom hudom vremenu, Marković oporavlja život  poezije.

      Kad je Stojan Đorđić, 2015, predložio knjigu 24 za nagradu Meša Selimović, obrazložio je:

       Od samoniklog pesničkog nadahnuća, na koje se sasvim oslanja, od prepuštanja začudnom jezičkom oblikovanju, koje neguje na svoj način, D. Marković stiže do stihova iznenađujuće i neodoljive sugestivnosti.

      Nina Kadić Jovović u pogovoru knjizi pesama Po kratkom postupku (2020) proriče potencijalni uticaj Dragana Markovića na tokove srpske poezije: 

       Marković se nakalemio na neki budući ''izam'', odnjegovan najljepšim svitanjem jezika, sežući iza, iza do suštine apsolutne poezije, tamo gdje je u mikrokosmosu riječi založen makrokosmos emocije, ritma i harmonije kao atributa mišljenja.

       Sa njegovom pojavom Nina izjednačava pojavu potencijalno novog „izma“ koji još nije terminološki označen. Recenzenti, pisci pogovora, urednici, prikazivači, slično ocenjuju njegov poetički potencijal, a cela istina mogla bi da se saopšti i ovako:

       Ukresao je nepredvidive mogućnosti otključavanja jezičke apsane u kojoj boravimo nećkajući se da izađemo iz nje, jer ne vidimo jasno da srpski jezik ima moć neizmernog oslobađanja emocija, misli i nauma, te da njime možemo i mi slično da baratamo – ako imamo dara kao pesnik koji je darivan i magijskim ključem za otključavanje poezije – za stavljanje reči u produktivan  značenjski pokret, bez bojazni od prigovora da lingvopoetički to nije u redu. Jeste, još od orfejske žudnje za Euridikom.

       Marković nije svoju emociju i erudiciju kvario akademskim lingvostilističkim pravilima i umivanjem jezika. Pustio je da njegova pesma dejstvuje leksičkim blagom koje baca u zaborav današnja slengovska i elektronska generacija, koja, u jurnjavi za komunikativnim i korisnim, gubi osećaj za jezičke i pesničke prelive, a Marković čuva svoj osećaj za jezik i poeziju. U tome je imao posebnu pribranost.

       U svom rustikalnom prostoru (Kostajnik, kod Krupnja) nije se povodio za rustikom. Umesto da se raspevava sa zelenim, sivim, modrim, okrvavljenim jesenjim slikama prirode, i ratovima, o kojima još pričaju stari, svaki čulni utisak i misao podvrgavao je senzibilnom i misaonom preispitivanju, stavljao ih u kontekst dijalektalnog govora štokavske varijante kojoj pripada, kojim se bobu kaže bob, popu pop, pesniku – potamo se. Proniknuo je sveazbučnom žicom i poetičkim vibracijama kojim bi smerom mogla da krene srpska poezija, pa se upravio prema tom smeru.

        Nije se okrenuo ka obeskrvljenim postmodernim obrascima i drugim danas aktuelnim „izmima“. Nešto ga je povuklo ka nepropadljivim bićima jezika i poezije. Inspiraciju i oslonac je našao u arhetipu narodne i umetničke pesme, u aforističkoj sažetosti iskaza, a nadahnuće u životu i večno aktuelnom sukobu između tradicijskog i modernog. Zahvaljujući tome se za kratko vreme uzneo u astralnozemaljske visine i izgradio svoj model pesme.

        Samo takav je mogao da napiše knjigu pesama 24 (2015), orfičkim rukopisom, koji bi nekima bio dovoljan da obezbede mesto među najboljim srpskim pesnicima tog nasleđa (Dis, Crnjanski, Desanka, M. Dedinac, Raičković, Ž. Živković, K. Ilić).  Možda je knjiga stigla u nevreme, ali je toliko prožeta lirskim nabojem, zaumno gradiranim slikama čovekove sudbine, metaforskim sjajem, eliptičnim stihovima, da se ni najveći pesnici ne bi postideli njenih emocija, opevane  skepse i majstorstva skladanja stihova i strofa:

Kad umre čovek ko što mru izvor, hrast, vulkani,

kad umre strašnom smrću i krasnom istovremce,

kad umre čovek, suzo, ako te ima, kani, 

u ime nerođene i nedorasle dece,                                                                                                                

čije se kosti krune pod zvezdanom kupolom, 

 u crn kam zatabane sprovodom, snom i kolom...

                (Kad umre čovek koga nisi poznavao)

      Ova pesma nije mogla postati Markovićev pesnički model. Vratio se svom prilagodljivijem i raznovrsnijem stihovanju u duhu otelovljenja dijalektalnog poetičkog govora na temelju ranije započete pesničke prakse.  

 

 

      Povodom knjige Gluvo doba (2016), Danijela Trajković utvrđuje da je Marković precizan žongler rečima,  pesnik perfekcionista; da donosi pred čitaoce svoje viđenje sveta, zanimljivo, melodično, raspevano, u velikoj meri stilski različito od savremenika...

      Danijela je samo u jednom mahu označila sedam nepobitnih karakteristika Markovićevog pevanja kojih ima još, pošto je Marković postigao visokofrekventnu asocijativnost slika i značenja; pridodao pesničkoj umetnosti novu svežinu u domenu jezičke i versifikacijske kulture pesme i u nepretencioznoj a dubokoj vezanosti poezije za život našeg vremena. Kao malo ko drugi se direktno suočio sa današnjim čovekovim destruktivnim nagonom koji osećaju svi pesnici, ali, kao smeteni, ne brane od njega prikladno ni najveće vrednosti: život i poeziju. Zato je  u osnovi Markovićevog pevanja odluka da to čini sam, celim bićem.

      U knjizi Gluvo doba objavio je tako nekoliko „odbrambenih pesama“ antologijske vrednosti (Skadar na Bojani, Arsenal, Ranjenici, Muk maternji). Pročitaj i osluhni samo zuj kuršuma, pripeku stradanja i umiranja (od zlotvora - anđela čistunca), pa ćeš i sam osetiti i razumeti snagu žrtve jezika što je Marković čini u korist obuzdavanja patosa, koji, obično, prati ovakve motivske stilizacije:

       Zgrči se, zagrcni se, brizni stub žustrog Sjaja / ne može grad da grane iz mlake dokolice... Budi i ti sam na ovom razjapljenom svetu:  sam pod ovim nebom okorelim, / što imam nosim u crnom sepetu, / što nemam psima i pticama delim.

       Samonikli Dragan je duboko, „useknuo“ svoj rodni srpski jezik vadeći iz njegove škrinje nepotrošene arhaizme, na njima podigao svoje neologizme i neologne značenjske celine koje obilato rađaju slikama i asocijacijama, unutrašnjim vezama među rečima i stihovima koje ne daju da se pesnički jezik obezduhovi i obezliči, da zabasa u zabarke, propadne u neiskaznu opštost. Osim aktuelnim sadržajima, Markovićeve pesme su popunjene jezičkim razgibanjima, simboličkim i metaforskim ukrasima i bravurama, melodijskim vibracijama, kompleksnim iskaznim slojevima.

       Iznova je ovaj pesnik zažario nakovanj jezičke matrice iz koje iskaču varnice smisla, milenijumima trošene a nepotrošene, vekovima koričene a neukoričene. I njegova poezija je dokaz da srpski jezik oduvek diše slobodno, pruža nebrojive prilike za nov i uvek nov pesnički izazov. Dobro je za srpsku poeziju što je to shvatio kao priziv da i on ukoriči nove i sveže pesme.

       Svežina njegove poezije nije evidentna samo na planu jezičkih alata, već i na planu osavremenjavanja tematsko-motivskim sadržajima i dilemama sa kojima živimo. Za takav obuhvat ne čeka vremensku distancu. Sad, i odmah se, npr, pita: Šta činiti protiv beskrupuloznog obezdušenja današnje čovekove zbilje? Kako one koji zabasaju u svakojako zlo vratiti na put dobročinstva? Čime se braniti i kad privid kaže da je uzalud odbrana?!

       Pesnikov stav je jasan: Ispovedna prenemaganja ne mogu spasti čoveka, svet, niti poeziju. Potrebne su neuporedivo iskaznije i odlučnije pesničke mere, ako pesnici, poput njega, poimaju stvarnost kao oboleli živi organizam kome bi trebalo tražiti leka.

       Svežinu Markovićevog poimanja stvarnosti, s kojom je u neprestanom sukobu, i poezije, kojoj je zahvalan što mu obezbeđuje identitet, tematski najpotpunije predočava knjiga pesama Zlatni presek (2017). Ona se, data u nenametljivom pesničkom i filozofskom diskursu, naglašenije od drugih njegovih knjiga, bavi enigmom čoveka i poezije, i, opet, u svetlu odnosa prema tradiciji, jeziku i modernosti, u kontekstu pesnikovog napora da predoči pesnicima šta da čine u vreme sveprisutne destrukcije koja ugrožava svet.

       Verbalnim alatima nastoji da dopre do savršenijeg iskaza etičko-estetskih principa našeg vremena koji nisu na razini božanskih principa poezije, smislenim sadržajima iskazuje osećaj za večno vredno i aktuelno. Pokretač pevanja u ovoj knjizi je životna i pesnička skepsa:  Proći će sve. / Ni kamen na kamenu neće ostati / Ni kocka u kaldrmi. / Ni oblutak u reci. / Ni dim, ni dom, ni dah, ni drhtaj. / Badava temeljimo. / Ni kost ni koren. / Ni zub ni zamah. / Oblak u nebesima. / Piljak iz kameništa. / Ništa (pesma: Kamen na kamenu).

      Ovom i drugim pesmama suprotstavlja se onima koji žele da ubiju izvornu klicu života i poezije. Traži od sebe i drugih da se protiv zla ubijanja bore bez odustajanja, celim bićem: pišući, pišući... Pišući slobodan, razobručen, bosonog, goloruk, brzorek, drešeći okvire, uzde, simetrije, ne bi li se obuzdala, ako ne iskorenila  pretnja smislu besmislom, jer, samo reč može (ako može!) da pokrene otpor destrukciji i probudi nadu. Da piše „slobodan, razobručen, da dreši okvire, uzde, simetrije“ – svedoči trinaest objavljenih knjiga pesama i jedna za decu.

       To je onaj pesnik što ima u nedrima zmiju čuvarkuću, a u pesničkoj minijaturi Savet (Melemi u devet svitaka, četvrta knjiga, 2011, Svitak četvrti) zavetni glas: Živi budnije, pevaj glasnije / diši žudnije, poniri dublje / gledaj začudnije, ljubi strasnije. I zaista, knjiga pesama 24 (2015) jasno pokazuje da je „živeo budnije, pevao glasnije, disao žudnije, ponirao dublje, gledao začudnije, ljubio strasnije“. Obavezala ga na to njegova loptica-skočica – kotrljajuća reč koju nije uzimao u pesmu reda radi, već da bi ispunio zavete preuzete od otadžbinskog kamena i čistog belog papira.

        U kasnijim knjigama „kotrljaće“ još produktivnije i preciznije svoju lopticu-skočicu da bi, povremeno, govorio i mimo normiranog književnog jezika, a u svemu ostao mu na tragu. „Kotrljajući“ reči, stihove i strofe, otključao je zasužnjene polihomne asocijacije koje oduvek bujaju u leksici srpskog jezika.

         U tom i takvom „kotrljanju reči“, u strasti i raspusnosti s kojom to čini, u nalaženju unutarnjih veza kojima reči spaja u osmišljen poetički sistem, otkrivamo ciljani cilj i nespornu autentičnu vrednost njegove poezije. Slobodan Ristović, u knjizi Galamdžija i gugutka ( Srpska književna zadruga – 2019 ), primećuje da pesnik „kotrlja reči ko da su takiše. Gnječi. Mesi“, a Valentina Novković da su „reči tu da opomenu, blagoslove, prekore, povrate preostali tračak posustale nade“.  

 

 

       Može se već sada reći da je Dragan Marković satvorio svoj pesnički fluid, pun smisla i značenjske prelivenosti. Komunikativno je blizak svakom čitaocu, a u svemu drugačiji i svežiji od pesnika njegove generacije. Bogatstvo značenjskog fluida se osobito prepoznaje u knjigama pesama „Rastrojstvo“, „24“, „Gluvo doba“ (2016), „Zlatni presek“  (2017),  „Galamdžija i gugutka“ (2018), „Kamen, papir, makaze“ (2019), „Niti“, „Po kratkom postupku“, „Pesme na komad i na kilo“, „Mašina“ (2020).

      Pesme knjige Kamen, papir, makaze, osim što vrhune jezičku igru koja se iz naivne detinje transponuje u sudbinsku pesničku igru straha, boleščuga, rata, nigdine, života i smrti, vrhune i vrednost sadržaja poezije kao umetnosti.  Posle takvih pisanija, krajem knjige, u živom životu pale stvarnosti srpskog sela, kao primarnom izvoru pesnikovog jezika, sustižu nas mudra sečiva ironijskih slika i duhovitih situacija. Pesnik sve učestalije priziva ironiju koja nas suočava sa istinom i jednim opuštenim životnim igrokazom ispisanim osećanjem dijalektalnog govora kome pesnik pripada. Svaka pesma je svojevrsna slika vekovne mudrosti, preuzete iz iskustva narodnog života, kao palidrvnog kresiva čovekovog sna i volje.

        Ova knjiga imala je 2020. šest glasova za Mešinu nagradu, a našla se i u užem izboru za nagradu Branko Miljković, iako objavljena kod  malo poznatog izdavača.

       Četiri stešnjeno objavljena izdanja u prvoj polovini ove godine (2020) su karakterističan sublimni skup pesnikovih ideja i postupaka. Svako od njih ukazuje na zrenje i jastveno pročišćenje modela poezije koji je pesnik za sebe stvorio.

       Knjiga pesama Niti (2020) nije produkt pesničke igre jezikom, ni pesnikove težnje da  poetikom demonstrira elemente osvojenog modela pesme, već potvrda hrabrog iskušavanja majstorskog pisma – forme soneta. Njome je Marković ostvario „spoj vrhunske klasične forme i savremenog izraza dat u jezgrovitosti značenja kroz jedinstvo slojeva pjesme“ (Miljan Nikolić u pogovoru knjige, povodom soneta Ključ). Osim što je uspeo da uđe u bit sonetne forme, pokazao je i da srpski sonet ne stari, već se životvorno obnavlja prikladnom metričkom organizacijom, u novim tematsko-motivskim krugovima, novim sazvučjima i emotivnim nabojem. Ispoljio je dostojno majstorstvo, pokrio iskušenje oprobavanja u zahtevnoj formi  soneta.   

       Kao redak pesnik među mlađim pesnicima, kojima nije svojsven patriotski progovor, Marković objavljuje i knjigu pesama Po kratkom postupku (2020). Već naslovom sugeriše pev o stradanjima ljudi koji su se borili za slobodu (učesnika Sarajevskog atentata, narodnog heroja Lepe Radić, Če Gevare,  Apisa...). Odlučuje da na svoj način propeva o danas nepopularnim temama: rodoljublju i slobodi. U šest ciklusa koherentne knjige smestio je i pesme o vešalima, odsecanju jezika, molitvi obešenih, kamenovanju, smrti Lorke, nabijanju na kolac, smrti izdajnika...

       Pesme ove knjige povezuje jedinstvena spona uzvišene poruke da stradanje za slobodu i ideju ima smisla, kao što ima smisla i pisanje o sudbini stradalnika. Generacije potomaka slavnih predaka to bi trebalo da znaju i da, kao Marković, nalaze formu kojom se mogu sačuvati sećanja na njih. Bez patetike koja pridavljuje sećanja.

       Ironijski spletena knjiga Pesme na komad i na kilo došla je da potvrdi Markovićevo neprestano iskušavanje mogućnosti da svojom jezičkom i pesničkom varijantom opeva  profani odnos mnogih pesnika i čitalaca prema poeziji i demonstrira  svoj osećaj za večno i neprolazno u poeziji i životu:

       Osnovna tema zbirke su pjesme i pjesnik u vremenu sadašnjem, njihovo mjesto u univerzumu u kojem su se, nekim čudom, zatekli u svijetu koji im nije naklonjen. Sebe i svoje pjesme pjesnički subjekt prodaje ''na komad i na kilo'',  kune, psuje i svađa se, kako sa svojim alter-egom, tako i sa svjetinom koja ga okružuje, u traženju svog mjesta pod suncem ili među zvijezdama – piše Dragan Mićević. Mićević nalazi da je knjiga izuzetno vredna i drugačija od mnogih koje se danas objavljuju. Vrednija od mnogih objavljenih u prvoj polovini ove godine. Rasprava o njenoj vrednosti bi ukazala i na originalnost poetičkog modela koji primenjuje.

      „Mašina“ iz istoimene poslednje knjige (2020) nije nikakav grozni stroj koji mrvi metal; nije mašina u kakvoj fabrici. „Mašina“ je žižica, šibica, palidrvce, kresivo – samo jedna u mnoštvu od tridesetak sinonimnih reči, koja, majušna, daje prvi dah vatri i poeziji u ovoj knjizi esencijalno ostvarene lirike. Istim, a različitim postupkom, Marković andrićevski obznanjuje književnoj javnosti svoje lirske znakove pored puta.

       Nisu to samo mudri lirski komentari, preuzeti ponekad iz već objavljenih knjiga kao neobičan sažetak pesama, već i posebne pesme u jedinstvenom i vrlo razgranatom kontekstu osobenih poetoloških opservacija i pogleda na svet ljudi, stvari, bilja, pojava. Iz ovih motivskih zapisa izbija neobičan osećaj teskobe, ali ne od sažetosti jezika, već od prenapregnutog osećanja sveta koji nije „nasađen“ kako valja.

      Ili je samo reč o teskobi života stavljenog u procep između dva epitafa – na početak i završetak knjige (posvećenih „bezigdeikogoviću“ i „kolenoviću“). Početni epitaf: Nemoj / moj / kamene / mene / zaboraviti / ti, krajnji: Nemoj / moj / kamene / mene / pamtiti / ti. Jedinstvena je poetološka činjenica da se svi iskazi međusobno sameravaju u tesnacu između dva molitvena epitafa. Kao netipičan „proizvod duha“, i ova knjiga „kotrlja reči“ i traži elaboraciju dobro snabdevenu kritičkom argumentacijom. Očito da se Markovićeva pesma „gnuša pomirljivih reči“.

      Izuzimajući metričke i neke tematsko-motivske nepodudarnosti, za poeziju Dragana Markovića bi se moglo reći da ima uzor u poeziji Aleka Vukadinovića, pesnika koji je na planu upotrebe jezika došao do nulte tačke sažetosti i sintetičkog iskaza, uvodeći u praksu postupak svođenja jezika do krajnje granice mogućeg. Do žrtve. U takvom postupku sublimirani poetički sadržaj postaje iskazni medaljon sa skoro neograničenim iskaznim mogućnostima.

      Poezija Dragana Markovića je, takođe, sažeta, vrvi značenjskim vezama teško spojivih slika i asocijacija, mnogobrojnim unutrašnjim rimama, metaforskim i zvučnim ukrasima – ali je sve to upakovano u drugačiji stihovni i strofički kontekst, znatno razvedenije, s viškom prhkih suglasnika i celih funkcionalno upotrebljenih reči. I opet korespondira sa Vukadinovićevom poetikom.

       Kako vreme odmiče, sve više se približava Vukadinovićevoj  praksi, s razlikom u majstorski produktivnom postupku uspostavljanja skoro nemogućih značenjskih veza među rečima, slikama, asocijacijama, prirodno proisteklim iz njegovog već formiranog modela pevanja.    

       Najočevidnija sličnost a različlitost pevanja u odnosu na Vukadinovićevo evidentna je u po desetak pesama knjiga Zlatni presek (2017), Kamen, papir, makaze (2019), Mašina (2020). Nije to nikakvo silogističko nadziđivanje poetičkih premisa na tuđem temelju, već još dublje ukorenjivanje u tlo sopstvene prepoznatljive poetike. Mogle bi se naći srodnosti i sa poetikama nekih drugih srpskih pesnika, za šta sada nema prostora, ni vremena.  

 

 

       Knjige Rastrojstvo, 24, Gluvo doba, Zlatni presek, Galamdžija i gugutka,  Kamen, papir, makaze i Pesme na komad i na kilo spadaju među najvrednije pesničke knjige u srpskoj pesničkoj produkciji poslednjih desetak godina, s tim što ironijska pokuda i pohvala poeziji i životu  vrhuni kao paradoksalni iskaz u nešto dužem periodu.    

      Značajno je što je knjige Galamdžija i gugutka i Mašina objavila Srpska književna zadruga. Ugledni izdavač akcentuje da je Marković „jedan od najznačajnijih savremenih mlađih srpskih pesnika“ (D. Lakićević).

      Vrednost Markovićeve poezije nije samo u pesničkom jeziku, već i u Markovićevom epsko-lirskom osećanju sveta koje njegove pesme nose i popularišu posve različito od drugih pesnika – bez ispovednog tona, patosa i refrenskih akcenata. Zbirka pesama Galamdžija i gugutka (2018), kao knjiga sa očiglednim dramaturškim elementima, sem naglašene značenjske igre, mnoštvene asocijativnosti i sinestezijske dinamičke vrednosti, vidljivo komentariše i naše vreme. Valentina Novković u pogovoru tvrdi da je ta knjiga „sve samo ne lirska uspavanka: ona je krik i otrežnjenje pred svim (...) nerazumljem koje nas okružuje, pred nepravdom, licemerjem, egoizmom, koji su zavladali svim segmentima naše stvarnosti, pa i književnom scenom“.

       Kritičko suočenje sa poezijom Dragana Markovića potvrđuje  stečeno i obznanjeno uverenje ovog prikazivača da ovaj retko nadareni pesnik oseća poeziju kao medij vrhovne umetnosti, i kao moguće sredstvo u borbi za bolji poredak stvari u svetu. Poezijom, kao enigmom i alhemijskim „proizvodom duha“, iskazuje stav i prema životu i prema traljavosti pesništva koje gubi bitke na mnogim današnjim frontovima:

      „Za sve je krivo kretanje. / Trebalo bi sesti i napisati  / Traktat o razmimoilaženju“ ( pesma „Dinamika nule“ ); ili, Treba obustaviti pisanje poezije, treba zabraniti / zašiti usta onima koji bogoradaju po trgovima / izdajući se za pesnike, spaliti sve te kupusare („Anti-inat“ – obe pesme iz knjige „Galamdžija i gugutka“). 

      Dragan Marković osvežava srpsku pesničku scenu autentičnim modelom iskazne forme poezije.

                                                                                                              10. jula do 1. avgusta 2020 .

 

(tekst je prvobitno objavljen u časopisu "Bokatin dijak")