Monday, August 12, 2019

VASKO POPA "IGRE"


VASKO POPA 



IGRE

PRE IGRE

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra



KLINA

Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori

Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin

Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor

Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori

ŽMURE

Neko se sakrije od nekog
Sakrije mu se pod jezik
Ovaj ga traži pod zemljom

Sakrije mu se na čelo
Ovaj ga traži na nebu

Sakrije mu se u zaborav
Ovaj ga traži u travi

Traži ga traži
Gde ga sve ne traži
I tražeći njega izgubi sebe

ZAVODNIKA

Jedan miluje nogu stolice
Sve dok se stolica ne pokrene
I da mu nogom slatki znak

Drugi ljubi ključaonicu
Ljubi je kako je samo ljubi
Sve dok mu ključaonica poljubac
ne uzvrati

Treći stoji po strani
Bulji u onu dvojicu
I vrti glavom vrti

Sve dok mu glava ne otpadne

SVADBE

Svako svuče svoju kožu
Svako otkrije svoje sazvežđe
Koje noć nikad videlo nije

Svako svoju kožu kamenjem napuni
Svako sa njom zaigra
Obasjan sopstvenim zvezdama

Ko do zore ne zastane
Ko ne trepne ne tresne
Taj zaradi svoju kožu

(Ova se igra retko igra)

RUŽOKRADICE

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice

Ružokradice se privuku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice

Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

IZMEĐU IGARA

Niko se ne odmara

Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce

A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako

A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake

A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže

A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočeka

Niko se ne odmara


JURKE

Jedni odgrizu drugima
Ruku ili nogu ili bilo šta

Stave to među zube
Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane
Njuše traže njuše traže
Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku
Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega

SEMENA

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće

TRULE KOBILE

Jedan drugom budu kamen na srcu
Kamen ko kuća
Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome
Da bar prst podignu
Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu
Ili da bar trepnu

Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome
I umore i od umora zaspe
I tek u snu kosa im se digne na glavi

(Ova igra dugo traje)

LOVCA

Neko uđe bez kucanja
Uđe nekome na jedno uvo
I iziđe mu na drugo

Uđe korakom šibice
Korakom upaljene šibice
Glavu mu iznutra obigra

Glavni je

Neko uđe bez kucanja
Uđe nekome na jedno uvo
I ne iziđe mu na drugo

Pečen je

PEPELA

Jedni su noći drugi zvezde

Svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noći se zatim među sobom podele
Jedne budu zvezde
Druge ostanu noći

Opet svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noć poslednja bude i zvezda i noć
Sama sebe zapali
Sama oko sebe crnu igru odigra

POSLE IGRE

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam


1954.

Thursday, May 23, 2019

Halina Pošvjatovska, "Izabrane pesme"


HALINA POŠVJATOVSKA

Izbor iz knjige IZABRANE PESME u izdanju Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani" iz Kraljeva, edicija POVELJA; prevod Milica Markić. 




KONJUGACIJA

proći ću
proći ćeš
proći će
prolazimo
prođimo
voda lišće sprala jošikovo

nad vodom
jova
crvena
kisne promrzla
prolazim
prolaziš
prolazi
svejednako u osami

prošao si
prošla sam
više nas nema
a taj šum nad nama
to vetar je
još on će samo beskrajno da veje

nad nama
nad vodom
nad zemljom


PESMA O LJUBAVI

/u znak sećanja na Amadea Modiljanija i Žanu Ebitern/

njih dvoje
preko srčanih zalistaka
jasno vidljivi
iz profila
uramljeni u bol kao u zlato
gledaju
obešeni
na astralnom ekseru

noć kao zid
iza njih
svemir s ravnodušnim
očima zvezda
i samo oni – usamljeni
na oronulom prozoru
zemaljske ulice

a govorili su da ljubavi nema
lagali da je umrla u sanatorijumu
gorkom od zapeva karbolne kiseline
podlegla vrlo ljudskoj jektici

pod visokim krovom
međutim
prozor
sa saksijom pelargonije
crveno procvetao
ljubav se – palim laticama
osula


 

* * *

u letnjem izobilju
žalim se na glad
naboranim ptičjim krilima zavidim
tamnom zelenilu bašti
nebu
na kom sunce
zlatni plod stani

glad glad
usta puna gladi
prsti od gladi skvrčeni
savijam ih izvijam
sunčevim zracima tražim
punoću ovalnog štita

i moje telo
vetrom kidano
zrelo
zanjihano na grani života
kao zeleni papagaj
kolebljivo ga
podajem
mekim rukama oblaka

u stalnom kovitu
kikoće se poda mnom
zemlja


DISONANCA

svet je tako mali
svet samo dva sprata ima
na gornjem si ti
teško dišeš
pored tebe stoji večnost
mračna

po skalinama mukotrpno
hodam u dugačkoj pižami
otirem usta
toplom vlažnom rukom
pokrivam usta
za mnom
ide večnost
obe
stajemo pred tvoja vrata

čela oslonjena
bezglasne
ko raspet na strujni krik
lakomo hvatamo dah
brojimo jen...dva...tri...

svet samo dva sprata ima
samo dva
omanja
sa zvezdama koje opisuju krugove

zašto je tako teško da se umre?




* * *

lirika nije opala s poslednjim listom
gole grane
korenju
šapuću parabolu o vraćanju godišnjih doba
korenje nema duboku veru
a ipak uzima sokove

lirika
između nevere i topline
zatečena
navire
u smeđim granama

poslednji leptir
htede je uzeti
na krilima odneti zaplenjeno blago
ali je lirika
ostala u korenju


VELIKOPOSNO PREDANJE

pre dve hiljade godina
deva u Galileji je donela na svet
novorođenče

dete je bilo beskrajno nago
a ona nije imala ništa
sem ljubavi

i tako je raslo
grejano dahom
dok nije doraslo
za mržnju

i ljudi su ga prikovali za drvo
a ona je gledala

zatim se – kažu – vaznela na nebo
a mogla je isto tako sići u bol
toliko je dubok bio



*  *  *

svetu nasprama
samo dve vilice je imao
dve vilice oružane zubima
malo je to

jer gde je filozofija bitka
gde teologija
gde vera u belo

on je verovao samo u čovekove ruke
koje donose hranu
a kadikad i smrt

podjednako zahvalan
za hranu
i za smrt


* * *

dolazi u moj stan
ko smrznuta roda
pitam je – poezijo, šta je bilo,

a ona mi odvraća
da već je domaća
i traži mi kap mleka

i ja je ne hranim
nikad do kraja je ne zasitim
i krilima ne verujem spuštenim

jer znam da će procvetati
ko što zemlja procveta s proleća
i odneće je iz moje kuće


* * *

trn moje mašte
ponekad reč zapali
a ponekad miris soli
i osećam pod sobom
brod ko na iglama
i okean bezmeran
nema obala
zatvorena u ljusci drveta
čudesno sam slobodna
ne volim nikoga
i ništa


Halina Pošvjatovska rođena je 1935. godine u poljskom gradu Čenstohova kao Halina Miga. Pred kraj rata, njena porodica se nekoliko dana skrivala u podrumu, i taj kratkotrajni zbeg fatalno se odrazio na zdravlje desetogodišnje devojčice – bolnice će postati njeno prirodno stanište, i veći deo života provešće u sanatorijumima. I svog budućeg muža, Adolfa Pošvjatovskog, studenta Više filmske škole u Lođu, upoznaće takođe u sanatorijumu, i vrlo brzo ostaće mlada udovica. Po završenoj gimnaziji, te nakon izvršene prve operacije srca, sa herojskom pasioniranošću upisala je studije na čuvenom Smit koledžu najvećem univerzitetu u Masačusetsu, gde je studirala i Silvija Plat. Učila je četiri jezika, studirala filozofiju, logiku. Iako su joj stipendije odobrila tri američka univerziteta (Standford, Ilinois i Čikago), tri godine kasnije, savladana čežnjom, ona se ipak ukrcala na brod „Batori“ i vratila u zemlju da bi upisala studije filozofije na Jagjelonjskom univerzitetu u Krakovu. Objavila je tri zbirke pesama: Idolopoklonička himna (1958), Današnji dan (1963), Oda rukama (1966), a posthumno, 1967. godine objavljeni su zbirka Još jedna uspomena (1967), kao i kratki autobiografski roman Priča za prijatelja. Preminula je u svojoj trideset drugoj godini, nakon druge operacije srca, u Varšavi 1967. godine.
Spada u red najznačajnijih poljskih pesnikinja čije pesme odolevaju vremenu. Žanrovski gledano, predstavnica je ispovedne lirike, najdoslednije u posleratnoj poljskoj poeziji, u kojoj se otvorila bezrezervno, po mišljenjima pojedinih kritičara i do granice egzibicionizma. Nazivali su je poljskom Sapfe. Pesnik Stanislav Grohovjak definisao je njeno stvaralaštvo fenomenom autentičnog erotizma, dok je Adam Zagajevski isticao da njena poezija godinama ne gubi ništa od svoje energije, nervature, trepeta, čulnosti. Svojim neobično senzualnim i eteričnim pesmama o ljubavi, čežnji, smrti – upisala se u tradiciju poljske poezije kao još jedan rasni ukleti pesnik. Pozamašan broj poštovalaca i poklonika njene poezije i dalje se divi njenoj fantastičnoj ritmici, avangardnom pulsu i slikovitosti. Njene pesme pisane su krvlju, erotika u njenim pesmama tesno je povezana sa iskustvom konačnosti. Pisala je poeziju sopstvenim životom, njena biografija je interpretacijski ključ njene lirike. Bio je to život kratak, stigmatiziran bolešću, patnjom i bolom, i više je ličio na trku sa smrću nego na život.

(iz pogovora prevoditeljke Milice Markić)