Monday, November 12, 2018

Milan Dobričić, "CEĐ", "O" (odlomci)





MILAN DOBRIČIĆ, „CEĐ“


            PACKA

            Krcata čekaonica. Starice neprekidno razgovaraju, dve studentkinje ćaskaju na uglu, taksista drema, slepac ćuti.
            Sparno. Pauza od pola sata je čisto čekanje, bez iščekivanja.
            Deblja studentkinja maše rukama i dokazuje koleginici da je trudna, ovoga puta zasigurno. Smešno. Mršavica prebacuje nogu i otkriva belu butinu savršenog oblika. Divan prizor za odmaranje očiju. Uživam.
            Babe pričaju, taksista drema. U crnim naočarima blesnu beonjača. Slepčeva zenica pilji u mene. Prekorno.


            POLJUBAC

            Nakon potopa, na kaljavom brdu iznad sela slikao sam livade. Tik iza leđa začuh glasan poljubac. Okrenuh se. Grudi mi se skupiše. Preda mnom je stajao čovek u maslinastozelenom ratnom odelu, vlažnih usana, sa mrvicama hleba u gustoj bradi. Disao je glasno, gledao me prodorno i čačkao nos. Stresoh se. On raširi oči, kao da očekuje odgovor na postavljeno pitanje. Uzvrpoljih se. On coknu, polako se okrete da pođe. Kada s mukom odlepi cokulu od blata, začu se jasan poljubac.



            MRAČNE SILE

            Četiri dana nakon što je kupio plac, došla je prva pretnja. Sobom proleti senka, i u vrata ormana udari kamen, koji uz zveket stakla donese poruku: „Odlazi!“. Bio je iznenađen, ali, ipak, to je samo dečja šala.
            Sutradan, dok je okopavao baštu, prišao mu je sveštenik iz sela. Nervozno, čovek koji nosi dužnost za koju nije sposoban zamolio ga je da ode. Nije rekao zašto.
            Kroz nedelju dana, na njega je izvršen napad. Šestorica krupnih seljaka upalo je u kuću i linčovalo ga. Iza njih, na vratima, stajao je sveštenik. Držeći se za dovratak, gledao je kako seljaci ubijaju čoveka kog su prošle godine na istom mestu već tri puta usmrtili.



            NEBO

            Gospodin A. Vanzović konačno  je dobio premeštaj. Sa trećeg, referentnog sprata popeo se na četvrti, podnačelnički. Za samo nekoliko godina i taj će mu već biti nizak, prerašće ga svojim trudom, i tada će već konkurisati za viši, peti. Pa onda još samo šesti, i onda je sedmi već praktično tu. A na sedmom su ptice, i ogromni prozori  u ravni sa poslednjim spratom staklene zgrade koja liči na uzapćeno nebo, i oblaci, sam beskraj! I niko mi tada neće biti ravan, pomisli podnačelnik A. ulazeći u novu kancelariju sa zift crnim nameštajem i velikim prozorima sa duplim vakuum staklom koje su baš zbog njega u tom trenutku čistili perači prozora na skelama u vazduhu.



            MESIJA

            Na put kroz pustinju krenuo je zbog reči pesme. One su mu rekle kuda da ide.
            Oduvek je voleo muziku. Slušao ju je neprestano. Godinama. Dok mu se nije usadila u dušu, pa ju je neprekidno čuo, u glavi. Isprva tiho, pa vremenom sve glasnije, sve one pesme koje je ranije slušao.
            A onda se pojavila njemu nepoznata pesma, pesma koju nikada ranije nije čuo. Njeni prvi tonovi obuhvatili su svu njegovu pažnju. Ustao je. Njene reči pokazale su mu put, put kojim ga je sama muzika povela.
            Kroz pustoš je stigao do napuštenog manastira u kome se nastanio. Godine su prolazile, iz zidova se sve jače čula muzika. I ta pesma bila je ona iz njegove glave, i nju je slušao sve dok se ponovo nije promenila. Pojavile su se nove reči, koje su mu rekle da je spreman, i da treba da krene dalje. Izašao je, a muzika u njemu bila je glasnija nego ikada do tada.
            Otišao je među ljude. Živeo je među njima godinama, dok i oni nisu počeli da primećuju muziku. Vremenom su shvatili da ti čudni tonovi dopiru iz njega. Oni što su pred njim padali ničice odbranili su ga od onih koji su ga proklinjali. Muzika je bila sve glasnija, izašla je iz njega i ispunila sve. Dolazila je odasvud.
            Svet je postao skladna harmonija tonova. Više se ništa drugo nije moglo čuti.



            ČOVEK, VREME

            Praskozorje. Sunce lagano izlazi, penje se uz planinu. On je već uveliko budan. Saginje glavu i puni prazan želudac hladnom vodom. Jedino što zna, to je da jede i pije. Sve se svodi na to. Gledajući svoje dlakavo lice u vodi, spazi majmunoliko stvorenje slično njemu kako se gega ka vodi. Hoće da pije iz njegove bare. Ne! Stranac pruža skvrčenu šaku ka vodi, tiho reži. To ga razbesni, i on ričući nasrće na uljeza. Udara ga pesnicama, obara ga na zemlju. Ali, preko tela njegovog protivnika dolaze drugi. On se bori. U magnovenju spazi komad drveta. Sada ima oružje. Neprijatelj nasrće. On mlatara toljagom, ubija. Već su ga opkolili, zarobljen je šumom krvavih čeljusti. Savlađuju ga, kidaju mu krzno, beli mu se koža. Od strašnog bola urliče i uspravlja se. Stoji na dve noge i bode kopljem. Više nije sam. Pridružili su mu se polugoli snažni ljudi. Na njih nasrću slični, njega obaraju. Ruka mu pada na mač, uzima ga i odbija napad. Razmahuje sečivom, uzima štit. Lete strele. Gruba medveđa koža zadržava tupa sečiva. Zaslepljuje ga odsjaj sunca u zenitu, sijaju vreli oklopi neprijatelja. Kida odelo, zveči metal dok skače na konja. On i njegovi jure na protivnika, ječi metal, sjaje krvave oči. Zrno udari u oklop, sa konja ga zbaci eksplozija. Leže u suvu travu, puca. Čuje se truba, skače i juri, vetar mu nadima zelenu uniformu. Pritrčava neprijateljskom rovu, uskače. Okreće ručicu i pali. Granata razvaljuje kuću. Njegovo vozilo gazi sve pred sobom. Uzleće, seje smrt, zaranja, potapa. Iz mračne vode uleće među zvezde. Sijaju pruge lasera bez praska. Pogođen, pada. Udarac o zemlju. Izvlači se iz olupine. Borba prsa u prsa. Jak bol. Krvari zajedno sa suncem. Baca poslednji pogled na baru ispunjenu telima.









Milan Dobričić, „O“


O DRUGIMA I LIČNOJ KORISTI

Štetiti drugome uz ličnu korist je Darvin, evolucija. Štetiti drugome bez lične koristi je zlo, patologija.
Pomagati drugome uz ličnu korist je sebe ljubivost, lažno herojstvo. Pomagati drugome bez lične koristi je požrtvovanje, patologija.


O SVAČIJOJ POSEBNOSTI

Davno je rečeno da bi mnogi na sebi i kod sebe promenili mnogo toga, ali se niko nikad ne bi požalio na svoju pamet. Čak i onaj koji polaže na svoje telo, sve ulaže u njega i igra samo na njega, misli da ipak svojom pameću uviđa njegovu vrednost i prednost u upravlja korišćenjem tog svog svojstva. Ponoviću: i kišna glista i kosmonaut jednako su egocentrični.


O PAMETNOJ PROIZVODNJI

Ako se smederevac proizvodi u Smederevu, onda čačkalice treba proizvoditi u Čačku, valjke u Valjevu, lozu u Loznici, jagode u Jagodini, kovanice u Kovinu, topove u Topoli, bruseve u Brusu, varvare u Varvarinu, vrane u Vranju, žito u Žitištu, kaluđerice u Kaluđerici, kamen u Kamenici, kraljeve u Kraljevu, kraguje u Kragujevcu, medvede u Medveđi, odžake u Odžacima, rum u Rumi, svilu u Svilajncu, starce u Starčevu, ćuprije u Ćupriji, užad u Užicu, crep u Crepaji, pčele u Pčelarevu, a u Nišu, nažalost, ništa.


O KNJIŽEVNIM UTICAJIMA

Sećam se. Kod Drajzera me opčinilo ime glavnog junaka: Klajd. Kod Hemingveja sam prvi put umesto reče video slaga. Kod Pope sam prvi put video čistoću i lakoću u dva stiha bez interpunkcije. Kod Crnjanskog kolektivnu emociju koju ne oseća svako. Kod Andrića istrajnost.


O BOLESTIMA ZAVISNOSTI

Smrt je najjača droga. Kad jednom probaš, gotovo.


O PAMETI

„Praviti se pametan“ može svako. I pametan i glup. To samo znači izgledati glupo, bez obzira da li si stvarno glup ili ne.


O BRIGAMA (SUJE)VERNIKA

Ne brinite, uzmite bilo koje: ne pravi bog razliku između debljih i tanjih sveća.  







 Biografija

Milan Dobričić, rođen 1977. godine u Beogradu. Diplomirao svetsku i srpsku književnost na Univerzitetu u Beogradu. Završio Beogradsku Otvorenu Školu. Jedan od osnivača Udruženja Treći Trg i međunarodnog Beogradskog festivala poezije i knjige TRGNI SE! POEZIJA!
Radi kao prevodilac sa engleskog i italijanskog jezika. 
Objavljivao poeziju i prozu u časopisima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Francuskoj, Poljskoj, Rumuniji, Španiji/Kataloniji, Turskoj i Makedoniji.
Objavio dve priče u zborniku "Najkraće priče" 2006 (Alma, Beograd) i jednu u zborniku"Krik" (Krik, Beograd 2016). Objavio koautorsku knjigu proze "Dnevnik 2000" (CSM, 2001), zbirke pesama "Pritisak"(CSM, 2002), "Dovijanje" (Treći Trg, 2006), "Blagosloveni gubitnici" (Društvo Istočnik, 2009), "Lirika i tako..." (Treći Trg, 2013), zbirku kratkih priča "Ceđ" (Treći Trg, 2010), zbirku kratkih zapisa "O" (Treći Trg, 2014) i roman "Dnevnik glavobolje" (Treći Trg, 2017). Učesnik je u projektu WordExpress kao pesnik i prevodilac. Prevođen u časopisima na engleski, francuski, poljski, rumunski, katalonski, češki, slovenački, turski, hebrejski, makedonski, ruski, letonski, bugarski i italijanski jezik. Izbor iz poezije objavljen je na turskom jeziku 2017.
Preveo s engleskog romane velškog pisca Ovena Martela "Drugi čovek" (Treći Trg, 2011) i malteškog pisca Imanuela Mifsuda "Juta Hajm" (Treći Trg, 2018), zbirke pesama Paskal Peti "Zoo otac" (Treći Trg 2012), "Lovkinja (Treći Trg, 2016) i Fauverie (reći Trg, 2016) i zbirku pesama Gabrijela Rozenstoka "Tragom njenog imena" (sa Gorjanom Rajić, Treći Trg, 2013).
Član je Srpskog književnog društva i Udruženja književnog prevodilaca Srbije od 2017. godine. 



Sunday, November 11, 2018

Ivan Zrinušić - Poezija


Ivan Zrinušić



BLISKOST

Uporno mi izmiče to kakva se pomutnja dogodi
Na liniji između čeonog i tjemenog režnja
Da prosječan čovjek zametne i posljednji
Trun poštovanja spram tuđeg
Intimnog prostora
Pljuvali su mi u lice i grlili me svojim prijateljskim
Ručerdama i ručicama kao da smo barem
Od iste matere dragi dvonošci iz
Valjda svakog društvenog
Sloja u valjda svakom
Stanju svijesti
Ako već moramo razgovarati
Ovog dana ove godine
Pusti me ukopana s
Cigaretom na
Najmanje dvije
Trećine
Metra
To je prihvatljiva
Udaljenost
Ionako smo
Svi jedno
Zar ne
Sestro
Bra
Te.

PJESMA KOJA UVAŽAVA MEĐUSOBAN OMJER ISKUSTVA I MOGUĆNOSTI

Pokažite mi pjesnika
Koji će se smijati metku
I shvatit ću radost
Mrtvi Li Po
Mrtvi Majakovski
Mrtvi Lorca
Mrtva ironija na mrtvim usnama
Mrtvog studenta mrtve književnosti
Umjetnost nikad bliže punku
Nikad bezopasnija
Nikad poraženija -
I dobro nam je tako.

DJED MRAZ

Kao dijete vjerovao sam
U postojanje vremena
Vrijeme je bilo moj Djed Mraz
Tridesetak godina kasnije primjećujem
Da vjerujem u ove filtere
Koje sam počeo koristiti
Stavljam ih s desne strane cigaretnog papira
Nakon duhana
I vjerujem u njih
Ne znam dokle tako.



*

Jednom ćemo se i ovih šupljih vremena
sjećati kao ne nužno boljih,
ali svakako elastičnijih i komotnijih;
naravno, nastojimo ublažiti istinu,
ublažiti bilo što,
premalo je blagosti.
Osluškujemo korake na stubištu
i svjesni smo prevare,
žile nam mogu dvaput opasati Zemlju,
osjećamo prisutnost sasvim prihvatljivih mogućnosti.
Kao djeca znali smo gaziti vlažnim krovovima zgrada,
između mahovine i bijelih štrikova,
tada ništa nije djelovalo nepodnošljivo i konačno.

*

Novo svitanje u istočnoj Slavoniji;
jedem bombone Fisherman's Friend, ekstra ljute,
nakon tri godine još mi se učini da čujem pokojnog mačka,
volio sam svojeg malog bistrog druga.
Jutros je teško razabrati pukotinu,
ako se to tako može nazvati,
poćudan svijet escajga i lijekova na recept sve je mutniji
i osjećam da u meni pulsira nešto ubitačno;
danas neću izlaziti iz stana.
Stvari, simpatične ali zapravo usputne,
malo prašine i pepeo cigare po 12 kn,
između toga zakašljano, 192 cm visoko tijelo
u koje sam nekad polagao određene nade.
Stvari su čovjekovo iskupljenje,
plač nad zakonima termodinamike,
pokušaj dokidanja daljine.
Valja ispeći jaja
i razmisliti o Božjoj milosti.

*

Tako malo toga želim reći bilo komu,
a od ega sam davno napravio igračku;
ne razumijem, stoga,
odakle dolazi potreba za ispisivanjem riječi i rečenica,
kamoli za njihovim predočavanjem javnosti.
Nije me pretjerano briga za pohvale i pokude, ali zaista nije,
a literatura je ionako vrlo ograničeno i potrošeno sredstvo.
Jednim dijelom svakako se radi o zasićenosti,
budući da se čovjek, pišući, lako zakamuflira u mudraca ili budalu,
a oboje nudi razmjerno glatku poštedu
od sudjelovanja u mentalnom metabolizmu civilizacije.
Ležim u krevetu, polako tamanim Bobi Flips
i razmišljam o tome.
Promijeniti gumice na slavinama u kupaonici,
vidjeti za čvarke i kobasicu,
provjeriti žiro-račun.
Osjećam da tablete počinju raditi,
obrisi su sve mutniji;
gase se kristalna sunca sjevera, nezaustavljivo i šepavo,
kao ljubav u ženskim očima.



ZNALI SMO ŠUTJETI

Znali smo šutjeti i puštati da nam znoj curi niz lice
i znali smo opruženi u plastičnim stolicama
osjetiti spokoj usporenih svitanja
i zidovi u tvojim očima znali su
drobiti visoke sjajne gradove
i njihove silikonske bogove
kao slane
krekere.

ZBOGOM (NAKNADNA PAMET)

Kad sam joj pustio Dječakovu pjesmu Satana Panonskog
rekla je da j tekst naivan te da uopće nije muževno
kad odrastao čovjek tako jeca -
vidiš, ponekad te se sjetim
okrenem te malo u glavi, tebe i tvoju ženstvenost
pa te pošaljem dalje
kao što sam trebao
i mnogo mnogo
ranije.





ŠIPAK

Ležimo na krevetu i ona mi spušta zrnje šipka u usta;
Sitne ledene kuke provlače mi se kroz osrčje
Dok kisele crvene bobice pucaju pod zubima.
Ne mogu razlučiti radi li se o žilama koje se začepljuju
Ili o protezanju onog što je začepljeno
Od vremena do kojeg mi seže pamćenje.
Zima širi svoje glatke ubitačne ruke
I u sobi je četiri ili pet novih zelenih biljaka.
Sjetimo se mesa kad ostanu samo koštice
A mi ih poželimo ispljunuti.

SVI MIŠEVI I SVA ČUDOVIŠTA


Lagano tresem pepeo i ne pokušavam ništa
sjećam se mora
vlažnog, neprijateljskog, masnog od nafte
zaista volim biti na suhom
i odmah predlažem:
ako me vidiš u gradu, najbolje je da se ne javljaš
nemam što reći niti me zanima ishod
ne sjećam te se niti se ti trebaš sjećati mene
jedan par očiju povremeno izbriše razliku
kao bjeličasta eutanazija na rate
dopustim joj da me preuzme
njezine riječi uvijek nađu mjesto
ali ono što ima pred sobom nikad nisam ja
i bude mi zbog toga malo krivo
netko je negdje upravo stao na nagaznu minu






Sunday, October 28, 2018

Nemačka lirika, čitana na sastanku kluba 27.10.2018.


MARIJA LUJZA KAŠNIC (Marie Luise Kaschnitz)

TRIPUT

Triput je udovica išla pustopoljem,
Tad ne beše proleća, leta, jeseni ni zime.
Sred pustopolja sedeo je muž njen, najmiliji,
I prvi put je klekla, obgrlila mu krilo,
Rekla, stavili smo zimnicu
Kiselu i slatku. Skupljamo prve orahe.
Deca pišu slovo A i slovo O.
Zbogom ostaj, a mrtvac klimnu glavom.

Triput je udovica išla pustopoljem,
Tad ne beše dana, noći, jutra ni večeri.
Sred pustopolja sedeo je muž njen, najmiliji,
I drugi put je ruku svoju na grudi mu stavila,
Rekla, sneg je pao, prozori cvetaju,
Jež spava zimski san,
Deca peku mesece i zvezde.
Zbogom ostaj, a mrtvac klimnu glavom.

Triput je udovica išla pustopoljem,
Tad ne beše vode, vatre, vazduha ni zemlje.
Sred pustopolja sedeo je muž njen, najmiliji,
I treći put ga je gledala, dodirnula nije.
Rekla, odgrnuli smo leje,
Zemlja u našoj bašti crna je i masna,
Deca spaljuju zimu.
Zbogom ostaj, a mrtvac klimnu glavom.

Još jednom pođe udovica, ne nađe pustopolja više.
Visoka beše trava, prepleteno zurilo grmlje,
Margarite su cvetale, i ruže, nicao različak.
Zbogom ostaj, a sunce klimnu glavom.

(Preveo I.V.Lalić)



INGEBORG BAHMAN (Ingeborg Bachmann)

NA PLEVI PORUGE

Ne kažem: to beše juče. Sa bezvrednim
letnjim novcem u džepovima mi opet ležimo
na plevi poruge, u jesenjem manevru vremena.
Bekstvo letom ka jugu ne koristi
nama k’o pticama. Večerom plove mimo mene
ribarske barke i gondole, i ponekad me
pogodi parče mermera sitog od sna,
tamo gde sam ranjiva – u oko – svojom lepotom.

U novinama čitam mnogo o hladnoći
i posledicama njenim, o budalama i mrtvacima,
o prognanima, ubicama i mirijadama
ledenih santi, ali malo o onom što mi godi.
A i što? Pred prosjakom što dođe u podne
zatvaram vrata, jer nije rat, i čovek može
da uštedi sebi taj prizor, ali ne
pod kišom neveselo umiranje lišća.

Hajde da putujemo! Hajde da ispod čempresa
ili ispod palmi, ili u gaju pomorandži
gledamo po sniženoj ceni zalaske sunca
kojima ništa nije ravno! Hajde da zaboravimo
neuzvraćena pisma jučerašnjici!

Vreme čini čuda. Ali kad dođe u loš čas,
sa kucanjem krivice; mi nismo doma.
U podrumu srca, budna, nalazim sebe opet
na plevi poruge, u jesenjem manevru vremena.

(B.Živojinović)   

INGEBORG BAHMAN

OBJASNI MI, LJUBAVI

Tvoj šešir tiho se diže, pozdravlja, lebdi na vetru,
nepokrivena ti glava oblake ganu,
srce je tvoje zabavljeno drugde,
novim se jezicima uče tvoja usta,
trava trepetljika sve više osvaja predeo,
leto raspaljuje i gasi zvezdasto cveće,
slep od pahulja ti dižeš svoje lice,
smeješ se, plačeš, od samog sebe propadaš,
šta ti se može još desiti –

Objasni mi, ljubavi!

Paun, svečano začuđen, širi rep,
golub kostreši svoju ogrlicu,
vazduh se proteže, prepun gukanja,
kriči patka, sva zemlja divlji med
usrkuje, pa i u krotkome parku
svaku je leju obrubio zlatan prah.

Rumeni se riba, pretiče ceo roj,
sunovraća se kroz pećine u korale.
Škorpija igra plašljivo po zvuku
srebrnog peska. Izdaleka insekt
oseća miris najdivnije svoje;
da mi je samo čulo koje on
ima, i ja bih osetila kako
pod oklopom joj prelivaju se krila
i krenula k dalekoj vreži jagoda!

Objasni mi, ljubavi!

Voda zna govoriti,
talas za ruku uzima drugi talas,
u vinogradu bubri puce i pada.
Kako iz doma bezazleno izlazi puž!
Kamen je kadar da drugi kamen smekša!

Objasni, ljubavi, ono što ja ne umem:
Zar da se celo ovo kratko i grozno vreme
jedino s mislima družim, a da sama
niti upoznam što drago, niti što drago učinim?
Mora li čovek da misli? Zar niko
ne primećuje da on nije tu?

Ti kažeš: drugi duh računa na njega...
Ne objašnjavaj. Ja vidim daždevnjaka
Kako kroz svaki plamen ide.
Nit ga jeza goni, nit ga išta boli.

(B. Živojinović) 

INGEBORG BAHMAN

ODGOĐENO VREME

Stižu okrutniji dani.

Do opoziva odgođeno vreme
pomalja se na vidiku.
Uskoro moraš zavezati cipele
i oterati pse u primorska dvorišta.
Jer su se utrobe riba
ohladile pod vetrom.
Ubogo svetlost vučca gori.
Tvoj pogled krči put kroz maglu:
do opoziva odgođeno vreme
pomalja se na vidiku.

No onamo tvoja voljena tone u pesak,
on se penje uz njenu lepršavu kosu,
prekida joj reč,
naređuje joj da ćuti,
zatiče je smrtnu
i voljnu za rastanak
posle svakog zagrljaja.
Ne osvrći se.
Zaveži cipele.
Oteraj pse.
Baci ribe u more.
Ugasi svetlost vučca!

Stižu okrutniji dani.

(B. Živojinović)




HELMUT HAJSENBITEL (Helmut Heissenbuttel)


PAMFLET IX

umoran od grimase samopokazivanja
nedosežan u vrtuljku povratnih prilika
susedan šumovima železničkih stanica
s one strane mogućih rastanaka
neprepoznat u obaveznosti ljudskog saobraćanja
kratkovečan u nadi ponovnog viđenja
hipotetično prisutan
jer je pokušaj jedino jemstvo
jer je pokušaj jedini dokaz

(I. V. Lalić)



HELMUT HAJSENBITEL

JEDNOSTAVNE REČENICE

dok ja stojim senka pada na zemlju
jutarnje sunce skicira prvi crtež
cvetanje je smrtonosan posao
izjavio sam svoju saglasnost
živim

(I. V. Lalić)



GINTER AJH (Gunter Eich)

INVENTAR

To mi je kapa,
to je šinjel,
to je moj brijač
u platnenoj kesi.

Moja konzerva:
tanjir i pehar;
urezah ime
u beli lim.

Urezah ovim
skupocenim čavlom,
koji od požudnih
očiju skrivam.

Vunene čarape
u kesi za hleb,
i nešto što nikom
odati neću,

to mi je noću
glavi uzglavlje.
Ovaj karton
na zemlju prostirem.

Najviše volim
srce od olovke:
što obnoć smislim,
to obdan piše.

To je moj notes,
to šatorsko krilo,
to mi je peškir,
to konac moj.

(B. Živojinović)

GINTER AJH

NA PRIMER

Na primer jedro.

Prevesti reč u reč
što obuhvata so i katran
i od lanenog je platna,
sadrži miris,
smeh i poslednji dah,
crvena i bela i narandžasta,
kontrole vremena
i božanskog patnika.

Jedro i nejedro,
pitanje
koje ište enciklopedije
i jedan uzvik
kao odgovor.

Između Šeneberga
i zvezdanog prostirača
mistično mesto
i kamen mudraca.

Zadatak, postavljen
za doba posle smrti.

Preveo B. Živojinović



BERTOLD BREHT

EPITAF

Tigrovima utekoh.
Stenice nahranih.
Proždraše me
Osrednjosti.

Prevod I.Ivanji


BERTOLD BREHT

PROMENA TOČKA

Sedim kraj druma.
Šofer menja točak.
Nije mi se sviđalo odakle dolazim.
Neće mi se sviđati kuda odlazim.
Zašto promenu točka
Posmatram sa nestrpljenjem?

Prevod I. Ivanji

BERTOLD BREHT

MASKA ZLOTVORA

Na mome zidu visi japanska rukotvorina
Od drveta, maska zlog demona, zlatno lakirana.
Pun saučešća gledam
Nabrekle žile na čelu, koje pokazuju
Koliko je naporno zao biti.

(Preveo I. Ivanji)




GOTFRID BEN (Gottfried Benn)

STATIČNE PESME

Biti razvitku tuđ
dubina je mudraca,
deca i dece deca
ne uznemiravaju ga,
ne prodiru u njega.

Zastupati pravce,
delati,
doputovati, otputovati
znak je jednog sveta
koji ne gleda jasno.
Pred mojim prozorom
- kaže mudrac -
dolina se pruža,
u njoj senke skupljaju se,
dve topole rube jedan put,
ti znaš - kuda.

Perspektivizam
drugi je izraz za njegovu statiku:
postavljati linije,
voditi ih dalje
po zakonu vreže -,
vreže vrcaju -,
a i jata, vrane
isterati u zimski ruj ranih nebesa,

pa pustiti ih, nek potonu -,

ti znaš - kome.

Preveo I.V. Lalić



GEORG TRAKL

U STARI SPOMENAR

Neprestano se vraćaš, melanholijo,
o, blagosti usamljeničke duše.
Okončava se žarenje zlatnog dana.
Bolu se skrušeno strpljivi priklanja
brujeći blagoglasjem i mekim ludilom.
Gle! smrkava se već.
Opet se vraća noć i jauče smrtno stvorenje,
a i još jedno pati s njim.
Drhteći ispod jesenjih zvezda
svake se godine dublje priklanja glava.


GEORG TRAKL

N
OĆ

Tebe opevam, divlja razrovanosti,
u noćnoj buri
nagromadana planino;
vi sive kule iz kojih kuljaju
paklene čuvide,
ognjeno zverje,
hrapava paprat, smrče,
kristalno cveće.
Beskrajna muka
što si se domogao Boga,
blagi duše
koji uzdišeš sred slapa vode,
među uskolebanim borjem.

Zlatno plaminjaju uokrug
vatre naroda.
Niz crnkaste litice
stropoštava se opijen smrću
ražaren vihor,
plavi talas
glečera,
i silno tutnji
zvono u dolini:
ognjevi, kletve
i tamne
igre sladostrašća,
juriša na nebo
okamenjena glava.

Prevod B. Živojinović




IVAN GOL (YVAN GOLL)

SLANO JEZERO

Mesec kao životinja zimska liže so tvojih ruku,
No kosa tvoja peni se ljubičasto kao grm jorgovana
Iz kojeg zove iskusni mali ćuk.

Tu, za nas sagrađen, stoji grad sna za kojim tragasmo,

U kojem sve ulice crne su i bele.
Ti koračaš svetlucavim snegom obećanja,
Za mene su položene tračnice tamnog razuma.

Kuće su kredom ka nebu nacrtane
A vrata su im olovom zalivena;
Samo gore pod zabatima žute sveće rastu
Kao čavli za bezbrojne kovčege.

No ubrzo stižemo napolje do slanog jezera.
Tamo nas vrebaju dugokljune ledene ptice
S kojima se čitave noći goloruk borim,
Pre no što nam njino toplo paperje ne bude log.

Prevod I.V. Lalić




PAUL CELAN

NITASTA SUNCA
nad sivocrvenom pustolinom.
Poput drveta
visoka misao
maša se svetlosnog tona: ima
još pesama za pevanje s one strane
ljudi.

Preveo Zvonimir Kostić Palanski


PAUL CELAN

GOST

Dugo pre večeri
svraća k tebi onaj što je pozdrav zamenio tamom.
Dugo pre dana
budi se
i pre odlaska raspiruje san,
san kroz koji su odjekivali koraci:
ti ga čuješ kako premerava daljine
i svoju dušu bacaš onamo.

(Zvonimir Kostić Palanski)




PLATEN (Karl August Georg Maximilian Graf von Platen)

GAZELA

Čovekov bol ne znači ništa,
ni rana u dubini ništa,
ono što bolesnika muči
zdravome se ne čini ništa.
Pa još da nije kratak život
što čovek čoveku predaje,
jadnije zbilja ne bi bilo
na svetskoj pustolini ništa.
Jednolik prirodin je rođaj,
tisućolika smrt je njena,
ne pita svet o cilju mome,
tvom ropcu u tišini ništa;
ko neumitni usud voljno
na sebe ne primi, taj srdit
u grob svoj propada, i njega
ne toli u toj tmini ništa;
to svako zna, al’ svako rado
zaboravlja to svakog dana,
pa zato neću više reći
o svagdašnjoj sudbini ništa!
Zaborav’te da svet vas vara,
da želja samo želje rađa,
ne dajte da umine vašoj
ljubavi i veštini ništa!
Nek svak se nada da mu vreme
da što još nikom nije dalo,
jer svako žudi sve da bude,
a svak je u suštini ništa.

(Preveo B. Živojinović)