Sunday, October 13, 2019

Jadranka Milenković, roman "HETEROS" (odlomak)


Uzalud mu pišem. To mu pismo neće stići. Nema ga. Zapravo znam zašto ga nema. On ne postoji. Ja sam ga izmislila. Trebao mi je Stavrogin, Kaj. Tražim ga još od detinjstva. Ne mogu biti Gerda bez Kaja, zar ne?

Aj kolika je Jahorina planina..... Devojka ju je pregazila bez konja, to je već svima poznato i jasno. Samo, nije jasno gde je krenula devojka. Pa dobro, ako nema neki jasan, poznat, očigledan cilj, mogu jedino zamisliti da je krenula da oslobodi Kaja iz mrskog zagrljaja Snežne K. Ne mogu se setiti nekog boljeg ni plemenitijeg cilja, zapravo nijednog drugog zbog kojeg bi vredelo krenuti na taj put. Krenula je da mu objasni kako se reč „večnost” ne može ispisati ni kockicama leda, ni slovima, ni brojkama. Možda se može isplakati. Ili podeliti. Sastaviti.
Meni „več”, tebi „nost”. Svako nek nosi svoj deo, preko planina, kroz ledene pustare i ćelije u kojima ćemo biti zarobljeni (tako je rekla Gerda Kaju na početku priče, onom koji je pisac zagubio negde, ili su to uradili neoprezni prepisivači). Budala Kaj. Zaboravio je. Od polovine reči uporno je pokušavao da napravi celu, potrošio je na to ogroman deo života. Nost...nost...nost... Slog je udarao u zidove Ledenog Zamka i vraćao mu se kao kletva. Kazna. Pokušao je da ispred stavi razne druge kombinacije slova, i sve bi, spojivši se s njegovom prokletom kaznom, pomalo zaličile na onu pravu reč, ali ipak ... Tač-nost? Važ-nost? Oda-nost? Zna-nost? Ver-nost? Nost...nost...nost...
Zaborav-nost?
Pospa-nost....
Gerda je već nešto drugo, ona nikad ne zaboravlja. Nosila je junački svoju polovinu, preko Jahorine, mora i pustolina, sama, sa drugima, opet sama, ponekad beznadna, izluđena... Kaj, gde si, vikala je, zaglušena bukom vetra, bukom sveta...

Stavrogine, izdrži. Dolazim. Nosim polovinu reči. Nemoj, molim te, nemoj mi reći da si najzad zaboravio kako glasi tvoj slog. To jedino nisi smeo, samo to. Zadatak je bio tako lak. Bogovi su mogli izmisliti i nešto teže, znaš. Mogao si raditi sve drugo, sve je bilo dozvoljeno, samo nisi smeo zaboraviti, jedino je trebalo da zapamtiš... Šta ćemo sad sa mojom polovinom reči?
Več-er?
Zar je već večer? O, čoveče, ovekoveči ovaj večernji čas, čas susreta...
Čudna mi je ova rečenica. Izgleda kao da mi u njoj nešto nedostaje? Most? Gost? Neko mi iz tame šapuće, suviše tiho da bih mogla razabrati. Zlost? Možda je taj što šapuće u stvari onaj što se mom Stavroginu ponekad primakne, noću... Ukrao mu je slog. I mir...Ne znam šta da radim s mojom polovinom reči.

Našla ga je, naravno. Pregazila sve te zapravo bedne prepreke; plašila za naivne, izgovor za neodlučne. Našla ga je i naterala da plače. Plači, rekla mu je, u plaču je Bog. On ništa nije razumeo, ali znao je zvuk toga glasa. I taj ga je zvuk ipak naterao u plač. Bože, kakvo olakšanje. Ne dam te Snežnoj Kraljici, rekao mu je glas.

Ne brini, rekla mu je dalje. Ništa strašno, sad kad sam i ja ovde. Ništa strašno. Smislićemo zajedno onu tvoju zaboravljenu polovinu, šta nam uopšte može stati na put, sada kad smo ponovo zajedno? Pred nama je čitava večnost....

Naravno da mi je trebao Kaj, da mogu da odživim svoju priču, priču u kojoj sam ja heroina, tiha i strpljiva, u ime ljubavi, čiste i detinjaste, u ime vernosti i nezaborava. Želim tu ulogu. Njoj se divim. Ni na šta drugo ne pristajem. Zato sam ga izmislila. Može li mi to neko zameriti? Svi zapravo izmišljamo svoj život i ljude koje ćemo voleti. Sve to ne postoji zaista, zato ima toliko različitih svetova.
Mogla sam, možda, poželeti da budem Uspavana Lepotica. Ili samo Lepotica. Sva ta natezanja sa prinčevima, zverima, vešticama; suviše šareno za moj ukus. Suviše plesova, lepršavih haljina. Meni se, eto, nikad nisu naročito dopadali oni lakonogi, rasplesani, rasklizani po plesnim dvoranama zamkova.
Moj Stavrogin je odavno pobegao iz sve te gužve. Zaklonio oči da se zaštiti od prejake svetlosti reflektora. Nisam ja za ovu ulogu, treba mi drugačija pozornica, prigušena svetlost, mnogo zastora, rekao je. Režija, molim nekoliko odvojenih platoa, svaki ogrnut sa više slojeva gusto nabranih zastora.
Otvori se jedan sloj, publika taman počne da aplaudira uzdržano, ali sa puno poverenja, kad ono, iza zastora – zastor. Zatim ponovo pomeranje drugog, onda prazna pozornica sa vratima. Vrata kroz koja se ne sme proći, piše na njima. Je li on iza njih? Ili tek treba doći i otvoriti ih, tu, pred nama, da nam jednom za sva vremena pokaže kako je našao Strah, kako je slutio šta se nalazi iza, kako je znao da je tamo Ništa? Ništa.
Ali ne, to nije istina. Nije trebalo da se plašimo. Tamo na drugom platou već se diže sledeća zavesa, i mi ga vidimo kako sedi za starinskom stolom u nekom iznajmljenom sobičku i lagano nožićem rezbari slogove, nerazumljive i nepotrebne. Pauk visi u uglu ravnodušno, svetlost se na njemu privremeno zadržava, ne znamo zašto... Mi smo tek posmatrači ove predstave, a posle, kad ostanemo sami, izmislićemo je, sastavićemo je od ovih nejasnih slika tako da nam postane razumljiva i očigledna. I svi će opet biti na dobitku.
U mojoj priči, onoj koju ja smišljam, ja ću ući u njegovu sobu, uzeti mu nožić iz ruke, reći ovo ti više nije potrebno, ne lupaj glavu, ja znam onu polovinu reči koju si tražio, predstava je gotova, možete ići kući, ako ništa niste razumeli to je vaš problem, ne otvarajte svaka vrata, čitajte natpise, piše vam izlaz, idite kući.
Hajde Kaj, idemo kući.
Zavesa pada. I druga. I treća.
Naravno da sam ga izmislila.
Takvi ljudi ne postoje. 


Monday, August 12, 2019

VASKO POPA "IGRE"


VASKO POPA 



IGRE

PRE IGRE

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra



KLINA

Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori

Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin

Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor

Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori

ŽMURE

Neko se sakrije od nekog
Sakrije mu se pod jezik
Ovaj ga traži pod zemljom

Sakrije mu se na čelo
Ovaj ga traži na nebu

Sakrije mu se u zaborav
Ovaj ga traži u travi

Traži ga traži
Gde ga sve ne traži
I tražeći njega izgubi sebe

ZAVODNIKA

Jedan miluje nogu stolice
Sve dok se stolica ne pokrene
I da mu nogom slatki znak

Drugi ljubi ključaonicu
Ljubi je kako je samo ljubi
Sve dok mu ključaonica poljubac
ne uzvrati

Treći stoji po strani
Bulji u onu dvojicu
I vrti glavom vrti

Sve dok mu glava ne otpadne

SVADBE

Svako svuče svoju kožu
Svako otkrije svoje sazvežđe
Koje noć nikad videlo nije

Svako svoju kožu kamenjem napuni
Svako sa njom zaigra
Obasjan sopstvenim zvezdama

Ko do zore ne zastane
Ko ne trepne ne tresne
Taj zaradi svoju kožu

(Ova se igra retko igra)

RUŽOKRADICE

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice

Ružokradice se privuku ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice

Otvaraju im grudi jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

IZMEĐU IGARA

Niko se ne odmara

Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce

A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako

A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake

A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže

A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočeka

Niko se ne odmara


JURKE

Jedni odgrizu drugima
Ruku ili nogu ili bilo šta

Stave to među zube
Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane
Njuše traže njuše traže
Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku
Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega

SEMENA

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće

TRULE KOBILE

Jedan drugom budu kamen na srcu
Kamen ko kuća
Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome
Da bar prst podignu
Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu
Ili da bar trepnu

Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome
I umore i od umora zaspe
I tek u snu kosa im se digne na glavi

(Ova igra dugo traje)

LOVCA

Neko uđe bez kucanja
Uđe nekome na jedno uvo
I iziđe mu na drugo

Uđe korakom šibice
Korakom upaljene šibice
Glavu mu iznutra obigra

Glavni je

Neko uđe bez kucanja
Uđe nekome na jedno uvo
I ne iziđe mu na drugo

Pečen je

PEPELA

Jedni su noći drugi zvezde

Svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noći se zatim među sobom podele
Jedne budu zvezde
Druge ostanu noći

Opet svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noć poslednja bude i zvezda i noć
Sama sebe zapali
Sama oko sebe crnu igru odigra

POSLE IGRE

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam


1954.

Thursday, May 23, 2019

Halina Pošvjatovska, "Izabrane pesme"


HALINA POŠVJATOVSKA

Izbor iz knjige IZABRANE PESME u izdanju Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani" iz Kraljeva, edicija POVELJA; prevod Milica Markić. 




KONJUGACIJA

proći ću
proći ćeš
proći će
prolazimo
prođimo
voda lišće sprala jošikovo

nad vodom
jova
crvena
kisne promrzla
prolazim
prolaziš
prolazi
svejednako u osami

prošao si
prošla sam
više nas nema
a taj šum nad nama
to vetar je
još on će samo beskrajno da veje

nad nama
nad vodom
nad zemljom


PESMA O LJUBAVI

/u znak sećanja na Amadea Modiljanija i Žanu Ebitern/

njih dvoje
preko srčanih zalistaka
jasno vidljivi
iz profila
uramljeni u bol kao u zlato
gledaju
obešeni
na astralnom ekseru

noć kao zid
iza njih
svemir s ravnodušnim
očima zvezda
i samo oni – usamljeni
na oronulom prozoru
zemaljske ulice

a govorili su da ljubavi nema
lagali da je umrla u sanatorijumu
gorkom od zapeva karbolne kiseline
podlegla vrlo ljudskoj jektici

pod visokim krovom
međutim
prozor
sa saksijom pelargonije
crveno procvetao
ljubav se – palim laticama
osula


 

* * *

u letnjem izobilju
žalim se na glad
naboranim ptičjim krilima zavidim
tamnom zelenilu bašti
nebu
na kom sunce
zlatni plod stani

glad glad
usta puna gladi
prsti od gladi skvrčeni
savijam ih izvijam
sunčevim zracima tražim
punoću ovalnog štita

i moje telo
vetrom kidano
zrelo
zanjihano na grani života
kao zeleni papagaj
kolebljivo ga
podajem
mekim rukama oblaka

u stalnom kovitu
kikoće se poda mnom
zemlja


DISONANCA

svet je tako mali
svet samo dva sprata ima
na gornjem si ti
teško dišeš
pored tebe stoji večnost
mračna

po skalinama mukotrpno
hodam u dugačkoj pižami
otirem usta
toplom vlažnom rukom
pokrivam usta
za mnom
ide večnost
obe
stajemo pred tvoja vrata

čela oslonjena
bezglasne
ko raspet na strujni krik
lakomo hvatamo dah
brojimo jen...dva...tri...

svet samo dva sprata ima
samo dva
omanja
sa zvezdama koje opisuju krugove

zašto je tako teško da se umre?




* * *

lirika nije opala s poslednjim listom
gole grane
korenju
šapuću parabolu o vraćanju godišnjih doba
korenje nema duboku veru
a ipak uzima sokove

lirika
između nevere i topline
zatečena
navire
u smeđim granama

poslednji leptir
htede je uzeti
na krilima odneti zaplenjeno blago
ali je lirika
ostala u korenju


VELIKOPOSNO PREDANJE

pre dve hiljade godina
deva u Galileji je donela na svet
novorođenče

dete je bilo beskrajno nago
a ona nije imala ništa
sem ljubavi

i tako je raslo
grejano dahom
dok nije doraslo
za mržnju

i ljudi su ga prikovali za drvo
a ona je gledala

zatim se – kažu – vaznela na nebo
a mogla je isto tako sići u bol
toliko je dubok bio



*  *  *

svetu nasprama
samo dve vilice je imao
dve vilice oružane zubima
malo je to

jer gde je filozofija bitka
gde teologija
gde vera u belo

on je verovao samo u čovekove ruke
koje donose hranu
a kadikad i smrt

podjednako zahvalan
za hranu
i za smrt


* * *

dolazi u moj stan
ko smrznuta roda
pitam je – poezijo, šta je bilo,

a ona mi odvraća
da već je domaća
i traži mi kap mleka

i ja je ne hranim
nikad do kraja je ne zasitim
i krilima ne verujem spuštenim

jer znam da će procvetati
ko što zemlja procveta s proleća
i odneće je iz moje kuće


* * *

trn moje mašte
ponekad reč zapali
a ponekad miris soli
i osećam pod sobom
brod ko na iglama
i okean bezmeran
nema obala
zatvorena u ljusci drveta
čudesno sam slobodna
ne volim nikoga
i ništa


Halina Pošvjatovska rođena je 1935. godine u poljskom gradu Čenstohova kao Halina Miga. Pred kraj rata, njena porodica se nekoliko dana skrivala u podrumu, i taj kratkotrajni zbeg fatalno se odrazio na zdravlje desetogodišnje devojčice – bolnice će postati njeno prirodno stanište, i veći deo života provešće u sanatorijumima. I svog budućeg muža, Adolfa Pošvjatovskog, studenta Više filmske škole u Lođu, upoznaće takođe u sanatorijumu, i vrlo brzo ostaće mlada udovica. Po završenoj gimnaziji, te nakon izvršene prve operacije srca, sa herojskom pasioniranošću upisala je studije na čuvenom Smit koledžu najvećem univerzitetu u Masačusetsu, gde je studirala i Silvija Plat. Učila je četiri jezika, studirala filozofiju, logiku. Iako su joj stipendije odobrila tri američka univerziteta (Standford, Ilinois i Čikago), tri godine kasnije, savladana čežnjom, ona se ipak ukrcala na brod „Batori“ i vratila u zemlju da bi upisala studije filozofije na Jagjelonjskom univerzitetu u Krakovu. Objavila je tri zbirke pesama: Idolopoklonička himna (1958), Današnji dan (1963), Oda rukama (1966), a posthumno, 1967. godine objavljeni su zbirka Još jedna uspomena (1967), kao i kratki autobiografski roman Priča za prijatelja. Preminula je u svojoj trideset drugoj godini, nakon druge operacije srca, u Varšavi 1967. godine.
Spada u red najznačajnijih poljskih pesnikinja čije pesme odolevaju vremenu. Žanrovski gledano, predstavnica je ispovedne lirike, najdoslednije u posleratnoj poljskoj poeziji, u kojoj se otvorila bezrezervno, po mišljenjima pojedinih kritičara i do granice egzibicionizma. Nazivali su je poljskom Sapfe. Pesnik Stanislav Grohovjak definisao je njeno stvaralaštvo fenomenom autentičnog erotizma, dok je Adam Zagajevski isticao da njena poezija godinama ne gubi ništa od svoje energije, nervature, trepeta, čulnosti. Svojim neobično senzualnim i eteričnim pesmama o ljubavi, čežnji, smrti – upisala se u tradiciju poljske poezije kao još jedan rasni ukleti pesnik. Pozamašan broj poštovalaca i poklonika njene poezije i dalje se divi njenoj fantastičnoj ritmici, avangardnom pulsu i slikovitosti. Njene pesme pisane su krvlju, erotika u njenim pesmama tesno je povezana sa iskustvom konačnosti. Pisala je poeziju sopstvenim životom, njena biografija je interpretacijski ključ njene lirike. Bio je to život kratak, stigmatiziran bolešću, patnjom i bolom, i više je ličio na trku sa smrću nego na život.

(iz pogovora prevoditeljke Milice Markić)