Tuesday, January 31, 2017

Klaudio Magris, "Dunav"



Klaudio Magris

DUNAV

(odlomci)

…avantura i misterija putovanja kao da su nestali u svetu uređenom i organizovanom na planetarnom nivou; već i Bodlerovi putnici, koji su u potragu za nečuvenim krenuli spremni  da zbog toga pretrpe i brodolom, pronalaze u nepoznatom, uprkos nepredviđenim nezgodama, istu onu dosadu koju su ostavili kod kuće.

*

...svestan je da proza sveta ugrožava odiseju, stvarno i neponovljivo iskustvo pojedinca...

*

Upravo u klasifikacijama život otkriva svoj uznemirujući bljesak, u protokolima koji pokušavaju da ga srede i tako izvedu evidenciju o nesvodljivom ostatku misterije i zanosa.

*

Između dva putovanja, vraćamo se kući, pokušavamo da bacimo na papir mnoštvo beležaka, da prekucamo isečke iz notesa, prospekata i kataloga. Književnost je poput selidbe; ponešto se gubi, kao u svakoj selidbi, a ponešto iskače iz zaboravljenih ostava. Zaista idemo gotovo kao siročad, kaže Helderlin u pesmi „Na izvoru Dunava“ – reka teče i blista na suncu kao životni tok, ali smisao koji odsijava je kao optička varka zablesnutog pogleda koji vidi nepostojeće svetle mrlje na zidu, neonsku svetlost iščezavanja, zavođenje prividom, ilustrovane naslovne strane.
Odsjaj Ničega pali stvari, limenke ostavljene na plaži i reflektorska svetla na automobilima, kao što zalazak sunca pali prozore. Reka nema nikakvu celovitost i putovati je nemoralno, govorio je Vajninger, putujući. Ali reka je stari taoistički učitelj, koji duž svojih obala drži predavanje o velikom točku i o razmaku između njegovih prečki. U svakom putovanju postoji bar delić Juga, razvučeni sati, opuštanje, protok talasa. Ne obazirući se na siročad na svojim obalama, Dunav teče prema moru, prema velikoj „persuaziji“.  

*

Došao je na izvor iz Furtvangena, gde se zaustavio kako bi posetio Muzej satova i gde je dugo lutao između hiljada brojčanika svih oblika i veličina, zupčanika, točkića i kazaljki, automata i klavira pokrenutih samim prolaskom vremena, kroz „šume satova“, kako naročito naglašava. U njegovom pismu, taj istovremeni otkucaj, koji ga je okruživao sa svih strana, izgleda kao tajni ritam života, automatsko skandiranje čistog i praznog vremena; egzistencija, u tom pismu, predstavlja se kao kretanje zatvoreno u sebe samo koje se uvek vraća na početak, kao što i između dve krajnje i povratne tačke oscilovanja ne postoji ništa, već samo ista zamišljena oscilacija i sila zemljine teže koja vuče nadole, dok na kraju, kada trošenje godina dovrši svoje delo, telo ne postigne neporecivo stanje spokoja. Krivulja njegovog života jedva se dodirivala sa linijom realnosti, ali uvek u istoj tački i ta tačka preseka ga je bolela, kao što dva suviše približena pršljena pritiskaju živac išijatikus, pa nam je potreban steznik ili istezanje da bi se uklonilo to bolno dodirivanje.
Mali izlet na izvore verovatno je bio odušak da se izbegne osećaj nepokretnosti, izgovor da se lepim izletom na svežem vazduhu umakne od sopstvenog blatnjavog dna. Da bi se odvratio pogled od vlastitog dubokog bunara, nema ničeg boljeg nego baviti se analizom tuđeg identiteta i zanimati se za realnost i prirodu stvari.

*

Fenomenologija je u pravu, sama pojava stvari dobra je i prava, površina sveta realnija je nego drhturave unutrašnje šupljine. Sveti Avgustin nije bio sasvim u pravu kada je opominjao da ne izlazimo iz sebe: onaj ko uvek ostaje unutra sanjari i luta; na kraju zapali tamjan nekom idolu iz dima koji se diže sa smetlišta njegovih strahova, praznom i podmuklom kao što su zli duhovi koje razgoni večernja molitva.

*

Pisanje bi trebalo da bude kao te vode što se slivaju kroz travu, ali ta svežina izvora, stidljiva i nepresušna, ta pesma života prigušena i opora, slična je zamišljenom i dubokom pogledu Madalene, a ne mutnoj suvoparnosti pisanja, provodniku vode čije je snabdevanje često nedovoljno.
Duša je skučena, prebacivao je sebi Kepler, i skriva se po budžacima književnosti umesto da proučava božanski nacrt stvaranja. Onaj ko se uzda samo u papir, jednog dana može da otkrije da je puka silueta izrezana iz jedne stranice, koja drhti i savija se na vetru.

*

Ulazeći u sopstvene odbojnosti i nedostatke, putnik se nada da će u pukotinama oštro usečenim u kulise teatra svakodnevice naći barem dašak ili maleni otvor koji dolazi iz pravog života, koji je prikriven paravanom stvarnosti. Književne vežbe postaju tada strategija za zaštitu loše okrpljenih poderotina na zastoru udaljenosti, kako bi se sprečilo da se i najmanje pukotine potpuno zatvore; biti pisac, govorio je monsinjor Dela Kaza, jednako je ratnom stanju.

*

Pisati možda znači popunjavati prazne prostore egzistencije, ono ništa što se iznenada otvara tokom sati i dana, među stvarima u sobi, povlačeći ih u očajanje i beskonačnu beznačajnost. Strah, napisao je Kaneti, izmišlja imena da se razonodi; putnik čita i beleži imena stanica kroz koje prolazi vozom, imena ulica kojima ga vode koraci, i ide napred pomalo olakšan, zadovoljan tim redom i tim skandiranjem ničega.

*

Druga priroda što nas okružuje – šuma simbola, posredovanja, konstrukcija – navodi na sumnju da, unutar sebe same, više ne postoji nikakva prva priroda, da su je veštačko i razne bioinženjerske veštine izmenile i potisnule njene navodno večne zakone. Upravo austrijska kultura, rođena u podunavskom prostoru, razotkrila je sa razočaranom jasnoćom neautentičnost postmoderne, ismevajući je kao glupost ali i prihvatajući je kao neminovnost.
Zaista, čak ni pozni i zagonetni Gete nije zapostavljao tu sumnju kada, u drugom delu „Fausta“, ne govori samo o rođenju Homunculusa, čoveka stvorenog u laboratoriji, već podseća na potpuni trijumf neprirodnog, na poraz i iščeznuće drevne Majke, izobličene modom, veštačkom proizvodnjom, izmišljanjima. Na tom podijumu na kojem se javljaju moderno i postmoderno, kakav predstavlja drugi deo „Fausta“ , slavine su življe i dodirljivije nego reke a vodovod u svakom trenutku može da poremeti snabdevanje vodom života, kako stoji u Apokalipsi.

*

Pa i za nas, u ovoj gostionici, kao i za sve, postoji mefistofelska dilema koju nije rešio stari Gete: priroda stvoriteljka beskrajan je horizont, koji obuhvata i vremenska zbivanja kroz koja ljudi više ne uspevaju da ga sagledaju, ili je i ona možda završila na karnevalskim kolima neautentičnosti, iza čega ništa ni ne postoji? Da li je atomska bomba podmukli ljudski izum koji dovodi u opasnost večnu harmoniju, i sa njom hiljadugodišnju misao koja je prenela tu ideju o beskonačnom, ili je to sićušan fenomen koji na smešno umanjenoj skali imitira fisije i gigantske eksplozije koje se neprestano dešavaju na Suncu, stvorenom od Boga da daje život i toplotu Zemlji?

*

Nije neophodna vera u Boga, dovoljna je ona u stvorene stvari, koja nam dozvoljava da se krećemo među predmetima svesni njihovog postojanja, uvereni u nepobitnu prisutnost neke stolice, kišobrana, cigarete, prijateljstva. Onaj koji sumnja u sebe izgubljen je, poput onog koji plašeći se da neće uspeti u ljubavnom činu i ne uspeva. Osećaš se srećnim pored osoba s kojima možeš da osetiš nepobitno prisustvo sveta, na isti način kao što voljeno telo pruža izvesnost tih ramena, tih grudi, tih oblina kukova i njihovog talasanja koje te drži poput mora. A onaj ko nema veru, poučava Singer, može da se ponaša kao da veruje; vera će doći kasnije.

*

Ovde je Dunav mlad a Austrija je još daleko, ali očigledno je to već reka koja nas vijuganjem podučava ironiji, onoj ironiji koja je učinila velikom mitteleuropsku civilizaciju i koja je predstavljala sposobnost da se posredno nadoknadi sopstvena suvoparnost i da se prevaziđe sopstvena slabost; postojalo je značenje dvostrukosti stvari a istovremeno i njihove istine, koja jeste skrivena ali je jedna. Ta ironija podučavala je da se poštuju nesporazumi i protivrečnosti života, neusklađenosti između lica i naličja jednog lista koji se ne podudaraju iako su jedna ista stvar, između vremena i večnosti, između govora i stvarnosti, između kiše koja je pala u Cerapundži i Honoluluu i statistike o padavinama koje donosi S.Krino u svom priručniku. Tolerancija prema neuravnoteženostima i poremećajima sveta, prema njegovim paralelama koje se nikad ne ukrštaju, ne poništava nadu da će se te paralele ukrstiti negde u beskraju, ali ih ne primorava da se na silu negde ukrste.


Friday, January 27, 2017

Fridrih Helderlin "Hleb i vino"



Fridrih Helderlin 

HLEB I VINO
/Hajnzeu/

I


Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica
I zubljama ukrašena šumno prohuje kola.
Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi,
A razborita glava odmerava dobit i štetu
Zadovoljno kod kuće; bez grožđa stoji i cveća
I tvorevina ruku, počiva radeni trg.
Al' zvuče strune negde daleko u vrtovima; možda
Neko zaljubljen svira tamo, il usamljenik
Na daleke se prijatelje seća, i mladosti; a česme
U stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju.
Mirno odjekne zvona zvuk sumračnim vazduhom,
A noćobdija prati časove, uzvikne broj.
Evo i povetarca, pokreće vršike gaja,
Gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec
Potajno stiže sad; sanjarska stiže noć,
Puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista
Zadivljujuća tamo, tuđinka među ljudima,
Tužna i krasna gore nad brdskim visovima.


II

Čudesna milost je noći preuzvišene, i niko
Ne zna ni šta će zbiti se njenom voljom.
Premda pokreće svet i dušu ljudsku u nadi,
Ni mudrac ne razume šta ona sprema, jer to je
Volja svevišnjeg Boga, koji te jako voli,
I zato više od nje ti voliš sunčani dan.
Ali i bistro oko voli katkada senku
I zabavlja se da pre potrebe okuša san,
Il se i postojan čovek zagleda rado u noć,
Da, njoj i dolikuje posveta venca i pesme,
Jer zabludelim ona posvećena je, i mrtvim,
A sama postoji, večna, u najslobodnijem duhu.
No mora nam za uzvrat, da bi nam u trenutku
Oklevanja u tami oslonac nekakav bio
Zaborav da udeli i sveto pijanstvo,
Udeli reč što struji i zaljubljenim je slična,
Besana, i puniji pehar i smeliji život,
Sveto sećanje k tome, budni da ostanemo noću.


III

I zalud sakrivamo srce u grudima, zalud
Zadržavamo još srčanost, mi učitelji i đaci,
Jer ko bi da je spreči, ko da nam zabrani radost?
I božanska vatra danju i noću nas goni
Da krenemo. Pa hajde! U otvoren da gledamo prostor,
Tražimo sopstveno mesto, ma kako daleko bilo.
Jedno je pouzdano: s podneva da je, ili
Do u ponoć se kreće, uvek postoji mera
Zajednička svima; al svakom je dodeljeno i svoje,
Pa svako od nas ide i stiže tamo gde može.
Zato nek likujuća ludost se ruganju ruga
Kada u svetoj noći spopadne naglo pevače.
Zato dođi na Istmos! Tamo gde pučina šumi
Pod Parnasom, i blista sneg na stenama delfskim,
Tamo u zemlju Olimpa, visova Kiterona,
Tamo pod borove, pod grozdove, odakle
Teba odozdo i Ismenos šumi u Kadmovoj zemlji,
Odatle stiže i tamo ukazuje se bog u dolasku.


IV

Blažena Grčka! Ti dome nebesnika sviju,
Istina je, dakle, što nekad u mladosti čusmo?
Svečana dvorana! Pod je more! A stolovi brda,
Zaista samo za jednu pradavno sazdani svrhu!                                                                  

Ali prestolja, gde su? Gde hramovi, a gde sasudi,
Gde nektara pune pesme bozima na veselje?
Gde to, gde sada sjaje izreke dalekometne?
Delfi dremaju, a gde tutnji veliki usud?
Gde je, brzi? Gde probija, pun sveprisutne sreće,
Grmeći iz vedrina, pada na oči same?
Oče Eteru! Leteo je uzvik od usta do usta
Hiljadostruko; niko sam ne podnosaše život;
Raduje takvo dobro kad razdeljeno je, a biva
Slavlje, u razmeni sa strancem, snom raste reči moć:
Oče! Vedri! I ječi, i gde dopre prastari znamen,
Od predaka nasleđen, on pogađa i stvara.
Jer tako ulaze nebesnici, tako potresajući do dna
Iz senki među ljude silazi njihov dan.


V

Najpre ne osećamo kad stižu, u susret njima
Hitaju dece; presjajna, zaslepljujuća stiže sreća,
Pa ih se kloni čovek; polubog jedva bi znao
Po imenu sve njih što s darovima mu prilaze.
Al hrabrost veliku daju, i srce pune njemu
Radosti njine, i jedva da zna da upotrebi blago,
Pa dela, rasipa, i skoro mu nesveto postane sveto,
Što blagoslovom ruke takne budalasto i blago.
Koliko mogu, trpe to nebesnici; ali tad u zbilji
Dolaze oni sami, i navikavaju se ljudi sreći
I svetlu dana, i da gledaju objavljene,
Lica onih koje davno već nazvaše Jednim i Svim,
Što ispuniše do dna grud zanemelu slobodnom
Dovoljnošću, i prvi i jedini sve težnje usrećiše;
Takav je čovek; kad tu je blago, i darove mu
Priprema neki bog, ne vidi on to i ne zna.
Najpre da podnosi mora, al sad najdraže da imenuje,
Sad, zato sad moraju reči nastati kao cveće.


VI

Sad u svoj zbilji hoće da blažene bogove slavi,
Stvarno i istinski mora sve da im objavi hvalu.
Ne sme da gleda svetlost šta višnjim nije po volji,
Pred Eterom ne dolikuje danguban pokušaj.
Zato, da dostojno stanu u prisutnosti nebesnika
Uspravljaju se narodi u sjajnim redovima
Na takmičenje, i grade hramove lepe i gradove
Čvrste i plemenite, nad obalama se dižu -
No, gde su oni? Gde znani cvetaju venci slavlja?
Teba vene, i Atina; zar ne zveči oružje više
U Olimpiji, i zlatna ne tutnje u trci kola,
I zar ne kite više pramce korintskih lađa?
Zašto ćute i ona, sveta stara pozorišta?
Zašto se ne raduje posvećeni ples?
Zašto ko pre bog neki ljudsko ne beleži čelo
Utiskujući, ko nekad, onom kog zgodi svoj znak?
Ili je i sam došao i ljudski uzeo lik
Da dovrši i zaključi utehom nebesko slavlje.


VII

No prijatelju! Stižemo prekasno. Žive doduše
Bogovi još, al gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare
Živimo li; toliko štede nas nebesnici.
Jer ne može uvek slabi da sadrži ih sasud,
Ponekad samo podnese obilje božje čovek.
San o njima je potom život. Ali bludnja
Pomaže, kao dremež, i snaži nas nevolja i noć,
Dok junaka dosta u bronzanoj ne poraste kolevci,
I srca, ko pre snagom nebesnicima sličnih.
S grmljavinom tad će doći. Međutim često mi se
Čini bolje da spavam, no tako bez drugova da sam,
Tako da iščekujem, a šta da činim i kažem,
Ne znam, i čemu pesnici u oskudno vreme?
No oni su, kažeš, kao sveštenici boga vina
Što od zemlje do zemlje hodiše u svetoj noći.


VIII

Naime, kad pre nekog vremena, za nas davno,
Uznesoše se gore svi koji usrećiše život,
Kada odvrati otac od ljudi svoje lice,
I s pravom žalovanje kad započe na zemlji,
Kad mirni genije jedan na kraju se javi, s nebeskom
Utehom, objavi dana svršetak i nestade,
U znak da on tu beše jednom i da će doći
Opet, ostavi hor nebeski darove neke,
Da ljudski, kao nekad, radujemo se njima,
Jer je za radost s duhom preveliko postalo veće
Među ljudima, i još, još nedostaju jaki
Za najvišu radost, no tiho živi još poneka hvala.
Hleb je zemlje plod, al svetlošću blagosloven,
A od gromovnog boga ishodi radost vina.
Zato se uz njih sećamo nebesnika, što nekad
Behu tu i u pravo vreme će da se vrate,
Zato ozbiljnom pesmom slave boga vina pevači
I ne zvuči ko pusti izum pohvala drevnog.


IX

Jeste! S pravom kažu da dan on s noću miri,
Zvezde nebeske večno vodi sad dole, sad gore,
Radostan vazda, ko grana uvek zelenog bora,
A voli je, i venac od bršljana što ga izabra,
Jer on traje i trag odbeglih bogova samih
Obezboženim nosi dole u njihovu tamu.
Ono što proreče pesma drevnih o deci boga
Gle, mi smo, mi smo to! Hesperije to je plod!
Čudesno se i tačno u ljudima ispuni,
Nek veruje to ko iskusi! No dešava se mnogo,
Sve bez dejstva, jer smo bez srca, senke, sve dok
Otac nam Eter, prepoznat, ne pripadne svakom i svima.
Al dotle slazi kao zubljonoša Svevišnjeg
Sin, onaj iz Sirije, dole među senke.
Blaženi mudraci vide; osmeh iz zarobljene
Zasja im duše, za svetlost raskravljuju se oči,
Blaže spava i sanja u naručju zemlje Titan,
Čak i zavidni, čak i Kerber pije i spava.


(preveo Ivan V. Lalić)




Wednesday, January 4, 2017

Don DeLilo, Anđeo Esmeralda (odlomak)



Don DeLilo, Anđeo Esmeralda (odlomak)

Sišli su do kombija, sestre i troje dece i, uz ono dvoje koji su već bili na ulici, krenuli da razdele hranu, počevši od najtežih slučajeva.
Vozili su se liftovima i prolazili kroz duge hodnike. Iza svakih vrata postojao je skup nezamislivih života, sa svojim istorijama i sećanjima, i ribicama koje su plivale u prašnjavim akvarijumima. Sestra Edgar je išla na čelu, a petoro dece u koloni iza nje, svako sa po dve kese s hranom, dok je Grejsi bila na začelju, takođe noseći hranu, i izvikivala brojeve stanova ljudi sa spiska.
Porazgovarali su s jednom starijom ženom koja je živela sama; bolovala je od dijabetesa i jedna noga bila joj je amputirana.
Videli su čoveka koji je imao epilepsiju.
Porazgovarali su s dve slepe žene koje su živele zajedno i imale zajedničkog psa-vodiča.
Videli su ženu u invalidskim kolicima, odevenu u majicu s natpisom JEBEŠ NJUJORK. Grejsi je rekla da će ona hranu koju joj daju verovatno da zameni za heroin, i to je najgore ulično đubre. Ekipa je stajala i gledala, namršteno. Grejsi je stisnula zube, suzila svetle oči i ipak predala ženi hranu. Raspravljali su se oko toga, ne samo opatice, već i članovi ekipe. Sestra Grejs protiv svih. Čak je i žena u kolicima smatrala da ne treba da dobije hranu.
Videli su čoveka obolelog od raka, koji je pokušao da sestri Edgar poljubi ruke u gumenim rukavicama.
Videli su petoro male dece šćućurene na krevetu, i desetogodišnje dete koje ih je čuvalo.
Koračali su kroz prolaze između zgrada. Deca su se vraćala do kombija da uzmu još hrane, pa su u koloni koračala kroz prolaze pod nezdravo bledim svetlom.
Porazgovarali su sa trudnicom koja je gledala sapunsku operu na španskom. Sestra Edgar rekla joj je da ako dete umre kršteno, duša mu odlazi pravo na nebo. To je na ženu ostavilo dubok utisak. Ako je dete ugroženo, a nema sveštenika, reče joj sestra Edgar, onda žena može sama obaviti krštenje. Kako? Tako što će da sipa običnu vodu detetu na čelo, i da izgovori reči: „Krštavam te u ime Oca i Sina i Svetog Duha.“ Žena je ponovila te reči na španskom i na engleskom i svi su se osetili bolje.
Prolazili su niz hodnike pored stotina zatvorenih vrata, i sestra Edgar je mislila na svu onu decu u limbu, nekrštenu, na bebe u podzemnom svetu, na rubu pakla, i na pobačene ne-bebe, na kosmički oblak smlavljenog fetusa što lebdi u Saturnovim prstenovima, ili na bebe rođene bez imunološkog sistema, na krhku dečicu koju je odgajio računar, ili na bebe rođene s nasleđenom narkomanijom – viđala ih je neprestano, glavatu novorođenčad zavisnu od kreka, podsećala su na stvorenja iz seoskog folklora.
Slušali su smeće kako se survava u peći za spaljivanje i koračali su jedno iza drugog, tri dečaka i dve devojčice bili su kao jedno telo sa opaticama, kao jedna zanjihana prilika s mnogo pokretnih delova. Spuštali su se liftovima i završavali isporuke u grupi stambenih zgrada u kojima su na ulaznim vratima predvorja umesto stakla stajale daske.
Grejsi je ostavila ekipu u Ptičjem svetilištu baš kad se tu zaustavio jedan autobus. Šta je to, možete li da poverujete? Turistički autobus karnevalskih boja kome je na tabli u pregradi iznad vetrobranskog stakla pisalo NADREALISTIČKI JUŽNI BRONKS. Grejsi poče ubrzano da diše. Tridesetak Evropljana sa foto-aparatima oko vrata stidljivo je kročilo na trotoar ispred prodavnica zamandaljenih daskama i zatvorenih fabrika i zagledalo se preko ulice u napuštenu stambenu zgradu.
Grejsi je pobesnela, proturila glavu kroz prozor kombija i počela da viče: „To nije nadrealno, to je stvarno. Nadrealno postaje kad vi dođete ovamo. Vaš autobus je nadrealan. Vi ste nadrealni.“
Jedan monah prošao je pored nas na rasklimatanom biciklu. Turisti su ga gledali kako okreće pedale uz ulicu.
Slušali su Grejsi kako viče na njih. Videli su čoveka koji im je prišao s vetrenjačama na baterije, koje je prodavao, jarko obojenim vetrenjačama pričvršćenim uz štap, držao je u ruci stotinjak njih dok su mu druge virile iz džepova ili ispod miške, plastične vetrenjače koje su se okretale oko njega na sve strane – postariji crnac s okruglom žutom kapicom. Videli su tog čoveka. Videli su džunglu od stabala kiselog drveta i gomilu odbačenih automobila i pogledali su u šest spratova visoki zid s naslikanim anđelima iznad čijih su se heruvimskih glava vijorili barjaci.
Grejsi je vikala: „Ovo je stvarno, to je stvarno.“ Vikala je: „Brisel je nadrealan. Milano je nadrealan. Samo je ovo stvarno. Bronks je stvaran.“


Iz knjige „Anđeo Esmeralda“, Don DeLilo
Izdavač Geopoetika  
            Preveo s engleskog Zoran Paunović