Sunday, July 19, 2015

Dostojevski, "Braća Karamazovi"- Đavo. Mora Ivana Fjodoroviča



Dostojevski, „Braća Karamazovi“

Đavo. Mora Ivana Fjodoroviča (odlomak)



-Prijatelju moj, ja ipak hoću da budem džentlmen, i da kao takav budem i dočekivan – poče gost u nastupu nekakve čisto čankoliske i već unapred popustljive i dobrodušne ambicije. – Ja sam siromah, da...tim neću ipak da kažem da sam i vrlo častan, ali...obično je u svetu primljeno kao aksiom: da sam ja posrnuli anđeo. Tako mi boga, ne mogu da zamislim kako sam ja nekad mogao biti anđeo. Ako sam i bio to nekada, to je tako odavno da ne bi bio greh već i zaboraviti na to. Sad se zadovoljavam i uživam kad me smatraju za čestita čoveka, i živim kako se može, trudeći se da budem prijatan. Ja ljude volim iskreno! –o, ja sam isuviše oklevetan! Ovde, kad se na neko vreme među vas doselim, moj život protiče kao nešto stvarno, i to mi se ponajviše dopada. Jer ja, kao i ti, stradam od fantastičnog, pa stoga i volim vaš zemaljski realizam. Tu kod vas je sve ocrtano, tu je formula, tu je geometrija, a kod nas su sve nekakve neodređene jednačine! Ovde ja idem i sanjarim. Ja volim da sanjarim. Uz to, na zemlji ja postajem sujeveran – ne smej mi se, molim te: meni se baš to i dopada što postajem sujeveran. Sve vaše navike ovde primam: volim u javnu banju da idem – pomisli samo! Volim da tamo sa trgovcima i popovima sedim i da se parim. Moja mašta je – da se ovaplotim, i to konačno i bespovratno, u neku debelu trgovkinju od sedam pudova, i da u sve poverujem u što i ona veruje. Moj ideal je: da uđem u crkvu pa da pripalim sveću od sveg srca, bogami je tako. Tada bi došao kraj mojim patnjama. Pa sam zavoleo i da se lečim kod vas: proletos se pojaviše velike boginje, i ja pođoh te sam se u domu za nahočad i siročad kalemio protiv boginja, - da znaš kako sam toga dana bio zadovoljan: za braću Slavene sam deset rubalja žrtvovao!...Ma ti me i ne slušaš. Znaš, danas si nešto vrlo rđavo raspoložen – poćuta malo džentlmen. –Znam, juče si išao onom doktoru...pa kako zdravlje? Šta ti je doktor kazao?
-Budalo!-obrecnu se Ivan.
-Zato si ti pametan! Opet me grdiš? Ja ne upitah baš iz saučešća nego onako. Pa dobro, ne odgovaraj. Sad je pak vreme za reumatizme...
-Budalo!-ponovi opet Ivan.
-Ti sve to tvoje; a ja sam takav reumatizam lane navukao da ga još i sad pamtim.
-Zar u đavola reumatizam?
-A što da ne kad se ja neki put ovaploćavam. Ovaploćavam se, pa primam i posledice. Satana sum et nihil humanum, a me alinum puto.
-Kako, kako? Satana sum et nihil humanum...to nije glupo za đavola!
-Milo mi je što sam ti ipak najzad ugodio.
-Ali to nisi uzeo od mene-zastade najedared Ivan, kao poražen; -to meni nikad nije u glavu dolazilo, to je čudnovato...
-C’est du nouveau, n’est-ce pas? Ovaj put ću postupiti časno i objasniću ti. Slušaj: u snovima, a osobito kad mora davi, no, recimo od rastrojstva stomaka ili od čega bilo, čovek neki put vidi tako umetničke snove, tako zapletenu i realnu zbilju, takve događaje, ili čak čitav svet događaja, povezan tako intrigom, sa tako neočekivanim pojedinostima, počinjući od najviših vaših postupaka pa do poslednjeg dugmeta na manšeti, da tako šta, kunem ti se, ni Lav Tolstoj ne bi sastavio, a međutim, takve snove viđaju ljudi koji ponekad ni izdaleka nisu neki pisci, nego sasvim svakidašnji ljudi, činovnici, feljtonisti, popovi... U pogledu toga ima jedna zagonetka: jedan ministar mi je prosto priznao da mu sve bolje ideje dolaze kad spava. E, pa tako je i sad. Iako sam ja tvoja halucinacija, ipak kao za vreme more, ja govorim stvari originalne, kakve tebi dosad nisu u glavu dolazile, tako da ja nikako ne ponavljam tvoje misli, a međutim, ja sam samo tvoja mora – i više ništa.
-Lažeš. Tvoj cilj je bio da me uveriš da ti postojiš sam po sebi, a ne da si moje priviđenje, a sad potvrđuješ da si san.
-Dragi moj, ja sam danas uzeo naročitu metodu –to ću ti posle protumačiti. Čekaj, gde sam ono stao? Da, ja sam ono tada nazebao, samo ne kod vas, nego još tamo...
-Gde tamo? Kaži, hoćeš li još dugo kod mene ostati? Zar ne bi mogao otići? – uzviknu Ivan skoro u očajanju. On prestade hodati, sede na divan, opet se nalakti na sto i obema rukama stište glavu. Strže sa sebe mokar ubrus i ljutito ga baci: očevidno mu nije pomogao.
-Tebi su rastrojeni živci – primeti džentlmen sa odrešito-nemarnim, ali potpuno prijateljskim izrazom lica- ti se ljutiš na mene čak i zato što sam mogao nazepsti, a to se, međutim, desilo na najprirodniji mogući način. Ja sam tada žurio na jedno diplomatsko veče, jednoj bivšoj petrogradskoj dami, koja je nišanila na položaj ministrove gospođe. Frak, bela mašna, rukavice, naravno. A bio sam, međutim, još bogzna gde, a da bih stigao k vama na zemlju, imao sam da preletim čitavo vasionsko prostranstvo...naravno, to je samo jedan trenutak, ali i svetlost zraka sunčeva ide čitavih osam minuta – a ja, pomisli samo, u fraku i isečenom prsluku. Duhovi ne smrzavaju, ali pošto sam se ovaplotio, to...jednom reči, ne znam šta mi bi: sudelovao sam i pustio se, a u tim vasionskim prostranstvima, u etru, u toj vodi...“jaže bje nad tverdiju“-beše takav mraz...to jest kakav mraz! To se ni mrazom ne može nazvati; zamisli samo: sto pedeset stepeni ispod nule! Poznata je ona zabava seoskih devojaka: na mrazu od trideset stepeni nude nekom, koji to n zna, da lizne sekiru, jezik se u trenutku smrzne i prilepi za gvožđe, a onaj zvekan zdere kožu i okrvavi jezik; i to je samo na trideset stepeni, a na sto pedeset! Tu, brate, valjda prst da metneš na sekiru, pa bi propao kao da ga nije ni bilo – kad bi...samo tamo moglo biti sekire...
-A zar se tamo može desiti sekira?-zapita najedared Ivan Fjodorovič rasejano i gadljivo. On se otimao iz sve snage da ne poveruje svom bunilu i da ne padne konačno u ludilo.
-Sekira? – zapita gost začuđeno.
-Pa da; šta bi tamo bilo sa sekirom?- povika Ivan Fjodorovič najedared sa nekakvom svirepom i energičnom upornošću.
-Šta će biti u prostranstvu sa sekirom? Quelle idee! Ako dospe nekud podalje, onda će, mislim, zaći pa leteti oko zemlje, ni sama ne znajući zašto, kao satelit. Astronomi će izračunati rađanje i zalazak sekire, Gatcuk će to uneti u kalendar, i to ti je sve.  

Monday, July 6, 2015

Gijom Apoliner/ Guillaume Apollinaire



GIJOM APOLINER



POVORKA

Ptico spokojna obrnutog leta ptico
Što se u vazduhu gnezdiš
Na međi gde naše tle već blista
Spusti drugi kapak zemlja te zasenjuje
Kad podigneš glavu

A i ja sam izbliza sumoran i taman
Magla neka što je evo zamračila svetiljke
Ruka neka što se iznenada postavi ispred očiju
Svod neki između vas i svih svetlosti
I udaljiću se ozaravajući se sred senki
I postrojenih očiju voljenih zvezda

Ptico spokojna obrnutog leta ptico
Što se u vazduhu gnezdiš
Na međi gde već blista moje sećanje
Spusti drugi kapak
Ni zbog neba ni zbog zemlje
Već zbog tog ognja duguljastog čija snaga će da raste
Tako da će jednog dana da postane jedina svetlost

Jednog dana
Jednog dana samoga sam sebe čekao
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
Da već jednom upoznam onoga koji jesam
Ja koji poznajem druge

Poznajem ih preko pet čula i još nekih
Dosta mi je da im vidim noge pa da mogu ponoviti te ljude na hiljade
Da im vidim panične noge ili samo jednu vlas
Ili jezik kad mi se hoće da se pravim lekar
Ili decu kad mi se hoće da se pravim prorok
Znam lađe brodovlasnika pero mojih kolega
Sitni novac slepih ruke nemih
Pa onda zbog rečnika a ne zbog rukopisa
Pismo neko kad ga pišu oni sa preko dvadeset godina
Dosta mi je da osetim miris njihovih crkvi
Miris reka u njihovim gradovima
Miris cveća u javnim parkovima
O Kornelije Agripa dosta bi mi bio miris nekog malog psa
Da tačno opišem tvoje sugrađane iz Kelna
Njihove kraljeve-mudrace i gomilu uršulinki
Što te nadahnu zabludom koja se tiče svih žena
Dosta mi je da okusim negovani lovor pa da volim ili ismevam
I da dotaknem odeću
Pa da ne bude sumnje je li neko zimogrozan
O ljudi koje poznajem
Dosta je da začujem zvuk njihovih koraka
Pa da zauvek pokažem pravac kojim su krenuli
Dosta mi je sviju njih da verujem u svoje pravo
Da vaskrsavam druge
Jednog dana samog sam sebe čekao
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
A lirskim jednim korakom prilazili su oni koje volim
Među kojima me nije bilo
Divovi prekriveni algama prolazili su u svojim gradovima
Ispod mora gde su same kule bile ostrva
I to more sa svetlinama svojih dubina
Teklo je krv mojih vena od njega mi srce tuče
Zatim na zemlju dođe hiljadu belih plemena
U kojima je svaki čovek imao ružu u ruci
A jezik što su ga stvarali putem
Naučih sa njihovih usta i još ga uvek govorim
Povorka je prolazila tražih u njoj svoje telo
Svi koji su pridolazili a nisu bili ja
Donosili su komad po komad mene
Gradili me malo pomalo kao što se diže kula
Narodi se nagomilali i pojavih se ja sam
Oblikovan od svih tela i od sviju ljudskih stvari

Vremena minula Preminuli Bogovi što me sačiniste
Živim samo u prolazu kao što prošli i vi ste
I odvraćajući oči od te buduće praznine
Vidim u sebi svu prošlost gde raste do veličine
Mrtve su samo stvari koje još i ne postoje
Kraj prošlosti svetlucave sutrašnjica je bez boje
I bezoblična postaje kad se nađe u blizini
Onog što savršeno predstavlja napor i posledicu u celini.

(Ivan V. Lalić)

Sunday, July 5, 2015

Odisej Elitis



Odisej Elitis (1911-1996)

Aksion esti:
Dakle evo me
poslušnik sam Kora
i ostrvlja egejskog
ljubavnik vatren poput srndaća
upućenik sa maslinovom grančicom
i ispijač sunca.




GODIŠNJICA

Doveo sam svoj život dovde,
do ovog belega gde se stalno
kraj mora rve mladost
na stenju, prsa
u prsa sa vetrom
kuda odlazi čovek,
koji je samo čovek i ništa drugo,
koji računa rosom svoje zelene
čase, vizije svoga sluha
vodama, krilima svoje griže savesti.
O, život
dečaka koji postaje muškarac
stalno kraj mora, dok ga sunce
uči da diše tamo gde nestaje
galebova senka.

Doveo sam svoj život dovde,
beli račun, crni zbir,
malo drveća i malo
mokrog šljunka,
laki prsti da pomiluju čelo:
čije čelo?
Cele su noći jecala čekanja i ne postoji više
niko, ne može
da se čuje slobodan korak,
da se pojavi osvežen glas,
krme brodova zapljuskivaće vodom dokove
ispisujući još plavlje ime na svom horizontu;
malo godina, malo talasa,
nežno veslanje
u sidrišta oko ljubavi.

Doveo sam svoj život dovde,
gorku brazdu na pesku koja će nestati
-onaj ko je video dva oka kako dodiruju njegovu tišinu,
i spojio njihov sjaj zatvarajući hiljadu svetova,
neka podseti na svoju krv druga sunca,
bliže svetlosti
postoji osmeh koji plaća za vatru  -
ali ovde u ovom predelu koji u neznanju tone
u otvoreno i nemilosrdno more,
uspeh gubi lišće
kovitlaci krila
i trenutaka vezanih za tle,
tvrdo tle pod nestrpljivim
tabanima, tle za vrtoglavicu,
ugašen vulkan.
Doveo sam svoj život dovde,
kamen posvećen vlažnom elementu,
dalje od ostrva,
dublje od talasa,
u susedstvu sa sidrima.
-Kada prođu brodovi razbijajući žestoko
novu prepreku i kad je pobede,
i kad sa svim svojim delfinima zablista nada,
sunčani dobitak u ljudskom srcu –
mreže sumnje izvlače
neki oblik od soli,
izvajan s mukom
ravnodušan i beo,
koji skreće ka moru šupljine svojih očiju
podupirući beskraj.





Peščanik nepoznatog

I

Sunce se pomamljuje, njegova vezana senka saleće more

Kućica, dve kućice, dlan koji se otvara od svežine i miriše na svaku stvar

Plamenovi plamenovi koji se usukuju i bude zatvorenu kapiju smeha

Vreme je da se more suoči sa pogibeljima

Šta hoćete pita zrak, šta hoćete pita nada dok skida beli kaput

Vetar je odagnao žegu, dva oka premišljaju

Ne znajući šta ih čeka jer im je budućnost teška

I dan će doći kada će plovak oponašati sidro i osetiti ukus ponora

Doći će dan kada će njihovo dvojno biće postati jedno

Više ili niže od vrhova večeras okrnjenih pesmom

Nevažno je Večernje, važno je drugde

Jedna devojka, dve devojke, naginju se nad jasminom i nestaju

Ostaje tanak mlaz vode da ih opeva ali su se noći spustile da ga ispiju

Veliki golubovi i osećanja pokrivaju tišinu

Čini se da toj strasti ne mogu odoleti

I niko ne zna da li će se bol razgaliti s njima

Plovućci su sve ređi, zvezde žmirkaju zaljubljenima

Sve drhti, sve cepti, sve se spaja – besmrtnost je najzad došla

Nju ištu ruke koje stežu sudbinu a ona se promenila i postala silovit vetar

-Izgleda da je besmrtnost došla.


Iz zbirke „Sunce prvo“ (1943.)

*
Napola potopljene barke
brižljivo obrađene oplate
vetrovi po golim nogama
vetrovi po zamuklim ulicama.
Kamene stepenice,
mutavac, ludak
i napola oživela nada.

Silan žamor, zvona
u belim dvorištima
kosturi na obali
slikarije, katran, lakovi,
pripreme za Petnaesti avgust
belo rublje, plave ratne zastave
i napola oživela nada.

*
Čitavog dana hodili smo kroz polja
sa ženama, zvezdama i psima
igrali smo, pevali i pili svežu vodu
koja izvire sa dna vekova.

Ugrabili smo i časak od sumraka
zagledajući se duboko u oči,
leptir je izleteo iz naših grudi
a uveče smo zapalili vatru
i zapevali pesmu:
vatro, lepa vatro, ne žali cepanice,
vatro, lepa vatro, nikada ne budi pepeo
vatro, lepa vatro, sagori i nas,
kaži nam šta je život
nama koji smo od dobrog roda.


*
Ispijajući korintsko sunce
čitajući natpise na mermernim spomenicima
obilazeći vinogorja i mora
gađajući trozupcem ribe u talasima
našao sam ove stranice gde pesma sunca
kazuje o predelu gde se žudnja zatvorila.

Pijem vodu, berem voće,
zavlačim ruku u granje vetra
limunovi rasipaju polen leta,
zelene ptice kljuju mi snove
a ja uzmičem razrogačenog oka
gledajući gde se ponovo rađa svet.


Friday, July 3, 2015

Franc Kafka



FRANC KAFKA



Najbliže selo

Moj deda je imao običaj da kaže: „Život je začudo kratak. Sada, kada ga se prisećam, on mi se toliko sažima da, na primer, jedva shvatam kako se neki mlad čovek može odlučiti da odjaše u najbliže selo, bez bojazni da – uopšte ne uzimajući u obzir mogućne nesrećne slučajeve – već i trajanje običnog života, koji srećno protiče, ni blizu neće biti dovoljno za takav jedan put.“





Prometej

O Prometeju pričaju četiri predanja: prema prvome, pošto je bogove izdao ljudima, prikovali su ga za Kavkaz, i bogovi su poslali orlove koji su proždirali njegovu jetru što je neprestano rasla iznova.
Prema drugome, Prometej se od bola što mu ga je nanosilo kljuvanje sve više utiskivao u stenu, dok nije postao jedno s njom.
Prema trećem, tokom tisuća godina zaboravljena je njegova izdaja, zaboravili su bogovi, orlovi, on sam.
Prema četvrtom, zamorili su ga se kad je za njegovo postojanje nestalo razloga. Umorili su se bogovi, umorili orlovi, rana se umorno zatvorila.
Ostala je neobjašnjiva stenovita planina. – Predanje pokušava da objasni neobjašnjivo. Pošto ono proističe iz istinite podloge, mora u neobjašnjivom i okončati.



Gradski grb

Pri građenju Vavilonske kule isprva je sve bilo u kakvom-takvom redu; štaviše, reda je možda i odviše bilo: preterano su mislili na putokaze, tumače, radničke stanove i povezne puteve, kao da pred sobom imaju vekove tokom kojih mogu neometano raditi. Čak je u to vreme vladajuće mišljenje bilo da se uopšte ne može raditi dovoljno sporo; trebalo je tek malčice preterati s ovim mišljenjem pa bi se moralo odustati već i od polaganja temelja. To su, naime, ovako obrazlagali: suština celog poduhvata jeste misao da se izgradi kula koja će dopirati do neba. Pored ove misli sve drugo je sporedno. Ta misao, kad se jednom pojmi u svoj svojoj veličini, više ne može nestati; dokle god bude ljudi, postojaće i snažna želja da se kula izgradi do kraja. Što se toga tiče, međutim,ne treba brinuti za budućnost, naprotiv: znanje čovečanstva se povećava, građevinarstvo je napredovalo i još će napredovati, rad za koji je nama potrebna godina dana možda će kroz sto godina biti obavljen za šest meseci, a uz to će biti bolji, trajniji. Pa zašto, dakle, već danas trošiti snagu do krajnjih granica? To bi imalo smisla samo kad bismo se mogli nadati da ćemo izgraditi kulu za  života jedne generacije. Ali to se nikako ne može očekivati. Pre se može zamisliti da će sledeća generacija, sa svojim usavršenim znanjem, naći da je rad prethodne bio loš i da će srušiti ono što je sagrađeno, kako bi iznova počela. Takve misli su sputavale snagu, pa su više nego o gradnji kule brinuli o izgradnji radničkog naselja. Radnici iz svake pokrajine hteli su da imaju najlepše stanove, i otuda su proisticale raspre, koje su rasle do krvavih bitaka. Te bitke više nisu prestajale; vođama su one bile nov argument da kulu, već i zato što nije bilo neophodnog usredsređenja, treba graditi vrlo sporo ili, još bolje, tek pošto se zaključi opšti mir. Ali vreme nisu provodili samo u bitkama, nego su za  vreme prekida ulepšavali grad, čime su, istina, izazivali novu zavist i nove bitke. Tako je proteklo vreme prve generacije, ali nijedna potonja nije bila drukčija, samo što je spretnost neprestano rasla, a s njome i ratobornost. Tome se pridružila činjenica da je već druga ili treća generacija uvidela besmislenost izgradnje kule koja bi dopirala do neba, ali već su bili i odviše uzajamno povezani da bi napustili grad.
Sve priče i pesme koje su nastale u tom gradu ispunjene su čežnjom za prorečenim danom u koji će džinovska pesnica, sa pet uzastopnih udaraca, zdrobiti grad. Otuda grad i ima pesnicu u grbu. 



Noću

Potonuo u noć. Kao što ponekad obaramo glavu da bismo razmišljali, tako biti potpuno potonuo u noć. Unaokolo spavaju ljudi. Malena gluma, nevina samoobmana je to što oni spavaju u kućama, u čvrstim krevetima, pod čvrstim krovom, ispruženi ili zgrčeni na dušecima, u čaršavima, pod jorganima – uistinu su se okupili kao što su nekad u davno doba ili kasnije u pustome kraju, kao tabor pod vedrim nebom, nepregledno mnoštvo ljudi, vojska, narod, pod hladnim nebom na hladnoj zemlji, bacivši se onde gde su pre toga stajali, sa čelom pritisnutim na mišicu, licem okrenuti zemlji, mirno dišući. A ti bdiš, jedan si od budnih čuvara, sledećeg pronalaziš mašući zapaljenim prućem uzetim iz gomile kraj tebe. Zašto bdiš? Neko mora bdeti, rečeno je. Nekog mora biti ovde.




Istina o Sanču Pansi

Sančo Pansa - koji se, uostalom, time nikada nije hvalio - uspeo je tokom godina, poručujući ogroman broj romana o vitezovima i razbojnicima, da u večernjim i noćnim časovima u toj meri odagna od sebe svoga đavola, kojem je kasnije dao ime Don Kihot, da je ovaj zatim, izgubivši oslonac, izvodio najluđa dela, ali pošto nije bilo nekog unapred određenog predmeta - jer taj predmet je trebalo da bude upravo Sančo Pansa - ova dela nikom nisu nanosila štete. Sančo Pansa, slobodan čovek, neuzbuđeno je, možda podstaknut izvesnim osećanjem odgovornosti, pratio Don Kihota u njegovim pohodima i to mu je pružalo veliku i korisnu zabavu do kraja života.