Thursday, March 10, 2016

Vladislav Petković Dis, "Pesma"

Vladislav Petković Dis

Pesma

1.
U nehatu i nemaru dani idu i prolaze,
I lagano sve se gubi, izumire i propada,
I nikakvih nemam želja, da mi priđu, da dolaze;
Po sumraku sanjarija pustoš spava, mir svud vlada.

Pokidani, rastureni svi listovi iz života:
Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka:
Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i strahota,
Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

Luč nevolja stalno bukti i budućnost plamen liže,
Dim zagušljiv, mutan, truo, nebo mi je zaklonio,
I čađ pada, i figure i konture razne niže,
I ja stojim i posmatram garež što se nakupio.

Podigo sam svoju ruku s obarača večna mraka,
Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku:
Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka,
Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.

2.
U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara,
I zanesen smelo ide u predele svojih snova,
I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara,
I moja se miso budi, al’ ko miso pesnikova.

Tada tiho skidam ploču sa grobnice svojih dana,
I spuštam se, dugo idem kroz redove uspomena,
Kroz sva mesta iz života zaboravom pretrpana:
Tu zastajem, odmaram se pod pokrovom od vremena.

I pogledom već umornim preživela gledam doba
I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene;
I čudna se slika stvara, neko more od pepela,
Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

To je pesma koju rađa miso moja i sećanje,
To je pesma mojih dana i časova i prošlosti,
To je pesma stara, teška, jednolika ko kukanje,
To je pesma sa zgarišta ideala i mladosti.

Thursday, March 3, 2016

MIKLOŠ RADNOTI: Mir, strava; Spavaj; Osuđeniče, samo lutaj; Odlomak





MIKLOŠ RADNOTI

Mir, strava

Kad na put kročih bilo je deset sati,
na sjajnom točku pekar pevajući minu,
gore je zujala mašina, sunce, bilo je deset sati,
setih se svoje mrtve tetke, i već su leteli
nada mnom svi oni koje sam voleo a nisu živi,
čitava gomila mrtvih poče da me prati,
na zid pade naglo jedna senka plava.
Mir, prepodne je stalo, bilo je deset sati,
ulicom je lebdeo mir i neka čudna strava.

Preveo Danilo Kiš






Spavaj

Uvek negde ubijaju,
u krilu doline sklopljena
oka, i tamo gde se bregovi roje,
ma gde, i rad utehe
uzalud kažeš: daleko je!
Šangaj il Gernika
isto su mi toliko blizu
ko tvoja uzdrhtala ruka,
il Jupiter, tamo gore!
Na nebo ne motri sad,
ni na zemlju ne motri, spavaj!
Blistavom stazom Mlečnog Puta
po prašini smrt sad luta
i srebrom srebri
velike, polegle sene.

(D. Kiš)





Osuđeniče, samo lutaj

Osuđeniče, samo lutaj svetom!
Vetar se skri u žbun i mačka tu nesta,
mračni se drvored pred tobom rastvara:
od užasa što srce para
džombasta i bela posta cesta.

Nek se sparuši jesenje lišće!
Zgrči se i ti, jezivi svete!
S neba se spušta studen šuštava,
a sred zarđalih, krutih trava
pada sena ždralova što lete.

O, pesniče, živi sad čisto,
ko ljudi snežnih krajeva gde kosi
severac, i tako bezgrešno – isto
ko na starim, krotkim slikama
malecna deca-Hristosi.

I tako surovo i tvrdo
ko ranjenih vukova krdo.

(D. Kiš)




Odlomak

U takvo sam doba živeo na zemlji
kad čovek beše toliko nisko pao
da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao,
i dok je u laži verovao i kipeo od besa,
opsedale su ga slike napaćenog mesa.

U takvo sam doba živeo na zemlji
kad su dostavljači, kad su ubice,
izdajnici i banditi bili junaci,
a ko je bio nem, bez zanosa i pravca,
i njega su mrzeli kao gubavca.

U takvo sam doba živeo na zemlji
kad je morao da se krije onaj koji reč svoju diže,
i mogao je da grize od stida stisnutu pest,
država beše podivljala i samo se cerila sa slašću,
od krvi i gada pijana, nad svojom propašću.

U takvo sam doba  živeo na zemlji
kad je detetu prokletstvo bila mati,
kad je žena bila srećna kad pobaci,
trulom su mrtvacu zavidele žive seni,
dok im se na stolu čaša otrova peni.


. . . . . . . . . . .

U takvo sam doba živeo na zemlji
kad je mukom ćutao i pesnik
i čekao da opet možda progovori –
jer ovde dostojnu kletvu reći mogao nije
niko do znalac užasnih reči – Isaije.

(D. Kiš)