Wednesday, August 24, 2016

Borhes PESME



BORHES



EFIJALT

I na dnu sna su snovi. Ja svake noći želim
U vodama se tamnim izgubiti, što me čiste
Od pleve dana, ali ispod te vode iste
Što pretposlednje Ništa spremno će nam udeliti
Još neko gadno čudo na sivom dnu biti mora.
Može to biti ogledalo sa odrazom moga lica,
Može to biti vrt neki. Ali uvek je mora.
Od ovog sveta nije. Ne da se imenovati
Ta jeza što me hvata, iz mitske i maglene
Prošlosti. Omrznuta slika progoni mene
I truje moje bdenje kao što mi i mrak trova.
Zašto kad sam ostanem da odmorim se, trudan
Zašto baš tada iz mene nikne ta ruža luda?
(Iz "Duboke ruže" 1975.)



MUZIČKA KUTIJA

Muzika Japana. Škrto se
od klepsidre otkidaju kapi
sporoga meda il' nevidljivog zlata
što u vremenu ponavljaju nit
slabašnu i večnu, tajnovitu i jasnu.
Strah me je za svaku da je poslednja.
One su juče što se vraća. Iz koga hrama,
iz koga sićušnog vrta u planini,
iz kojih bdenja na neznanom moru,
iz koje stidljive tuge,
iz koje izgubljene i ponovo nađene večeri
dolaze meni, svojoj dalekoj budućnosti?
Neću saznati. Nije važno. U toj muzici sam
ja. Želim da budem. Krvarim.
(Iz zbirke "Istorija noći", 1977)



JEDNOM SAKSONSKOM PESNIKU

Ti čija put, danas rasuta u prah,
nekad ko naša pritiskaše zemlju,
ti čije oči videše sunce, tu zvezdu slavnu,
ti što ne življaše u krutoj prošlosti
već u neprestanoj sadašnjosti,
na krajnjoj tački i vrtoglavom vrhu vremena,
ti koga u tvom manastiru dozva
drevni glas junačke pesme,
ti što tkaše reči,
ti što pevaše o pobedi kod Brunanbura
i ne pripisa je Gospodu
već maču svoga kralja,
ti što svirepo likujući pevaše
o poniženju Vikinga,
o gozbi gavrana i orla,
ti što u ratničkoj odi okupi
obredne metafore svoga roda,
ti što u vremenu bez istorije
vide u sadašnjosti juče
a u znoju i krvi Brunanbura
odblesak drevnih zora,
ti što toliko ljubljaše Englesku svoju,
a ne imenovaše je,
danas si samo nekoliko reči
koje beleži germanista.
Danas si samo moj glas
kad oživljava tvoje gvozdene reči.
Molim bogove svoje ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju ili u jutrima ljudi.



KIŠA

Iznenadno svetlost večernja se rađa
jer već kiša pada neprimetno sitna.
Pada i pala je. Jedna stvar je bitna:
u prošlosti našoj kiša se događa.
Onome što kišu sluša zaneseno
darežljivo vreme izgubljen čas pruža
kad je cvet otkrio što se zove ruža
i čudesnu boju imenom crveno.
Ova kiša koja slepa okna stvara
radost će doneti u predgrađa stara
grozdovima crnim što ih loza krije
u dvorištu nekom koga nema više.
Vetar mi donosi iz večeri kišne
voljeni glas oca koji umro nije.



MLADA NOĆ

Noćne vode očišćenja već me oslobađaju
mnogih boja i mnogih obličja.
U vrtu ptice i zvezde već slave
željeni povratak drevnih načela
sna i tame. Već je zapečatila tama
ogledala što ponavljaju privid stvari.
Gete je lepo rekao: Blisko se udaljava.
Te tri reči sažimaju suton.
U vrtu ruže prestaju biti ruže
- žele da budu Ruža.



MOJE KNJIGE

Moje knjige (koje ne znaju da ja postojim)
isto toliko su deo mene kao i ovo lice
sa prosedim zaliscima i sivim očima
koje uzalud tražim u prozorskom staklu
i koje opipavam zgrčenom šakom.
Ne bez izvesne logične gorčine
mislim da se suštinske reči
koje me iskazuju nalaze u ovim listovima
što ne znaju ko sam, ne u onim koje sam ispisao.

Tako je bolje. Glasovi mrtvih
reći će me zauvek.




SAN

Kada ponoćni časovnici rasipaju
velikodušno vreme,
otići ću dalje nego Odisejevi najbolji veslači
u predeo sna, nedostupan
ljudskome sećanju.
U tome potopljenom predelu
otkupljujem stvari koje nisam potpuno razumeo:
trave iz jednostavne botanike,
nešto raznovrsnije životinje,
dijaloge sa pokojnicima,
lica koja su u stvari maske,
reči veoma drevnih jezika
i ponekad stravu nesravnjivu
sa onom koju nam može pružiti dan.
Biću svi ili niko. Biću onaj drugi
koji, ne znajući, jesam, onaj koji je gledao
ovaj drugi san, moju javu. Onaj koji je u meni,
bez strasti, sa osmehom.





MATEJ, XXV, 30

Prvi most stanice Konstitusion i pod mojim nogama
tutnjava vozova što su gvozdene lavirinte pleli.
Dim i zvižduci jurišali su na noć
što neočekivano postade Strašni sud. Sa nevidljivog
horizonta i iz središta mog bića glas beskrajni
reče ove stvari (ove stvari, ne ove reči
koje su moj jadni prevod svetovni jedne jedine reči):
- Zvezde, hleb, biblioteke, istočne i zapadne
karte, šahovske table, tremovi, prozori na krovu i podrumi,
telo čoveka da hoda po zemlji,
nokti koji rastu u noći, u smrti,
senka što zaboravlja, vredna ogledala koja umnožavaju,
padine muzike, najpomirljivijeg oblika vremena,
granice Brazila i Urugvaja, konji i jutra,
bronzani teg i primerak 'Sage o Gretiru',
algebra i plamen, juriš kod Hunina u tvojoj krvi,
dani nastanjeniji nego Balzak, miris orlovih nokata,
ljubav i očekivanje ljubavi i nepodnošljive uspomene,
san kao zakopano blago, darežljiv slučaj
i sećanje koje čovek ne gleda bez vrtoglavice,
sve to ti beše dato, i uz to
drevna hrana junaka:
laž, poraz, poniženje.
Uzalud smo ti dali okean,
uzalud sunce, što ga videše zadivljene Vitmenove oči,
istrošio si godine i one su tebe istrošile,
a još nisi pesmu napisao.




GRANICE

Ima jedan Verlenov stih koga se neću setiti,
ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.
Među knjigama moje biblioteke (gledam ih)
ima jedna koju nikad neću otvoriti.
Ovog leta ću napuniti pedeset godina;
smrt me nagriza, bez prestanka.





KLEPSIDRA

Ne od vode, od meda biće poslednja
kap klepsidre. Videćemo je
kako blista i uranja u tminu,
ali u njoj će biti blaženstva
koja crvenom Adamu dade Neko ili Nešto.
Uzajamna ljubav i tvoj slatki miris,
čin razumevanja vasione,
pa makar i pogrešnog, onaj trenutak
u kome Vergilije sastavlja svoj heksametar,
voda žeđi i hleb gladi,
meki sneg u vazduhu,
dodir knjige koju tražimo
u nemarnosti polica,
radost sablje u boju,
more koje slobodno brazdaše Engleska,
olakšanje što kroz tišinu čujemo
očekivani akord, sećanje
dragoceno i zaboravljeno, umor,
trenutak u kome nas rastače san.





NATPIS NA BILO ČIJEM GROBU

Nek se ne usudi drski mramor
brbljavo prestupiti svemoć zaborava,
razvučeno nabrajajući
ime, ugled, zbivanja, zavičaj.
Ta šarena stakalca bolje dolikuju mraku,
pa nek mramor ne govori ono što ljudi šute.
Ono bitno iz završenoga života –
-drhtava nada,
neumoljivo čudo boli i sablast užitka –
-ionako će zauvek potrajati.
Slijepa je samovoljna duša što zahtijeva trajanje
kad joj je ono zajamčeno tuđim životima,
pa i ti sam si već zrcalo i odraz
onih što ne poživješe u tvoje doba,
a drugi će biti (i jesu) tvoja besmrtnost na zemlji. 



DRUGA PESMA O DAROVIMA

Želim da zahvalim božanskom
lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost živih bića
koja sačinjavaju ovaj čudni svet,
za razum, koji će neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogućava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za mistični novac Angelusa Silezijusa,
za Šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko biće ne može gledati bez straha iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke večeri i dane 1955,
za tvrdokorne goniče stoke što u ravnici
požuruju krdo i zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reči koje su jednog sutona upućene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noć,
za onaj drugi san, o paklu
plamenoj kuli što očišćuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa anđelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se sustiču u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u Nortumbriji,
za mač i harfu saksonsku
za more, što je blistava pustinja
i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reči engleske,
za muziku reči nemačke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam pročitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za visoke kule San Franciska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a čije ime, kao što bi on i želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe
koji pre španskog jezika napisaše
čitavu špansku književnost,
za geometriju i otmeni šah,
za Zenovu kornjaču i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost,
za naviku
koja nas ponavlja i potvrđuje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog početka,
za noć, njenu tamu i njenu astronomiju,
za hrabrost i sreću drugih ljudi,
za otadžbinu, koja miriše u jasminu
ili maču starinskom,
za Vitmena i Franju Asiškog, koji su već napisali pesmu,
za činjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada neće stići do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Hejzlem koja je molila decu da joj oproste
što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt,
ta skrivena blaga,
tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.

(Preveo Radivoje Konstantinović)

Monday, August 22, 2016

Gaston Miron - Monolozi mahnitog otuđenja





Gaston Miron

MONOLOZI MAHNITOG OTUĐENJA

1
Ne znajući najčešće ni gde sam ni zašto
govorim tihim glasom što luta
ili katkada iskidanim rečenicama (kao što se
kreću životi svakog od nas)
a onda glasno ćutim u zvučnicima
satirem snoviđenja, ponekad
švrljam po samotnoj orbiti, suze mi
bujaju u očima kao trava
dok slušam izdaleka, iz detinjstva ili iz
budućnosti
izvorske vode što sporo kinje jorgovane
i eto sad sam tu zgrčena su mi ramena
nepomičan sam i sav izbrazdan vetrom

2
Ne znajući najčešće gde sam ni kako
hteo bih da se rasprostrem sa svima da se
rasprostrem kao oni
kao dotučena opora tela kao  stotine drugih
da se sav sledim zarad bolje sudbine da mrmljam
da zavaravam bedno nasledno iščekivanje
hteo bih da se zagnjurim u polarnu metalnu noć
da nestanem za tren, da se izgubim
u čarima mnogostruke tuposti
ne bih li zaboravio krotku svetiljku nesanica
na vidiku isprekidanom ovdašnjim postojanjem

3
ili sam u gradu izobilja
gde velika Ulica svete Katarine jurca i hukće
u Hiljadu i Jednoj neonskoj Noći
a ja počivam, zazidan u lobanju
depoetizovan u svom jeziku i u svojoj pojavi
iskopčan iščašen iako istodoban
nemilosrdno kopam po svome sećanju i svojoj puti
do svih bolesti rulje i bića
ne bih li našao svoje tragove otrgnute raznete
ne bih li raspoznao svoj krik u mreni stvarnosti

4
ili silazim u uboge kvartove
podignut udišem njihov zadah
skrećem u rasparane završetke ulica
eto mog pravog života – što se propinje kao hangar –
kao ostava Istorije – polažem pravo na njega
odbijam lično izdajničko spasenje
poistovećujem se sa svojim poniženjem proklinjem
ga u mutnom sveopštem
dahu hoću da ljudi znaju da znamo

5
bunilo dobuje po prostranstvima moje glave
o bele sitne trave glatke trave
otkud sad vi u dnu razmahanog ludila
crvene vatre unezvereni suncokreti noći
hodam dok kandže moga srca krvare

6
zora je granje pucketa
niz mutni nagib moga neznanja
najavljuju me glog i bogojavljenja
poezijo tabore moj
strpljivo tanano sveže otkriće bića
odzvanjaš i na putevima gde opet bivam nađen
nosiš mi telo zakriljeno hrabrošću
provlačiš moje grlo kroz moju žeđ
kroz dah i gvožđe
i kroz srčanu volju suze

7
zdravo ljudskosti onih što su daleko
uprkos njima uprkos nama tvrdoglavo postojim
zdravo salamuro čovečja

8
počev od bele agonije oca u sinu
po naređenju puti i duša
povezujem se sa svima i sa svačim
makar se pretvorio u smeće ako treba
odupirem se
gorkom truljenju roda i poroda
smrti isušenih naroda
gde smrt čak više nije samo nečija smrt


(prevod Dragoslav Andrić)

Sunday, August 21, 2016

Ingeborg Bahman - Pesme





INGEBORG BAHMAN

NA PLEVI PORUGE

Ne kažem: to beše juče. Sa bezvrednim
letnjim novcem u džepovima mi opet ležimo
na plevi poruge, u jesenjem manevru vremena.
Bekstvo letom ka jugu ne koristi
nama k’o pticama. Večerom plove mimo mene
ribarske barke i gondole, i ponekad me
pogodi parče mermera sitog od sna,
tamo gde sam ranjiva – u oko – svojom lepotom.

U novinama čitam mnogo o hladnoći
i posledicama njenim, o budalama i mrtvacima,
o prognanima, ubicama i mirijadama
ledenih santi, ali malo o onom što mi godi.
A i što? Pred prosjakom što dođe u podne
zatvaram vrata, jer nije rat, i čovek može
da uštedi sebi taj prizor, ali ne
pod kišom neveselo umiranje lišća.

Hajde da putujemo! Hajde da ispod čempresa
ili ispod palmi, ili u gaju pomorandži
gledamo po sniženoj ceni zalaske sunca
kojima ništa nije ravno! Hajde da zaboravimo
neuzvraćena pisma jučerašnjici!

Vreme čini čuda. Ali kad dođe u loš čas,
sa kucanjem krivice; mi nismo doma.
U podrumu srca, budna, nalazim sebe opet
na plevi poruge, u jesenjem manevru vremena.

(B.Živojinović)   



OBJASNI MI, LJUBAVI

Tvoj šešir tiho se diže, pozdravlja, lebdi na vetru,
nepokrivena ti glava oblake ganu,
srce je tvoje zabavljeno drugde,
novim se jezicima uče tvoja usta,
trava trepetljika sve više osvaja predeo,
leto raspaljuje i gasi zvezdasto cveće,
slep od pahulja ti dižeš svoje lice,
smeješ se, plačeš, od samog sebe propadaš,
šta ti se može još desiti –

Objasni mi, ljubavi!

Paun, svečano začuđen, širi rep,
golub kostreši svoju ogrlicu,
vazduh se proteže, prepun gukanja,
kriči patka, sva zemlja divlji med
usrkuje, pa i u krotkome parku
svaku je leju obrubio zlatan prah.

Rumeni se riba, pretiče ceo roj,
sunovraća se kroz pećine u korale.
Škorpija igra plašljivo po zvuku
srebrnog peska. Izdaleka insekt
oseća miris najdivnije svoje;
da mi je samo čulo koje on
ima, i ja bih osetila kako
pod oklopom joj prelivaju se krila
i krenula k dalekoj vreži jagoda!

Objasni mi, ljubavi!

Voda zna govoriti,
talas za ruku uzima drugi talas,
u vinogradu bubri puce i pada.
Kako iz doma bezazleno izlazi puž!
Kamen je kadar da drugi kamen smekša!

Objasni, ljubavi, ono što ja ne umem:
Zar da se celo ovo kratko i grozno vreme
jedino s mislima družim, a da sama
niti upoznam što drago, niti što drago učinim?
Mora li čovek da misli? Zar niko
ne primećuje da on nije tu?

Ti kažeš: drugi duh računa na njega...
Ne objašnjavaj. Ja vidim daždevnjaka
Kako kroz svaki plamen ide.
Nit ga jeza goni, nit ga išta boli.

(B. Živojinović) 



ODGOĐENO VREME

Stižu okrutniji dani.

Do opoziva odgođeno vreme
pomalja se na vidiku.
Uskoro moraš zavezati cipele
i oterati pse u primorska dvorišta.
Jer su se utrobe riba
ohladile pod vetrom.
Ubogo svetlost vučca gori.
Tvoj pogled krči put kroz maglu:
do opoziva odgođeno vreme
pomalja se na vidiku.

No onamo tvoja voljena tone u pesak,
on se penje uz njenu lepršavu kosu,
prekida joj reč,
naređuje joj da ćuti,
zatiče je smrtnu
i voljnu za rastanak
posle svakog zagrljaja.
Ne osvrći se.
Zaveži cipele.
Oteraj pse.
Baci ribe u more.
Ugasi svetlost vučca!

Stižu okrutniji dani.

(B. Živojinović)