Sunday, May 24, 2015

Eugenio Montale




Eugenio Montale

SREDOZEMLJE

*

U kovitlacima sručuje se
na pognutu mi glavu
šum jetkih pošalica.
Žari se zemlja izbrazdana
usukanim senkama borja,
dok more, sve do obzorja,
gušća od granja prekriva omorina
što namah sune iz napuklog tla.
A tad manje-više tmulo kipljenje,
što se zatiskuju
pod duge sprudove, sustigne i mene:
il je to povremeno tutnjava il zapljuskivanje
pene po hridima.
Čim podignem lice, prestane
njakanje ponad moje glave; a prema
hučnim vodama poleću
plavičaste strele, dve sojke.

*

More pradrevno, opijen sam glasom
što nadire iz tvojih usta kada zinu
poput zelenih zvona, pa se suvrate
unazad i rasplinu.
Dom mojih davnih leta,
sećaš se, bio je ukraj tebe,
u kraju gde sunce sažiže,
a u vazduhu se roje oblaci komaraca.
Kao nekad, o more, pred tobom se skamenjujem
danas, ali se dostojnim
svečane pouke tvog daha
ne smatram više. Ti si mi prvo otkrilo
da slabašan damar
mog srca samo je zametak
tvoga; da duboko u meni
vlada tvoj zakon pustolovni: biti bezmeran
i raznolik, a pri tom nepromenljiv:
I tako iz sebe lučiti svaku nečist
kao što ti izbacuješ na obale
između plutača, algi i morskih zvezda
izlišne krševine svojih bezdana.

*

Silazeći ponekad
niz neplodne strmine,
već skrajnute od sočne Jeseni
koja ih je najedrala,
u srcu nisam slutio više
smenjivanje godišnjih doba i neumitno
curenje vremena,
nego je predosećanje tebe
plinulo mi po duši
iznenađenoj u titranju
vazduha, ranije nepomičnog,
povrh stenja s obe strane puta.
Tada je, kazivah sebi, kamen
žudeo da se istrgne i pohrli
u nevidljiv neki zagrljaj;
gruba je materija slutila
skorašnji vrtlog, tukli joj damari,
a ćube lakomog trsja, vijoreći,
kazivale su skrivenim vodama
pristanak.
Ti si, širino, isceljivala
čak i patnju kamenja:
za tvoje kliktaje pravedna beše
nepomičnost svega što je skončalo.
Sklanjao sam se iza stenja,
slankast vetar prodiraše
do srca; nadimanje mora
beše igra uvojaka.
S takvom radošću sunovraćuje se
iz zatvorene uvale prema žalu
zalutao vivak.

*

Zalazio sam gdekad u pećine
uz obale, prostrane
il tesne, mračne i setne.
Gledajući sa dna, u njinim ždrelima
pomaljali su se obrisi silnih
građevina s nebom u pozadini.
Iz tvojih ričućih grudi
nadirali su zračni hramovi,
šiljci prštećeg sjaja:
biljurni grad je u bistroj plaveti
skidao svaki trošni veo,
a njegova rika beše šapat sveo.
Sanjana domovina rađala se iz vala.
Iz zbrke je izranjala jasnoća.
Izgnanik se u neokaljan vraćao zavičaj.
Tako se, oče, tvojom razuzdanošću
potvrđuje, onom ko te gleda, strog zakon.
Uzaman je bežati od njega: osuđuje me,
ako to pokušam, čak i oblutak
izlizan na mom putu,
ili bezoblične naplavine
koje iz svog korita izbljuje
bujica življenja s gomilom granja i strnjine.
U sudbini koja se snuje
možda mi je pisan zastanak
i zlosti nikakav drugi znak.
To ponavlja val u neutaživoj pomami,
a to isto uzvraća maina.

*

Iznenada dođe čas, ponekad,
te nas tvoje neljudsko srce
prestravi i od našeg odstupa.
Između tvoje i moje muzike tad
prestaje sklad,
dušmanski biva svaki tvoj talas.
Povlačim se u sebe, damar
malakše, muklo jekne tvoj glas.
Zurim u kamenjar
što se ka tebi spušta niz strane
do strme obale nadnete, nad tobom
odronjive, žute, izrovane
bujicama nadošlim od kiše.
Život mi je ovaj suri greben,
sredstvo a ne cilj, put izložen
izlivu potoka, lagan odron.
Isto je, jošte, ovo rastinje
niknulo usred pustoši,
a po lišću mu modrice od mora,
lutajuća sila vetrova ga vitla.
Ovaj komadić bestravnog tla
raspukao je da nikne krasuljak.
Po njemu posrćem do mora što me šiba,
mom životu nedostaje tišina.
Gledam kako se zemlja iskri; zrak
tako vedar da se hvata mrak.
A ovo što rovari u meni
možda je mržnja – dok se peni -
koju svaki sin, o more, upućuje ocu.

*

Nije nam znano kakvo nas čeka
sutra, sumorno ili vedro;
možda će nas put odvesti
do netaknutih proplanaka
gde mrmori večna voda mladosti;
ili ćemo možda sići
do najdalje udubine,
u tami, kad izbledi svako sećanje na osvit.
Zemlje će nas neznane
možda još dočekivati: iščileće
sećanje na sunce, u pamćenju će zamuknuti
zveket rima.
Bajka kojom se izražava
naš život, naglo će se prometnuti
u turobnu povest koja se ne zbori!
Ipak, u jedno nas ubedi, oče,
u to: da je nešto od tvog dara
zanavek pretočeno u slogove
koje mi, zujave pčele, teglimo sa sobom.
Daleko ćemo ići i čuvati odjek
tvoga glasa, kao sunca što se
seća sivkasta trava
po zamračenim dvorištima, između kuća.
A jednog dana te nečujne reči,
koje smo s tobom hranili
umorima i ćutanjem u boli,
učiniće se nekom bratskom srcu
začinjene grčkom soli.

*

Htedoh da se osetim hrapav i suštastven
poput oblutaka, izjedenih slanoćom,
koje kotrljaš;
biti iver van vremena, svedok
hladne volje koja ne malakše.
A bio sam drugo: čovek koji
u sebi, u drugome, pomno motri kipljenje
prolaznog života – čovek što kasni
sa delom koje, potom, niko ne uništava.
Htedoh spoznati zlo
što razjeda svet, malo uvrnuće
poluge što zaustavlja
sveopštu napravu; i videh sva
zbivanja trenutka, gotovo
spremna da rasplet nađu u slomu.
Niz brazdastu putanju krenuvši, osetih
da mi srce odbija njen poziv; možda mi
potreban beše nož koji raseca
um koji odlučuje i opredeljuje se.
Potrebne mi behu drukčije
knjige, a ne tvoja hučeća stranica.
Ipak, ništa ne žalim: svojim pojem još drešiš
unutarnje uzlove.
Bezumlje se tvoje već do zvezda penje.

*

Da barem silom mogu pretočiti
nešto malo od tvog bezumljenja
u slabunjav ritam svog tavorenja;
kad bih makar mogao da spojim
svoj mucav govor s glasovima tvojim:-
ja koji sam sanjao da ti otmem
slankaste reči
gde se priroda i umetnost spliću,
da glasnije zavapim od tuge
ostarelog dečaka koji nije smeo da misli.
Ja imam samo izanđala slova
iz rečnika, a nejasan glas
kojim ljubav zbori, ne leči
već sustaje i književnost plačevna
biva. Imam samo ove reči
što se poput javnih žena
nude onom ko zaište njih;
imam samo ove umorne rečenice
koje će mi već sutra nemilice
studentska bagra krasti i metati u stih.
Raste tvoja rika, u plavetnilu
širi se skorašnja sen.
Misli me ostavljaju na cedilu.
Čula nemam, ni osećanja. Bezmeran sam.

*

Uludo satri, ako hoćeš,
ovaj kukavni život što jadikuje,
kao sunđer kad obriše nepostojanu
crtu sa table.
Smeram da ti se vratim pod okrilje,
neka se okonča moje besciljno lutanje.
Moj dolazak beše dokaz
one zapovesti koju usput zaboravih,
zaklinju se moje reči da će događaju
nemogućem biti verne, mada ga ne znaju.
No uvek kada začujem
da blago zapljuskuješ žale,
prepast me osvaja
kao zaboravnika
kad svog se seti zavičaja.
Stekavši pouku
više od tvoje slave,
kada si gotovo nečujno
u nekom od pustih podneva disalo,
skrušeno ti se prepuštam. Samo sam
varnica od Dionisovog štapa. I znam:
goreti, i ništa drugo, to je moj smisao.







Tuesday, May 12, 2015

Đuzepe Ungareti / Giuseppe Ungareti



ĐUZEPE UNGARETI, „OSEĆANJE VREMENA“; preveo Milan Komnenić




Đuzepe Ungareti


AGONIJA


Umreti kao ševe zaluđene
opsenama

Ili kao prepelica
preletev more
što mre u prvim šipražjima
jer ne želi
više da poleti

Ali ne živeti u tugovankama
kao štiglic oslepeli



ZATRPANA LUKA


U nju ulazi pesnik
i na svetlost izlazi sa svojim pesmama

koje rasipa

Od te poezije
ostaje mi
samo jedno ništa
sa nedosežnom tajnom

(Mariano, 29.jun 1916.)



PUSTINJA


Lepet krila kroz sumaglicu
preseca muk u pogledima

Na vetru se kruni koral
žeđi za poljupcima

Belasa se rasvit

Život preliva se moj
kroz preplete čežnji

Zrcalim strane sveta
s kojima sam drugovao
i naslućujem pravac

Putovanju na milost do smrti

Zastanemo da odsnimo

Sunce suši suze

Pokrivam se mlakim pokrovcem
od zlatnog lana

Sa ove zaravni pustošne
na rukama se izdižem
ka lepšem vremenu

(Ćima Kvatro, 22. decembra 1915.)







BDENJE


Cele noći
skljokan ukraj
jednog druga
razmrskanog
čija usta škrgutava
u pun mesec zjape
a navala krvi
iz njegovih ruku
prodire
u moj muk
pisao sam
pisma puna ljubavi

Još nikada
nisam tako
za život vezan bio

(Ćima Kvatro, 23. decembra 1915.)



NA POČINKU


Ko će me pratiti kroz polja

Sunčeva srma pršti
u kapima vode
po mekoj travi

Ostajem pokoran
ćudima
vedrog bezmerja

Planine se protežu
kroz ljubičastu izmaglicu
i lelujaju s nebesima

A gore na lakom svodu
čarolija se rasula

Padam u sebe

Smrkavam se u svom leglu

(Versa, 27. aprila 1916.)



MENA NA ORIJENTU


Kroz drhtureću mekotu osmeha
slutimo da nas zahvata
vrtloženje želja brizgajućih

Sunce nas bere

Sklapamo oči
da vidimo kako jezerom plove
osećanja bezmerna

Potom se vraćamo zemlji
da pečat utisnemo ovim telom
što nas sada pritiska suviše

(Versa, 27.aprila 1916.)






POSUSTALOST


Srce je rasulo krijesnice
uždilo se i zgasnulo
po listovima i travama
sricao sam

Rukama davao oblik zemlji
oglašenoj zrikavcima
glas se dizao
iz srca stišalog

Voli me ne voli me
zastrt sam krasuljcima
korenje pustio
u natrulu zemlju
rastao sam
kao turčinjak
na usukanoj stabljici
ubran sam
u glogovom žbunu

Danas
sličan Soči
gnezdim se
u sipkastoj pržini
prelivenoj suncem
i pretvaram se
u let oblaka

Napokon potpuno
razuzdan
obično stvorenje zastrašeno
ne odbraja srcem vreme više
ni mesta ni vremena nema
i srećno je

Na usnama mi je
poljubac mermerni

(Versa, 21. maja 1916.)



TEGOBA


Ovaj seljak
uzda se u kolajnu
svetog Antonija
i krepko korača

dok ja samu i golu
bez opsene
nosim svoju dušu

(Mariano, 29.juna 1916.)



BRAĆA

Iz koje ste pukovnije
braćo?

Reč drhturi
u noći

List tek napupio

U vazduhu što se grči
nehotičan gnev
čoveka što se suočio
sa svojom
trošnošću

Braćo


/Mariano, 15.jula 1916./









SLABAŠNI SAM STVOR

Kao taj kam
sa svetog Mikelea
tako studen
tako hrapav
tako ispošten
tako tvrd
tako posve
beživotan

Kao taj kam
i plač je moj
koji ne vidite

Smrt se
snosi
življenjem

/Valonćelo di Ćima Kvatro, 5.avgusta 1916./



U POLUSNU

Skolila me silovita noć

Vazduh je izrešetan
kao čipka
plotunima iz pušaka
a ljudi su sabijeni
u rovove
kao puževi u kućice

I meni se čini
da mnoštvo
zamorenih klesara
nabija kaldrmu
od vulkanskog kamena
po mojim drumovima
i da ih čujem
ne videći ih
u polusnu

/Valonćelo di Ćima Kvatro, 6. avgusta 1916./



REKE

Naslonjen na ovo kljasto stablo
napušteno u vrtači
po kojoj je popala
čama kao u cirkusu
pre ili posle predstave
gledam
kako oblak nečujno
promiče preko meseca

Jutros sam se opružio
u urni vode
i počivao
nalik relikviji

Soča me brzajući
glačala
kao neki od svojih oblutaka

Kosti sam svoje
uspravio
i poput akrobate
pošao
po vodi

Sklupčao sam se
kraj svoje odeće
kaljave od ratovanja
i nalik beduinu
počeo se klanjati
dočekujući sunce

Ovo je Soča
i ovde sam jasnije
naslutio da sam
poslušno vlakno
svemira

Muke moje nastaju
kad pomislim
da nisam
u opštem saglasju

Ali one tajnovite
ruke
koje me oblikuju
pružaju mi
retku
sreću

Preturih preko glave
godine mnoge
svog života

Ovo su
moje reke

Ovo je Serkio
iz koga su
možda dve hiljade godina
crpli
moj otac i moja mati
moj soj seljački

Ovo je Nil
koji je video
kako se rađam i rastem
i kako plamtim iskrenošću
po širokim ravnima

Ovo je Sena
u njenim mutninama
izmešao sam se
i razaznao

To su moje reke
sabrane u Soči

To je moja čežnja
što iz svake
nadolazi
u ovom času noći
kada mi se sopstveni život
čini kao krunica
od tame

/Kotići, 16. avgusta 1916./






HODOČAŠĆE

U zasedi
u ovom grobu
od ruševina
satima i satima
vucarao sam
svoju kost i kožu
zguljenu glibom
kao đon
ili glogova bobica

Ungareti
čoveče patnje
dovoljna ti je iluzija
pa da postaneš hrabar

Neki reflektor
tamo podalje
sabija more
u magluštinu

/Valonćelo del Albero Izolato, 16. avgust 1916./



ČAMOTINJA

Uklješten između dva kamena
sahnem
ispod ovog
posivelog svoda
nebeskog

Staze što se mrse
zaokupljaju moje slepilo

Nema ništa jalovije
od ove čamotinje

A nekada nisam znao
da i nebo s večeri
kada sahne
ipak nešto znači

Na mom afričkom tlu
što ga utoljava bruj
rasut
zrakom
obnavljam se

/Valonćelo del Albero Izolato, 22.avgusta 1916./



LEPA NOĆ


Kakva se to noćas uzvija pesma
od kristalnog odjeka srca
što tka
zvezde

Kakva svetkovina navire
iz svadbenog srca

Bio sam lokvica
pomrčine

U ovom času
grizem nebesa
kao dete bradavicu

U ovom času
opijen sam Svemirom

/Devetaki, 24. avgusta 1916./






SKRUŠENOST

Sa svojom glađu vučjom
telo svoje kao u ovčice
polako iskrećem na bok

Jer ja sam
kao trošna barka
i kao pohotan okean

/Lokvica, 28. septembra 1916./




SAN MARTINO DEL KARSO

Od ovih kuća
ostalo je tek
nekoliko patrljaka
od duvara

Iz tolikih kuća
bliskih srcu mom
niko živ
nije pretekao

Ali u srcu
nijedan krst ne nedostaje

A moje srce je
zemlja najrazorenija

/Valoćelo del Albero Izolato, 27.avgusta 1916./



ČEŽNJA

Kad
noć se belasa svitajna
u premaleće
i uretko
poneko promine

Nad Parizom se gusne
tmurna boja
plača

Na uglu
mosta
promatram
neizmerno ćutanje
neke devojke
vitkostruke

Naši
jadi
spajaju se

I kao da su minuli
ostajemo

/Lokvica, 28. septembra 1916./


Prevod Milan Komnenić