Tuesday, November 25, 2014

Tomas Man, "Legenda o Josipu" (odlomci)

Postoji li uopće vrlina koja ne bi bila izložena prijekornim oznakama i u kojoj se ne bi sjedinjavale suprotnosti kao što je ona što dijeli skromnost od gordosti? Pobožnost predstavlja prisnu povezanost svijeta sa historijom čovjekova „ja“ i njegove sreće, pa nema pobožnosti bez do uvredljivosti izraženog uvjerenja o posebnoj božjoj, upravo jedinstvenoj brizi za to čovječje „ja“, bez pomjeranja toga „ja“ i njegove sreće u središte svih stvari; to je upravo i opredjeljenje te vrlo snažne vrline.
Njezina je suprotnost nestaranje za vlastito „ja“ i potiskivanje toga „ja“ u periferičan prostor nehajstva odakle ne može da proizađe za svijet bilo kakvo dobro.

Tko do sebe ne drži, taj će ubrzo propasti. A tko do sebe drži, poput Abrahama koji je bio odlučio da će sam, i čovjek u njemu, služiti samo Najvišem, taj doduše izgleda kao čovjek s mnogo zahtjeva, ali će sa svojim zahtjevima postati blagoslov za mnoge.

Upravo u tome dolazi do izražaja povezanost dostojanstva čovječjeg „ja“ s dostojanstvom čitavog čovječanstva. Zahtjev čovječjeg „ja“  da bude u središtu važnosti bio je pretpostavka za otkriće samoga boga i samo zajednički, s potpunom propašću čovječanstva kao posljedicom, čovječanstva koje ne smatra sebe važnim, mogu se opet izgubiti oba otkrića.



Tu pak treba nastaviti ovako: prisnost ne znači ograničavanje, a preuveličavanje vlastitog „ja“ ne znači i njegovo osamljivanje, odvajanje i okorjelost u odnosu na sveopće, izvanlično i nadlično, ukratko na sve što prelazi preko vlastitog „ja“, ali u čemu se ono dostojanstveno prepoznaje. Jer, ako pobožnost znači isto što i prožetost važnošću vlastitog „ja“ onda dostojanstvenost znači produženje toga „ja“ i slijevanje u vječito postojanje koje se u njemu vraća i u kojemu ono prepoznaje samo sebe- znači gubitak zatvorenosti i osamljenosti, a taj ne poništava dostojanstvo čovjekova „ja“ nego ga diže do stepena posvete.

Friday, November 21, 2014

MILAN DEDINAC


TRAVA U SNU I NA JAVI

Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave.
Mesto Meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,
i saznadoh da sagreših sa svoje mahnite glave
što ljubljah dosada samo čari neba i kamenja,

a travu poznavo nisam.Tri dana, tri teške noći
rasla je meni kroz snove, na javi ta ista mora,
pa strepeh već da mi lice, u zloslutnoj toj samoći,
ah, neće nikada više zracima umiti zora.

Tri noći, tri puna dana minuše bez svetla žarka,
i ja ga uzalud čekah da dom i mene pozlati.
Nada mnom cvetaše samo njegova utvarna varka:
suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.

Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka,
pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava.
Ispod tog ogromnog Sveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim Svetom svud vlada svemoćno trava.

Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cveta
bili su mlazevi trave s hukom iskonskih glečera,
od podne u mrak tog grotla sve trave ovog Sveta
vraćale su se, sumorne, ko zraci Suncu s večera.

U snovima, do ponoći, iz zemlje sam kido travu,
i ne slutih da to čupah, iz nebesa, kišu crnu.
Ali kada na prag stupih da razvenčam san i javu,
mesto toga, preko mene, ponoć kišni plašt ogrnu.

Od ponoći, strasno žuđah da se spasem travnih čini,
ali zalud! Uzalud sam ja čupao svoje kose.
Od jave mi, i od snova, ostanuo trag jedini:
u ruci sam pritiskao pregršt trave, s kapljom rose.


MASLINE NA VETRU

U suncu je izrasla stravična mandragora!
Zemlja je sa korenom u nebesa istisla
Okamenjeni polip izronio iz mora,
maslina je ljut kamen svim žilama pritisla

Kad tako,
kad tako ne bi bilo
prnule bi u nebo sa ove hridi strme,
k'o galebovo krilo,
sve maslinove šume, valovite na vetru, iskovane od srme

I modro oko mora, koje se pre Sunca na pučini probudi,
zasjalo bi od čuda:
-Kakva se to srebrna luda,
kakva se to grana usudi
da, mesto oblaka, jutros prozirnim nebom bludi?

Na vetru sva joj kruna od sunca zatreperi-i digne sjajno jedro,
al' njeno stablo čvor je

Kad ne bi,
kad ne bi bilo tako
na prvom mladom vetru, niz more i jutro vedro,
zaplovilo bi pod krošnjom srebrno drvo svako
i odjedrilo svetom tražeć drugo obzorje
gde nad rekama svetlost kišni kavez otvara
u mutno praskozorje,
i golubicu pušta na rosu jablanova,
i onda sve pretvara
-u mokar jesenji dan

I ostalo bi golo to Paštrovsko primorje,
opustelo i mrtvo od Budve pa do Bara

Mora! Mora bez snova
Il' strašan kameni san


NOĆ DUŽA OD SNOVA

OKOVANA VIZIJA

...I pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja

Tolko se minulog leta sručilo sunčanih jata,
toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja

Pa tek što sam sveo oči da se od bola umire,
zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al' Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen
i ne slutih da je leto u sen svoju utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen

Pa prihvatih se za granu, tražeći od nje spasenja
"Grana je, grana je!"- šapnuh. O, našto ta iskušenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Nebeskih svetila nema, al' pomrčinom ne bludim,
jer ja sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zora ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, pod hodom mojim zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara

Izdignem ruku ka nebu- u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l' krošnja mog krvotoka il' srebrom maslina lista?

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il' moje udara srce, već ludo od uzbuđenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

I vidim da, osim mene, svud zare iz polutame
dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu

Sve što se napilo sunca-rasipa zračenja noću
Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna

Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće,
al' druga, okolo mene, nad zemljom sada lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:
svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!

Kamen li dohvatim rukom - iskra u njemu sneva,
i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još seva,
i sav sam od mesečine i sav od Sunca saliven

I vidim: gube se međe između noći i dneva
Moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al' istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju

Ja ću ga čekati mirno da prevali put do mene,
no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja,
pašću u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al' umiranje će moje i njegov mrak da obasja

Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja,
jer mojim prestankom zračnim i Sunčev dvojnik se menja

...i pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja