Thursday, February 12, 2015

Bronjislav Maj



Bronjislav Maj (Bronislaw Maj, 1953)


*

Najzad ne da se o tome ćutati, moram da kažem
zašto ćutim: o bedi i cinizmu, o smrti
dvolično prirodnoj i koja čuva sve privide
života, o beznađu i poniženju.

Ćutim jer nikad neću biti jedan od onih
što su od toga načinili za sebe temu, kravu muzaru,
zlatni rog izobilja – virtuozi očajanja i sinovljeg bola,
majstori aluzija i histeričnih žalopojki.
Od toga žive: licitirajući patnju, papirnom pobunom
dižući prašinu u bibliotekama na plaćenim večerinkama.
Od toga žive: lažući mladim čistim srcima koja krvare
na njihovu viku moduliranu tako vešto da se u njoj čuje
ono što se želi čuti: otadžbina, otadžbina, otadžbina...
Neću da budem jedan od njih. Ma imao uvek da budem
sam, sa žigom ravnodušnoga ili izdajice.
Nek me ne napušta pokornost i stid.
Nek me ne napuštaju poštovanje i briga. Prezir
prema budalama i pamćenje nepravde ispunjavaju me
ćutanjem.



*

Svet, ceo i nedeljiv, počinje na krajevima
mojih ruku. Vidim ga stojeći u prozoru: zelene tornjeve
Skalke i Vavela, kupolu Svete Ane, dalje tamnomodra
brda, jer tako šuma izgleda pred veče, iza njih su
druge doline prekrivene gradovima, i još novi gradovi:
iznad reka, na prostranim ravnicama što se spuštaju
prema moru, iza kojeg je drugo more, oštri mrki
vrhovi, klanci, putevi, domovi ljudi ne drugačiji od moga
doma. Disanje koje mi ispunjava usta, pluća, krv, samo je
delić – moj samo za trenutak – celokupnog vazduha
što okružuje svet: nedeljiv. Vidim ga – znam da je
odmah tu, nadomak ispružene ruke, toplina daha.
Ostalo je samo količina kilometara, krhkost pogleda – nebitno
u razmerima duha i srca. I tu odmah
kraj mene, na nekoliko ulica dalje, na velikom
trgu punom ljudi, moj brat puca
u moga oca, tu, nadomak ruke.
I tako: ne s treskom nego s cviljenjem, jeste.

1981.



*

Ovde posle celodnevnog idenja
putem kroz sredinu šume
znam o sebi već samo sve ono
što moram da znam – osećam
kako je visoko nad mojom glavom
zviznula ptica nepoznatog imena
osećam polako rastući dobri zamor
poznatu hrapavost farmerki i džempera
osećam hladne struje vetra
na licu u kosi
i svako tako jako vlakno
svoga tela
osećam zasebno
kao zasebno
čak nepravedno radosno
ispunjenje




*

Naše večeri  - more vutke raste
dolazi do usana zazivamo po imenu umrle
pesnike prisiljavamo ih da ostanu s nama i zajedno
pevamo zajedno muški primamo naglo otkriće
da nam je po dvadeset godina šaren vazduh nas
već ne davi – može da se živi zaista može
ovde da se živi ponavljamo u horu ganuti – i što pre
na ulicu da izvičemo da razbacamo oslobođenu nužnost

ljubimo se čvrsto spleteni rukama
svi zajedno i sad se ne zna ko je
od nas umro ko nije tek pred zoru
živi počinju da rigaju



*

Neki moj brat – tako sličan meni
- jer je isto tako različit
od goluba, oblaka, javora. Ništa
o njoj ne zna sada, pije vodu
kraj saturatora. Odlazi lako
i sigurno, kao da je tako imao da ide
već zanavek. Gleda oko sebe tako kao da je
nema u očima. Ne vidi je,
ne zna za smrt. A u svakom slučaju
- ne sada. Ne znajući – on je
besmrtan, kao golub
oblak i javor, njihov
brat. Nestaje za uglom
i ja ne znam ko je od nas
u pravu i kome će s tim biti
bolje, jer osim tog znanja
tako malo nas
izdvaja
i vezuje.



*

Napolju kiša, čaša čaja na stolu,
lampa – tako te, možda naivno, vidim
za pet, za dvadeset, za sto dvadeset pet
godina, dok čitaš ovu pesmu, dok misliš o meni, čoveku
od pre dvadeset ili sto dvadeset godina – kako sam
živeo? Ja i moje doba: beznadno umorni ljudi,
nekoliko datuma, mesta poraza, imena: formula koje smo tada
ponavljali, sa detinjastom nadom živih, gluplji od tebe
za mudrost koju je vreme dalo tebi: koji živiš
posle svega: posle nas, posle svih. – Tako malo
umem da saopštim, isto kao svi. Ali
živeo sam i neću da umrem ceo: da ostanem
za tebe svako, predmet statističkog
smilovanja ili prezira. Ono što je bilo samo,
samo ja, jeste van istorije. Te ću reći o sebi
jedinim jezikom dostupnim obojici: o mirisu mokre
gradske prašine pred prozorom (pala je kiša), o stolu
što žulja laktove, o kucanju sata, o ukusu vrelog
čaja, o svetlosti lampe koja mi je vređala pogled
dok sam pisao ovu pesmu – opštim jezikom svih
pet čula,
besmrtnih.






Tuesday, February 10, 2015

Rišard Krinjicki (Ryszard Krynicki, 1943)



Rišard Krinjicki (Ryszard Krynicki, 1943)

Gotovo sve

dvadeseti je vek,
idem u krevet s novinama,
nadomak ruke leže moje naočari,
tablete i časovnik;
ne znam da li ću zaspati,
ne znam da li ću se probuditi,

to je sve  



Jezik, to divlje meso

                   /Gospodinu Zbignjevu Herbertu
                                     i Gospodinu Kogitu/


jezik, to divlje meso koje raste u rani,
u otvorenoj rani usta, usta koja se hrane lažljivom istinom,
jezik, to obnaženo srce koje bije prema spolja, ta naga oštrica
koja je bespomoćno oružje, taj čep koji davi
izgubljene ustanke reči, ta životinja svakodnevno pripitomljavana
ljudskim zubima, to neljudsko što raste u nama i što nas
prerasta, ta životinja hranjena zatrovanim mesom tela,
ta crvena zastava koju gutamo i ispljuvavamo zajedno s krvlju, to
razdvojeno što nas okružuje, ta prava laž koja mami,
to dete koje učeći istinu – istini laže



Građanin R.K. ne živi

Građanin R.K. ne živi
sa ženom (niti sa bilo kojom stvari
koja je njegova): ne živi od pera,
od teškosvarljivog pera marke „parker“
koje mu stoji u grlu: on je sado-
(objeda krila
svoga pera „parker“)
-mazohist (oživljava tim perom lešine
minulih dana da bi ih
mučio): rođen (ne zna
zašto): mada u radničkoj
porodici: ipak muktaši (na
jeziku): počasni davalac
krvi (zar ne teče u njegovim žilama
tuđa krv): protiv naše
smrtne kazne: prelazeći granicu
nešto je pokušavao da prošvercuje: čin
rođenja, svoj organizam
(skupni) i pero („parker“): i pored toga što
ne beleži: sporazumeva se
telepatski: (ima zmiju u
telefonu i razvraćuje redom
časovnike): pre no što zaspi broji do 19
84: (ne računa više ni na šta?) Živi,
mada se ne zna

da li je zaslužio takav život.



OPREZNO

/“Ostavlja iza sebe nekoliko desetina knjiga,
nekoliko bakroreza, zeleni plašt, jedno ćebe,
sedam košulja i nekoliko drugih predmeta.“
Lešek Kolakovski/


Oprezno otvaraš ruku,
slepa je i nema. Bestidna, ogoljena. Otisnuta
identifikovana
i evidentirana. Nema više ni prijatelja
Spinozinih, ni onih što su ga se odrekli,
ni onih što su se bogatili na njegovom neohlađenom telu,
ni crva nahranjenih njegovim mesom,
ni njegovih prijatelja,
ni inkvizitora njegovog doba,
ni oblaka što su prelazili granice njegovog vremena,
te su i uzroci smrti prestali da budu aktuelni:
njegov plašt, pokrivač i košulje
ne pokrivaju više nikog, nove knjige su u novim knjižarama,
izgnanici u izgnanstvu, papilarne linije
u aktima, stražarnice na granicama, akti u albumima,
carinici na cilju, stanovnici u stanovima, prodavci u prodavnicama,
rukopisi u fiokama, osmesi na ustima, krv
u žilama, radnici na radu, vojnici u uniformama, krompiri
u želucima, građani u zemlji, uniforme u
magacinima, legitimacije
u džepovima, pomoć kod potrebe, utroba unutra,
ruke u džepovima, inostranstvo izvana. jezik
za zubima, zatvorenici u zatvorima, meso u
konzervama, zubi
na betonu, sputnici u prostoru, mrtvi u grobovima, sunce
po danu, grobovi u zemlji, snovi u noći, zemlja
u svemiru
(koji se skuplja ili širi), prekid u biografiji,
prošlost u sadašnjosti, temperatura u stepenima, svako
na svome mestu, linija života u fioci, srce
u grlu, nebo u oblacima, ima li pitanja

hvala, ne vidim 


Preuzeto iz knjige "Savremena poljska poezija", preveo i odabrao Petar Vujičić