Wednesday, September 24, 2014

E.E. CUMMINGS (1894-1963)

„MOJA SLATKA STARA ITAKODALJE“

moja slatka stara itakodalje
teta lucija tokom prošlog

rata znala je reći i što
više govorila je upravo
o tome zašto se svatko
bori,
moja sestra

isabela stvorila je stotine
(i
stotine) čarapa da se
ne spomene košulje protiv buha štitnike za uha

itakodalje remene itakodalje, moja
majka nadala se da
ću ja umrijeti itakodalje
junački naravno moj otac znao
je promuknuti govoreći kako je to
povlastica i kad bi samo on
mogao dok sam

ja sam itakodalje ležao mirno
u dubokom blatu i

takodalje
(sanjajući
i
takodalje, o
Tvome smijehu
očima koljenima i tvome Itakodalje)

(Slamnig)



„AL IZNAD SVEGA BIT ĆEŠ RADOSTAN I MLAD...“

al iznad svega bit ćeš radostan i mlad.
Jer ako mlad si, kojigod život nosiš

pristajat će tebi: ako radostan si
ti pristajat ćeš na sve što je živo.
Dečkodjev ne treba možda ništa nego djevodečka:
ja mogu tek onu od žena da volim posvema
čija svaka tajna natjera muško meso
prostorom da se odjene, a duh mu skine s vremena

da ikad išta misliš, bog te očuvaj
i (u milosti svojoj) dragu tvoju poštedi:
jer u tom smjeru leži spoznaja, fetalni grob
zvan napredak, neživa niječna nekob.

Od jedne ptice radije bih učio kako da pjevam
nego tisuću zvijezda učio kako da ne plešu.

(Šoljan)




OVO JE VRT: BOJE DOLAZE I ODLAZE

ovo je vrt: boje dolaze i odlaze,
krhke plave u pomutnji noći
jarke silne zelene mirne kad venu
zbiljske svjetlosti nalik kupelji pozlaćenog snijega.
Ovo je vrt: skupljene usne pušu
u frule netom izdjeljane kroz gusti mrak, i pjevaju
(treperavim strunama božanskih harfi)
nevidljiva lica zaneseno i lako.

Ovo je vrt: Vrijeme će sigurno učinit svoje,
i na oštrici Smrti počiva pokošeno mnogo više no jedan
cvijet,
u drugim zemljama gdje se pjevaju druge pjesme;
ipak Oni ostaju ovdje zadivljeni dok između
beskrajne duboke šume što vječno sniva
jedan izvor srebrnastih prstiju grabi svijet.

(Sabljak)


Tuesday, September 23, 2014

Ivan V. Lalić





ARGONAUTI

More nas je trpelo, zabavljeno večnošću
U sebi; i tako smo plovili, od obale
Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.
Samo je vetar nosio iskidana vlakna
Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali
Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,
Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju
I opran čistim vetrovima, ispod zvezda
U koje smo nevešto upisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;
Posada se rasula kao ogrlica; pukla je
Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.
Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.
Ali malo ko zna tajnu:
nije važan svršetak,

Važna je samo plovidba.



TAKO JE PEVAO ORFEJ

On pevao je kao grm pun ruža,
Glasom od bakra, od voća i pene.
I svaka grana bivala je duža
I meka ispod kore, ko da pruža
Crnkasto telo milovanju žene.

A divne zveri nisu čak ni znale
Kako im krv se u med zlatni gruša.
Naježene su, velike i male,
Ko isečene iz tišine stale,
S jezerom svetla u uhu što sluša.

A on je vreme učinio čujnim,
Dao mu gipkost vode bistre, plitke,
Pune pastrmki sa tačkama rujnim;
I boju trave s cvetovima bujnim,
I ukus zemlje, sunčane i žitke.

I pevao je i pod kišom mlakom,
Mokar, sred ljubičaste deteline,
Krvav pod kožom, i skriveno lakom
Na odjek zrelog glasa pod stenjakom,
Gde vrebao je prvi val tišine.



PESMA O EURIDIKI

Niko me nije sprečio da u vašu tamu,
Da u vašu gustu, obezvremenjenu tamu
Zarijem glas, okovan u ljubičasto srebro;
Ali se glas istopio na vašim znojnim dlanovima,
Ugušio u crnom perju naslaga mrtvih ptica,
Ispario na žišku mudrosti vaših očiju,
I sada se, oglodan nevidljivim podsmehom zidova,
Vraćam sam.

Gospodari poleđine trajanja, da nije bilo
Ljubavi koja je prožela moj crveni strah
Kao što more prožima mirisom južni vetar
Ne bih zakucao na vrata zabranjenog povratka.
A vi ste me pustili da brojim pesak mrtvog vremena
I popljuvali me vašim mudrim, bezglasnim smehom,
Kada sam poverovao očima, teškim od krvi.

Shvatite, bio sam usamljen. I prošao sam
Vašim hodnicima, da to i dalje ostanem.
Ali sam ukrao malo svetlosti vaše tame,
I dotakao vaše spokojne usne i udove,
Da razumem besmisleni smisao mog gubitka.
Euridika, raspletena ko stablo u svom korenu,
Traje izvan mene, i ne maše mi na odlasku.

I sada, oglodan nevidljivim podsmehom zidova
Zarivam nokte u zgranute, pepeljaste dlanove,
Da izađem kako sam i ušao, dostojanstveno,
Da ne kriknem, da ne potrčim na vrata sunca,

Uplašen, grozno obogaćen.



ORFEJEV DRUGI SILAZAK

Silazak lišen reči, lišen glasa,
Silazak praznih ruku, čin pre čina;
Silazak s gorkom vatrom oko pasa
I ujedima crnih letipasa
U mesu što se otvara ko glina.

Sazvežđa mokrih proleća se miču,
Koreni šuma gore ko fitilji,
U kući srebra snegovi se stiču,
Ogledala se mute, ruže niču,
Mlada se munja budi, vršak šilji;

A Orfej svetli u mraku tunela,
Gospodar svoje tmine ljubičaste;
Bez putovođe, bez zadanog dela,
S  pobunom cveća u špiljama tela,
Sav svetla lepra, sav fosforne kraste.

Seća se davnog poraza, prepozna
Mesto i vreme i otisak krika
Pa ide dalje; za njim vatra lozna
Mladice pušta, i tama porozna
Trepti ko rudnik probuđenih slika.

Silazak bez težine obećanja,
Pravila igre, zaloga i kraja;
Svaki je korak koren; nema granja
To čudno stablo koje sebe sanja
I na dnu tame traži vir svog sjaja.

Trag mu se iskri, trag svetlećeg metka;
Orfej sa jednim sećanjem i gubav
Ide do kraja, ide do početka,
Dok na dnu tame kao na dnu pretka
Svetluca seme, davna smrt, i ljubav.

Silazi: leta poju ko sirene,
A on je u tunelu, nem i gorak;
Zatvori oči; i kada te prene
Taj vrv u krvi, ta ruža od pene,
Tad silazak mu slušaš, njegov korak.



SAOPŠTENJE O IKARU

Pretpostavka je pad. Mladić je uzleteo, svetao,
Uz plave pršljene vetra, mišićavi plivač,
Otvoren kao ruža nad Lavirintom što se smanjuje,
Gle, svodi se na jednačinu, opasan modrom vodom
I zelenim srebrom maslina.
                                        Vazduh prima mladića
Koji ga pije, zagrcnut ali siguran, mudriji
Od ptica koje prestiže. A pad je pretpostavka;
Strašno prazni azur nad davnim jednim ostrvom,
U jutarnjem suncu krilati optički signal
Koji je utrnuo.

Ali dokaza nema, pitajte ribe
Koje su navodno jele te oči suncem izujedane,
Nacrtajte tu tangentu na bok najdubljeg okeana,
Na meso svetlosti, zamislite se,

Zamislite taj osmeh iza plaveti,
Tu pouku o mimikriji mladih bogova-

Osmeh iza vetra, ucrtana putanja čistog plamena
U polju žutih sunovrata



STRAŽAR U KOLHIDI

Nevidljiv je stražar u Kolhidi;
Samo mu korak čuješ, i kotrljanje šljunka
U drevnoj nesanici pene na rubu mora.

Ni jednog jedra; vlažni vetrovi izjutra
Mrse peteljke vazduha, polako podivljalog
Bez poznatih glasova;
                                  uveče kiša u brdima,
Noćima zelene zvečke šljunka na mesečini;


I posle čina, posle ljubavi, posle otrova,
Posle preimenovanih sazvežđa,
Posle toliko knjiga otvorenih na vetru
Kao uprljani cvetovi magnolije-

Stražar na obali, nevidljiv, zaboravljen
Zuri u zelenu pučinu,
Jer neko mora da ostane besmislen
Ako je igra tačna.

I tačna lozinka mu rđa u ustima
Kao ključ u nepotrebnoj ključaonici.



ORFEJ NA BEDEMU

Evo crte gde se koleba pesma,
Evo vetra što pljune na uljanicu, pticu
Posuvrati u letu, polomi kosti,
Evo mi odjek iskidan, slogovi oslepljeni
Na dodir zverskog vazduha tuđine-
Opet je vreme za smrt:

Iščupaće mi jezik, otekao
U gorke pupoljke, izvaliti iz ramena
Ruku sa lirom,
                         prekasno-
Već sam na drugoj strani,
Već u zavičaju, u raspletu korenja,
Već se uspravljam, prepoznajem hodnik-

Putanjo kružna, strašna, savršena,
Evo vremena za pesmu.



ORFIKA

Samo u snu poje mudri fosfor
Pouku o izvoru, i plane
Na prvi dodir vazduha dana:
Ono šta pamtim, to je oblik bleska
U kome gori tačna reč,
                                    podatak
O čistoj vodi (dajte mi da pijem!)-

U žeđi je moje opravdanje;
                                           silazio sam
U razvaljena temeljišta,
Srkao iz lokve boju ilovače,
Ukus korova; stavljao sam šaku
Pod živu iglu izvora u steni
Za gutljaj cveća vode, mleka snega,
Polagao usne na rošavi kamen
Nekog žleba, pio kišu pomešanu
S piskom galeba i svetlošću munje,
U žeđi je moje opravdanje;
                                         pio sam
Savu mutnu i krvavu, Dunav
Ukusa rajskog mulja i mazuta,
Klokot mu ispod podlokanih  kula
U Smederevu; pio mudrost pretka
I suzu mu iz Bregave, iz Ibra,
I more sam pio,
                        glasove u njemu,
Potpuni letopis sudbine razložen
Na slogove i so i seme vetra
U istoj gorkoj vodi,
I lizao sam rosu sa bršljana, jezik
Zavlačio u pukotine stene
Zbog jedne kapi (dajte mi da pijem!)-

Poznajem zveket lanca na bunaru,
Bezbroj bunara,
                          i kako vedro pljusne,
Odjek razmnožen u mokroj dubini,
I kako kaplje dok okrećem čekrk,
Sabran u žeđi, u mom opravdanju-

A gorka su mi usta
Od tog iskustva žeđi što me vraća
Da hodočastim od vode do vode
(A izvori se mešaju u mržnji
I zaboravu, kao pokolenja),

I tražim jednu čistu kap,
                                      u kojoj voda
Seća se sebe od početka, deli
Sa svojim krajem, čisto, bez ostatka,
I ne menja se,
                        a menja smisao
I oblik žeđi.

Dajte mi da pijem.



ELPENOR

On ležao je moru na domaku,
Razbijen kao lutka, iznenađen
Bleskom praznine u naglom pomaku,
Prekorno zgrčen; tako je i nađen,

Krčag iz kojeg vetri miris žeđi
još vlažan ispod probijene gleđi;
On ležao je preračunat, srušen,
Bunar iscrpljen srkom nagle suše.

Prilazili smo, a bio je dalje
Na svaki korak; u ćutanju žaljen,
Već javljao se izmenjen u reči.

Kraj mora beše čvor oko praznine,
Slomljene kosti. Mrak je bio veći
A zvezde bliže za meru gorčine.

(X 1966 – X 1968)



VEŽBA

Asfodele, sunovrati
Koje crno sunce zlati,
Žuta zvonca koja zvone
Pri prolasku Persefone,

Sunovrati, asfodele
Oko kojih zuje pčele;
Biće meda, zujem vele,
Od narcisa, od imele,

Gorkog meda, posne žrtve
Posmrtne za senke mrtve...
A više im krv po volji:
Odiseju, ovna kolji –

U groznici čelo gori,
To na moja usta zbori
Elpenor u noćnoj mori –
Dane, zorom progovori!

Asfodele, sunovrati
Koje crni vetar klati,
Bolje ne znati no znati
Ko li će vas sutra brati.





Sunday, September 21, 2014

Oliverio Hirondo

                                          UMOR

                                 Umoran.
                                 Da!
                                 Umoran
                                 što upotrebljavam samo jednu ruku,
                                 dve usne,
                                 dvadeset prstiju,
                                 ne znam koliko reči,
                                 ne znam koliko uspomena,
                                 sivkastih,
                                 iskidanih.

                                 Umoran,
                                 vrlo umoran
                                 od ovog hladnog skeleta,
                                 toliko stidljivog,
                                 toliko neporočnog
                                 da, kad bude ogoleo,
                                 neću znati je li to onaj
                                 što mi je služio dok sam bio živ.

                                 Umoran.
                                 Da!
                                 Umoran što nemam pipke,
                                 po oko na svakoj lopatici,
                                 pravi rep,
                                 veseo,
                                 razmahnut,
                                 a ne ovaj licemerni patrljak,
                                 jadni,
                                 zakržljali.

                                 Umoran,
                                 više od svega,
                                 što sam uvek sa sobom,
                                 što svakog dana sebe nalazim,
                                 kad prođe san,
                                 tamo gde sam bio,
                                 sa istim nosem
                                 i istim nogama;
                                 kao da ne bih želeo
                                 da sa kožom obale čekam greben,
                                 nudim rosi dve dojke magnolije,
                                 milujem zemlju trbuhom gusenice
                                 i živim, nekoliko meseci, u utrobi kamena.




                                 PRIVIĐENJE U GRADU

                                 Iz zemlje niklo?
                                 Sa neba sišlo?
                                 Bilo je u žamoru,
                                 ranjeno,
                                 teško ranjeno,
                                 nepomično,
                                 nemo,
                                 povlačilo se ispred noći,
                                 ispred neizbežnog,
                                 sleđenih žila,
                                 od strave,
                                 od asfalta,
                                 sa očima sveca,
                                 potpuno, potpuno nago,
                                 gotovo plavo od tolike beline.

                                 Govorili su o konju.
                                 Ja verujem da je bio anđeo.





                                 ČEMU SE NADAMO

                                 Zakasniće, zakasniće.

                                 Već znam da će i dalje
                                 klipovi,
                                 kamata,
                                 znoj,
                                 kalemovi
                                 nastaviti da proizvode
                                 punom parom,
                                 serijski,
                                 nepravdu,
                                 glad,
                                 zlobu,
                                 očajanje;
                                 da bi se gliste s praznim prslučićima,
                                 ambasadorske krave,
                                 stari debelokošci sa dlakavim ustima,
                                 zasitili preljuba,
                                 punih stomaka,
                                 dijamanata,
                                 kavijara,
                                 lekova.

                                 Već znam da će proći mnogo godina
                                 dok ti ljuskari sa asfalta
                                 i šljam
                                 očiste glavu,
                                 zaborave zavist,
                                 ne dive se okrutnosti,
                                 ne obožavaju laž,
                                 i oslobode se ljušture
                                 nasilja,
                                 slepila,
                                 ništavnosti,
                                 balege.

                                 Ali možda će jednoga dana,
                                 pre no što se zemlja umori da nas privlači
                                 i nudi nam svoje grudi,
                                 mozak im poslužiti da se osete čovečnim,
                                 da budu ljudi,
                                 da budu žene,
                                 - ne sanduci za imetak,
                                 niti gole pritke -,
                                 da savladaju točkove,
                                 spreče da nas ubiju,
                                 potvrde da se život otrže i cepa
                                 ludačke košulje svih sistema;
                                 i otkriva, ponovo, da se sva bogatstva
                                 nalaze u nama a ne pod zemljom.

                                 A onda...
                                 Ah, toga dana ćemo
                                 raširiti ruke
                                 ne plašeći se da će nam nagon ujesti pete,
                                 niti sumnjati u sve,
                                 čak i u svoju senku;
                                 i bićemo kadri da priđemo hrani,
                                 noći,
                                 rekama,
                                 bez crvenjenja,
                                 krotko,
                                 svetla pogleda,
                                 mirnih ruku;
                                 i upotrebljavaćemo sadržajne reči,
                                 prave;
                                 ne kao one reči nakostrešene od mrzovolje
                                 koje balave hijene šapućući nam molbe na uho,
                                 ni one što se dave
                                 u strofama od šerbeta
                                 i snega od mućkova,
                                 već reči jednostavne,
                                 sveže,
                                 korenite,
                                 koje umesto da nas razdvajaju
                                 bar malo nas približavaju;
                                 ili još bolje:
                                 ćutaćemo
                                 da bismo oslušnuli bilo svega što postoji
                                 i doživeli čudo svega što nas okružuje,
                                 dok nam neko ne kaže,
                                 glasom hrasta,
                                 ono čemu se već vekovima

                                 uzalud nadamo.



Preveo R. Konstantinović


Tuesday, September 16, 2014

NIKOLA ŠOP

Vunena pastorala (odlomak)


U jednom zamahu olujnom okrenuh se od svih stvari,
i premda pokucaše na vrata posjetioci,
ne rekoh slobodno.
Al’ oni uđoše.
I tad rekoh, mene već nema, zakasnili ste, eto.
Tu samo moji nabori su, da znate.
Moja u odijelo obučena prisutnost.
To rekavši, zaokrenuh još jednom oko sebe i njih.
I zakoraknuh u se,
njih ostavivši za mojim stolom zgranuto.
Sad pričajte, dovolje se zabavljajte, doviknuh im još jednom,
i ušavši u se, sobom se zatvorih.
I ma koliko da su u me kucali i zvali me i zvali,
ne rekoh im više nijednu riječ.

Snuždeno i zbunjeno posjedali za sto, i gledaju me,
i zabrinuto prigiblju se i šapuću:
Kakav to njega sad obuze muk.
Odjednom, jezivo izgledah im čudan,
pa stadoše kažiprstom pisati po zraku,
misleći da će tako izmamiti mi riječ.

Ne trenuh, ne rekoh,
već samo još jednom domahnuh iz sebe i utonuh.



Kišobran

Ja znam čovjeka osamljenog ko i ja,
koji korača samotno kroz ovaj dan,
koji i poslije kiše kad sunce opet sija
i dalje nosi razapet svoj kišobran.

Ja bih mu tada prišo i reko: o čovječe,
što ti je, kuda ćeš i gdje je tvoj stan?
Gle, kako je svud vedro, sunce sja i peče!
Sklopi, sklopi svoj veliki, crni kišobran.

Al zašutim i pođem za njim po svijetlom danu.
Zastaju prolaznici i tajno mu se smiju.
A ja začuh kako po njegovom teškom kišobranu
nešto šušti, davne, mrzle kiše liju.

Ja idem za njim, tamnu mu pratim sjenu.
Korak mu slušam i stari njegov štap.
I osjetih, i meni nešto pada po ramenu.
Bolova davnih olovna kap po kap.

Već kiši i uveli vijenci po mom šeširu šušte.
Već lije, lije i ja ubrzavam hod.
Mlazevima sve težim bolovi davni pljušte.
Pod njima već se slomio šešira mog obod.

Sa mene se cijedi, a onaj čovjek neznani
mirno pod kišobranom korača u svoj stan.
Već pljušti sa mene, o, gdje su mi vedri dani?
Pljušti, pljušti, gdje je moj kišobran?



Gdje bih vodio Isusa

Isuse blagi, u doba kasnih sati,
kad još bdiju siromasi tvoji,
skromnom krojaču odvest ću te da ti
jedno obično odijelo skroji.

I obućaru malom, koji svu noć kuje
oštre čavle u teški potplat.
Dok tvornice cipela žučno bruje,
million pari skuju za jedan sat.

Zatim čovjeku, koji šešire pravi
sa spuštenim obodom da skriju bol.
Jedan će da se nakrivi i na tvojoj glavi.
Prostran da u se primi i tvoj aureol.

Onda ćemo poći u krčmu kraj grada
koja liči na stari, nasukani brod.
Gdje braća za stolom od silnog jada
bacaju čaše i šešire na pod.

Prvi krik pijetla bit će britka strijela
od koje će ti srce da krvari.
Drugi krik pijetla bit će mrak u dnu čela.
Prepoznat nećeš ni ljude ni stvari.

A trećim krikom kad se pijetli jave,
o Isuse, zateturat ćeš od bola.
Tvoj šešir će pasti s glave.

Šešir i aureola.