Odisej Elitis

Odisej Elitis (1911-1996)

Aksion esti:

Dakle evo me

poslušnik sam Kora

i ostrvlja egejskog

ljubavnik vatren poput srndaća

upućenik sa maslinovom grančicom

i ispijač sunca.

GODIŠNJICA

Doveo sam svoj život dovde,

do ovog belega gde se stalno

kraj mora rve mladost

na stenju, prsa

u prsa sa vetrom

kuda odlazi čovek,

koji je samo čovek i ništa drugo,

koji računa rosom svoje zelene

čase, vizije svoga sluha

vodama, krilima svoje griže savesti.

O, život

dečaka koji postaje muškarac

stalno kraj mora, dok ga sunce

uči da diše tamo gde nestaje

galebova senka.

Doveo sam svoj život dovde,

beli račun, crni zbir,

malo drveća i malo

mokrog šljunka,

laki prsti da pomiluju čelo:

čije čelo?

Cele su noći jecala čekanja i ne postoji više

niko, ne može

da se čuje slobodan korak,

da se pojavi osvežen glas,

krme brodova zapljuskivaće vodom dokove

ispisujući još plavlje ime na svom horizontu;

malo godina, malo talasa,

nežno veslanje

u sidrišta oko ljubavi.

Doveo sam svoj život dovde,

gorku brazdu na pesku koja će nestati

-onaj ko je video dva oka kako dodiruju njegovu tišinu,

i spojio njihov sjaj zatvarajući hiljadu svetova,

neka podseti na svoju krv druga sunca,

bliže svetlosti

postoji osmeh koji plaća za vatru  -

ali ovde u ovom predelu koji u neznanju tone

u otvoreno i nemilosrdno more,

uspeh gubi lišće

kovitlaci krila

i trenutaka vezanih za tle,

tvrdo tle pod nestrpljivim

tabanima, tle za vrtoglavicu,

ugašen vulkan.

Doveo sam svoj život dovde,

kamen posvećen vlažnom elementu,

dalje od ostrva,

dublje od talasa,

u susedstvu sa sidrima.

-Kada prođu brodovi razbijajući žestoko

novu prepreku i kad je pobede,

i kad sa svim svojim delfinima zablista nada,

sunčani dobitak u ljudskom srcu –

mreže sumnje izvlače

neki oblik od soli,

izvajan s mukom

ravnodušan i beo,

koji skreće ka moru šupljine svojih očiju

podupirući beskraj.

Peščanik nepoznatog

I

Sunce se pomamljuje, njegova vezana senka saleće more

Kućica, dve kućice, dlan koji se otvara od svežine i miriše na svaku stvar

Plamenovi plamenovi koji se usukuju i bude zatvorenu kapiju smeha

Vreme je da se more suoči sa pogibeljima

Šta hoćete pita zrak, šta hoćete pita nada dok skida beli kaput

Vetar je odagnao žegu, dva oka premišljaju

Ne znajući šta ih čeka jer im je budućnost teška

I dan će doći kada će plovak oponašati sidro i osetiti ukus ponora

Doći će dan kada će njihovo dvojno biće postati jedno

Više ili niže od vrhova večeras okrnjenih pesmom

Nevažno je Večernje, važno je drugde

Jedna devojka, dve devojke, naginju se nad jasminom i nestaju

Ostaje tanak mlaz vode da ih opeva ali su se noći spustile da ga ispiju

Veliki golubovi i osećanja pokrivaju tišinu

Čini se da toj strasti ne mogu odoleti

I niko ne zna da li će se bol razgaliti s njima

Plovućci su sve ređi, zvezde žmirkaju zaljubljenima

Sve drhti, sve cepti, sve se spaja – besmrtnost je najzad došla

Nju ištu ruke koje stežu sudbinu a ona se promenila i postala silovit vetar

-Izgleda da je besmrtnost došla.

Iz zbirke „Sunce prvo“ (1943.)

*

Napola potopljene barke

brižljivo obrađene oplate

vetrovi po golim nogama

vetrovi po zamuklim ulicama.

Kamene stepenice,

mutavac, ludak

i napola oživela nada.

Silan žamor, zvona

u belim dvorištima

kosturi na obali

slikarije, katran, lakovi,

pripreme za Petnaesti avgust

belo rublje, plave ratne zastave

i napola oživela nada.

*

Čitavog dana hodili smo kroz polja

sa ženama, zvezdama i psima

igrali smo, pevali i pili svežu vodu

koja izvire sa dna vekova.

Ugrabili smo i časak od sumraka

zagledajući se duboko u oči,

leptir je izleteo iz naših grudi

a uveče smo zapalili vatru

i zapevali pesmu:

vatro, lepa vatro, ne žali cepanice,

vatro, lepa vatro, nikada ne budi pepeo

vatro, lepa vatro, sagori i nas,

kaži nam šta je život

nama koji smo od dobrog roda.

*

Ispijajući korintsko sunce

čitajući natpise na mermernim spomenicima

obilazeći vinogorja i mora

gađajući trozupcem ribe u talasima

našao sam ove stranice gde pesma sunca

kazuje o predelu gde se žudnja zatvorila.

Pijem vodu, berem voće,

zavlačim ruku u granje vetra

limunovi rasipaju polen leta,

zelene ptice kljuju mi snove

a ja uzmičem razrogačenog oka

gledajući gde se ponovo rađa svet.