Tadeuš Ruževič - poezija
Tadeuš Ruževič
*
Probijao sam se kroz
taj san
teško
do probuđenja
u toplim potocima
suza reči
išla je k meni majka
Ne boj se ti si u meni
rekoh joj
Niko te više neće
povrediti raniti pogoditi
majka se s nekadašnjim
strahom
pribijala uz mene
ne boj se u zemlji si
u meni si niko te neće
taknuti
poniziti raniti
probijao sam se kroz
taj san teško
preda mnom je stajala
senka
SMEH
Kavez je bio tako dugo
zatvoren
da se u njemu izlegla
ptica
ptica je tako dugo
ćutala
da se kavez otvorio
rđajući u tišini
tišina je tako dugo
trajala
da se iza crnih šipki
razlegao smeh
IZLAZ
Živimo slabi
u zatvorenom krugu
lica
reči imena
drugi nas određuju
klasifikuju
pribadaju
znamo da treba razbiti
prekoračiti lažni krug
otići
ali ostajemo
Rembo je u Adenu
1880 godine
naručio niz knjiga
između ostalih
bio je tamo „Savršeni
bravar“
„Mali stolar“
ili nešto slično
priručnike
o pečenju cigle
taljenju stakla
proizvodnji cveća
rudarstvu
zavarivanju metala
zidarstvu
kanalizaciji
da taj je stvarno
otišao
ali i on je
skupljao novac
za povratak kući
posle smrti poezije
hteo je da zasnuje
porodicu
pravu solidnu porodicu
da se posveti
vaspitavanju sina
(koji je trebalo da
bude naravno
novi divni čovek)
takođe je hteo da sredi
svoj odnos prema vojnoj
službi
i tako dalje
i tako dalje
to je lepo
ali recite šta da radi
Rembo
kome je četrdeset
pedeset
šezdeset
osamdeset godina
kakve knjige
da poruči
kuda da otputuje
šta da spali šta da
razbije
šta da napusti
POSMRTNA REHABILITACIJA
Mrtvi se sećaju
naše ravnodušnosti
Mrtvi se sećaju
našeg ćutanja
Mrtvi se sećaju
naših reči
Mrtvi vide naše njuške
razvučene od uva do uva
Mrtvi vide naša
tela što se uzajamno
taru
mrtvi vide naše ruke
složene za pljeskanje
Mrtvi čitaju naše
knjige
slušaju naše govore
što smo ih odavno
održali
mrtvi čuju
mljaskanje jezika
mrtvi proučavaju
referate
učestvuju u diskusijama
već završenim
mrtvi vide stadione
horove ansamble u
skandiranju
Krivi su svi živi
kriva su mala deca
koja su dodavala bukete
cveća
krivi su ljubavnici
krivi su
krivi su oni što su
pobegli
i oni što su ostali
oni koji su govorili da
i oni koji su govorili
ne
i oni koji nisu ništa
govorili
mrtvi prebrojavaju žive
mrtvi nas neće
rehabilitovati
(1956-1957)
LAMENT
Vama se obraćam
sveštenici
učitelji sudije
umetnici
obućari lekari
referenti
i tebi moj oče
Saslušajte me
Nisam mlad
neka vas vitkost moga
tela
ne zavarava
ni nežna belina vrata
ni vedrina otvorenog
čela
ni malje nad slatkom
usnom
ni smeh anđeoski
ni korak gipki
nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuđuje
ni moja čistota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost
dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oruđe
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao sam bele grudi
žena
Unakažen nisam video
ni nebo ni ružu
pticu gnezdo drvo
svetog Franju
Ahila i Hektora
Punih šest godina
iz nozdrva je izbijalo
isparenje krvi
Ne verujem u
pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj
greha
ne verujem u vaskrsenje
tela
BLUDNI SIN
(prema slici
Hijeronimusa Boša)
Između zatvaranja
i otvaranja vrata
u krčmi
„Kod belog labuda“
između otvaranja i zatvaranja
vrata
šta se desilo
toliko proleća
zima toliko jeseni
odletelo
između zatvaranja
i otvaranja vrata
ugledao sam život
sa vučjim raljama
svinjsku njušku
ispod kaluđerske
kapuljače
otvoren trbuh sveta
video sam rat
na zemlji i na nebu
ljude na krstovima
koji ne spasavaju
žezlo i jabuku
istrulelu u ruci
video sam kraj
i početak sveta
između zatvaranja
i otvaranja vrata
u gostionici
„Kod belog labuda“
video sam zemlju
što je kroz kišu
suza i krvi
svetlela
mrtvačkim svetlom
tela u kočenju
ispio sam kriglu piva
„Kod belog labuda“
loše je tu pivo
obične pomije
bacih im poslednju
izlizanu paru
dugo je devojka
zagledala
da nije lažna
i u lice mi je
pomno zavirivala
izišao sam
niko me nije poznao
niko moje crte
zbrisane
nije prozreo
onaj momak iza ugla krčme
okrenut leđima
to je moj prijatelj
u ovoj velikoj torbi
ne nosim poklone
mačja mi kožica
nije donela sreće
niko me ne pozdravlja
niko ne poznaje
svet ovaj
okolo
pun je i bez mene
vrata je za mnom
zatvorila
Margareta
bela kao otvorena voćka
otvorila ih je starka
ružna i opuštena
niko ne zna
da sam se vratio
još ima vremena
da pobegnem
niko neće znati
da sam bio i da nisam
bio
ova ptica u kavezu
iznad vrata
peva kao navijena
a ja sam tamo u svetu
noći preplakao
mislio sam
da će svaka kuća
ispružiti ruke
da će svaka grana
i ptica i kamen
izaći u susret
neću ulaziti u tu kuću
sve je tu staro
prljavo i malo
starije i prljavije
i manje od mene
a ja sam mislio
da se vraćam u gnezdo
to je bila moja
najsjajnija zvezda
na putu kroz noć
pepeo
vatra sveta
zatvoriti nestati
dok me ne prepozna
ova stara veštica
što gleda kroz prozor
„Kod belog labuda“
mišljah da je moje
mesto
čekalo na mene
vidim sada
da nemađah mesto
mišljah prazno mesto
da je tu ostalo
no život
ko voda
već ga ispunio
ja sam kao kamen
bačen u dubinu
ležim na dnu
takav sam
kao da me nema
ovi što su mudro
na mestu ostali
i oko sebe se
okretno trudili
misle
da su za tim stolom
nezamenljivi
misle
da čak i sunce
kada izlazi
raspituje se za njih
ja sam otišao
a oni ostali
tu u ovoj krčmi
„Kod belog labuda“
već ih ne vidim
a ni oni mene
ja idem brže
dalje i dalje
ne treba se vraćati
1955.
Preveo Petar Vujičić
