Thursday, May 11, 2017

Tadeuš Ruževič - poezija



Tadeuš Ruževič



*

Probijao sam se kroz taj san
teško
do probuđenja
u toplim potocima
suza reči
išla je k meni majka
Ne boj se ti si u meni rekoh joj
Niko te više neće povrediti raniti pogoditi
majka se s nekadašnjim strahom
pribijala uz mene
ne boj se u zemlji si
u meni si niko te neće taknuti
poniziti raniti
probijao sam se kroz taj san teško
preda mnom je stajala senka



SMEH

Kavez je bio tako dugo zatvoren
da se u njemu izlegla ptica

ptica je tako dugo ćutala
da se kavez otvorio
rđajući u tišini

tišina je tako dugo trajala
da se iza crnih šipki
razlegao smeh



IZLAZ

Živimo slabi
u zatvorenom krugu
lica
reči imena

drugi nas određuju
klasifikuju
pribadaju

znamo da treba razbiti
prekoračiti lažni krug
otići

ali ostajemo

Rembo je u Adenu
1880 godine
naručio niz knjiga
između ostalih
bio je tamo „Savršeni bravar“
„Mali stolar“
ili nešto slično
priručnike
o pečenju cigle taljenju stakla
proizvodnji cveća
rudarstvu
zavarivanju metala
zidarstvu
kanalizaciji

da taj je stvarno
otišao

ali i on je
skupljao novac
za povratak kući
posle smrti poezije
hteo je da zasnuje porodicu
pravu solidnu porodicu
da se posveti
vaspitavanju sina
(koji je trebalo da bude naravno
novi divni čovek)
takođe je hteo da sredi
svoj odnos prema vojnoj službi
i tako dalje
i tako dalje

to je lepo

ali recite šta da radi
Rembo
kome je četrdeset
pedeset
šezdeset
osamdeset godina
kakve knjige
da poruči
kuda da otputuje
šta da spali šta da razbije
šta da napusti



POSMRTNA REHABILITACIJA

Mrtvi se sećaju
naše ravnodušnosti
Mrtvi se sećaju
našeg ćutanja
Mrtvi se sećaju
naših reči

Mrtvi vide naše njuške
razvučene od uva do uva
Mrtvi vide naša
tela što se uzajamno taru
mrtvi vide naše ruke
složene za pljeskanje

Mrtvi čitaju naše knjige
slušaju naše govore
što smo ih odavno održali
mrtvi čuju
mljaskanje jezika
mrtvi proučavaju referate
učestvuju u diskusijama
već završenim

mrtvi vide stadione
horove ansamble u skandiranju

Krivi su svi živi
kriva su mala deca
koja su dodavala bukete cveća
krivi su ljubavnici
krivi su

krivi su oni što su pobegli
i oni što su ostali
oni koji su govorili da
i oni koji su govorili ne
i oni koji nisu ništa govorili

mrtvi prebrojavaju žive
mrtvi nas neće rehabilitovati

(1956-1957)


LAMENT

Vama se obraćam sveštenici
učitelji sudije umetnici
obućari lekari referenti
i tebi moj oče
Saslušajte me

Nisam mlad
neka vas vitkost moga tela
ne zavarava
ni nežna belina vrata
ni vedrina otvorenog čela
ni malje nad slatkom usnom
ni smeh anđeoski
ni korak gipki

nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuđuje
ni moja čistota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost

dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oruđe
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao sam bele grudi žena

Unakažen nisam video
ni nebo ni ružu
pticu gnezdo drvo
svetog Franju
Ahila i Hektora
Punih šest godina
iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi
Ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela



BLUDNI SIN
(prema slici Hijeronimusa Boša)

Između zatvaranja
i otvaranja vrata
u krčmi
„Kod belog labuda“
između otvaranja i zatvaranja vrata
šta se desilo
toliko proleća
zima toliko jeseni odletelo
između zatvaranja
i otvaranja vrata
ugledao sam život
sa vučjim raljama
svinjsku njušku
ispod kaluđerske
kapuljače
otvoren trbuh sveta
video sam rat
na zemlji i na nebu
ljude na krstovima
koji ne spasavaju
žezlo i jabuku
istrulelu u ruci
video sam kraj
i početak sveta
između zatvaranja
i otvaranja vrata
u gostionici
„Kod belog labuda“
video sam zemlju
što je kroz kišu
suza i krvi
svetlela
mrtvačkim svetlom
tela u kočenju
ispio sam kriglu piva
„Kod belog labuda“
loše je tu pivo
obične pomije
bacih im poslednju
izlizanu paru
dugo je devojka
zagledala
da nije lažna
i u lice mi je
pomno zavirivala
izišao sam
niko me nije poznao
niko moje crte
zbrisane
nije prozreo
onaj momak iza ugla krčme
okrenut leđima
to je moj prijatelj
u ovoj velikoj torbi
ne nosim poklone
mačja mi kožica
nije donela sreće
niko me ne pozdravlja
niko ne poznaje
svet ovaj
okolo
pun je i bez mene

vrata je za mnom zatvorila
Margareta
bela kao otvorena voćka
otvorila ih je starka
ružna i opuštena

niko ne zna
da sam se vratio
još ima vremena
da pobegnem
niko neće znati
da sam bio i da nisam bio

ova ptica u kavezu
iznad vrata
peva kao navijena
a ja sam tamo u svetu
noći preplakao
mislio sam
da će svaka kuća
ispružiti ruke
da će svaka grana
i ptica i kamen
izaći u susret

neću ulaziti u tu kuću
sve je tu staro
prljavo i malo
starije i prljavije
i manje od mene
a ja sam mislio
da se vraćam u gnezdo
to je bila moja
najsjajnija zvezda
na putu kroz noć
pepeo
vatra sveta

zatvoriti nestati
dok me ne prepozna
ova stara veštica
što gleda kroz prozor
„Kod belog labuda“

mišljah da je moje mesto
čekalo na mene
vidim sada
da nemađah mesto
mišljah prazno mesto
da je tu ostalo
no život
ko voda
već ga ispunio
ja sam kao kamen
bačen u dubinu
ležim na dnu
takav sam
kao da me nema

ovi što su mudro
na mestu ostali
i oko sebe se
okretno trudili
misle
da su za tim stolom
nezamenljivi
misle
da čak i sunce
kada izlazi
raspituje se za njih

ja sam otišao
a oni ostali
tu u ovoj krčmi
„Kod belog labuda“
već ih ne vidim
a ni oni mene
ja idem brže
dalje i dalje

ne treba se vraćati

1955.

Preveo Petar Vujičić 




No comments:

Post a Comment