Dostojevski, "Braća Karamazovi" - "Pobuna", "Veliki inkvizitor" (odlomci)

Iz uvodne napomene:

            Duševna drama Fridriha Ničea i Ivana Karamazova je ista – teorija amorala koji nije u skladu s moralnim težnjama ličnosti. Veličina Ničeovog duha, po mom mišljenju, ogleda se upravo u žestini i iskrenosti preživljavanja ove drame, inače tragično okončane – Ničeovim ludilom. Drugog puta iz Ničeove filozofije nema, i ne može da bude; da je on, pošto je napisao ono što je napisao, ostao uspešan malograđanin, kao što je ostao Volter pošto je napisao Kandida, to delo puno očajanja iz nevere, Niče bi bio običan beletrista, koji se u otmenoj prozi i stihovima vežbao na razne filozofske teme. Svojim bezumljem, više nego onim što je napisao, pokazao je pravi značaj i pravo značenje pitanja koja je razmatrao. Ničeov život predstavlja neophodan komentar, koji baca tragično svetlo na njegova dela i čini razumljivim istinske patnje Zaratustrine. S proročkom pronicljivošću, Dostojevski formuliše Ničeovo pitanje, pitanje ateističkog amorala, ali za razliku od Ničea, koji se sav istrošio u nastojanju da ukloni tu protivrečnost, Dostojevski se razumevanjem uzdiže iznad nje, duh našeg romanopisca, naporedo s dušom Ničea – Ivanom, uspeva da primi u sebe i Aljošinu dušu i proročki duh stareca Zosime. Reči đavola o podvižnicima koje je morao da iskušava i čija duša vredi „čitavo sazvežđe“ mogu da nam posluže da i o Dostojevskom kažemo: „Oni su kadri da takve ponore vere i bezverja posmatraju u isti mah, da ti se, zbilja, ponekad čini da čovek još samo za dlaku pa da poleti 's petama nagore'“ (*)

            Potreba da ograničimo svoje izlaganje primorava nas da ovde zanemarimo težak zadatak analiziranja i kritičkog ocenjivanja opšteg pogleda na svet Dostojevskog taj dug ljubavi i pažnje, koji naše društvo do sada nije u potpunosti platilo velikom piscu.

            Ivan se o moralu izjašnjava neodlučno i uslovno – on kaže: ako nema Boga i besmrtnosti duše, onda je sve dozvoljeno. Ali kad ga upitaju da li ima Boga, on nekad odlučno odgovara: nema Boga, a nekad daje gotovo suprotan odgovor. Ivanovo stradalništvo sastoji se upravo u tome što on ne može da pruži nijedan konačan odgovor. Ivan strasno traga za verom, umoran je od sumnji. Na njega se i odnose reči njegovog podrugljivog dvojnika, đavola: moj san je „da se ovaplotim u dušu neke trgovkinje od sedam pudova, pa da Bogu sveću palim“. Ali dovoljno je zaviriti u Ivanovu dušu da bi se shvatilo koliko je on daleko od smirenja u veri, koliko mu je ono nedostupno, kako je duboka i široka njegova sumnja. Kad u izlaganju dođem do onih glava romana koje opisuju razgovor između braće Ivana i Aljoše u krčmi, obuzme me neki nejasan nemir. Ovde Dostojevski postiže uistinu titansku snagu i smelost. Krvlju su ispisane ove glave, na svoj način jedinstvene u celokupnoj svetskoj književnosti. I kakva originalna zamisao leži već u samom okruženju u kome se prvi put sreću braća da bi razgovarali, da bi vodili razgovor o Bogu i Njegovom svetu. Ivan, za koga se kaže da ne voli ni opijate ni razvrat i „da uopšte nije bio ljubitelj gostionica“, i iskušenik Aleksej, sede u prljavoj krčmi, poput one u kojoj je Raskoljnikov slušao priču Marmeladova. Oni sede iza paravana u sobi odmah do ulaza, „sa bifeom kod zida sa strane. Kroz nju su svakog trenutka promicali kelneri. Od gostiju bio je samo jedan starčić, penzionisani oficir, koji je u ćošku pio čaj. Sva uobičajena gostionička jurnjava bila je u ostalim sobama, čulo se dozivanje kelnera, otvaranje pivskih flaša, lupa bilijarskih kugli, brujanje vergla“. A iza paravana, u uglu, nemilosrdnom sudu izlaže se tvorački naum Boga, otvara se istorijska širina sveta i dubina vekova, rastvaraju neizmerne dubine legende o velikom inkvizitoru, uznosi u nebo tamjan ljudske misli... (Nebojša Zdravković)

Iz knjige:

            A kako ruski dečaci i danas postupaju? To jest neki? Evo, recimo, ovdašnja smrdljiva gostionica, a oni se sastaju, zaseli u uglu. Celog života nisu poznavali jedan drugog, i kad iziđu iz gostionice, opet četrdeset godina neće znati jedan za drugog, i šta misliš, o čemu će raspravljati kad ugrabe neki trenutak u gostionici? Ni o čemu drugom  nego o svetskim pitanjima: postoji li Bog, ima li besmrtnosti? A oni koji u Boga ne veruju, oni počnu razgovor o socijalizmu i o anarhizmu, o preuređenju celog čovečanstva prema novom modelu, a to ti je isti đavo, ta ista pitanja, samo s drugog kraja. I mnoštvo, mnoštvo izvornih ruskih dečaka samo to i radi u novije vreme, raspravlja o večitim pitanja. Zar nije tako?

            Vidiš, dragi moj, u osamnaestom veku bio je neki stari grešnik koji je kazao da kad Boga ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti, s'il n'existait pas Dieu, il faudrait l'inventer. (**) I zaista je čovek izmislio Boga. I nije to čudno, ne bi bilo čudno da Bog stvarno postoji, nego je čudno što je takva misao – misao o neophodnosti Boga – mogla zalegnuti u glavu tako divlje i zle životinje kakav je čovek; toliko je ta misao sveta, tako je dirljiva, tako je premudra i do te mere čini čast čoveku. Što se mene tiče, ja sam već odavno odlučio da ne mislim o tome: da li je čovek stvorio Boga ili Bog čoveka? I neću, razume se, tim povodom navoditi sve savremene aksiome ruskih dečaka, koje su sve izvedene iz evropskih hipoteza. Jer, ono što je tamo hipoteza, to je za ruskog dečaka odmah aksiom, i ne samo za dečake nego, verovatno, i za njihove profesore, zato što su i ruski profesori često, sada kod nas, takođe ruski dečaci.

            Ali evo, međutim, šta treba istaći: ako Bog postoji i ako je zaista stvorio zemlju, onda ju je, kao što nam je savršeno poznato, stvorio po Euklidovoj geometriji, a um čovekov stvorio samo s predstavom o tri dimenzije prostora. Međutim, bilo je i čak i sada ima geometara i filozofa, i to izvanrednih, koji sumnjaju da je cela vaseljena, ili još šire – sve što postoji, bilo sazdano samo po Euklidovoj geometriji, i usuđuju se da zamišljaju kako se dve paralelne linije, koje se po Euklidu nikako ne mogu seći na zemlji, možda presecaju negde u beskonačnosti. Ja sam, dragi moj, rešio ovako: ako ja čak ni ovo ne mogu da shvatim, kako mogu onda Boga da shvatim? Ponizno priznajem da nemam nikakve sposobnosti  za rešavanje takvih pitanja; ja imam euklidovski, zemaljski um i kako, onda, mi da rešavamo ono što nije od ovog sveta? I tebi savetujem da nikada ne misliš o tome, prijatelju moj Aljoša, a pre svega o Bogu: postoji li ili ne postoji? Sve su to pitanja potpuno nesvojstvena umu stvorenom s pojmovima samo o tri dimenzije. Dakle, prihvatam Boga, i ne samo rado nego, osim toga, prihvatam i njegovu premudrost, i cilj njegov, koji nam je potpuno nepoznat, verujem u poredak sveta, u smisao života, verujem u večnu harmoniju u kojoj ćemo se, navodno, svi sjediniti, verujem u Reč, kojoj teži vaseljena i koja sama „beše u Boga“ i koja sama i jeste Bog, i sve ostalo, i tako dalje u beskonačnost. Mnogo je reči o ovom sazdano i kazano. Izgleda  da sam na dobrom putu, a? E, onda zamisli da ja, u krajnjem ishodu, ovaj svet Božji ne prihvatam, iako znam da postoji, ipak ga uopšte ne odobravam niti priznajem. To ne znači da ja Boga ne prihvatam, shvati to, već svet koji je on stvorio, svet Božji ne prihvatam i ne mogu se složiti da ga prihvatim. Napominjem: ubeđen sam poput deteta da će se sve patnje ublažiti i zalečiti, da će sva uvredljiva komičnost ljudskih protivrečnosti iščeznuti kao bedno priviđenje, kao gnusna izmišljotina nemoćnog i malecnog kao atom čovekovog euklidskog uma, da će se, naposletku, u finalu razvoja sveta, u trenutku večne harmonije, desiti i pojaviti nešto tako dragoceno da će ga biti dovoljno za sva srca, za brisanje svih nezadovoljstava, za iskupljenje svih ljudskih zločina i sve krvi koju su ljudi prolili, biće ga dovoljno da bude mogućno ne samo oprostiti nego i opravdati sve što se desilo ljudima, neka, neka sve to bude i neka se dogodi, ali ja to ne prihvatam i neću da prihvatim! Neka se čak i paralelne linije negde seku i ja lično to vidim: videću i kazaću da su se presekle, a ipak neću prihvatiti. Eto, to je moja suština, Aljoša, to je moja teza.

POBUNA

            – Moram ti priznati jedno – počeo je Ivan. – Nikada nisam mogao shvatiti kako je moguće voleti svoje bližnje. Upravo je bližnje, po mom mišljenju, nemoguće voleti, već možda samo daleke. Čitao  sam jednom negde o „Jovanu Milostivom“(jednom svetitelju), da je, kada mu je došao gladan i promrzao putnik i zamolio ga da ga ugreje, legao zajedno sa njim u postelju, zagrlio ga i počeo mu dahtati u zagnojena usta, koja su zaudarala od neke užasne bolesti. Uveren sam da je to uradio s duševnim mučenjem od laži, zbog ljubavi koju mu je dužnost nalagala, zbog epitimije koju je nametnuo sebi. Da bismo zavoleli čoveka potrebno je da se on sakrije, a čim pokaže svoje lice – ljubav nestaje.

            – O tome je mnogo puta govorio i starec Zosima – primetio je Aljoša. – On je takođe govorio da čovekovo lice mnogima, u ljubavi još neiskusnim ljudima, često smeta da vole. Ali ipak ima mnogo i ljubavi u čovečanstvu, Ivane, i to gotovo slične Hristovoj ljubavi, ja to znam...

            – A ja zasad to još ne znam i ne mogu da shvatim, a sa mnom i neizbrojivo mnoštvo ljudi. A pitanje je u tome da li to potiče od rđavih osobina ljudi ili od toga što je takva njihova priroda. Prema mom mišljenju, Hristova ljubav prema ljudima je svojevrsno, nemoguće čudo na zemlji. Istina, on je bio Bog. Ali mi nismo bogovi. Ja, recimo, mogu duboko da stradam, ali drugi nikada ne može saznati koliko ja stradam, zato što je on drugi, a nije ja; a pored toga retko će čovek pristati da prizna drugog za stradalnika (kao da je to neki rang). A zašto neće pristati, šta misliš? Zato, recimo, što ga od mene zapahnjuje zadah, što imam glupavo lice, zato što sam ga negde jednom nagazio. Osim toga, postoje stradanje i stradanje: ponižavajuće stradanje, koje me vređa, glad, recimo, nju će u meni još dopustiti moj dobrotvor, ali čim je stradanje malo uzvišenije, recimo, za ideju, ne, to će on samo u izuzetno retkim slučajevima dozvoliti, zato što će me, recimo, pogledati i odjednom videti da uopšte nemam onakvo lice kakvo po njegovoj uobrazilji mora da ima čovek koji strada za neku ideju. I on me namah lišava svojih dobročinstava, ali uopšte ne zbog zlog srca. Prosjaci, naročito plemeniti prosjaci, ne bi smeli nikada da se javno pokazuju, nego valja da prose milostinju preko novina. Apstraktno se još i može voleti, pa čak ponekad i izdaleka, ali izbliza gotovo nikad. Kada bi sve bilo kao na pozornici, u baletu, gde prosjaci, kad se pojavljuju, dolaze u svilenim ritama i pocepanim čipkama da prose milostinju, ljupko igrajući, tada ih još možemo posmatrati sa zadovoljstvom. Posmatrati ih sa zadovoljstvom, ali ipak ne voleti ih. Ali, dosta o tome. Meni je samo bilo potrebno da te smestim na moje stanovište. Hteo sam da govorim o stradanju čovečanstva uopšte.

            U inostranstvu sada, izgleda, više uopšte ne tuku, način života se, izgleda, očistio od surovosti, ili su već takve zakone doneli da čovek više ne sme šibati čoveka, ali su zato to nadoknadili drugim, takođe čisto nacionalnim, kao i kod nas, i čak toliko nacionalnim da to kod nas izgleda nemoguće, mada se, uostalom, i kod nas, izgleda, ukorenjuje, naročito otkako je počeo verski pokret u našim višim društvenim slojevima. Imam divnu brošuricu, prevod sa francuskog jezika, o tome kako su u Ženevi, i to nedavno, svega pre pet godina, giljotinirali nekog zlikovca i ubicu, Rišara, mladića od dvadeset tri godine, koji se pred samim gubilištem pokajao i primio hrišćansku veru. Taj Rišar je bio nečije vanbračno dete, koga su roditelji još u šestoj godini poklonili nekim švajcarskim pastirima i ovi su ga odnegovali da bi ga koristili u svom radu. Rastao je kod njih kao divlje zverče; ničemu ga pastiri nisu naučili; naprotiv, već u sedmoj godini slali su ga da čuva stado po kiši i mrazu, gotovo bez odeće i gotovo ne hraneći ga. I postupajući tako, niko se, naravno, nije zamislio niti kajao, naprotiv, smatrali su da su potpuno u pravu, jer im je Rišar bio poklonjen kao stvar; zato čak nisu nalazili za potrebno da ga hrane. Rišar je lično tvrdio da je tih godina, kao bludni sin iz Jevanđelja, strašno želeo da se najede makar onih mekinja kojima su tovili svinje, hranjene za prodaju, ali mu čak nisu davali ni tih mekinja, i tukli su ga kad je krao hranu od svinja. I tako je proveo čitavo detinjstvo i svoju mladost, dok je odrastao, ojačao i počeo da krade. Divljak je počeo da zarađuje novac kao nadničar u Ženevi; zarađeno je propijao, živeo je kao izrod i završio tako što je ubio nekog starca i opljačkao ga. Uhapsili su ga, sudili mu i osudili su ga na smrt. Jer, tamo nema sentimentalnosti. A u tamnici su ga odmah okružili pastori i članovi raznih Hristovih bratstava, milosrdne dame i ostali. U tamnici su ga naučili da čita i piše, počeli da mu tumače Jevanđelje, savetovali mu da se pokaje, ubeđivali ga, navaljivali, muštrali ga, pritiskali i on je, najzad, priznao svoj prestup. Obratio se sudu, sam je napisao da je izrod i da je najzad postao dostojan da i njega Gospod ozari svetlošću i pošalje mu svoju milost. Sve se uzbudilo u Ženevi, cela milosrdna i pobožna Ženeva. Sve što je bilo uzvišeno i otmeno navalilo je k njemu u tamnicu. Rišara ljube, grle: „Ti si brat naš, na tebe je sišla blagodet Božja!“ A sam Rišar plače od ushićenja: „Da, na mene je sišla blagodat! Ranije sam se celog detinjstva i mladosti radovao makar hrani za svinje, a sada je i na mene sišla blagodat, umirem u Gospodu!“ – „Da, da, Rišare, umri u Gospodu, ti si krv prolio i umri u Gospodu. Iako nisi kriv što uopšte nisi znao za Gospoda, kada si zavideo svinjama na hrani i kada su te tukli zato što si krao od njih hranu (a to je vrlo rđavo što si činio, jer je zabranjeno krasti), ali prolio si krv i moraš umreti.“ I eto, osvanuo je poslednji dan. Razneženi Rišar plače i svaki čas ponavlja: „Ovo je najbolji moj dan, idem Gospodu!“ – „Da“, viču pastori, sudije i milosrdne dame, „ovo je tvoj najsrećniji dan, jer ideš Gospodu!“ I sve se to u kočijama i peške kreće prema gubilištu, iza kola srama u kojima voze Rišara. Evo, stigli su do gubilišta: „Umri, brate naš“, viču Rišaru, „umri u Gospodu, jer je i na tebe sišla blagodat!“ I brata Rišara, koga su braća izljubila, izvukli su na gubilište, položili na giljotinu i bratski mu odrubili glavu za to što je i na njega sišla blagodat Božja. Da, to je karakteristično. Tu brošuru su na ruski preveli neki ruski poklonici luteranstva, ljudi iz višeg društva, i sa drugim knjigama i novinama besplatno je delili radi prosvećivanja ruskog naroda. Slučaj Rišarov je značajan zato što je nacionalan. Kod nas, mada je nesuvislo odseći glavu bratu samo zato što nam je postao brat i što je na njega sišla blagodat Božja, ipak, ponavljam, kod nas postoji naše, gotovo ništa gore. Kod nas postoji tradicionalna, neposredna i intimnija naslada – mučenje batinama. Njekrasov ima pesmu o tome kako mužik šiba konja bičem po očima, „po krotkim očima“. Ko to nije video; to je srž ruskog duha. On opisuje kako je nemoćno kljuse, koje su pretovarili, zapelo s kolima i ne može da ih izvuče. Mužik ga tuče, zverski tuče, najzad tuče ne znajući šta radi, opijen šibanjem, šiba strašno, beskrajno: „Mada ne možeš, ipak vuci, crkni, ali vuci!“ Kljuse se upinje, trza, a on počinje da ga šiba, bespomoćno, po uplakanim, po „krotkim očima“. Van sebe, kljuse je trglo i izvuklo kola i krenulo drhteći celim telom, bez daha, nekako bočno, podskakujući, nekako neprirodno i sramežljivo – kod Njekrasova je to užasno. Ali ovo je samo konj, a konja je Bog stvorio da ga šibaju. Tako su nam to Tatari objasnili i poklonili nam bič za uspomenu. Ali mogu se šibati i ljudi. I eto, inteligentan i obrazovan gospodin i njegova gospođa šibaju rođenu kćerku, sedmogodišnje dete, šibaju prućem – ja sam to detaljno zapisao. Tatica se raduje što je pruće čvornovato, „jače će boleti“, kaže, i počinje da „mlati“ rođenu ćerku. Ja znam pouzdano da postoje takvi nemilosrdnici koji se sa svakim udarcem raspaljuju do sladostrašća, do doslovnog sladostrašća, sa svakim novim udarcem, sve više i više, sve jače. Šibaju minut, šibaju pet minuta, najzad šibaju deset minuta, dalje, više, češće, bolnije. Dete vrišti, dete, najzad, ne može ni da vrišti, grca: „Tata, tata, tatice, tatice!“ Cela stvar na neki vraški i nedoličan način dolazi do suda. Angažuju advokata. A ruski narod je već davno o advokatu kazao: „Advokat – iznajmljena savest.“ Advokat grmi u zaštitu svog klijenta. „ Slučaj je, kaže, tako jednostavan, porodični i uobičajen: otac je ovlašno ošinuo ćerku i, eto, na našu sramotu, došlo je do suda!“ Ubeđeni porotnici povlače se i donose presudu o oslobađanju od optužbe. Publika urla od radosti što su oslobodili mučitelja. Eh, da sam bio tamo, gromko bih predložio da se osnuje stipendija u čast mučiteljevog imena! Divne sličice.

            Ja sam vaška i sasvim ponizno priznajem da nikako ne mogu da shvatim zašto je sve tako uređeno. Ljudi su, znači, sami krivi: njima su dali raj, a oni su poželeli slobodu i oteli vatru s neba, znajući i sami da će postati nesrećni; znači, ne treba ih žaliti. O, prema mom jadnom, zemaljskom euklidovskom umu, znam samo da patnja postoji, da krivaca nema, da sve nastaje jedno iz drugog neposredno i prosto, da sve teče i usklađuje se, ali sve je to samo euklidovska nesuvislica, ja to znam, ali ne mogu se složiti da prema njoj živim! Šta ja imam od toga što krivaca nema i što ja to znam; meni treba osveta, inače ću uništiti sebe. I to ne osveta negde i nekad u beskonačnosti, već ovde na zemlji, i da je ja lično vidim. Ja sam verovao i hoću sam da vidim, a ako u to vreme budem već mrtav, onda neka me vaskrsnu, jer ako se sve bez mene obavi, biće suviše uvredljivo. Nisam ja zato stradao da bih sobom, svojim zločinima i patnjama nađubrio nekom buduću harmoniju. Hoću da vidim svojim očima kako će srna leći pored lava i kako će zaklani ustati i zagrliti se sa svojim koljačem. Hoću da budem prisutan kada će svi odjednom saznati zašto je sve bilo tako. Na ovoj želji se zasnivaju sve religije na zemlji, a ja verujem. Međutim, tu su deca, i šta ću ja tada s njima da radim? To je pitanje koje ne mogu da rešim. Ponavljam stoti put – pitanja je mnogo, ali ja sam uzeo samo decu, zato što je tu neosporno jasno ono što treba da kažem. Slušaj: ako svi moraju da pate, da bi patnjom platili večnu harmoniju, šta će tu deca, reci mi, molim te? Sasvim je neshvatljivo zašto su i ona morala da pate i zašto da stradanjem plaćaju harmoniju. Zašto su i ona takođe dospela u materijal i sobom nađubrila buduću harmoniju za nekog drugog? Ja razumem međuljudsku solidarnost u grehu, razumem i solidarnost u osveti, ali ne i solidarnost sa decom u grehu, i ako je istina zaista u tome da su i ona solidarna sa očevima u svim njihovim zlodelima, onda ta istina, naravno, nije od ovog sveta i meni je neshvatljiva. Neki će klovn možda reći da će i dete ipak odrasti i stići da se nagreši, ali eto, ono nije odraslo, njega su u osmoj godini psi rastrgli! O, Aljoša, ne hulim ja na Boga! Shvatam ja kakav će biti potres vaseljene kada se sve na nebu i pod zemljom slije u jedan glas pohvale i sve što živi i što je živelo usklikne: „U pravu si, Gospode, jer su se ukazali putevi Tvoji!“ Kada se i mati zagrli sa mučiteljem čiji su psi rastrgli njenog sina, i sve troje plačući uzviknu: „U pravu si, Gospode!“, onda će, naravno, nastati vrhunac saznanja i sve će se objasniti. Ali u tome i jeste teškoća, što ja upravo to ne mogu da prihvatim. I dok sam na zemlji, žurim da preduzmem mere.Vidiš, Aljoša, možda će se doista tako desiti, ako doživim do tog trenutka ili vaskrsnem da to vidim, da ću i ja, možda, gledajući majku koja se zagrlila sa mučiteljem svog deteta, uskliknuti sa svima: „U pravu si, Gospode!“ Ali ja ne želim da kličem tada. Dok još imam vremena, žurim da se ogradim i zato se potpuno odričem te apsolutne harmonije. Ne vredi ona suzice ni onog jednog namučenog deteta koje je tuklo sebe u grudi malenom pesnicom i molilo se u smrdljivom klozetu svom „Bogi“ svojim neiskupljenim suzicama! Ne vredi zato što su njegove suzice ostale neiskupljene. A one moraju biti iskupljene, inače ne može biti ni harmonije. Ali čime ćeš ih iskupiti? I zar je to mogućno? Zar time što će biti osvećene? Ali šta će mi njihova osveta, šta će mi pakao za mučitelje, šta tu pakao može popraviti, kada su ona već namučena? I kakva je to harmonija, ako postoji pakao: ja hoću da oprostim i da zagrlim hoću, ja neću da ljudi više stradaju. I ako su stradanja dece otišla na popunjavanje one sume patnji koja je bila potrebna da se plati istina, onda ja unapred tvrdim da cela ta istina ne vredi toliko. Najzad, ja neću da se mati zagrli sa mučiteljem koji je naredio da psi rastrgnu njenog sina! Ona ne sme da mu oprosti! Ako hoće, neka mu oprosti za sebe, neka oprosti mučitelju neizmernu svoju materinsku patnju. Ali stradanje svog rastrgnutog deteta ona nema pravo da oprosti, i ne sme da oprosti mučitelju, kada bi mu čak i samo dete oprostilo! A kad je tako, ako oni ne smeju da oproste, gde je tu harmonija? Postoji li u celom svetu biće koje bi moglo i imalo pravo da oprosti? Ja neću harmoniju, iz ljubavi prema čovečanstvu, neću. Radije ću da ostanem sa neosvećenim patnjama. Radije ću da ostanem uz neosvećeno stradanje svoje i neutoljeni gnev svoj, makar i ne bio u pravu. A i preskupo su ocenili tu harmoniju, uopšte nije za naš džep da toliko plaćamo za ulaz. I zato žurim da svoju ulaznicu vratim. Ako sam pošten čovek, onda sam dužan da je vratim što pre. To i činim. To ne znači da ja Boga ne prihvatam, Aljoša, ja mu samo s najvećim poštovanjem vraćam ulaznicu.

VELIKI INKVIZITOR (odlomci)

            To je skoro devedesetogodišnji starac, visok i prav, ispijenog lica, upalih očiju, ali iz kojih još izbija sjaj kao od žeravica. O, nije on u svojoj raskošnoj kardinalskoj odori, u kojoj je blistao juče pred narodom, kada su spaljivali neprijatelje rimske vere, ne, u ovom trenutku on je samo u svojoj staroj gruboj monaškoj rizi. Za njim idu, na izvesnom odstojanju, njegovi mrki pomoćnici i robovi i „sveštena straža“. On se zaustavlja pred masom i posmatra izdalje. Sve je video, video je kako su stavili mrtvački kovčeg pred njegove noge, video je kako je vaskrsnula devojčica i lice njegovo se sneveselilo. On nabira svoje sede, guste obrve i pogled njegov seva zloslutnom vatrom. Inkvizitor ispruža prst i naređuje stražarima da Njega uhapse. I eto, takva je njegova moć i tako je već naviknut, pokoran i plašljivo poslušan svet, da se svetina odmah uklanja pred stražarima i usred grobne tišine koja je odjednom nastala, stražari ga hvataju i odvode. Masa se momentalno, kao jedan čovek, klanja pred starcem inkvizitorom, a on ćutke blagosilja narod i odlazi dalje. Straža odvodi hapšenika u tesnu i mračnu tamnicu sa svodovima, u drevnom zdanju Svetog suda, i zatvara Ga u nju. Prolazi dan i nastaje tamna, vrela seviljska noć „u kojoj se jedva diše“. Vazduh „na lovor i limun miriše“. Usred duboke tame odjednom se otvaraju gvozdena vrata tamnice i lično starac, veliki inkvizitor, sa svećnjakom u ruci, polako ulazi u tamnicu. On je sam, vrata se odmah za njim zatvaraju. On se zaustavlja kod ulaza i dugo, minut ili dva, zagleda se u Njegovo lice. Najzad lagano prilazi, stavlja svećnjak na sto i kaže Mu: „Jesi li to Ti? Ti?“ Ali kad nije dobio odgovor, brzo dodaje: „Ne odgovaraj, ćuti. A šta bi Ti i mogao reći? Ja sasvim dobro znam šta ćeš ti reći. Pa ti nemaš ni prava da dodaješ bilo šta onom što si već ranije kazao. I zašto si došao da nam smetaš? Jer, Ti si došao da nam smetaš, to i sam znaš. Ali znaš li šta će biti sutra? Ja ne znam ko si ti i neću da znam: da li si to Ti, ili samo slika njegova, ali sutra ću te osuditi i spaliti na lomači, kao najgoreg jeretika, i onaj isti narod koji je danas ljubio Tvoje noge sutra će, kad mahnem rukom, pojuriti da prigrće žar uz tvoju lomaču, znaš li to? Da, možda Ti to znaš“, dodao je u dubokom razmišljanju, ni za trenutak ne odvajajući pogled od svog zatvorenika.    

(...)

            A zatvorenik takođe ćuti? Gleda ga i ne progovara ni reč?

            – Da, tako i treba da bude, u svakom slučaju – opet se nasmejao Ivan. – Starac ga i sam upozorava da nema ni prava da dodaje nešto onome što je već rekao. Ako hoćeš, u tome i jeste najbitnija crta rimskog katoličanstva, barem prema mom mišljenju: „Sve si, kažu, predao papi i, prema tome, sada je sve u papinim rukama, a ti sada ne dolazi uopšte, nemoj da smetaš, barem izvesno vreme.“ Oni ne samo da govore u ovom smislu već i pišu, barem isusovci. To sam čitao kod njihovih teologa. „Imaš li ti pravo da nam saopštiš bilo koju tajnu o tom svetu iz kojeg si došao?“, pita njega moj starac i sam odgovara umesto njega: „Ne, nemaš, da ne bi dodavao onom što si već ranije rekao, i da ne bi oduzeo ljudima slobodu, za koju si se tako zalagao kada si živeo na zemlji. Sve novo što ćeš reći ugroziće kod ljudi slobodu vere, jer će biti čudo, a tebi je još tada, pre hiljadu pet stotina godina, sloboda njihovog verovanja bila draža od svega. Zar nisi tada tako često govorio: 'Hoću da vas učinim slobodnim.' I eto, video si sada te 'slobodne ljude'“, dodao je neočekivano starac, zamišljen i s podsmehom. „Da, taj nas je poduhvat skupo stajao“, nastavio je strogo gledajući hapšenika, „ali smo, najzad, dovršili taj poduhvat u ime Tvoje. Petnaest vekova mučili smo se sa slobodom, ali sada je to završeno i pouzdano okončano. Ti ne veruješ da je pouzdano okončano? Gledaš me smerno i nećeš da me udostojiš čak ni srdžbe? Ipak, znaj da su sada i upravo sada ti ljudi ubeđeni više nego ikad da su potpuno slobodni. A, međutim, oni su nam sami doneli svoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge. To smo uradili mi, a zar si ti to želeo, zar si hteo takvu slobodu?“

            – Ja opet ne razumem – prekinuo ga je Aljoša – da li on to ironiše, da li se izruguje?

            – Nikako. On zaista ubraja u zaslugu sebi i svojima što su, najzad, pobedili slobodu i što su postupili tako da ljude zaista učine srećnim. „Jer tek sada (to jest, on naravno, govori o inkviziciji) postalo je moguće da se prvi put pomisli na ljudsku sreću. Čovek je bio stvoren kao buntovnik; a zar buntovnici mogu biti srećni? Tebe su upozoravali“, govori on Njemu, „Ti nisi oskudevao u upozorenjima i savetima, ali Ti nisi poslušao upozorenja, odbacio si jedini način kojim su se ljudi mogli mogli učiniti srećnim, ali na sreću, odlazeći, predao si celu stvar nama. Ti si obećao, Ti si potvrdio svojom rečju, Ti si nam dao pravo da vezujemo i drešimo, i sad, dabome, ne možeš ni misliti da nam to pravo oduzmeš. Zašto si došao da nam smetaš?“

            – A šta znači: nisi oskudevao u upozorenjima i savetima? – upitao je Aljoša.

            – U tome i jeste ono glavno što bi starac da kaže.

            „Strašni i mudri Duh, Duh samouništenja i ništine“, nastavio je starac, „veliki Duh je govorio s Tobom u pustinji, i nama su preneli u knjigama da te je 'iskušavao'. A zar je tako? I zar se moglo reći bilo šta istinitije od onog što ti je on sročio u tri pitanja, i što si ti odbacio, i što su u knjigama nazvali 'iskušenjima'? Međutim, ako se ikad na zemlji desilo potresno čudo, onda se zbilo tog dana, dana ta tri iskušenja. I upravo u pojavi ta tri pitanja se i sastojalo čudo. Ako bi bilo moguće zamisliti, samo radi primera i radi probe, da su ta tri pitanja strašnog Duha nestala bez traga iz knjiga i da ih treba obnoviti, ponovo smisliti i uobličiti da bi ih opet uneli u knjige, i zbog toga okupiti sve mudrace zemaljske – vladare, poglavare crkve, učenjake, filozofe, pesnike i staviti im u zadatak: smislite i uobličite tri pitanja, ali takva koja ne samo što bi odgovarala veličini zbivanja nego bi, osim toga, izražavala u tri reči, samo u tri ljudska iskaza, celu buduću istoriju sveta i čovečanstva – misliš li Ti da bi sva premudrost zemaljska, sjedinjena, mogla smisliti nešto barem slično po snazi i dubini onim trima pitanjima koja ti je zaista tada u pustinji postavio moćni i mudri duh? Po samim tim već pitanjima, samo po čudu njihove pojave, mogao si da razumeš da nemaš posla sa običnim ljudskim umom, nego sa večnim i apsolutnim. Jer, u ta tri pitanja kao da je slivena u celinu i predskazana cela dalja istorija čovečanstva i pokazana tri lika u kojima će se steći sve nerazrešive protivrečnosti ljudske prirode na celoj zemlji. Tada se to još nije moglo jasno videti, jer je budućnost bila nepoznata, ali sada, kad je prošlo petnaest vekova, mi vidimo da je u ta tri pitanja sve tako naslućeno i predskazano, i sve se tako potvrdilo da se njima nema ništa više ni dodati ni oduzeti.

            Odluči sam, ko je bio u pravu: Ti ili onaj koji Ti je tada postavljao pitanja? Seti se prvog pitanja; mada ne doslovno, ali njegov smisao je ovaj: 'Ti hoćeš da ideš u svet i ideš praznih ruku, sa nekim zavetom slobode, koji oni u svojoj prostoti i po svojoj urođenoj anarhičnosti ne mogu shvatiti, od koga se boje i strahuju, jer ništa i nikada za čoveka i ljudsko društvo nije bilo nepodnošljivije od slobode! A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vreloj postinji!... Pretvori ih u hlebove i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado, zahvalno i poslušno, mada večno strepeći od toga da ćeš dići ruku svoju i nestaće hlebovi Tvoji.‘ Ali Ti nisi hteo da čoveka lišiš slobode i odbacio si predlog, jer si zaključio: kakva je to sloboda ako je poslušnost kupljena hlebom? Ti si odgovorio da čovek ne živi jedino od hleba; ali znaš li da će u ime tog istog zemaljskog hleba i ustati protiv tebe duh zemljin, i sukobiće se s Tobom, i pobediće Te, i svi će poći zanjim, kličući: ‚Ko je sličan ovom zveru, on nam je dao oganj sa neba!‘ Znaš li Ti da će proći stoleća i čovečanstvo će ustima svoje premudrosti i nauke proklamovati da nema zločina pa, prema tome, nema ni greha, već ima samo gladnih. ‚Nahrani ih, pa onda traži od njih vrlinu!‘­ – eto šta će napisati na zastavi koju će podići protiv Tebe i kojom će srušiti hram Tvoj. A na mestu Tvog hrama podići će novo zdanje, ponovo će se podići velebna Vavilonska kula, mada se ni ona neće dovršiti, kao ni ona ranije, ali Ti bi ipak mogao izbeći tu novu kulu i za hiljadu godina skratiti patnje ljudima, jer oni će ipak doći k nama, pošto se hiljadu godina namuče sa svojom kulom! Oni će nas tada naći ponovo pod zemljom, skrivene u katakombama (jer ćemo ponovo biti gonjeni i mučeni), naći će nas i zavapiće: ‚Nahranite nas, jer oni koji su nam obećali oganj s neba nisu nam ga dali.‘ I tada ćemo mi dovršiti njihovu kulu, jer će je dovršiti onaj ko ih nahrani, a nahranićemo ih samo mi, u ime Tvoje, i slagaćemo da je u ime Tvoje. O, nikad, nikad oni bez nas neće sebe nahraniti! Nikakva im nauka neće dati hleba dok budu bili slobodni, ali svršiće se time što će oni doneti slobodu svoju pred naše noge i reći nam: ’Bolje je da nas porobite, samo nas nahranite.’ Shvatiće, najzad, sami da je nezamislivo da slobode i hleba zemaljskog ima dovoljno za sve, jer nikad, nikad neće umeti da podele među sobom ono što imaju! Takođe će se uveriti da nikad ne mogu biti ni slobodni, zato što su nemoćni, poročni, ništavni i buntovni. Ti si im obećao hleb nebeski, ali, ponavljam, može li se on uporediti s hlebom zemaljskim u očima slabog, večno poročnog i večno nezahvalnog ljudskog roda? I ako u ime hleba nebeskog pođu za Tobom hiljade i desetine hiljada, šta će onda biti sa milionima i desetinama miliona bića koja neće biti u stanju da omalovaže hleb zemaljski zbog hleba nebeskog? Zar su Tebi drage samo desetine hiljada velikih i snažnih, a ostali milioni slabih koji Te, međutim, vole, mnogobrojni kao pesak morski, treba da posluže samo kao materijal velikim i snažnim? A, ne, nama su dragi i slabi. Oni su poročni i buntovnici, ali naposletku će postati poslušni. Oni će nam se diviti i smatraće nas bogovima. Zato što smo im se stavili na čelo i pristali da podnosimo slobodu i gospodarimo njima – tako će im, na kraju, postati strašno da budu slobodni! Ali mi ćemo reći da smo poslušni Tebi i da vladamo u ime Tvoje. Mi ćemo ih ponovo obmanuti, jer Tebe više nećemo pustiti k sebi. U toj obmani će se sastojati naše stradalništvo, jer ćemo morati da lažemo. Eto šta je značilo ono prvo pitanje u pustinji, i eto šta si odbacio u ime slobode koju si cenio iznad svega.   

*// Odlomak iz beležnice Dostojevskog: „Inkvizitor i poglavlje o deci. Povodom ovih poglavlja, vi biste (po svemu sudeći, odnosi se na Kavelina) mogli dati svoj naučni, ali ne i tako nadmen sud o njihovoj filozofskoj strani, premda filozofija nije moja specijalnost. Ni u Evropi ateističkog izraza takve snage nema niti je bilo. Stoga ja u Hrista ne verujem niti Njega ispovedam kao dečak, kroz strašni oganj sumnje prošla je moja osana.“ U jednom pismu iz 1870. godine Dostojevski govori: „Pitanje s kojim sam se i svesno i nesvesno mučio celog svog života jeste pitanje postojanja Boga.“//

**//U izvorniku na francuskom: ako Bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti. Iskaz zapravo potiče od Voltera, naveden je u njegovoj stihovanoj Poslanici piscu knjige Tri obmane, iz 1770. godine.//