Jadranka Milenković: "NAJDRAŽEM KAPETANU"
Pržim palačinke dok deca spavaju i povremeno kroz prozor gledam staru seosku kuću obraslu ružom penjačicom, sa nakrivljenim tarabama i bunarom prekrivenim okruglim limom. U njoj devedesetogodišnja baba Desa, prava i okretna kao strela, mirno živi okružena svojim mačkama. Još uvek u dvorištu gaji cveće i sama prostire svoj veš, podižući žicu dugačkom, istesanom granom koja se na vrhu račva. Jedna mačka je žuta, druga bela sa sivim tufnama – ta mi se više dopada. Posude za hranu stoje im pored uredno naslaganih drva. Voćka koja se iz baba Desinog dvorišta pruža ka mom prozoru, stara je i nakrivljena jabuka. Nema mnogo cveta, ali se sećam da je ranijih godina obilno rađala. U staklo mi povremeno udari osa; znam da tu pored imaju gnezdo – staklo je naš pakt o nenapadanju. Iza baba Desine kuće nekoliko je polusrušenih, nenastanjenih kuća, polomljenih prozora i oborenih crepova. Zatim ide potok, dalje su brda čija imena ne znam; samo uveče, po senkama koje se brzo pomeraju, naslućujem kretanje njihovih satirskih zaštitnika. Ponekad se čuje frula, negde u daljini, ili je to samo vetar kroz granje. I iznenada jako zamiriše na vino.
Dok nismo uveli vodu u kuću, uzimali smo od baba Dese. Povremeno bi Adrijani dala kolačić sa jabukama posut šećerom u prahu; naravno – sama ga je pravila. Godinama je čuvala dementnog muža, šetajući ga nekoliko puta dnevno do mostića i nazad, praćena seoskim psima lutalicama. Sve vreme bi starcu govorila nešto, ubeđena da on razume, odavno ne čekajući odgovore. Starac bi na tren živnuo kad bi Adrijana sela kraj njega na klupicu. Ženina ramena se nisu povila, izraz na licu nije poprimio patetiku žrtve. Oko nje, kao i svugde, galamdžije i prevrtljivci. Unuci poginulih u Drugom svetskom ratu, koji pijani skrnave spomenik podignut dedovima.
Vetar ljulja grane u ponovnom pokušaju da prodre u sobu kroz jedan od šest velikih dvokrilnih prozora. Otvaraju se starinskim mehanizmom na sredini, koji se okreće u smeru kazaljke na satu, i svi su uz to učvršćeni zarđalim rajberima: osiguranjem od naleta snega i šumskih duhova. Palačinke su gotove, miris se razvukao velikom sobom koja još pamti seoske igranke, i iz tog doba čuva urezana imena na oljuštenim drvenim vratima, još uvek sasvim upotrebljivim. Tamo u brdima cvetaju razbacane voćke belih cvetova i prolećna trava je nežno zelena kao u prvim danima stvaranja sveta. I kao po nekom pravilu, miris stare kuće, sagrađene od blata i trske, uvek me podseti na oca.
*
Otac je dobio ime Vučko po starom običaju da reč „vuk“ bude u korenu imena dece u porodicama koje su gubile porod. (U momentu ispisivanja ovih redova postajem po prvi put svesna činjenice da porod i porodica imaju isti koren.) Bio je napredno dete, vučje gladi i jakog glasa, sve dok ga, kad je imao četiri godine, nije naprasno počeo da boli stomak. Izgubio je apetit, utihnuo. Počeli su da ga vode od lekara do lekara, ostavljajući neobrađene njive, nenahranjenu stoku. Analize nisu pokazale ništa neobično; vraćali su se kući bez rešenja. Baba i deda su bili napredni seljaci, ne mnogo imućni, ali verovali su u medicinu i nauku (to se kasnije pokazalo kao dobro: sva su im deca završila škole i otišla iz sela). Možda je to verovanje u obrazovanje baš i bilo podstaknuto siromaštvom. Samo, medicina ovoga puta nije davala odgovor, kao što često ne daje. Sve dok nisu probali kod svih lekara u bolnicama većih gradova kojima su ih iz sela uputili, nisu potegli druge, alternativnije načine. Onda je jednog dana mlada Petra, ne verujući više u dobar ishod, odvela malog Vučka kod neke „babe“.
Vračara je radila ono što obično vračare rade: gledala je u nešto, u neko svoje sredstvo. Rekla je – ovo dete je neko mnogo uplašio. Drugačije nego doktori, baba je bila žena bogatog iskustva. U to vreme je uloga vrača – veštaka, veštice, s-veštenika – i inače nalagala sposobnost da se poveže somatsko sa psihom. Pritegli su malog Vučka da se otvori i ispriča šta se tačno dogodilo. Bio je jako mali, ali ipak je već znao dovoljno da priča da je mogao dobro da opiše događaj koji je prethodio bolu: deda-stric ga je, u nastupu besa, obesio o granu nekog drveta, da visi naglavačke. Vezao ga je za noge i pustio da visi, a zatim otišao. Ne znam koliko dugo je visio tako.
Deca, čak i mala, u to doba nesmetano su zujala po dvorištima, po šljivarima i avlijama bliskih rođaka. Dedina porodica i porodica njegovog brata bile su jedno domaćinstvo, zajedno su ručavali, obrađivali njive i svetkovali praznike. Svi su čuvali svu decu. Takve okrutnosti možda su bile uobičajene. Neko je sigurno sve to video, ali nije našao za shodno da to ispriča mojoj babi, možda misleći da je taj događaj nevažan. Bile su to godine odmah nakon Drugog svetskog rata; ljudi su bili gladni. Prezasićeni tvrdom projom, ko zna šta bi dali za veknu belog hleba. Ko je tad obraćao pažnju na to ko bije čiju decu i zašto.
„Baba“ je nešto prebajala malom Vučku; gasila je ugalj i davala mu da pije tu vodu. Dete se posle nekog vremena oporavilo i nastavilo miran život poslušnog i odgovornog seljančeta, kao da se ništa nije dogodilo. Znam da je to bio miran život i da njegova kazna vešanjem na granu nije bila zaslužena. Priče imaju svoju atmosferu i svoje nastavke. Sećam se priča o raznim mangupima, koji su svojim nestašlucima stalno dovodili sebe u opasnost ili nekome pravili štetu. Da je u pitanju bio takav mangup, onda bi se i priča o kazni vešanjem na granu pričala na drugačiji način; bila bi obojena humorom i završavala se nagoveštajem kako ga ni to nije moglo sprečiti da bude ono što jeste, da nastavi sa svojim ludostima. Ovaj tihi dečak o kome je u ovoj priči reč, do te je mere bio povučen, da se nije ni požalio nikom. Sećam se i jedne druge anegdote, nju mi je pričao sam otac. Nemojte slučajno da se udavite, inače ću da vas prebijem – pretila im je majka, kad je sa braćom išao na kupanje u Nišavi. I nisu smeli da se udave, jer su sva trojica bili mirna i poslušna deca. Nikad nisam videla trojicu muškaraca iste krvi da sa toliko doslednosti prožive svoj mirni život prepun dobrote i razumevanja za svoje porodice i jedan za drugog.
Oko mog oca uvek su se formirala društva: ljudi su dolazili uveče na sedeljke i opuštena slušanja muzike. Stalno nam je kuća bila puna ljudi; kod nas su svraćali vojnici koji nam nisu bili blizak rod – deca nekih komšija, poznanika, daljih rođaka; više se nije znalo po čijoj preporuci kod nas svraćaju i provode svoja odsustva. Kad bismo se preselili, društva su se raspadala; tako su pisali ocu i majci. Nije bilo vezivnog elementa. Vojnici su mu godinama slali čestitke za Novu godinu sa onim: „najdražem kapetanu“; nismo više znali gde da ih čuvamo. Stvar je bila jednostavna: on je istinski poštovao svakog, nije se pretvarao; videlo se da uživa u ljudima, u različitosti njihovih priroda.
Nije mi jasno kako je moguće da je zaboravio svetu to okretanje naopačke? Nejasno formulisana misao, više osećaj – kao kad čitaš pobunu Ivana Karamazova, ili vesti prepune izveštaja o patnji dece. Ta deca, pod uslovom da prežive, moraju da pređu preko toga i nastave da žive dalje, ali slušaocu se ne čini da je to moguće, izgleda mu kao da se tu na neki način dešava prekid. Ako nadalje i ima nečega, to mora da je stalno obojeno događajem koji je opisan; takve stvari iz detinjstva intenzivno se pamte. Svet je malom Vučku pokazao kako stvari stoje: on je mali i nejak, neko veći može kad hoće i potpuno bez razloga da radi s njim šta želi. Može da ga maltretira, povredi, ostavi bespomoćnog. A on je izrastao u normalnog čoveka koji nije poželeo da se osveti svetu za sve to. I možda to vešanje naopačke nije toliko strašno kad se uporedi sa stvarima koje su drugi morali da prežive – sa logorima, ratovima, nesrećama bilo koje vrste. Ne pravimo gradaciju nesreća. Neko nije u stanju da oprosti ni mnogo manju uvredu, nepravedno zaključenu ocenu, odbijanje devojke koju želi ili glupu činjenicu da, na primer, nije lep ili bogat. Ima ih koji su u stanju da zbog takvih banalnosti pobiju milione ljudi.
Ja sam, slušajući tu priču, po prvi put jasno shvatila da je moj otac jednom bio dete. Sa njega je spala uloga oca i mogla sam da ga vidim kao bilo koje dete (ljude tako vidimo tek kad su unesrećeni). Mnogo mi je to značilo kroz godine koje su često nosile nerazumevanje. Ja sam bila nabusiti tinejdžer, pretežak i nerazumljiv, on strogi i nedostižni otac za čijom pažnjom sam čeznula. Ali i on i ja smo znali da ispod uloga postoje ljudska bića koja nose svoje bolove, koja svet okreće naopačke da vise.
*
Negde oko petog razreda već je nastupilo moje prvo veliko ćutanje; čak je i otac to primetio. Kad tako kažem, nije u pitanju greška: pre podne je bio na poslu, popodne spavao, gledao TV ili su dolazili prijatelji. Ponekad je nešto pisao tankim rapidografima u rokovnik, s vremena na vreme otpijajući po gutljaj kafe. Mi smo toliko retko pričali da mi je izgledalo nemoguće da primeti čak i ako isečem i progutam sopstveni jezik. Majka mi je prenela njegovu zabrinutost; moj prkos je nenadano zadobio tečni oblik, tražeći otvor da se izlije. Postoji posebna tehnika vraćanja suza u očnu duplju, samo se za to plaća. Negde drugde u organizmu nešto mora da poteče ili da pukne neko zdravo mesto, kako već glasi ona stara izreka. Ponekog od toga boli stomak.
Tokom te višegodišnje zanemelosti i povlačenja od drugih, jedna od opsesija bila mi je da naučim stav na šakama. Uporno sam pokušavala: u školi uza zid, za vreme odmora na travi, uz neko deblje drvo, kući uz vrata. Svi zidovi u stanu su imali tragove mojih patika; pala sam nebrojeno puta. Na smenu su me hvatale takve opsesije: da naučim da zviždim, da se penjem odupirući se rukama i nogama uz stranice vratnog otvora dok glavom ne dodirnem gornju, da gađam iz praćke, da se popnem uz svako drvo, da se uspužem uz konopac u sali za fizičko, a leti na moru – da naučim skakanje na glavu. Ali stav na šakama me najduže držao; nisam prestajala ni kad sam savladala tu veštinu. U svakoj prilici mogla sam da poželim da se izvrnem naopačke, prosto iz dosade, ili da bi se nekom stavilo do znanja da je naročito neinspirativno društvo. Napustiš ga u sred rečenice i odeš uz prvi zid da se samoobesiš naglavačke. Jednom i za vreme sastanka književnog kluba, trideset godina kasnije; držali smo tad sastanke u Dečjem kulturnom centru u Čairu. Situacija na sastanku je bila iz nekog razloga napeta i dosadna, neki su ljudi forsirali cinizam da skrenu pažnju na sebe, drugi su (se) smarali. Ustala sam i bez ikakvog objašnjenja napravila stav na šakama uza zid (usred nečijeg čitanja nekog bezveznog teksta). Skočile su i dve sestre, Tamara i Marija, studentkinje, duplo mlađe od mene, i odmah obe napravile bolje i pravilnije stavove. Miler je skočio sa stolice i počeo da viče: „Ti si moj idol!“ Bile su to ludačke godine kluba.
Ne znam u kakvoj je vezi to moje okretanje naopačke s okretanjem moga oca, koje on nije sam birao. Možda su neki ljudi predodređeni da svet vide i iz druge perspektive. Pre tri ili četiri godine ponovo sam to pokušala uz vrata kupatila. Ruke mogu da podnesu taj napor, ali srce je u problemu. Skočio mi je puls i jedno vreme nije hteo da se smiri. Pitam se kako je malom Vučku lupalo srce, obešenom na granu i napuštenom od sveta.
Taj detalj iz porodične mitologije možda mi je baba ispričala ne toliko da mi kaže nešto o mom ocu, koliko da me uputi da kad nešto naizgled nema rešenja, uvek treba ići dalje, tražiti neku alternativu. Tako je i moju sestru, obuzetu strahovima i večitim mučninama odvela jednog dana u crkvu da je tajno krsti. Ja sam, kao neranjiva i nesalomljiva, ostala nekrštena. Na jednom sastanku kluba sam se proglasila krstiteljem i počela vodicom da škropim prisutan narod; Miler je oduševljeno urlao: „Konačno! Postali smo sekta!“
U moru događaja koji čine život, ponekad se izdvoji neki takav u kome se svet može videti jedino sa glavom nadole, hteli mi to ili ne. Celan u jednoj pesmi kaže nešto u stilu – ko hoda dubeći na glavi, ima nebo kao provaliju pod nogama. Meni se čini da mi ta provalija zjapi pod nogama i kad se trudim da stojim čvrsto na zemlji.
*
Rođaci koji su živeli u kući ispod baba Petrine imali su bunar koji je bio u svakodnevnoj upotrebi. Leti, kad smo dolazili u selo, sestra i ja smo imale gotovo neograničenu slobodu; ipak, najčešće su nas upozoravali da pazimo kad prilazimo tom bunaru. Sestra je bila vođena drugim interesovanjima – zanimale su je životinje: mačke koje su se konačno mogle satima držati u krilu, jarići sa velikim pegama, što podsećaju na Bambija, dedin magarac, svakog dana uprezan da nosi čoveka i teret, pa čak i prasići. Mene je baš zanimao bunar. Silazila sam u njihovo dvorište prizvana zvukom odmotavanja lanca ili kloparanjem velikih kolskih točkova koji su najavljivali njihov povratak sa njiva. Imali su krave: samo tada sam videla krave i bunar zaista izbliza. Sipali su im iz kofe vodu u pojilo. Unutrašnjost bunara miriše na poseban način – to sam tad prvi put osetila; čula škripu točka koji namotava i otpušta lanac i pljusak kofe o nevidljivu površinu vode; zauvek sam zapamtila te stvari. Pila sam vodu direktno iz kofe, odmah nakon zahvatanja. Čini mi se da mi tada ne bi smetalo da krava i ja zajedno gurnemo glave u kofu i pijemo, samo je njena glava bila prevelika za takvo drugarstvo. U selu je bilo i drugih, isto tako očiglednih opasnosti: otac je nekoliko puta ubio poskoka u šljivaru, sasvim blizu kuće, a stršljeni su u blizini imali gnezdo. Moglo je biti neprijateljski raspoloženih pasa ili ljudi. U baba Petrinim pričama bezazlene životinje – recimo jazavci – postajale su strašne i donosile nesreću seoskim naivčinama. Noći su bile tako mračne da se nisam usuđivala da spavam; buljila sam u jednu mrlju gušćeg mraka na zidu blizu moje glave, iako sam znala da je to makrame. Posekla sam se srpom kad sam pokušala da žanjem – deo malog prsta žalosno se klimao i izgledalo je da će otpasti. Baba Petrin recept je glasio da se izmokrim na svežu ranu; bili smo u selu i tu su morali da se poštuju zakoni seoskog života. U svakom slučaju – delovalo je: još uvek imam taj mali prst, sa velikim ožiljkom.
Kasnije su došla vremena kad sam potpuno zaboravila na bunar. U vreme bombardovanja, sklonili smo se kod baba Petre: moji roditelji, sestrina ćerkica od šest godina, moja dva sina od devet i sedam, i četvoromesečna ćerka. Beba je, ako ništa drugo, bila pošteđena svesti o tome da se radi o bekstvu. I, naravno, ja sa njima, sluđena činjenicom da u selo prelazimo na neodređeno vreme, da ne znam hoćemo li dugo biti odsečeni od grada, od muža i sestre, i povrh svega, da ne znam kako se živi u selu, da ne znam kako se na selu čuva beba. Pamučne pelene iskuvavala je i prala moja majka, ja sam spremala hranu i prala sudove. U šljivaru, gde se voda odlivala, od silnog ispiranja napravila sam veštačko jezero. Otac je gunđao da, zbog pelena, iz vazduha sigurno izgledamo kao vojnička poljska bolnica. Struja je nestajala i danju i noću. Vesti iz grada bile su neredovne i netačne. Ušinula sam se spavajući na rubu kreveta u strahu da ne prignječim bebu, koju sam danju uspavljivala noseći je na velikom jastuku i pevajući: „od kuće do škole, od škole do kuće“. U mraku, bez struje, čula sam svake noći kako negde šuškaju miševi.
Najstariji sin, junačina od devet godina, jurio me po seoskoj kući u ozbiljnom pokušaju da mi pročita svoje prve pesme. Pored toplomera, pelena, flašica za mleko, poneli smo iz grada i školske knjige: u toku dana organizovali smo poljsku, ratnu školu. Sestrina ćerkica je moje kolače od milja nazivala lepljivima. Otac je gunđao da trošimo previše toalet-papira. Deca su u svađama klela jedno drugo: „dabogda ti bomba pala na glavu“; za to su se dobijale batine. Kad bi sestra došla, baba mi je šaputala da joj ne dajem da pere sudove: brza je i nervozna, uvek polomi po neku čašu, a baba ih je i po pedeset godina čuvala. Sestra mi je jednom poverila da se zaljubila. U ratu je sve moguće, neko piše pesme, neko kune, neko bije, neko se zaljubljuje – to je život. Avioni lete. Nijednom nisam sišla u susedno dvorište da vidim bunar.
Dva brata u kući ispod babine ionako su godinama bili posvađani, prenoseći svoju mržnju na decu. Bilo je sve gore kako je prolazilo vreme. Da je imanje bar bilo veliko, da je kuća bila višespratna, zidana ciglom, da je imalo šta da se deli, možda bi (samo možda) čovek mogao da razume sve to – sećam se samo jednospratne kovanice, stepeništa i trošnih ulaznih vrata sa kojih su se videle dve sobe: nikad nisam zapamtila koja je čija. Oni su kasnije tako zavađeni i poumirali, a žene i deca otišli su negde drugde da žive. Tako je bunar ostao bunar bez ljudi, bez krava: samotna mračna rupa, u koju može samo još da upadne neki ožedneli seoski pijanac, gunđajući što okreće točak, a kofa prepuna životvorne i bistre tečnosti nikako da izviri.
*
Pre desetak godina palo mi je na pamet kako ljudi umiru i odnose sa sobom i svoje priče, dragocene priče koje su neponovljive, jer su u njihovim životima odigrane drugačije, prelomile su se kroz njih na poseban način, čak i ako su to jedne te iste, univerzalne stvari. Kao udarac, doprlo mi je do svesti shvatanje da ne znam ništa o svojim precima, da nikad nisam pitala babe i dede da mi pričaju o svom detinjstvu ili mladosti. Znam ih samo kao stare, uvek su za mene bili babe i dede, nisu se vremenom menjali; kao skamenjeni u jednom određenom obličju, i ta ih je skamenjenost bespovratno pretvarala samo u ulogu, kao da u njima nema krvi, strasti, života, tuge, žaljenja, bilo čega ljudskog. Prošli su kroz moj život kao statue. Oni za to, naravno, nisu krivi. Nisam rasla kraj njih, dolazila sam sa roditeljima jednom godišnje na mesec dana, i sve što sam doživljavala u tih mesec dana preplavljivalo me je utiscima, bilo je novo i strano, bilo je uzbudljivije od gibanica koje mesi baba, ili od štale sa jarićima, koje na kraju leta zakolju i okače da vise dok se krv ne iscedi. Zanimljivija je bila priroda, potok, bunar, zanimljivi su bili mladi ljudi koji govore malo drugačije i koji u sestri i meni vide nekakvu egzotiku. Nije mi palo na pamet da sednem pored šporeta uz babu i pitam je da mi priča o svom detinjstvu. Sad, od usput načutih priča pravim kolaž u kome je mladu Petru protiv njene volje brat doveo da je uda za Branka koji šepa; a deda, pre nego što je počeo da šepa (još kao sasvim mlad momak) nekad je imao zdrave noge, bio stasit i prav, možda neukrotiv i samosvojan, nezamisliv sa štapom i magarcem bez koga već nigde nije mogao otkad ga ja pamtim. Majčin otac, deda Ratko s druge strane tog kolaža, pešači kroz celu zemlju, sve do Zagreba. Partizan je. U posleratnim godinama, komšije mu se smeju zbog strogosti – u stanju je da se posvađa sa ženom jer je ubrala voćku sa drveta iz komšijinog dvorišta, sa grane koja se nadvila nad ulicom. Zbog moje majke, vragolaste devojke, pomalo setne, otac je bio spreman da se tuče sa celom grupom mangupa koju predvodi ujak. Njegova hrabrost i nepovlačenje imponovali su im; gomila odustaje. Združuju se, postaju prijatelji. Na nekoj zabavi, otac uzima nečiju gitaru i cele noći svira i peva, iako nikad pre nije držao gitaru u rukama. Godinama kasnije sreću ga poznanici i pitaju da li još svira.
Rastužuje nemogućnost da se te priče ikada više vrate. Babe su doskora bile žive, ali je ipak bilo nemoguće doći do njih i njihovih priča. Zašto? Zbog stida da kao odrasla žena sednem pored njih i pitam ih da mi pričaju o svom detinjstvu. Zbog toga što su poslednje godine provele kod bliskih rođaka, ali ipak predalekih da bih mogla tek tako da odem u njihovu kuću i kažem – došla sam da mi baba priča o svojoj mladosti. Najmanji problem su bile same babe – one bi pričale da ih je neko pitao. Stidimo se da vratimo pozlatu obrubima starih foto-albuma, ramovima za crno-bele slike; ne priznajemo da nam je porodična mitologija važna.
I otac više nije živ, umro je pre svoje majke. On je toliko voleo svoju majku, da ne bi ni mogao podneti njenu smrt. A imao je toliko priča koje su morale da se ispričaju; neću moći dovoljno da prežalim to što je među nama kao barijera stajalo starinsko vaspitanje koje ne dozvoljava preveliko približavanje roditelja i dece, pogotovo oca i njegovih ćerki. Čini mi se da je otac po definiciji osoba za kojom se tokom života najintenzivnije čezne, bez obzira da li se pored njega raste ili ne.
*
Jedan događaj iz mog detinjstva razbio je celovitost sveta u kome sam se kretala i jednom zauvek me uverio da se, prividno upućeni jedni na druge, ponekad krećemo u potpuno različitim svetovima, s nemogućnošću prelaska iz jednog u drugi.
Bilo je naizgled obično veče. Spremali smo se za spavanje. Otac, majka, mala sestra i ja, odmarali smo od proteklog dana, od njegove "dozvoljene uzbudljivosti", ili običnosti, ne sećam se više. Bilo da je u pitanju bila uzbudljivost ili ponovljivost, sva su se dešavanja tih godina kretala u jasno definisanom, ograničenom opsegu.
A onda je na vrata zakucala teta Milanka iz stana preko puta.
Bila je u spavaćici, imala je puštenu kosu (prvi put sam je videla sa puštenom kosom; bila joj je inače uvek zavijena u punđu), a niz vlasi je tekla krv. Otac i majka izašli su joj u susret, nešto im je govorila.
Dotad nepoznato osećanje – užasnutost, iskonski strah od nasilja, od krvi, izazvan tim prizorom – tražilo je neodložno objašnjenje. Kad su se vratili u stan, nastojali su da ublaže koliko je moguće čitavu priču. Ipak, roditelji su se držali principa da nam o svemu govore istinu. Teta Milanku je povredio njen muž, Simić, jedan mali, neugledni, ni po čemu upečatljivi čovečuljak, koji je, nakon posla u kasarni, obično išao na pecanje. Ali tamo je sa drugarima pio. Imali su dva sina, sličnih godina kao sestra i ja. Načula sam sledećih dana u razgovorima oca i majke da nije bilo prvi put da Sima maltretira ženu. Deca su odrastala gledajući to. Te je večeri podigao dečju nošu; tvrda plastika je pukla...
Moji su roditelji bili mirni ljudi, nikad nisu vikali, nisu psovali; nije bio zamisliv izuzetak od tih pravila. Sa komšilukom su bez problema dogovarali i složenije stvari, kao što je zamena stana. Rodbina nam je redovno dolazila na besplatna letovanja u godinama dok smo živeli na moru – tako se naš stan mesecima pretvarao u letnjikovac. Kolege, u početku rešeni da isteraju svoje, vremenom su shvatali da Vučko nikad ne ulazi u rasprave. Mogao je da posluša ili ne posluša savet, ali u oba slučaja otpratio bi kolegu na isti način. Otac je okupljao ljude na neusiljena večernja sedenja uz muziku, koja su podrazumevala i njihove žene i decu. Sestra i ja jedva smo čekale – igrale smo se sa njihovom decom u svojoj sobi, bez mnogo igračaka, oslanjajući se na intuitivne rediteljske sposobnosti: igre su podrazumevale presvlačenja, šminku, kućice pod stolom, misteriju, priču. Mogle smo i da im pokažemo dragocenu kolekciju čestitki i razglednica koju smo same satima razgledavale, imajući svaka svoje omiljene. Raznovrsnost melosa i jezika bogatila je i naš svet. Nije su tu zaustavljalo očevo muzičko istraživanje – voleo je i grčku muziku, muziku severne Italije, meksičku. Obožavao je kantri. Voleo je početke roka, cigansku muziku, čočeke... U jednom od lokalnih restorana, malo van grada, jeli smo lignje i slušali mistikom obojene zvuke melosa Inka na specijalnim duvačkim instrumentima od cevčica različite dužine – naravno da tu lignje nisu bile presudne. Na izletima smo brali šparoge, skupljali kestenje, šetali se ujesen pored mora, naginjući se nad vodu sa strmih grebena. Fotografisao je i nas i prirodu. Njegova premoć sastojala se u tome što mu je sve bilo lepo, do divljenja, razgaljenosti i zahvalnosti ko-zna-kojim-silama. Ljudi: muškarci i žene, svih doba, najrazličitijih crta. Priroda, sa svim svojim neopisivim čudima, od latice cveta do spiralnih galaksija. Gradovi, kućice i grandiozne vavilonske kule na svim meridijanina, nagrižene zubom vremena, ostaci hramova, gušterima osvojene ruševine i supermoderni objekti uvrnutih arhitekata. Mostovi i drumovi, ograde na dvorištima, voćnjaci i njive, starice zabrađene maramom sa motikom na ramenu, musava deca, psi polegali na drum upijajući dosadu vrućeg seoskog popodneva. Različitosti kultura. Umetnost, ta boginja. Priče, najrazličitije priče, lude, izmišljene, nemoguće, istinske, tužne, bolesne, zaboravljene, vaskrsle, ponovo izmišljene – kao temelj svega ljudskog na šarenoj planeti. O, da, i planeta sama, tako topla, kao dojka puna mleka. Knjige koje su se kupovale umesto regala, najmoderniji stereo-uređaji sa jakim zvučnicima koje je subotom pomerao iz ćoška u ćošak sobe sve dok ne bi bio zadovoljan zvukom. Još čuvam taj stereo-uređaj.
Voleti i biti zahvalan na toliko darova nastalih ljubavlju bogova, univerzuma i živih bića, i među svim bićima zbunjenih ljudskih stvorova, tako sićušnih a tako moćnih. Svet pun čudesa. Nikad ne bi povredio ni životinju.
Nama je bilo nezamislivo da postoje ljudi koji vole da udaraju.
Pilo se i na sedeljkama kod mog oca. Piće se kupovalo na gajbe. Svi su se smejali. U nekom trenutku u toku večeri pomerali su se stolovi i počinjalo sa plesom. Tako sam i ja naučila da igram. Da pevam, da volim, da cenim ljude, i sebe. Ljudi, deca, priroda – sve je to predmet fascinacije, gledano iz bilo kog ugla, sve to zaslužuje ljubav i poštovanje. Tako je živeo moj otac, najdraži kapetan.
A onda, teta Milanka i njena krvava glava. To ne može biti isti taj svet. To je neka druga stvarnost.
Jedino što preostaje je da izgradiš zid između onog sveta u kome možeš bezbedno da se krećeš i onog drugog, nerazumljivog i nepoželjnog. Moraš, jer ne možeš da utičeš. A onda taj zid ostane. I tako prolazimo jedni pored drugih; jedni živeći nešto srećnije i opuštenije, drugi noseći svoje nerešive probleme, svoju muku, bez nade da iko može da im pomogne. Ponekad mi se čini da je licemerno nesrećnima propovedati o blagosti i pomirenosti, obećavati im da će lepota, sreća i smisao iz jednog sveta da se prelije u drugi, kad zapravo biva obrnuto – nesreća čim nađe neku pukotinu uspeva da zarazi dobar život.
*
U uniformi. U teksas-prsluku sa mnogo džepova. Sa fotoaparatom. Tranzistorom. Sa prskalicom za vinograd na leđima. Uz radio-stanicu, sa slušalicama na ušima. Nad rešetkom za roštilj. Sa mikrofonom u ruci – snima se, uz muziku Bi Džiza, pričajući o svom prvom susretu sa Njom, mojom majkom. Njegov potiljak u dugim vožnjama od hiljadu kilometara. Njegovo strpljenje – premotava rukom upetljanu traku kasete. Njegove olovke, našiljene kao iz fabrike, gumice za brisanje potpuno bele, njegova akten-tašna u savršenom redu. Lepi tapete. Uči nas da plivamo. Vodi nas u Kloštar na kobasice: samo majku i nas, to je dovoljno za dobar provod. Njegov način da pričom umekša svakog a da se ne ponizi. Kupuje mi veliki album za slike; piše posvetu najurednijim rukopisom koji je svet video. I nakon njegove smrti još dugo u zgradi vidim njegova prepoznatljiva slova na obaveštenjima kućnog saveta. Priča viceve. Daje primere koji ne potkrepljuju prethodni govor; smejemo mu se. Uči me da pevam Internacionalu. Sve objašnjava preko modela socijalističke revolucije. Veruje u dobro. Moja začuđenost kad mi kaže da je hteo da bude glumac. Iznosi mi nekoliko crno-belih fotografija iz provincijskog pozorišta. Način kako secka salatu – najsitnije, na pravilne komadiće, bez žurbe, sa uživanjem. Karakterističan izraz lica sa podignutom jednom obrvom. Brkovi, uvek. Način kako puši. Slovenački 57. Posle pušimo zajedno, ja sam srednjoškolka. Ljubav prema vesternima. U svakom slučaju, na kraju će onaj dobar uvek pobediti zlikovca, jer tako mora, u njegovom svetu. Kondorov let. Sedmorica mladih. Nikad, nikad, nikad davanje prednosti muškoj deci, niti iskazano žaljenje za muškim potomkom. Nenametljivo skretanje pažnje na detalj – na trenutak kad u pesmi „Amsterdam“ zazveči flaša ili slično. Strastveno obožavanje zvuka klavijatura. Neuobičajena otvorenost za nove tehnologije. Ljubav prema svetu koji je nestao i prema onom koji tek nastaje. Širina i dubina, harizma i svjevrsni oreol. Na putu prema plaži tera me da pamtim brojeve registracija – na kraju dana, u povratku, pita me da mu ih ponovim... Sa braćom deli imanje vađenjem cedulja iz šešira. Njihov smeh privlači poglede radoznalog seoskog življa; zar je moguće tako, bez noža? Vezuje mi ljuljašku sa drvenom daščicom; letim pod nebo. Ima u mene poverenja.
*
Ponekad se pitam čemu služe odlasci na groblje. Sedeći na hladnim mermernim pločama, prethodno dobro oribanim, pravimo se kao da je i pokojnik sa nama. Ispijamo rakiju i kafu iz termosa. Pričamo o nevažnim stvarima, ignorišući zemljinu koru – granicu. No, to ne rešava ništa, čak i pogoršava stvari: ne dozvoljava zaborav onoga o čemu pokušavamo da ne mislimo. Gledam kroz prozor automobila dok se vozimo sa groblja prema gradu. Ljudi šetaju, roditelji drže decu za ruke. Brat i sestra na trafici sami kupuju – on je podiže da može da dohvati visoku tezgu. Neki otac u dvorištu kraj koga brzo promičemo uči ćerku da vozi bicikl. Učini mi se da hvatam nekakav smisao, samo neuobličen i pomalo nejasan. Moj tata i ja smo jednog leta preplivali sa naše kamenite plaže, preko čitavog zaliva, na drugu obalu. Opekla ga je meduza; ćutao je i plivao da me ne uplaši. Sutradan, ja sam ga sa drugaricama ponovo preplivala, ovoga puta bez oca. Mlateći nogama po osunčanoj površini vode, rasterivale smo rojeve meduza što su tih godina naselile naše omiljene plaže. Otac je mahao sa obale. Plašio se za mene.
I još uvek maše.
