O prevođenju, Olgi Tokarčuk, poljskoj i srpskoj književnoj sceni - sa Milicom Markić, prevoditeljkom sa poljskog jezika
1. Kako izgleda biti profesionalni prevodilac u Srbiji, danas, dakle – ne baviti se prevodom pored drugih delatnosti – pisanja, izdavaštava, rada u kulturnim centrima ili časopisima, nego svu svoju radnu i kretivnu energiju usmeriti na književno prevođenje (zvuči kao nemoguć i neisplativ zadatak u današnje vreme)?
Pre tačno dvanaest godina, kada sam ostala bez posla, odlučila sam se na rizičan korak prelaska na status samostalnog umetnika, i, ako izuzmem prvih nekoliko godina bazične konsolidacije, nisam zbog toga zažalila. Sada sam već izradila za sebe strategiju preživljavanja u uslovima sporadičnih, povremenih uplata. Živeti bez stalnih prihoda može izgledati neizvodljivo, ali ako čovek preuredi svoje životne potrebe i navike, to nije nemoguća misija, mada je za mlade ljude neprihvatljiva. Vidim to po svojoj deci, njihovi standardi za mene su astronomija. Odrasla sam, kao i ti, u Jugoslaviji kao Titov pionir, i mada nas od tog vremena deli već cela jedna epoha, ono što su nam ugradili kao dominantni sistem vrednosti za mene i dalje važi, iako su se stari moral, osećanje dužnosti i plemenitosti povukli pred oportunizmom. Opšte dobro zamenjeno je pojedinačnim, i sve više nismo u stanju ni lično ni društveno da se tome suprotstavimo. Kako danas da preporučiš deci da vredi biti posvećen, da vredi biti za nešto? Da ne moram da jedem suši i vozim se taksijem? Ako ti je prihod na godišnjem nivou ispod 3000 evra, kako će da ti veruju? Jedan poduži period na početku te moje samostalnosti označila je kompletna nesigurnost. Dok sam ranije prevodila samo u časovima odmora od redovnog posla, kao samostalac sam počela da pojačavam dinamiku rada, da taj fakultativni posao pretvaram u osnovni. I dugo mi je trebalo da shvatim da to jeste posao, a ne hobi, posao kudikamo kompleksniji od svega onoga što mi je ranije bio redovan posao za platu. Ljudi to tako ne vide, uvek te pitaju: a šta još pored toga radiš? Ili kao što su na studijama tretirali učenje jezika: ok, poljski, ali šta još? Tek kada sam osvestila sartrovsku istinu da je interpretacija ono što kreira značenje, izmrcvarena svojim raskorakom sa zalaufanim svetom, zakoračila sam u neizvesnost, kar bo pa bo. Počelo je onda sve samo od sebe da se sklapa, stvari su lagano dolazile na svoje mesto. I sad sam se već navikla na takav tempo, radim na više koloseka, kad knjigu prevedem, predam je izdavaču, i onda čekam uplatu od granta (jer, razume se da kod nas bez granta ni makac). Smešno mi je kad čujem floskulu „strani plaćenik“, pa meni gotovo nijedan honorar nije bio domaći. :) Nemam plan, prepuštam se stihiji, kao kad pustiš vodi da te nosi. Ako naletim na nešto što mi se dopadne, ako otkrijem novog pisca, novu zbirku pesama, ili proze, svejedno – prekidam ono na čemu aktuelno radim i bacam se na tu novinu, nošena entuzijastičnim uživanjem u tekstu i njegovim prenošenjem u naš jezik. Neretko napravim snimak čitanja fragmenta koji kačim na fejs, što obraduje autora ili autorku izvornika, ali isto tako i podstiče moje kolege i koleginice da urade nešto slično. Sećaš se kako kaže Olga: sveta je previše, trebalo bi ga zatvoriti kao u panoptikumu – zaista se bore za našu pažnju toliki spoljašnji nadražaji, roj informacionih meteora udara nas sa svih strana, ako hoćemo da budemo dobri u jednom, onda ne smemo dati da nas buka ometa. Ne prodajem svoje vreme, što bi rekao Hose Muhika, tako osećam i tako jeste: kad volite ono što radite, nedelji dodate još šest dana u sedmici. Šta god da radim, povezujem sa svojim fundamentalnim kolosekom. Bilo da pišem mejlove, čitam štampu, knjige, bilo da istražujem po netu, redigujem radove studenata koji prave svoje prve korake u prevođenju, bilo da sama izvodim pokušaje prevođenja u drugom smeru, jer hoću Poljacima da približim naše autore – sve ima za svrhu samo jedno: kalemiti na svoj jezik poljske pisce, donositi poljsku književnost domaćoj književnosti. Olgina postuliranja o svetu stubokom sam usvojila: sve je međusobno povezano i svaka najmanja čestica ima svoje mesto u zajedničkom mozaiku. Ako stalno žurimo i nestrpljivi smo da što pre opipamo rezultate, neće nam biti dato da vidimo drugačije.
2. Jedini si prevodilac knjiga Olge Tokarčuk na srpski jezik, i to uporno i posvećeno radiš dugi niz godina. Ona je ipak dugo bila u senci, i sporo je pronalazila put do čitalače publike. Ipak, ti si verovala da će dobiti najvažnije svetske nagrade za književnost, i to se i ostvarilo. Možeš li da nam kažeš nešto više o saradnji sa ovom spisateljicom, u čemu je ta saradnja drugačija nego sa drugim piscima?
Nije čudno što je dugo bila u senci, teško se čitaoci otvaraju za novu književnu pojavu, obično se hvataju za kanonske, potvrđene vrednosti, ili za one oko kojih se napravi halabuka, koji munjevitom brzinom postaju mejnstrim. I među izdavačima je isto, koliko ih je spremno da objave nekog anonimusa? (skidam kapu Zvonku Karanoviću i njegovoj Enklavi). Kod nas je ruski pisac Zahar Prilepin postao senzacionalistička pojava, zvezda. Sećam se pompeznih najava njegovih gostovanja kod nas. Nekoliko puta sam pokušavala da ga čitam i nije mi išlo. Ne vidim u tome ništa naročito. S druge strane, sećam se izvanrednog francuskog pisca, Filipa Delerma, koji je ostao nepoznat široj publici. Njegova knjiga koju je odavno objavila Paideia, „Prvi gutljaj piva i ostala mala zadovoljstva“ – ostala je neprimećena, ne sećam se nijedne napisane recenzije, a za mene je ona bila otkriće. Poslednji takav primer bila je moja kupovina knjige o kojoj sam čitala baš dobre prikaze, „Žene koje trče s vukovima“ Klarise Pinkole Estes. Usudiću se da kažem da su to moji najgore proćerdani dinari u životu. Tekstovi u toj knjizi kao da su napisani na nekom čudnom jeziku, a delo da pretenduje na titulu literarnog cirkusa Monti Pajtona. Nije trebalo uzimati zaozbiljno sve te pohvalne recenzije, uostalom, nikad me nije privlačilo ono što viče vidi me! Prave vrednosti često dugo ostaju skrivene, ali kad se otkriju onda je to montrealski vatromet – i ne moraš više da sam raspaljuješ vatru u mangalu, vatra se otme i pretvara u rakitu (tako lutajuću vatru nazivaju u Šleziji i Velikopoljskoj). Nisam razmišljala o tome da će Olga dobiti Nobela, mene je ona kao književnica i kao ličnost fascinirala, i čim je objavljivala sledeću knjigu, mehanički sam se za nju hvatala, jer njeno pisanje je magično, a kad prevodiš te tekstove, to je kao da i sam učestvuješ u nastajanju jednog veličanstvenog dela, i dopadaš se onda samom sebi, čitaš se naglas, jedno milje samoostvarenosti. Sve ovo što radim doživljavam kao privatni univerzitet koji pohađam već niz godina, a sebi sam ga priuštila odustajanjem od stalnog posla i redovnih prihoda. Meni je Olga, praktično, prva autorka koju sam prevela, a pošto sam je već u startu lično upoznala, zbog tog privatnog, prisnog aspekta koji se upisuje u moje memoarske mape, ona je za mene vanserijska, drugačija od svih autora koje sam kasnije radila. Ono čime Olga doslovno očara čoveka, to je njena spontanost i sloboda kojom epatira, koja izbija ne samo iz izgovorenog, nego i iz njene gestikulacije, boje glasa, iz toga kako gleda, osmehuje se, kako prelazi s teme na temu, i to njenom sagovorniku imponuje. Kinga Dunjin, poljska kritičarka i publicistkinja rekla je da gde god se Olga pojavi, tu se odmah ljudi okupljaju i počinju da diskutuju. Olga je harizmatična ličnost. Prosto poželiš da budeš takav, da prekomponuješ svoju ekspresiju, da se ne ustežeš, da se okaneš ostavljanja utiska na druge. Sećam se kako mi je jednom, kada je moja ćerka još bila bubuljičava pubertetlijka rekla: „A Irina ima baš lep ten“, koliko me je to iznenadilo. Kasnije sam shvatila da je to taj njen moto, da stvari gleda tumbe, totalno drugačije od onoga što bi svako drugi na njenom mestu rekao. Obrnuta perspektiva, neočigledna stvarnost, zavirivanje pod rub sveta, stidljivo „ups“ posle otkrivanja rupice na čarapi. To je ta snaga njene sugestivnosti kojom menja vizuru svoga sagovornika. I tako je na mene uticala ne samo kao pisac, nego i kao nekakav vodič kroz zamagljenu percepciju do koje se probijam.
3. Bruno Šulc je veoma poznato ime – u pitanju je kultni pisac čija se nevelika zaostavština još uvek proučava. Ti si radila nov prevod za kuću PAIDEIA; čitaoci jako dobro reaguju na taj prevod. Sam Šulc piše na neobičan, slikovit, neponovljiv način – trebalo je pronaći adekvatne reči u srpskom jeziku da se dočara ta neobičnost. Koliko dugo si radila na toj knjizi?
Retko i nerado se odlučujem za prevođenje pisaca koji više nisu među nama, iako njihova dela ostaju večito živa. Šulca sam predložila Petru Živadinoviću, jer je insistirao na klasici. Budući da je prevod bio star, iziskivao je novo čitanje. Knjiga neobimna, ali prezahtevna, toliko visokog registra da sam se zaista mučila. U Šulcovoj leksici vlada estetika prepunjenosti. Sam rad na prevodu trajao je oko godinu dana, a dobila sam i stipendiju od Poljaka. Baškarila sam se u prekrasnom apartmanu Vile Decijuša u Krakovu, a baš u to vreme objavljene su Olgine „Knjige Jakovljeve“. Sećam se kako sam mislila – ko zna kad ću ja ovo završiti... već su me vukla Frankova priključenija. A pošto sam, kao što rekoh, puštala vodi da me nosi, onda sam verovatno bila nagrađena za to poverenje prema svetu, jer tada su bile objavljene dve značajne studije Jana Gondoviča „Duh priče“ i „Transautentik“, obe posvećene Šulcovom stvaralaštvu. I otišla sam na književno veče, da uživo poslušam autora, bila sam opijena tim susretom koji je postulirao svojevrsni paseizam, superiornu prošlost iz koje se ispredala šulcovska naracija. Priče izranjaju iz kupusara koje se promeću u knjigu sjaja. Na primer, kako je Šulc koristio motive iz popularne umetnosti i ugrađivao ih u svoju naraciju. Herald Miler, britanski snimatelj iz 1930. napravio je animirani film „It’s a bird“, inspirisan stripom Čarlsa Bauersa, gde je junak vlasnik skladišta starog gvožđa i putuje u Afriku da nađe retku pticu koja jede metal. U tom filmu ptica pojede blatobran, točak, federe i snese jaje. Iz jaja se izlegne platneni auto, koji se kao meh rasteže u kabinu, niču mu svetla, volan, krov. U Šulcovom Sanatorijumu Josif otvara paket i umesto naručene pornografske knjige nalazi astronomski teleskop na rasklapanje, od crne mušeme nabrane u pljosnatu harmoniku. Rastezao je lavirint mračnih komora, bio je to duguljast automobil od voštanog platna. Eto gde je Šulc pronalazio svoje motive. Jan Gondovič u svojoj knjizi otkriva niz ovakvih primera. Sve je tamo odnekud preuzeto. Magda Vang koja kod Šulca lomi mušku prirodu, to je glumica Asta Nilsen koja se u filmu „Afgrunden“ iz 1910 vrti oko partnera, obavija ga lasom, otire se o njega bedrima i zadnjicom i bestidno talasa kukovima i stomakom. Jan Gondovič je dešifrovao Šulca i govorio o tajni spisateljskog umeća, da ono: „leži na vrhu, a nije primećeno“ ; „remek-dela često su napravljena od kučina“ „svet je jedno veliko smetlište, bacam se u njega i tamo čeprkam“, „materijal remek-dela izgrađen je od iverice“, „hrana za moju maštu u skrivenom, u šifrovanom, u onome što je ostalo skriveno“, „da primetim stvari kojih nema“, „nalazim, ne znajući šta tražim – a to i vama želim“ – evo, to su samo neke rečenice koje sam sa te večeri zabeležila. I onda sam počela još više da kopam i da istražujem. U starom prevodu na srpski Šulcovog „Sanatorijuma“ ima mnogo nelogičnosti, jedna od njih je „otac je bio brodski lekar, majka je držala samce“ – ovde je posredi bila „kvarteronka“- četvrt crnkinja, prevodilac ju je pogrešno povezao sa „kwartira“, i tako tragajući dalje, pronašla sam roman Tomasa Majna Rida „Kvarteronka“, iz 1856, koju je kod nas objavio novosadski „Dnevnik“. Stari avanturistički roman koji je dizajniran poput onog trafikarskog ljubavnog vikend romana, našla sam ga na kupindu. I tada sam se osetila da sam iz velikog smetlišta sveta isukala dragocenost, tamo sam našla bezbroj paralela sa Šulcovom pričom. On je zaista pronalazio fantastične motive za svoje fabule u popularnoj kulturi. Ostalo mi je da na ovu temu napišem neki rad, jer tu vezu do sada, izgleda, niko nije pronašao, i možda ću se jednom nakaniti... kad opet počnem da prevodim Šulca. Inače, tada sam upoznala i Darijuša Čaju, došla sam do njegove knjige „Nekuda dalje, negde drugde“, I čitajući je, već sam je u glavi prevodila, a poseban užitak bilo je piti vino i razgovarati s njim. Ubrzo posle toga, jer tad je bio u toku krakovski književni festival „Conrad“, Olga je imala svoju prvu promociju Knjiga Jakovljevih, i sedela sam tada za velikim kafanskim stolom okružena piscima, ali najlepše od svega bilo je to što mi se tokom upoznavanja, među svim tim književnicima, jedna žena predstavila kao: „Ja sam Ana Jakubovska, čitateljka“. Otvorilo mi se tada, što bi rekao Jan Gondovič, nebo u boji ajkulinog trbuha.
4. Ponekad ti je za prevod određenih celina u knjigama potrebna pomoć pesnika – poznato mi je da si sarađivala sa Draganom Markovićem i Radetom Tanasijevićem. Ima li još takvih primera, i koliko je u našoj sredini moguća intenzivnija saradnja između autora i prevodilaca?
Najlepše se poezija prevodi kad se konsultuješ s pesnikom. Uostalom, to je moje opšte načelo, bilo da je proza ili poezija u pitanju, da što više zapitkujem, da kucam na sva moguća vrata dok ne nađem ono što me najviše zadovoljava. U prevođenju poezije naročito je teško kad moraš preneti rimu. Sem toga, pesnik uvek ima oko koje ja kao nepesnik nemam. Ono tačno ulovi gde bolje stoji inverzija, gde treba prelomiti stih, gde šta skratiti, a gde produžiti. Rade je predragocen sa svojom arhaično-lirskom, ruralnom, florofaunskom leksikom, kako samo ume da izvuče odnekud glagol „žmićkati“ onda kad tražim naziv za zvuk koji prave svinjski papci. Dragan Marković mi je dosta pomagao u Nahmanovoj molitvi, pesmi iz „Knjiga Jakovljevih“ koja se modifikuje kroz razne jezike, vremena, prostore... Ipak, na kraju bih samo iskoristila putokaze koje mi je ponudio, jer nikad nisam bila zadovoljna, često mi je ta rima delovala veštačka, nategnuta, nije mi progovarala. Onda sam se okretala svojim alatkama – imam mnoštvo pretraživih fajlova sa domaćom književnošću, to mi je najznačajnija riznica, rečnici su tek prvi stupanj. Kad postavim zahtev za pretragu i uključim padajuću listu, nađem se pred takvim obiljem primera da klizim iz rečenice u rečenicu, i opet me to nekuda odvede – najčešće na ono mesto koje preporučuje Jan Gondovič. To su neverovatne stvari, te konstelacije i ta povezanost svega sa svačim, ako se samo s poverenjem prepustimo matici da nas nosi, verujući da ćemo stići tamo kud smo namerili. Za to je potrebno isključiti se iz svakodnevnog šuma senzacija, zabraviti se u svoju radionicu. Sa Radetom je milina raditi, jer njega sve zanima, odmah se uključuje, (ukoliko ne počne krava da mu muče :) ), ne otaljava problem, nego ulazi u problematiku. Ponekad je malo teže odvojiti ga od njegove vizure, ponekad potrošim dosta vremena da ga ubedim da nije na dobrom tragu, ali kad sam se već kao krpelj zakačila, onda nam ide sjajno. Jedno od najlepših iskustava je bilo zajedničko prevođenje pesme „Koplje“ Andžeja Burse. Toliko nas je ta pesma inspirisala da su nam reči padale u ruke kao orasi u kljun vrane, toliko smo je izvijugali i izmijugali u pravcu erotizacije (ona to u biti i jeste bila), da je kruna tog rada bila buka ljubavne igre koja je dopirala iz susednog stana. Kao da ih Bursa lično isprovocirao.
5. Na koji način dolaziš do rukopisa savremenih pisaca, kao što su Natalija Fjedorčuk (prevela si knjigu „Kako da zavoliš tržne centre“) ili Ana Avgustinjak, Darijuš Čaja, Kšištof Varga i drugi? Da li je veći problem naći izdavača za knjigu savremenog pisca ili za one koji su u Poljskoj poznatiji, iako kod nas za njih šira publika nije čula (Halina Pošvjatovska, Stanislav Grohovjak itd)? Neki prevedeni rukopisi sigurno dugo čekaju pre nego što dobiju korice; da li se dešava da povučeš rukopis i ponudiš drugom izdavaču?
Za Nataliju Fjedorčuk čula sam na jednom književnom susretu gde je govorio književni kritičar Pšemislav Čaplinjski, za vreme Kongresa prevodilaca poljske književnosti u Krakovu. Čaplinjski je neverovatna intelektualna pojava, ne samo vrhunski analitičar, nego što njegovi javni nastupi imaju neku hipnotičku moć, barem za mene. Tako je o toj knjizi govorio, sa takvom dikcijom, takvim pauzama, takvim nabojem, da sam odmah otišla u knjižaru da pronađem knjigu. Pročitala sam je isto veče i znala sam da ću je prevoditi. Poljski Institut za knjigu tada je još uvek štedro delio grantove, danas to više nije tako. Promenila se vlast u Poljskoj, promenio se sistem vrednosti, već nekoliko godina unazad ne daju više podršku prevodiocima iz Srbije, tačnije, čine to u izuzetno redukovanom, gotovo simboličkom obimu. Fjedorčuk je gostovala u Novom Sadu na Prosefestu, sjajno je animirala publiku i kao vokalistkinja, muzičarka. Mislim da takvu priču o materinstvu u ovom našem vremenu nismo imali. Ili što bi rekao Čaplinjski: „niko nam to nije rekao“. Pomenutog već Darijuša Čaju sam upoznala preko prijateljice koja predaje na Jagjelonjskom univerzitetu, i velika je šteta što tu knjigu nisam dala nekoj manje alternativnoj izdavačkoj kući, sigurna sam da je taj njegov putopis po jugu Italije mnogo više od antropološke vizure siromašnog, prašnjavog juga. To su eseji o književnosti, filmu, istoriji, o plesu picika tamo gde žive tarantule, o muzičkim izvedbama Larpeđate, eseji koji tendiraju ka afirmaciji metafizičkog, što je intrigantno ako imamo u vidu da je Čaja naučnik. I evo, sad se nerviram što ko zna kad ću stići da prevedem novu njegovu knjigu „Gramatika beline“, koja me gleda s police, i za nju je bio u najužem krugu za najveću poljsku nagradu Nike. A Vargu sam pronašla tako što sam u tom periodu bila u vezi sa Mađarom, i kad sam otkrila Poljaka koji piše o Mađarskoj, odmah sam tu knjigu potražila... Tako je započela moja avantura sa Vargom – do sad sam prevela tri njegove knjige, a četvrta je u pripremi u izdavačkoj kući Rende (Čardaš s mangulicom, drugi deo mađarske trilogije). S Vargom prijateljujemo već godinama, isto kao i sa Olgom. Smatram ih u bukvalnom smislu „svojim“ piscima, jer su oni za mene mnogo više od autora koje prevodim. Često se dopisujemo, Varga mi pošalje tekst iz Viborče kad god mi zatreba. Sve što arhiviram, posluži mi kasnije za nešto. Baš nedavno prevodila sam dominikanca Tomaša Dostatnjeg, i on mi sada mejlom šalje nekoliko poljskih nedeljnika, eto, iako nemam finansijske mogućnosti da se pretplatim na poljsku štampu, ja je sada relaksirano čitam. Zbilja nije zgoreg prepustiti se struji da te nosi, mogućnosti koje ne vidimo lakše nas tada pronalaze.
6. Poseban je problem kako knjigu, u trenutku objavljivanje, učiniti vidljivijom široj čitalačkoj masi. Ti tada preuzimaš na sebe i ulogu promotera, iako to nije tvoj deo posla niti si za to posebno plaćena. Knjige šalješ kritičarima, gostuješ u radio programima i emisijama na drugim medijima, daješ intervjue časopisima – u cilju popularizacije „tvojih“ autora. To je mnogo vremena i energije, kako uspevaš to da uskladiš sa poslom prevođenja? Da li ti čitaoci u tome pomažu – sad je moguće putem društvenih mreža uraditi jedan deo tog posla, kad već zvanični mediji, pogotovo TV programi, ne ostavljaju previše prostora za književnost?
I to sam preuzela na sebe kao prirodan sastojak u svom dnevnom rasporedu. Razume se da mi je stalo do toga da čujem odjek onoga što uradim. Olakšavajući je u tome osećaj da nemam utisak da to radim za sebe, jer kao prevodilac govorim za drugog, promovišem to što je on uradio, a ja sam samo posrednik u tom procesu, pri čemu cenim svoj posao i ne mislim da je prevoditi književnost neka tehnička ispravnost, naprotiv! To je stvaralački čin per se. Lepo je kazao Jarnjevič: „Nešto je trulo u državi Danskoj“ nije rekao Šekspir, jer su Šekspirove reči: „Something is rotten in the state of Denmark“. Nemam nikakve sumnje da je to što radim umetnički posao, ali opet, radim to za nekoga, u nečije ime, i to me razrešava sujete. Kad sam uverena u vrednost, onda dajem sebi da se razmahnem bez snebivanja. Sećam se kako sam na početku svog prevodilačkog života pratila po štampi (tad još nisam koristila internet) gde se održava koja promocija, ko tamo učestvuje... Na jednom takvom susretu bio je Jerkov, zapucala sam tamo samo zato da bih mu dala Olginu knjigu. Istina, nijedan tekst o njoj nije napisao, ali nije on jedini. I Velji Pavloviću sam nosila knjigu, ni on nije pokazao interesovanje, sve dok Olga nije došla da otvori Sajam knjiga u Beogradu. Tako to kod nas deluje – senzacionalistički, mora da bude neka ekskluziva da bi se novinar, kritičar, ko god, svejedno, nakanio da od toga napravi neki prilog. Mali je broj onih umeju da osluškuju i primećuju, umesto što funkcionišu vetrokazno, okreću se poglavito onamo otkud dolazi zveka. Kad se bavim tim promotivnim aktivnostima, zadovoljna sam što je reč postala javna, i prija mi da se izglobim s vremena na vreme iz ustaljenog ritma. Ne plašim se da ću u nečemu zaostati, jer sam, kao što rekoh, samostalac, i puštam svetu da me iščauri, pa se posle opet vratim svom ćumuranju. Autori su mi na tome zahvalni, i to mi je najznačajnije, na taj način uspostavljam s njima prisan odnos, spremni su za razgovor kad god su mi potrebni, šalju mi svoje knjige, često razmenjujemo i razmišljanja izvan striktno shvaćenog posla – ima li ičeg lepšeg od toga?
7. Poljska književnost je jedna od najvećih – dokaz je broj nagrađenih Nobelovom nagradom. Da li su u samoj Poljskoj stvari sa kulturom drugačije nego kod nas; zna li prosečan Poljak mnogo o poljskim Nobelovcima i kako su ljudi reagovali na činjenicu da je Olga Tokarčuk nedavno dobila Nobelovu nagradu za književnost?
Možda ću reći nešto nekorektno, ali moj utisak je da su Poljaci od nas daleko angažovaniji u kulturi, spremniji da čuju drugog... Ima, naravno, i kod njih navijačkih hordi, ali ako govorimo o krugovima u kulturi, onda se zaista ne možemo oteti utisku da je sve na nemerljivo višem nivou nego kod nas. Recimo: emisije iz kulture, koje baš služe promovisanju književnosti, jedna od mojih omiljenih bila je „Knjižara“, u kojoj voditeljski par razgovara s piscem o njegovoj novoj knjizi. Vidi se da su oboje pročitali knjigu, ne postavljaju stereotipna, uopštena pitanja. Više iznose svoje utiske o tačno određenim delovima knjige, puštaju pisca da komentariše njihov doživljaj. Daju piscu da govori, on je važniji od njihovog pitanja. Ili pak emisija u kojoj nekoliko kritičara, analitičara, sedi za okruglim stolom i o istoj knjizi iznose svoja zapažanja: to obično prate zanimljive diskusije, ukrštanje različitih percepcija, ni takav tip emisije nisam primetila da kod nas postoji. A na Olginog Nobela reakcija je bila ambivalentna – desničarima nije bilo pravo, oni bi više voleli da je tu nagradu osvojio neki od savremenih proslavljača nacionalne političke istorije, ali su tu isto tako i mnogobrojni čitaoci, čitava armija čitalaca koja je voli, poštuje, godinama čita... Malo je nezgodno praviti tu paralelu, jer mi smo malecna zemlja spram Poljske, tamo na svakom postu možeš videti po 200 komentara za jednu knjigu, koliko bi to bilo kod nas? A da nije posredi dobitnik Ninove nagrade, ili drugi neki sličan laureat o kojem se javno bruji?
8. Prevodioci Olginih knjiga se druže među sobom, i svi ste otišli da je podržite prilikom prijema nagrade. Takva podrška prevodilaca jednom autoru nije još nikad zabeležena?
Da, to je zaista nešto vanredno. Taj fenomen okupljanja prevodilaca oko jednog pisca. Nekako je to došlo spontano, na tim kongresima koji se svake četvrte godine održavaju u Poljskoj, obično smo se upoznavali tako što smo odabirali isti program u rasporedu – skoro svake godine je bio termin rezervisan za Olgu, gde su njeni prevodioci mogli da joj postavljaju pitanja. Tako smo se upoznali, a posle smo već zauzimali drvene stolove ispod Vavela, zajedno jeli bigos i pili „živjec“ ili „tiskje“ pivo, nismo prestajali da govorimo o svojim iskustvima: e, a kako si ti rešio ono sa frizurom „simona“ u Dnevnoj kući, noćnoj kući... ili: a kako „anđeoska kosica“ iz Vuci svoje ralo izgleda u vašem prevodu... – takvih tema je bilo bezbroj, jer je svako od nas nailazio na problem koji nije bio siguran kako će ga rešiti, i nijedno od ponuđenih rešenja nije smatrao za adekvatno... Povezali smo se na fejsu, razume se, a kad smo čuli za Nobela, spontano smo odlučili da treba otići tamo, da to treba zajedno proslaviti... Ma ne bi to bilo tako da je to neki drugi autor, da to nije Olga – ona je taj stožer, njena naročita sposobnost da povezuje ljude, kao što ume da spoji i zametke priče razbacane po raznim konstelacijama. Nabaca ih, a posle vadi jedno po jedno i ispreda... kako to ona voli da kaže „ariga“ tkaninu. To je termin iz judaizma, veoma simbolička slika međuuslovljenosti sveta i koegzistencije.
9. Koliki je tvoj dosadašnji prevodilački opus i koju knjigu bi izdvojila kao svoj najznačajniji prevod?
Ako se ne varam, imam pedesetak prevedenih knjiga, od čega su neka imala po više izdanja (Knjige Jakovljeve, Pamtivek i druga doba, Beguni; ali i knjige Andžeja Sapkovskog). Za najznačajniji prevod nesumnjivo uzimam Transatlantik Gombroviča, jer sam radila adaptaciju, a ne prevod. Pravila sam nov hibrid različitih jezičkih registara, praktično sam pisala novu knjigu oslanjajući se na stil pisaca kao što su Jakov Ignjatović, Sterija, Dositej, Venclović, Koder... Pravila sam prave istraživačke ekspedicije i o tome sam napisala rad koji sam čitala na kongresu Gombrovičevih prevodilaca 2019. godine u Poljskoj, u Muzeju Vitolda Gombroviča, gde se održavaju stručni skupovi, kao i promocije pisaca kojima se dodeljuje Gombrovičeva nagrada. Rad je sad okačen na sajtu muzeja, a u srpskoj verziji kod nas ga je objavio Jergović na svom blogu. Boravak sa tim ljudima, s Gombrovičevim prevodiocima iz celog sveta doneo mi je nezaboravne utiske i sećanja, moj krug se proširio za divne prevoditelje s kojima veoma često komuniciram, razmenjujem materijale, stavove, saznanja. Tako sam prilikom prevođenja „Testamenta“ imala savršene konsultante u Ani Spulnoj, neiscrpnom majdanu praktično nedostupnih informacija, a posebno sam se sprijateljila sa prevoditeljkom iz Gruzije, Keti Kantarijom. Zahvaljujući njoj otkrila sam koliko je ukusna kafa s nekoliko kapi limuna, a zajedno već duže vreme kanimo prevesti istu knjigu, Kiborg u bašti, izvanredne pesnikinje Julije Fjedorčuk koju obe jako volimo. Preko Keti sam pak stigla do Katje Volters, Olgine prevoditeljke, a kojoj sam pak ja otkrila Uršulu Zajončkovsku, posle čitanja na fejsu jedne njene pesme. Eto, sad zajedno s Katjom prevodimo Uršulu.
10. Prevodilac mora da uči zajedno sa autorom prilikom prevođenja određene knjige. Toponimi su različiti u našem i poljskom jeziku. Olga Tokarčuk te je možda i „stavila na muke“ sa „Knjigama Jakovljevim“, jer je ta zahtevna knjiga smeštena u 18. vek, i njeni junaci govore na nekoliko jezika, kreću se velikim geografskim prostorom i menjaju svoja religijska uverenja. Koliko dugo je trajalo prevođenje ovog romana? Tvoj prevod je preuzet (ili bar čitan, u nedostatku njihovih prevoda) i u nekim drugim bivšim republikama Jugoslavije?
Toponimi su tek jedna čestica svih poteškoća, naročito što sam morala voditi računa s kog jezika treba da ga preuzmem. Ne mogu preuzimati poljski zabeležen ukrajinski ili beloruski toponim. A još manje turski ili grčki. A tamo svega toga ima. Uporedo sa Knjigama Jakovljevim radila sam i druge prevode, jer je nemoguće bilo bataliti sve drugo, od čega bih onda živela, ako se zna da ja kao prevodilac koji živi od grantova dobijam honorar tek po izlasku knjige. Vremenski gledano, počela sam da prevodim 2015, a završila 2018. Ali i sam proces rađanja te knjige išao je jako teško, jer je Paideia bila u blokadi, i da nije bilo Službenog glasnika kao suizdavača, teško bi ta knjiga dočekala svoje izdanje. Ali nema ničeg rđavog što na dobro ne izađe. To mi je otvorilo nova vrata, tako da posle Knjiga Jakovljevih, sve naredne Olgine knjige izašle su mi u Službenom glasniku, i sva sreća da i danas mogu računati na takvog izdavača koji je u ova nepoćudna vremena koliko-toliko stabilan. U regionu su izašli Beguni i Bizarne priče u Sarajevu, u izd. kući Buybook, i sad se već dogovaramo za nešto drugo, što sam im sama ponudila, ali ne bih da otkrivam sve... Ne smeta mi što moj prevod pobošnjačuju, ijekavica mi se jako dopada, neka živi knjiga novim životom. Pa čak i ako se pojavi ono što Jarnjevič naziva felix culpa, može biti zanimljivo – poslednje je bilo to što je „mesecoslov“ u bosanskom izdanju postao „mesecolov“, zgodno, zar ne? Ispala je neka čudna, novoznačenjska tvorevina i od starog narodnog kalendara sa crvenim slovima pretvorio se u srp meseca koji ide u lov.
11. Šta znači nagrada NIKE jednom poljskom autoru? Možeš li da napraviš poređenje, recimo, sa našom NIN-ovom nagradom?
U rangu nagrada to jeste najveća i najznačajnija nagrada, kao što je kod nas Ninova, samo što je Poljska ogromna zemlja, dodele takvih nagrada kod njih obično prati „gala“ svečano uručenje koje ima direktan prenos na televiziji. Ogromna scena, večernje toalete, najavu svakog pisca prati kratak film o autoru i o knjizi, lapidarno, sofisticirano, elegantno... To su i veliki novčani iznosi, to je ogroman prestiž koji garantuje čitanost i prodaju, ali i što je najvažnije – interesovanje prevodilaca. Niko od nas nije imun na to, naravno da te nagrade u velikoj meri utiču na naše zanimanje. Kao i kod nas, ne dospevaju uvek nagrade kod onog ko ih je možda više zaslužio, ali nije u igri samo Nike, tu su i druge nagrade, poput Angelusa, ili Gdinje – onda nema nikakve sumnje da je autor izvrstan. Eto, uzeću za primer Dickog, pobrao je tolike književne nagrade da ih je već teško i pobrojati, ali više nego zasluženo – Dicki je pesnik koga poljski pesnici obožavaju i dive mu se. To je čovek koji živi to što piše, u životu je isti kao što su njegove pesme, ili kako je to Jarnjevič lepo rekao: „On je autokreacija. Magija“.
12. Ima li trenutno u Poljskoj književnosti još velikih pisaca koji mogu da stanu rame uz rame sa Olgom i Vargom, a da još nisu dobili svoj prevod na srpski jezik?
Varga je odličan, ali ne bih ga mogla meriti Olginim kalibrom, jer je Varga više „lokalan“ pisac, njegove knjige imaju nekakav štambilj manje-više istog tematskog delokruga, i mnogi ga u Poljskoj više gledaju kao feljtonistu nego kao prozaistu. A ako govorimo o onima koji nisu dobili još svoj prevod to je, bar po meni, nesumnjivo Uršula Zajončkovska, koja je za mene otkrovenje, i neke pesme su joj već izašle u periodici, ali isto tako sam već zagrizla za Barbaru Klicku, pokušavam već neko vreme da zainteresujem nekog izdavača za njen roman „Banja“. Ono što ne mogu prežaliti je Magdalena Tuli, čiji sam prozni fragment objavila u podgoričkom „Fokalizatoru“, velika je šteta što je nismo mogli objaviti, ona je dosta specifična i pomalo je s njom otežana komunikacija, ali je briljantni stilista. Poneki autori baš su se svojski načekali da budu prevedeni na srpski. Mislim tu poglavito na one koji imaju svoje knjige, ne mislim na periodičke objave. Stanislav Grohovjak, recimo, još je pokojni Vujičić pisao da se dugo kod nas neće naći model za prevod takvog jednog pesnika, i srećom da mi je naš pesnik, Zvonko Karanović, sam predložio da radimo Grohovjaka, sama se na to nikad ne bih usudila, preteško je, ta poezija je stubokom maskulina (ako mogu tako da kažem), i obavezuju je forme barokne poezije, stroga pravila versifikacije. I hvala mu na toj inicijativi, napravili smo zajedno sjajnu zbirku pesama, prvu integralnu kod nas prevedenu. Sam Vujičić u svojoj antologiji poljske poezije preveo je nekoliko njegovih pesama, i to samo iz „prve ruke“, sirovo, golo značenje, bez poštovanja broja slogova, rime, ritma, bilo čega drugog... Čudno je to koliko i tako sirov, neprerađen prevod može da privuče čitaoca. Uostalom, imam utisak da je kod nas većina kanonskih poljskih pesnika prevođena baš tako – u presnom obliku, ispod valjka buldožera, bez svog esencijalnog tkiva... Poslednji put tako mi je oko zapelo za prevod jedne pesme Boleslava Lešmjana, suptilnost sekire, što reče moja draga koleginica Tanja Miletić iz Mostara, pa ne znam kako bih to drukčije nazvala ako ne devastiranje poezije.
I mogla bih ja ovako još ihahaj, draga Jadranka, ali nedolično je toliko dati sebi prostora, evo me već na devetoj strani. Užasi pandemijske razmere ekspresije! I bežim dalje s gubicom u rukama, što bi Gombro rekao...
(Razgovor vodila: Jadranka Milenković)
