Dana Ćirić: "Ljubomir Micić, BARBAROGENIJE DECIVILIZATOR"
Stogodišnjica pojavljivanja prvog srpskog avangardnog časopisa "Zenit" (Zagreb, februar 1921.) je jedan od razloga za podsećanje na njegovog urednika i osnivača, u svetu moderne književnosti dobro poznatog srpskog književnika, kritičara i polemičara Ljubomira Micića.
Osim što je uređivao "Zenit", Ljubomir Micić je poznat kao autor romana "Barbarogenije decivilizator" napisanog na francuskom jeziku 1936, prevedenog na srpski jezik i štampanog prvi put 1993. godine. U prevodu Radmile Jovanović i sa pogovorom Vide Golubović, objavila ga je Izdavačka kuća "Filip Višnjić", koja više ne postoji. Pravo je čudo kako se barem povodom 80 godina (1918.) nije pojavilo novo izdanje "Barbarogenija", pošto je prvo i jedino izdanje na srpskom jeziku rasprodato i ova retka knjiga može se naći samo u antikvarnicama, po prilično visokoj ceni. Srećna sam što posedujem jedan takav primerak!
Ljubomir Micić (1895.) i njegov brat, pesnik Branko Ve Poljanski, rodili su se u mestu Sošice kraj Jastrebarskog (Hrvatska), a detinjstvo proveli u majčinom rodnom mestu Majske Poljane, tamo gde protiče reka neobičnog imena Maja i gde se nedavno desio pustošni zemljotres (Petrinja, Glina i okolina). Obojica Micića bili su ne samo talentovani umetnici, nego i nosioci avangarde. Branko je slikao i pisao poeziju, dok je Ljubomir pokretanjem časopisa "Zenit" pokušao da ujedini međunarodnu književnu scenu, objavljujući u njemu poeziju srpskih, hrvatskih, mađarskih, slovenačkih, poljskih, nemačkih, ruskih i mnogih drugih pesnika. Originalnost je bila u maternjem jeziku pesnika. Dakle, bez prevoda.
Zenitizam je iznikao iz ekspresionizma i podrazumevao je obnavljanje evropske književne scene, pesničko ujedinjenje i pogled ka boljoj budućnosti čovečanstva, kome samo pojedinac može da da pravi doprinos. Zenitizam kao "najautentičniji optimizam, misao bez laži, svetlost u mračnim filozofskim, književnim ili političkim lavirintima", zenitizam kao bekstvo od civilizacijske prljavštine, venčanje genija i varvarizma, katarza i prečišćenje duha svih naroda. Poezija u dosluhu sa slikarstvom, komešanje i prožimanje različitih jezika, blistave ideje o buđenju duha, to je ono po čemu se prepoznavao svaki broj "Zenita".
Nažalost, časopis nije izlazio dugo. Pokrenut 1921. u Zagrebu, preselio se u Beograd 1924. a ugašen je 1926, pod izgovorom da širi komunističke ideje. Otuda neskrivena Micićeva mržnja i prezir u odnosu na kralja Aleksandra Karađorđevića. Ljubomir Micić je sa bratom emigrirao u Francusku. Pariz će biti grad njihovog života i delanja. Tamo je Poljanski umro 1947, dok je Ljubomir od 1936. povremeno u Parizu. U gradu svoje nove sreće Micić je štampao osam romana na francuskom jeziku. Jedan od njih je "Barbarogenije". U to vreme (1938. ) naišao je na lep prijem kod Francuza. Ipak, Micićeva smrt u staračkom domu u Kačarevu 1974. godine samo je dokaz žalosne sudbine velikih ljudi i nemara države za njih.
“Barbarogenije decivilizator” nije klasični roman, sa prepoznatljivom fabulom i junacima, već roman ideja. U njemu autor kroz fikcijske likove (Hipokrit, profesor, bankar, oficir, činovnik), u polemici glavnog junaka sa njima iznosi ideje zenitizma. A glavni junak je Barbarogenije, neobični dečak a vrlo brzo i mladić (on nema vremena da odraste, odmah je zreo predstavnik svoje zemlje). Rodio se na Đurđevdan, na Avali, uz srpsku pesmu "Odbi se grana od jorgovana", od oca Neznanog junaka i majke Vile Morgane. U trenucima sveopšteg narodnog slavlja on odmah pristupa realizaciji ideja zbog kojih je došao na svet. Ulazi u polemiku sa predstavnicima institucija.
Dijalozi su duhoviti, puni prekora upućenih prvenstveno Evropi, njenom duhu kapitalizma, izrabljivanju naroda (narodi se teraju na krvave revolucije da bi ostvarili minimum ljudskih prava). Gazda Hipokrit (ime izvedeno od grčke reči hipokrizija) je gospodar sveta, on opravdava evropsku mašineriju, industrijski napredak, vapaj za zlatom. Barbarogenije je otvoren - Evropi je potrebno pročišćenje, decivilizacija, koju će doneti varvarski narodi, neiskvareni, prirodni, čistog duha, kao što su narodi Balkana. Treba sejati seme zenitizma da bi se probudila oluja u glavama ljudi. Evropi je potrebno moralno i mentalno pročišćenje, odbacivanje hipokrizije i špekulacija. U rukama zelenaša i mešetara, unazađena, postala je trulo smeće, pijaca ljudskog dostojanstva. "Vaše bratoubilačke i čovekoubilačke civilizacije čija su krila poput ptice grabljivice htela da pogode desne, leve kontinente, i sve narode koje tako ljubazno nazivate varvarima zato što ne dele ni vaše mišljenje ni vašu hipokriziju." Dakle, balkanizacija Evrope je drugo ime za decivilizaciju. Pod zastavom zenitizma, naravno.
Roman obiluje duhovitim replikama koje dijalog čine živim:
" Težite moralnom i nacionalnom preobražaju društva, ali imajte na umu da policija može uvek da vas spreči ili lekari da vas izleče..."
"Gledajte velike stomake! Od svega što u njih uđe, ostaje samo otrov!"
"Vaša je glava kutija dosade."
Iz današnje perspektive roman je utopijski, pošto se ništa od ideja Barbarogenija nije ostvarilo. Balkanski narodi i dalje su ostali na margini sveta. Povremeno, kad delo zaliči na pravi, klasični roman, glavni junak ima sve sličnosti sa Servantesovim Vitezom Tužna Lica. U fabularnom smislu, romanu nedostaje realan tok, junaci se bez objašnjenja sele iz jednog prostora u drugi. Srbica (kakvo ime!!!), devojka u koju se Barbarogenije zaljubio, tek tako nestaje. Barbarogenije je nedosledan, Engleskoj zamera što su mu zbog jedne radničke pesme zabranili ulazak u zemlju, Nemcima na torturi, Italijanima zbog fašizma, mada ni Marineti nije bolji, (taj "majstor vatrometa za koji misli da je poezija"). Jedino su Francuzi izuzeti. Kao što postoji preterivanje u kritici tako i u pohvali. Sasvim razumljivo, pesnik je živeo u Parizu! Ono sa čim se sigurno može polemisati jeste prenaglašenost ideje srpstva kao nečega što je obavezno dobro. Istina, to nije učinjeno na uštrb drugih naroda. Barbo je kivan na kralja Aleksandra, na stvaranje Jugoslavije, na intelektualce koji čitaju strane pisce da bi u njima našli kako su Srbi prostaci i banditi. U oficirskoj školi dozvoljeno je pljuvati ćirilicu i ignorisati srpsku zastavu. A u Srbiji se "trampi milion i po srpskih grobova za sefove međunarodnih banaka i staro gvožđe imperijalista." (Treba imati na umu da je roman napisan posle Prvog svetskog rata, u kome je izginuli tako mnogo srpskih vojnika i civila). Neke replike, iako nastale pre osamdeset i više godina, kao da su pisane danas, tako verno odražavaju i današnje vreme:
"Trenutno je bolje saditi lukovice nego imati nešto da se kaže. "
"Ljudi su blokirani u Beogradu, tom jadnom gradu punom arhitektonskog i urbanističkog užasa, ispljuvaka i psovki građana i visokih državnika."
Bez obzira na sve zamerke, roman je opravdao svoju funkciju. Poletan, duhovit, sa malo pamfleta i preterivanja i mnogo nerealnih situacija, dobar je za svako vreme, za neophodno otrežnjenje duha. Preporučujem!
Dana Ćirić
