Mirjana Stošić: „Protiv prošlosti se ne može“, ili poetika kratkog kadra -Tomislav Longinović, Fetiš Nulo, Beograd, Dereta, 2020.
Odbijam da počnem onako kako inače počinje svaki prikaz književnog teksta – ućutkujući glas autora, naratora i čitalaca kako bi se iznova podigla ruševna institucija kritike. Počeću jednim skromnim a potresnim otkrićem: autori, naratori i čitaoci romana Fetiš Nullo Tomislava Longinovića uvek su i ponovo obmanjeni i svaki kritički tekst je unapred uključen u samo tkanje „filmske fantazije“ ovog romana. Tražeći utehu, tražeći film, koji nije „već odgledana meka stolica industrijskog tipa“, nastojiš da stvarnost držiš na odstojanju, da napraviš makar kakvu odstupnicu. Filmska fantazija te uškopljava, utapaš se u ekranskom snu i stupaš u „sobu u nekoj stranoj zemlji“. Kamera se ustremljuje na jedno telo koje se budi iz košmara, progonjeno slikama: „spaljena vozila, nepokretna tela, kuće iz kojih kulja dim”. Soba više nije nenastanjena. Fantomi se množe. Zemlja više nije toliko strana, iako je stradanje „strano“. Gde si već video iste slike, iznova i iznova? Od trenutka utonuća u san, naratorski glas prelazi u treće lice jednine. Prolog meke stolice je završen. Ontološki izmet je kompaktan, pa čitalac mora da pod sobom i u sebi oseti najtvrđu stolicu – Petra Plugojevića, povampirenog nomada koji, kao i uvek, pripada fantazmatskom, što ga ne čini manje stvarnim. Plugojević je „sada“ u Americi, mukotrpno traži prikladnu doktorsku tezu. Čezne da se odmetne u bogatu tematiku Južne Amerike, ali ga Balkan uporno usisava u „strašne tehnike mučenja kojima su bili podvrgnuti”. Teza uvek mora biti balkanska. To od njega zahtevaju politike identiteta Amerike. Međutim, ekran se zatamni, i ova tehnika kratkog kadra i crnog ekrana će poetički prevagnuti u romanu – stolice će se menjati, geopolitički i oralno-analni pejzaži će se sudarati. Potresi i penetracije (u tela, u istorije, kulture, književnosti i sećanja) pokazaće se kao efektan stil svedenosti kadriranja, fragmentacije i seckanja i samog teksta. “Ekran kompjutera se sam zatamni” – ovim narativnim prekidima uvedeni smo u anahroni ples utvara. Petra Plugojevića ćemo viđati samo u prosevima (imaćemo kadrove njegovih noćnih mora, sceniranje njegovog nožnog palca, potom oznojenog lica koje je zanemelo), u filmskoj fantaziji horora, budući da je sadašnjost nedostupna i apokaliptična, a “protiv prošlosti se ne može”. Petar se pojavljuje kao ljudsko telo zatrpano tekstovima: istorijama, mitovima, filmskim trakama, pismima, isprekidanim dijalozima, slikama ratnih razaranja, telefonskim pozivima, crnim ekranima. Budući da oko kamere sporadično pali i gasi svetlo, Plugojevićev životni narativ preskače vremena, i sa svakim novim pokretom kamere, vreme i prostor se menjaju.
Zaplitanje radnje je višestruko, ali telefonski poziv izvesne Amande Fišer (kiborškog tela koje zavarava i zavodi hiper-polnošću) uvod je u gotsku priču o putovanju profesora Plugojevića na jedan opskurni “nastup” kada će govoriti o onome što je neizgovorljivo, neobjašnjivo, neizlečivo a što će se zapravo završavati u poznatim, proučenim i traumatsko-balkanskim “tehnikama mučenja” kojima će njegovo telo biti podvrgnuto. Na svako pitanje o identitetu onih koji će slušati njegovo predavanje dobija misteriozne odgovore o “organizaciji”, “anonimnom fondu”, spremnom da izdvoji pozamašan honorar za jedno takvo predavanje: “Vaša zemlja je zbog ovog tragičnog konflikta već godinama na naslovnim stranama, pa ih zanima sve što jedan istoričar vašeg renomea može da ponudi u vidu žive reči... Da, živa reč ih posebno zanima... U to možete biti sigurni... Njihov moto je: Sve što je svetsko, nije mi strano.” Petar će dati tu “živu reč” u potpunosti – u horornom prikazu reprodukovane i fetišizirane “istorijske žrtve”, koja će u konačnoj inscenaciji biti lišena i vlastite istoričnosti, fantazije nacionalnog identiteta, pa i nacionalne polnosti žrtve. Nomadizacija nacionalnog tela će biti izvedena do krajnosti – kao deoralizacija, deanalizacija i defalusizacija nacionalne istorije. Od početka romana, gde je Plugojević markiran rečima: “Istorija, to si ti”, do kraja romana upravo će ovo telo istorije biti predato gotovo fizikalnom rekodiranju u “glatko telo”, Nullo jedne udotvorne istorije. “Soba u nekoj stranoj zemlji” se preobražava u samo telo Plugojevića a njegov “živi glas” u traumatski muk.
Roman Fetiš Nullo predstavlja iskorak u nemogućnost “živog glasa” ili formiranog govora o crnom ekranu ispred ili iza kog se ne nalazi niko. Osim raspolućenog tela stranca (ili stranog tela). Remećenje žanra romana odvija se na putanjama koje su zapravo raspuća, na žrtvovanju koje više nije tek istorijsko, kao što to nikad i nije. Telo istorije je “živim glasom”, fetišiziranom reincenacijom “balkanske žrtve” povampireno i nomadizovano do neprepoznatljivosti – do jednog polnog obroka na gozbi “anonimnog fonda”. Takav polni obrok upućuje na gotsku kiborgizaciju i na fetiš bespolnog kao formu literarno-filmskog usvajanja ili odbijanja patrijarhalnog fetiša rodne pripadnosti i istorijskih tehnika mučenja. Longinović barata palicom Andrićevog koca, preobražavajući ga u sado-mazohistički brlog nacio-analnosti.
(piše: Mirjana Stošić; objavljeno u Politikinom "Kulturnom dodatku")
