Jadranka Milenković, odlomak iz rukopisa romana pod nazivom "Is"
SLEPAC
Bio jednom jedan čovek koji je prestao da voli svoju ženu (neki će reći da je zapravo nikad i nije zaista zavoleo), pa je počeo kod nje da primećuje samo one stvari koje su je činile ružnom. Što je odbojnost bila veća, to je i ona iz dana u dan izgledala ružnija. Postajala je gotovo karikatura, sve su njene mane bile prenaglašene, video je samo njen oveći nos, njene bore, višak kilograma, ružnu naviku da određene stvari radi uvek na tačno određeni, iritantan način. Imao je neprekidnu želju da ismeva (makar u sebi) njene navike, da karikira sve što radi, da je beskrajno umanjuje u sopstvenim, a često i tuđim očima.
No u poslednje vreme nešto se dogodilo i sa svetom. Počeo je i kod njega da primećuje samo ono što ga čini ružnim. Gradovi su bili prljavi, a sela napuštena, ulice pretrpane, reklame prenaglašene, ljudi nezanimljivi, mesta prebučna, jela bezukusna, pića neopijajuća. I što je odbojnost bila veća, to je rasla i nemogućnost da upija lepote prirode, skladnost muzike, tajanstva umetnosti, lepote čovekovog duha, snagu i hrabrost ljudi, o kojima se s vremena na vreme u prošlosti mogao osvedočiti.
Ni ogledalo nije nudilo bekstvo od ružnih slika.
Nekad je negde pročitao patetičnu rečenicu o tome kako je ljubav slepa. Zažmuri tad jako, u nadi da će ljubav da se vrati. Kažu da otad nosi crni povez, i ulicom ide pomoću slepačkog štapa, osmehnut. Povremeno nekog trgne za rukav i pita ga: „Je li prošlo?“
