Aleksandar Ćenan: DON KIHOT I SANČO PANSA U RAZGOVORU SA SVOJIM ČITATELJIMA
„Ono što se dešava u našoj mašti, može se ispoljiti i van nje, postati neobično snažno i zapovedno“ (M. Marković, Servantes, 1938)
„Servantes je želeo da vidi jasno u čudnom neredu koji se zove život“ (M. Marković, Servantes, 1938)
Spomenimo odmah te čuvene vetrenjače. Danas kritičan čitalac koji zna da i do najbanalnijih saznanja koja se tiču naše aktuelne stvarnosti dolazimo višestrukim posredovanjem, neće se toliko čuditi što Don Kihot od vetrenjača umišlja da su divovi. Ne zaboravimo da su ti viteški romani koje on čita deo dominantne kulture tog vremena; dakle jedna projektovana slika sveta. A svako vreme ima svoje himere. Danas, kada smo već toliko istina detronizovali i postali kritični prema velikim narativima, kao sasvim razumljivu i preporučljivu shvatamo jednu takvu, dodajmo još plemenitu, piščevu nameru da se dovede u pitanje jedna pogrešna slika sveta. Sve se ovde vrti oko toga, oko karaktera stvarnosti kako je vide njeni subjekti i konkretna kultura. Subjekata doduše nema puno, osim Sanča Panse i Don Kihota (izuzimam umetnute priče-epizode), sve ono što govori iz neke pozicije duha su uglavnom fiktivne ličnosti iz knjiga, barem što se mene tiče. Zato što su skoro svi drugi likovi samo fon, dopuna ova dva lika. Ali to je poseban problem. Roman Don Kihot bi se mogao posmatrati kao jedna multiplikacija, usložnjavanje tih planova posmatranja, a to osim što doprinosi narativnoj kompleksnosti dovodi komičnoj konfuziji opšte slike sveta što je od suštinskog značaja za ovaj roman. On se može posmatrati kao jedna velika poruga svim konačnim vizijama sveta. To ide ovako: Don Kihot u svom prvom i drugom pohodu počinje život lutajućeg viteza. Čista budalaština, to nam je jasno, i pošto to postoji samo u njegovoj glavi i knjigama koje čita, on sistematski iskrivljuje i pogrešno označava sve što vidi oko sebe (po sistemu - ako se činjenice ne slažu sa našom slikom sveta, utoliko gore po činjenice). To ga dovodi da lupa glavu stalno u taj zid činjenica. To je jedan plan. Drugi plan je njegov sistem racionalizacija i opravdanja iza kojega, takođe, stoji cela jedna ideologija ili slika sveta a to je, najopštije rečeno, sujeverje. Naime, on je ubeđen da iza svih osujećenja i neuspeha stoje zaumni razlozi, magijske sile, čarobnjaci i već ta vrsta mistike. I konačno, tu je njegov stalni korektiv, neobrazovana ali izvanredna inteligencija, veština da se preživi, oličenje zdravog i utilitarnog razuma - Sančo Pansa. To su tri potpuno različita i aktivna viđanja sveta u prvom delu romana i uz to još u stalnom sukobu.
Mislim da je nepotrebno napomenuti da Don Kihot nije lud. Ko tako misli, ništa nije shvatio. Doduše ima ih koji misle da je on luda mada ni u to ne bih bio previše siguran. On je neko ko poseduje veliku količinu ludosti a onda u susretu sa svetom povremeno ili, ako hoćete često, ispadne luda, zapravo jedna ne tako neobična stvar i mesto moje identifikacije s njim.
U drugoj knjizi dolazi do još većeg usložnjavanja perspektiva i do nečega što ću nazvati upadom čitatelja na scenu; što će izazvati dalju pometnju a meni podariti najlepše čitateljske sate esejistike i vodvilja. Uzgred, dan danas je sve to aktuelno. Pomislite na savremeno pozorište koje uključuje gledalište u predstavu. Šta se događa? Naime, već iz književno-istorijske građe o ovome romanu znamo da se nakon završetka i odlične recepcije prvog dela romana pojavio književni uzurpator koji je objavio drugu knjigu Don Kihota, izvesni Aveljaneda. Onda se, naravno, autor našao uvređenim i odlučio svom junaku podariti dostojanstveniji, tj. “umetničkiji” nastavak života. Odmah na početku drugog toma romana ulazimo u složenu i, ako mene pitate, vrlo postmodernu igru autorstva. Horhe Luis Borhesu, ovo je tvoj teren! Pravi autor, to će reći Servantes, ima povremeno potrebu da štošta dobaci tom Aveljanedi po pitanju estetike i svojih junaka. Zatim dalje mistifikuje stvari pa ubacuje još jednog navodnog autora “originalnog” Don Kihota, izvesnog Sid Ahmete Benehelija koji, takođe, povremeno intervenište u tekst, tj. stvarnost. A Don Kihot i Sančo Pansa, već kao afirmisani književni junaci i svesni svog (kulturnog) značaja, intervenišu takođe u sporu oko pitanja kompozicije i estetike. To su još četiri dodatna aktivna viđenja sveta, zato što su Kihot i Pansa ušli u raspravu o metanarativu. Nikad kraja našoj težnji da stavimo tačku na vizuru sveta ovog romana, i pošaljemo Kihota u ludnicu. Multiplikacija stanovišta gledanja, više ih ne brojim, je u samoj naraciji. Pojavljuju se odnekud još dva fiktivna čitatelja - vojvotkinja i vojvoda (bez imena, što uopšte nije slučajno) koji su bukvalno upali na scenu. Nešto kao kada bi Trnova Ružica iz Diznijevog crtanog filma nekako sišla u gledalište da se sita s vama izrazgovara ili vi uđete u taj film da joj se pridružite i ponešto kažete. Jer priča je jača od života! Imajte to u vidu ako biste da se rugate Don Kihotu. Ono što vojvodski par želi jest da se zabavi. Osmišljavaju scenu, tj komediju u kojoj će se zabavljati sve verujući u Don Kihotovu ludost. Oni priređuju predstavu u predstavi. Ovo podseća na Hamleta s jednom ključnom razlikom: Hamlet je hteo da predstavljanjem naravi i pojava dođe do istine. Vojvoda i vojvotkinja se žele samo dobro zabaviti. Razmislite malo: implikacije ove distinkcije su neobično važne za značenje romana; one su kalderonovske- život je san.
Ova složena multiplikacija stanovišta i aktivno sudelujućih perspektiva gledanja na stvarnost, igra ogledala, ima za cilj da prikaže insuficijenciju stvarnosti Španije, kako je Servantes vidi. Mi sad znamo da je ušao među besmrtnike i postigao mnogo više. Krenuli smo od lude koja umišlja svet da bi se suočili sa dramatičnim nedostatkom realiteta sveta koji bi valjda trebalo biti jasan i po sebi razumljiv. Mi ne dopiremo do tzv. objektivne stvarnosti ovog romana. To nam se izmaklo pod nogama i mi pretimo da padnemo kao i naš Don Kihot, što se ipak neće desiti. Kako dolazimo do bilo kakve istine u ovom romanu kada je objektivnost ukinuta? Servantes to postiže strogo književnim sredstvima, preko likova i putem komike. Pri tome ćemo uvek imati u vidu da ovaj roman teži, ipak, istini a to znači da je Servantes objavio svojim trajnim književnim monumentom rat svakom zaluđivanju.
DON KIHOT: „Vitez jesam i umreću kao vitez ako bude božja volja. Jedni idu prostranom stazom taštog slavoljublja; drugi poljem ropskog i niskog laskanja; treći poljem lažljivog licemerja, a neki poljem istinske religije; ali ja veran svojoj zvezdi, idem uzanom stazom lutajućeg viteštva kojem sam se predao, prezirući bogatstvo; ali ne i čast. Svetio sam uvrede, ispravljao krivice, kažnjavao obest, pobeđivao divove i gazio nemani; zaljubljen sam ali samo zato što je neophodno da lutajući vitezovi budu zaljubljeni; kao takav, nisam od poročnih ljubavnika nego od onih platonski uzdržanih. Svoje namere uvek upućujem ka valjanom cilju, a to je činiti dobro svakome a zlo nikome: ako onaj ko tako shvata, ako onaj ko to radi, ako onaj ko tako postupa zaslužuje da bude nazvan budalom, neka to izvole reći vaša gospodstva, uzvišeni vojvodo i vojvotkinjo.” (Don Kihot II, 32)
SANČO PANSA: “Da, ja sam taj, ja sam od onih ‘s kim si onakav si’, ja sam od onih ‘ne s kim si se rodio, nego s kim si hodio’; i od onih ‘ko se na dobro drvo oslonio, u dobar hlad se sklonio’. Ja sam se naslonio na svog dobrog gospodara i već mnogo meseci idem s njim, pa ću biti takav kakav je i on, ako Bog da; a poživeo on i poživeo ja: niti će njemu nedostajati carevina da u njoj vlada, niti meni ostrva da na njima upravljam”. (Don Kihot II, 32)
Ono što mi je upalo u oči još pri prvom čitanju ovog romana je nedostatak istorije. Očekivalo bi se od jednog ovakvog dela sa kritikom pseudoistorijskog da mnogo više referira na realno istorijsko i društveno. Znamo da je situacija u to vreme bilo sve samo ne statična. Pominju se, doduše, dešavanja oko proterivanja Mavara i Jevreja ali vezano za neke epizodne likove. Ovo, po meni, nije slučajno nego u vezi sa Servantesovom namerom da se stvarnosti oduzme njena supstanca. Maltretiraju Don Kihota, tuku ga, smeju se. Ako uzmemo da pati, zbog čega i zašto trpi udarce? To je teško pitanje ali jedan od odgovora bi svakako bilo kako bi se pokazalo da kada određena politička i društvena stvarnost postane potpuno prevladana kičem, odsustvom sadržaja, ljudi od duha će patiti. Ne pati Don Kihot samo od „lude“ glave. Nama je sve manje smešno a ako ste nalik meni, onda ste bliži Kihotu nego Pansi. Ja se Kihotu divim a Pansi zavidim. Ako ova identifikacija i kod vas jasno radi u smislu opredeljivanja za jedan od ova dva lika, onda je to pravi argument kako Servantes prevazilazi teškoće koje proizilaze iz strukture stvarnosti koju opisuje.
Supstancu priči udahnjuju likovi, njihov složen međuodnos. Potrebno je uočiti dve stvari: da su, zapravo, likovi jedne lažne stvarnosti podjednako lažni te da su Sančo Pansa i Don Kihot možda jedini glavni likovi ovog romana. Vojvotkinja i vojvoda, važni akteri u II knjizi, nemaju ime što je jasna poruka da njihova ličnost nije važna ili da naginje tipskom. Zatim, oni nisu društveno kontekstualizovani. Imamo zamak ali nemamo sliku društva zamka/zamkova. Don Kihotove krčme-zamkovi su realniji, prikazuju svet koji, iako ne postoji, sadrži neki moralni poredak u sebi. Vojvodin zamak kao da je nastao ni iz čega a Don Kihotovi doživljaji tamo bi se, iz ugla kasnijih književnih rešenja, mogli nazvati kafkijanskim. Da li je to utopija ideje, podsmeh njenoj naivnosti, uzaludnost precenjivanja sveta, poziv na prizemljenje, snažna poruga stvarnome u odnosu na izmaštano, podsmeh i jednome i drugome? To su pitanja za čitatelja. Druga važna stvar jest da je Don Kihot čovek dijaloga, uprkos drugim zabludama. Ne slažem se sa nekim mišljenjima da Don Kihot nije dovoljno realan lik ili da je čak nepotpun. Naprotiv. Njegov stalni pristup ka drugoj osobi, njegova neobična radoznalost je ono što ga čini stvarnim; nepotpunost koja teži da bude prevladana, otvorenost ka svetu uprkos zabludi, ogromni komunikacijski potencijal. Ukoliko bi svet romana trebalo da bude svet viđen očima ludaka, onda on ne bi mogao u svojoj kompleksnosti biti komponovan na način na koji je komponovan niti bi Servantesova komika bila toliko kompleksna. Druga je stvar što je njegov jedini sagovornik Sančo Pansa. Jedini? Onaj najvažniji, onaj neophodni! Bez drugih se može. Zato ćete naići na mišljenja da su ova dva lika aspekti samog Servantesa, ali mi to zvuči suviše očiglednim da bi se isticalo. Oni su sasvim samosvojni i mogu funkcionisati odvojeno ali i kao spoj; što će reći u dijalogu postižu svoju ličnu svrhu. Ovo je ključna reč. U vezi je sa načinom dolaženja do istine, tj. prevazilaženja svih teškoća njenog postizanja koje sam naveo i mesto ravnoteže, što znači stalne korekcije naših ubeđenja; jer ovo je za mene roman-esej u kome raspravljamo naše poglede na svet i naše zablude.
Govoreći o toj mreži odnosa, postoje tri kruga relacija koje se pletu oko Don Kihota; tri izlaza iz neobično komplikovane situacije stvarnosti u kojoj se on nalazi. Prvi, najuži i najbitniji je razmena između Don Kihota i Sanča Panse. „Ne s kim si se rodio već s kim si se prirodio“. Zatim ide jedan malo širi, to su likovi iz njegovog mesta, sela, šta god: supruga, sinovica, ćerka; i još nekoliko likova tipičnih za ono vreme: župnik, berberin, bakaloreat Karasko. Postoji veza između Don Kihota, Sanča Panse i njihovog mesta koje napuštaju. Ono ih čak "juri" na neki način. Bez namere da te odnose podrobno analiziram, svi oni sa Don Kihotom ulaze u jednu složenu simboličku razmenu. Budući da ovaj ignoriše njihov stalni poziv da „se vrati sebi“, tj. „postane normalan“, pokušavaju da ga nadmudre svakakvim smicalicama koje imaju za cilj da se s ludim izađe na kraj. Drugim rečima, samo posredno dolaze do njega. I konačno treći krug su svi ostali, vojvoda, vojvotkinja i da ih ne nabrajam. Njihov komunikacijski značaj stupnjevito opada. To što Don Kihot razmenjuje recimo sa vojvotkinjom bez imena, sve zamišljajući da je ona ispala iz njegovih viteških romana, nema apsolutno nikakakav značaj ili sadržaj. Zapravo, kao da ovaj komunikacijski obrazac likova u romanu prati spominjanu disperziju realiteta.
Ovaj drugi krug relacija govori o toj stalnoj potrebi za povratkom korenima. Servates koji zaobilazi istoriju, ne zaboravlja mesto porekla. A Servantesova društvena scena je toliko labavo postavljena pa sam na momente zaboravio da sam na kraju XVI, početku XVII veka. Sve te vojvode i nezanimljivo-beznačajni likovi koji se oko njega vrte su kao i većina naših savremenika na javnoj sceni: trivijalni, efemerni, nevažni.
Ima jedan broj likova koje takođe možemo staviti u taj drugi, uži krug. To su povremeni saputnici, svi oni koji dolaze iz bočnih priča. Nazivam iz tako zato što su nevezani za glavni tok ali akteri tih ubačenih priča imaju malo jači dijaloški potencijal. To su saputnici sa kojima se nalazimo i razilazimo. Značaj im udahnjuje priča a ne labava scenografija društva, toliko labava da u sebe upija sve ono što je trivijalno u bilo kom vremenu; dok je priča jača od života.
Dodajmo još životinje. Konj Rosinante i magarac Sivac su složeno postavljeni likovi. Ovakvo rešenje dodatno naglašava činjenicu da format ličnosti i karakter više ne tražimo nužno u mreži zvanja i društvenih odnosa.
I, konačno, Sančo Pansa je stalni pratilac, prizemljenje, mesto oslonca, mesto stvarnosti. Ovo uporište nasuprot labavoj konstrukciji sveta je mesto održavanja tog istog sveta. Stvarnost je moguća samo putem dijaloga.
Najizazovnije je govoriti o komici koja je i srž, prava tajna kojom se udahnjuje značenje u ovom romanu. Jasna shema koju vidim jeste da čudno, koje se često pojavljuje u mislima i činovima likova, zatim teži da pređe u čudesno (percepcija nadnaravnog) ali u tom momentu obavezno prelazi u smehotresno. Pri tome, ovaj roman ima u sebi jake naznake fantastičnog. Već sama teza, koju sam obrazložio, da je struktura stvarnosti u Servantesovom romanu nepostojana daje nam taj osećaj izgubljenosti koji traži objašnjenje, uz stalno čuđenje tako svojstveno fantastici. Ovde dolazimo do odgovora zbog čega je Servantesov Don Kihot definisao moderni roman. Pritom, to nije začetak koji se usavršava i dorađuje, nego veoma visoko postavljeni standard, i da se ne lažemo, najčešće nedostignut uzor. Uzmite nasumično neki savremeni roman, uporedite ga sa Don Kihotom i ako mislite da se bar malo, izdaleka približio Don Kihotu, dali ste mu veoma visoku ocenu. Ako hoćete, ne toliko zbog rečenice i stila, jer ima pisaca sa lepšim stilom, nego zbog načina posmatranja, duhovitosti i komike. Posledice ovog prihvatanja Don Kihota su duboko saznajno-poetičke. Velika je sreća da je to tako. Zatim, Servantes je odredio roman kao jednu veoma zahtevnu formu koja u sebi treba na neki način da objedini književnost kao celinu. Ja sam se čitajući Don Kihota susreo i sa njegovim budućim čitaocima: Borhesom, Markesom, Kafkom, Tomasom Manom...Dakle, ambiciozno nastrojen romansijer nije samo prozaista nego uključuje nešto od drame i poezije. U Don Kihotu sam našao skoro sve žanrove; recimo, neki delovi se čitaju kao najbolji detektivski žanr zato što se složena zagonetka odnosa i pojava razrešava na kraju priče ili epizode; da ne govorimo o ljubavnom, avanturističkom žanru. Servantes daje jednu veliku priču a zatim ubacuje bočno druge priče koje plete kao venac. Uspostavlja, dakle, vrlo složenu strukturu pripovedanja. Veliki deo se čita kao vodvilj i drama. Istovremeno, on u sebi uključuje didaktiku, tj esejistiku, pa je tako ovaj roman refleksija književnosti o sebi samoj; jezik i metajezik. Don Kihot je za mene, uz to, i jedan od najvećih vaspitnih romana svih vremena.
Tajna je, dakle, u komici. I najteže je ovo analizirati. U jednom furioznom tempu se nižu te komične epizode. Opet, kada spominjem tempo, taj odnos vremena i nadvremena me toliko podsetio na hispamerikance. Vidite sposobnost da se komična scena opiše tako da se posle nekoliko vekova smejete i ostajete bez daha; imate neobične situacije; komika koja je u jeziku i njegovoj upotrebi, koja je u načinu tretiranja ideja svog vremena. Ona je u detalju ali i u celini, u onome što su pojave, ne njegovog već svakog vremena. Ilustrovaću taj krupniji plan komike opisom dve-tri epizode.
Recimo ismevanje sujeverja i intelektualnih prevaranata svih vrsta. Ima jedan opsenar sa majmunom koji ljudima objašnjava sudbinu (pazite, majmun pogađač!). Njegov vlasnik lepo kaže svojim klijentima, onima od kojih uzima novac: moj majmun odlično pogađa ono što vam se desilo u prošlosti i što se tiče sadašnjosti, ali se ne razume baš u budućnost. Dakle, pošten majmun! Znamo, ipak, da se opsenarstvo ne tiče samo budućnosti. Ja sam imao momentalnu asocijaciju na modernu političku propagandu i način kako ona tretira zdrav razum u ovom upravo mom vremenu. Jer analizirajte ovo do najsitnijeg motiva. Zašto baš majmun pogađa? Pa zato što se majmun obraća majmunima!
Slično je sa bronzanom glavom koja pogađa. Ta se razume i u budućnost ali da ne kvarim zadovoljstvo čitanja onima koji nisu pročitali roman...
Drugi primer vezan za ismevanje viteštva je pošten razbojnik. Ima jedna profesija koja i u naše vreme neobično drži do časti; čast je, inače, pojam koji, jednostavno, ne postoji danas jer ne postoje običaji koji bi je podržali u tom obliku kakav je nekad postojao; ali jedna struka neobično drži do toga: to su kriminalci. Ismevajući jednog velikog i istinitog razbojniičkog vođu svog vremena on opisuje scenu gde on presreće neki karavan, nasmrt preplaši sve ljude u karavanu; da bi dokazao zatim svoju čast, jednom članu bande pred svima raspoluti glavu; zatim pokaže milosrđe prema svim putnicima tako što im uzme samo mali deo bogatstva. Svi su zadivljeni njegovim poštenjem, pa prenose glas o tome. Danas nam je svima jasno o čemu se radi: običan reketaš. A samu scenu sam doživeo kao da sam se vratio u naše devedesete godine.
Primer humora kod Sančo Panse su njegove poslovice recimo: „Ono što mišu moraš dati, mački daj, pa je brizi kraj“. „Ako ti ponude kravicu, ti pritrči s uzicom“.
Uzmimo zatim jednu esejističko-komičnu epizodu. Servantes je uspeo da se naruga čak i apokrifnoj književnosti svoga vremena. Imamo „apokrifnu“ (pisci se ne slažu da li se to Don Kihotu zaista desilo), oniričnu epizodu kada Don Kihot silazi u pećinu. Tamo on doživljava nekakve vizije a odnekud se našla u toj viziji i Duslineja. Neobično je smešno u daljem toku pripovedanja da je Don Kihot zbunjen, priznaje da ne zna može li pokloniti poverenje svojim čulima! E pa ludog zbuniti, to stvarno nije lako! Mnogo sam se smejao kad god je spomenuta Don Kihotova zbunjenost. Nastranu sad što Don Kihot nije lud nego luckast.
Biram da još nešto kažem o smehu kao invektivi. Neobično mi je iz naše savremene perspektive zazvučala reč duhovnik. Tada se to odnosilo na teologiju jer je ona bila oblast iznad svih oblasti znanja. Ali se radi o arbitriranju onim što mi danas nazivamo kulturna pitanja i kulturna politika. To je neko iz stalnog personala bilo koje književne scene; ljudi bez talenta i duha koji se pitaju o stvarima duha. Pa se tako jedan teolog ovako obratio Don Kihotu:
“--A Vama šupljoglavče, ko je vama uvrteo u glavu da ste lutajući vitez i da pobeđujete divove i da hvatate zločince? Idite u dobri čas a da vam kažem i ovo: vratite se svojoj kući i podižite svoju decu ako je imate, brinite se za svoje imanje, i prestanite da se potucate po svetu terajući vetar, da vam se ne smeju i oni koji vas znaju i oni koji vas ne znaju. Gde ste, zaboga pronašli da je bilo ili da danas ima lutajućih vitezova? Otkud divova u Španiji ili zlikovaca u Manči, ili začaranih Duslineja, ili cele te povorke gluposti koje se o vama pričaju?”
O ovome duhovniku sam Servantes kaže uvodeći scenu: „Vojvotkinja i vojvoda dođoše do vrata dvorane da ga dočekaju, a s njima i jedan dostojanstven duhovnik, od onih koji upravljaju velikaškim kućama; od onih koji nisu kneževskog roda, i ne uspeva da nauči kako to treba da budu oni koji već jesu; od onih koji žele svoju velikašku veličinu da mere svojim sitnim dušama; od onih koji žele da pokažu onim kojima upravljaju šta je umerenost, dok od njih ne stvore tvrdice: od takvih je, velim, verovatno bio onaj dostojanstveni duhovnik s kojim su vojvoda i vojvotkinja pošli u susret Don Kihotu.“
Da zaključim: Servantes je postavio visoke standarde ne samo umetnosti romana nego i čitaocima za sva vremena. Naš zadatak kao kritičnih čitalaca nije da slepo verujemo u bilo šta što nam se servira, u bilo koju himeru koju nam nudi svet, naše vreme, pa ako hoćeta i sama književnost; čak ako je zastupa i talentovani pisac. Nama je Servantes pomogao da odredimo svoja očekivanja od književnosti. A to je negovanje sistematske sumnje kroz duhovitost i nemilosrdno ispitivanje istine. On je pokazao kako se to radi. Ako bi me pitali da na ovu knjigu preporučim jednu modernu u skladu sa svojim razumevanjem i čitanjem Don Kihota, bio bi to roman Ime ruže Umberta Eka. Zato što je tajna oko koje se tamo plete avantura jedna Aristotelova rasprava o smehu za koju se zna da je postojala ali je izgubljena. I suština i sadržaj te nestale rasprave o smehu nalaze se u Don Kihotu.
1. Servantes, Don Kihot, Zavod za udžbenike,
2. Milan Marković, Servantes, 1938.
3. Stevan Maksimović, Don Kihot, 1969. (Galerija likovne umetnosti: Poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad)
4. Spomenik Servantesu u Madridu
5. Miguel de Cervantes, Don Quijote de la Mancha, Kindle edition 2020
6. Spomenik Don Kihotu, Tandil, Argentina
