Dve pesme o moru - Ivan V. Lalić i Dušan Matić

 

IVAN V. LALIĆ 

 

MORE

 

/Jeremija 31,3/

 

To iscurelo je ulje iz mašine

Prvoga pokretača; još se hladi,

Eon po eon, još iznutra radi

Po taktu prapočetka; iz modrine

Kulja vrv larvi vidljivoga sveta

I sve što sadržano je u slutnji

Njegovog ozverenja, kolopleta

Molekula i vatre: more tutnji.

 

Tu celost što na zbir nesvodiva je

Ti razlažem na prizore u duhu,

Neuvežbanom da svari, da shvati

Ograničeni beskraj; more traje

U odlomcima, u blesku, tišini

Paslike zvučne sleđene u sluhu

Posle oluje; i ne možeš znati

Ni pravo, tajno ime toj modrini,

 

Pa kažeš: more, a misliš na svašta,

Na letnji dan, na brodovlje, na luke –

Postupkom uhodanim, kojim mašta

Pretvara slutnju u slike i zvuke,

Večnost bi hteo da se saobrazi

Potrebi da je izričeš, i tako

Hraniš i plamen gde sagori svako

Smrtan, uvek u istoj parafrazi

 

Zaboravljenog izvornika. More,

More na suncu i u noćnoj mori

Nekog Kolumba nasukanog, ili

Voda što krotko pokori se sili

Kad zatvore se ustave nebesa,

More poslušnik moći što ga stvori,

More od krvi i more od mesa

Prazveri koja hrani metafore –

 

Klepsidra što se stalno preokreće

Da jedan bezdan ne ostane prazan,

More se poti u svojoj lepoti

Kojoj je samo užas saobrazan;

Rastvarač zvezda i rastvarač ploti,

Jezik anđela izdrobljen u cveće

I proključali katran, karakazan,

Bogu na službi za strašno umeće.

 

Šta uroniš u more, lakše biva

Za istisnutu količinu bola,

Po Arhimedu; prisilno krštenje

Utopljeniku grane pluća skrši,

A blagoslov je tog preobraženja

Priroda volje što nasilje vrši,

Jer sve je živo samo parabola

Nesavršenstva, što milost je živa.

 

Ne kuni more. Ne kuni ni prazninu

Što sakriva se u neizrečenom.

Sve se na jednu čistu svede crtu

Obzora, kada slegne se bonaca

I more raste ko nokti mrtvaca,

U nepokretu; sve se na tišinu

Nasušnu svede, u odjeku njenom

Na šaptanje u Getsimanskom vrtu.

 

I možda je zaribala mašina

Prvoga pokretača, posle čina

Stvaranja svrhe koja pravda Tvorca;

I svet se ne iscrpljuje u slutnji

Ispomeranog svog preobraženja –

No vernost slutnji vernost je pomorca

Koji do kraja ima poverenja

U more. 

 

            Slušaj more: more tutnji.

 

(22 – 30. I 1992)

 


 

 

 

DUŠAN MATIĆ

 

MORE

 

Spavaš danas, gusta lepoto leta

zriš u srcu avgusta

kao žena koja je poznala da ljubav je

sve i pepeo i opet neiscrpna

žar što ga prvi dah raspiri

i drugi dah ugasi

i treći dah opet raspiri

i tako redom

za decu rođenu i decu nerođenu

bujan talas za to ne mari.

 

Spavaš, gusta lepoto leta

o ti zaslepljujući nedogledu

sjaj do sjaja, sjaj u sjaju

ambis do ambisa, ambis u ambisu.

Svi krici svih brodolomnika u tebi su izjednačeni

i smireni danas u tvom izlišnom dijamantskom skladu.

 

Spavaj i ti pred tim nedogledom

pred tim sjajem od sjaja svakog sjajnijim

spavaj na nemirnom uzglavlju uspomena

krnjih uspomena i promašenih trenutaka

spavaj, pijana od zaborava

spavaj na ivici čarolija koje nisi znala da vidiš

na jalovoj ivici saznanja

na ivici slepila i izgubljenog ukusa

i na dodiru oluja

i tamo gde se deli zora

i gde te nema

ni krikom ni zimzelenom

trajanja.

 

Spavaj

šta su htele smešne gajde smisla

šta ruke na nepoznatom poslu

post večnosti ja ga neću ni po cenu ove nedonoščadi

ni po cenu svanuća za decu buduću žena obeščašćenih

kad zemljom prođu bezazleni osvajači

na puste fatamorgane

to su samo ćelavi vrhunci

gde zalaze večeri i pesme nedopevane

sitih sebičnih ljubavnika.

 

Na prvom krevetu rasklopićeš mapu sveta

ispisaćeš sve koordinate i raširićeš sve šestare

odavde pa do Afrike

isti je stroj, isti je šum vetra, isti zov pustare

i iste turobne ruke u zamci mesa kao u srcu prvog

prolaznika.

 

Bolje spavaj.

Ne smej se kad zavoliš što nisi znala da ćeš

zavoleti

glavu svoju obujmi rukama obema

taj obruč od tuča ko će moći da slomi.

 

Prsnuće damari i kletva tek kad skrušeno

spustiš neuslišene usne na gorke usne

što cepaju svet na užas radosti i na užas patnje.

O ružo slatkog užasa, o ružo nesvarene

odsutnosti, o ista ružo užasa

o divlja ružo pomešane krvi

dan, a nema dana

noć, a nema noći

zvezde i krvotok ugašeni.

 

Bolje spavaj

mačka se proteže na osenčanom zidu

grožđe zri na čokotima

bonaca je polegla nad svetom

spavaj

dva pozna leptira žure varljivom suncu

s dolaskom noći nestaće ih

i dve lepote s njima.

 

Spavaj, kad ništa drugo ne preostaje ti

spavaj, ljubav čeka na sutra i na tebe i na

omamljene

krila prostora gde gore boje večnosti

i kad je tama u korenju tvog vida i u tvojim

ranjavim grudima

i kad te mami izgubljena prašuma tvoje krvi

tvoje smrtne istine.

 

 

Spavaj

večnost je taj sjaj, taj nedogled

taj uzaludni sklad nad paperjem brodolomnika

i tvoj san preko svih pravdi i svih nepravdi

večnost je taj talas što nesmiren vrvi pred

tvojim smrtnim nogama

taj talas, silan ciklon što lomi katarke

i poslušno pašče pred nemilosrdnom,

ljubljenom, zaspalom

nogom tvojom.  

 


 

 

 

 

 

Popularne objave

Image
MAK DIZDAR (Iz zbirke “Kameni spavač”) PORUKA Doći ćeš jednog dana na čelu oklopnika sa sjevera I srušiti do temelja moj grad Blažen u sebi Veleći Uništen je on sad I uništena je Nevjerna Njegova Vjera I čudit ćeš se potom kad čuješ kako Ponovno koracam Tih po gradu Opet te Želeći Pa tajno ćeš kao vješt uhoda sa zapada Moje želište sažeći Do samog dna I pada I reći ćeš onda svoje tamne riječi Sada je ovo gnijezdo već gotovo Crknut će taj pas pseći Od samih Jada A ja ću začudo još na zemlji prisutan sniti Pa kao mudar badac sa istoka Što drugom brani da bdije i snije Sasut ćeš Otrov U moj studenac Iz koga mi je Piti I smijat ćeš se vas opijen Kako me više neće Biti (Ti ništa ne znaš o gradu u kome ja živim Ti nemaš pojma o kući u kojoj ja jedem Ti ne znaš ništa O hladnom zdencu Iz koga ja Pijem) Sa juga lukav robac prerušen kao trgovac Vinograd ćeš moj do žile sasjeći Pod nogama ubogim da Bude manje hlada I ponor veći I više glada da i
Pročitajte tekst »
Image
ERL BERNI (EARLE BIRNEY) PUT ZA NIJMEGEN Decembra mila moja na putu za Nijmegen između kamena i oprljenog neba bilo je tvoje lice Ne tvoje najpre već samo lik vižljastih kanala uz ukočene poglede (suviše udubljene da bi primetili moj prolazak) grobova sa epitafima od limenki prekrivenih slanom uz kosture tenkova kraj porušenih mostova i starce u magli što odsecaju i poslednje iverke sa bulevara panjeva I tako sve miljama, a kuće kao zubi žene uskovitlane na vetru na neumornom obodu svojih ciklusa kao dronjavi jedrenjaci što se zanose na šljunku a deca napipavaju u pesku grumenje uglja ili su zgrozdana kao ozime muve iza sklepanih kantina noge im kao suve grančice štrče iz cipela s drvenim đonom Skoro obamro na dugom putu za osakaćeni Nijmegen mišljah kako nas samo tuđi životi bodre nežni i verni dok ih se sećamo kao drveća koje hoda Ruke im se iz blagosti što zrači spuštaju u Lazarov grob Te tako zureći kroz su
Pročitajte tekst »

Dostojevski, "Braća Karamazovi"- Đavo. Mora Ivana Fjodoroviča

Image
Dostojevski, „Braća Karamazovi“ Đavo. Mora Ivana Fjodoroviča (odlomak) -Prijatelju moj, ja ipak hoću da budem džentlmen, i da kao takav budem i dočekivan – poče gost u nastupu nekakve čisto čankoliske i već unapred popustljive i dobrodušne ambicije. – Ja sam siromah, da...tim neću ipak da kažem da sam i vrlo častan, ali...obično je u svetu primljeno kao aksiom: da sam ja posrnuli anđeo. Tako mi boga, ne mogu da zamislim kako sam ja nekad mogao biti anđeo. Ako sam i bio to nekada, to je tako odavno da ne bi bio greh već i zaboraviti na to. Sad se zadovoljavam i uživam kad me smatraju za čestita čoveka, i živim kako se može, trudeći se da budem prijatan. Ja ljude volim iskreno! –o, ja sam isuviše oklevetan! Ovde, kad se na neko vreme među vas doselim, moj život protiče kao nešto stvarno, i to mi se ponajviše dopada. Jer ja, kao i ti, stradam od fantastičnog, pa stoga i volim vaš zemaljski realizam. Tu kod vas je sve ocrtano, tu je formula, tu je geometrija, a kod n
Pročitajte tekst »

Mensur Ćatić PESME

Image
Mensur Ćatić OTAC, NAJSLABIJA TAČKA (Miroslavu Grujiću) Ono što sam ja govorio njemu sad govore meni moje kćeri: kad ćeš već jednom odrasti, babo? Izgledao je ponekad zaista kao dijete za uho dotegljeno kući iz neke opasne igre gdje je mati ružila ga često: tebi bolan, svako dobar, Senahide voliš ovog, voliš onog, vjeruješ, vjeruješ, vjeruješ a djeca nam zbog toga još malo pa kašika ni tanjira neće imat. Kuća će nam se od toga srušit. Ne boj se biti slab, govorio mi je skoro krišom kao da odaje najveću tajnu ovoga svijeta. Naše najslabije tačke drže cijelu konstrukciju svemira. I vremenom sam puštao da mi do bola trne rame pod naslonjenim glavama umornih prolaznika uplašen  da će se od svakog izmicanja treskom srušiti nebo. Vremenom su se zaista rušile kuće pa i naša s njima. I jednog dana sam se toliko putem zapričao s njim da sam se kući vratio samo s njegovom sjenom. Ostao je tako putem ukopan u pola moga osmijeha. Svijet je ostao stajati samo na onom
Pročitajte tekst »

VASKO POPA "IGRE"

Image
VASKO POPA  IGRE PRE IGRE Zažmuri se na jedno oko Zaviri se u sebe u svaki ugao Pogleda se da nema eksera da nema lopova Da nema kukavičjih jaja Zažmuri se i na drugo oko Čučne se pa se skoči Skoči se visoko visoko visoko Do navrh samog sebe Odatle se padne svom težinom Danima se pada duboko duboko duboko Na dno svoga ponora Ko se ne razbije u paramparčad Ko ostane čitav i čitav ustane Taj igra KLINA Jedan bude klin drugi klešta Ostali su majstori Klešta dohvate klin za glavu Zubima ga rukama ga dohvate I vuku ga vuku Vade ga iz patosa Obično mu samo glavu otkinu Teško je izvaditi iz patosa klin Majstori onda kažu Ne valjaju klešta Razvale im vilice polome im ruke I bace ih kroz prozor Neko drugi zatim bude klin Neko drugi klešta Ostali su majstori ŽMURE Neko se sakrije od nekog Sakrije mu se pod jezik Ovaj ga traži pod zemljom Sakrije mu se na čelo Ovaj ga traži na nebu Sakrije mu se u zaborav Ovaj ga traži u travi
Pročitajte tekst »

NIKITA STANESKU, JAKOVLJEVA BORBA S ANĐELOM ILI IDEJA O "TI"

Image
NIKITA STANESKU JAKOVLJEVA BORBA S ANĐELOM ILI IDEJA O "TI" I Ono što je dalje od mene premda je bliže meni zove se "ti". Eto, probudih se, otimajući se. Otimalo se "ti" u meni, otimao si se, ti kapku, ti ruko, ti nogo, otimala si se i mada sam ležao, trčao sam oko svog imena. Svom imenu samo ne kažem "ti"; uostalom, moja duša sama je "ti", ti dušo. II "Smejao si se." Ja sam porekao i kazao: "Nisam se smejao." Jer sam se bojao. A on je kazao:"Ne, ne, smejao si se." Zaista se moje ime bacilo na njega oslanjajući se kao o štap o moje telo, protiv "ti", telo svih imena, protiv "ti", otac svih brojeva. A on, kad je svitalo, nije više mislio na mene. Zaboravio me. III "Promeni ime", reče mi, a ja mu odgovorih: "Ja sam moje ime." "Promeni ime", reče mi, a ja mu odgovorih: "Ti bi hteo da budem drugi,
Pročitajte tekst »

Borhes PESME

Image
BORHES EFIJALT I na dnu sna su snovi. Ja svake noći želim U vodama se tamnim izgubiti, što me čiste Od pleve dana, ali ispod te vode iste Što pretposlednje Ništa spremno će nam udeliti Još neko gadno čudo na sivom dnu biti mora. Može to biti ogledalo sa odrazom moga lica, Može to biti vrt neki. Ali uvek je mora. Od ovog sveta nije. Ne da se imenovati Ta jeza što me hvata, iz mitske i maglene Prošlosti. Omrznuta slika progoni mene I truje moje bdenje kao što mi i mrak trova. Zašto kad sam ostanem da odmorim se, trudan Zašto baš tada iz mene nikne ta ruža luda? (Iz "Duboke ruže" 1975.) MUZIČKA KUTIJA Muzika Japana. Škrto se od klepsidre otkidaju kapi sporoga meda il' nevidljivog zlata što u vremenu ponavljaju nit slabašnu i večnu, tajnovitu i jasnu. Strah me je za svaku da je poslednja. One su juče što se vraća. Iz koga hrama, iz koga sićušnog vrta u planini, iz kojih bdenja na neznanom moru, iz koje stidljive tuge,
Pročitajte tekst »

Branko Miljković Tragični soneti

Image
Branko Miljković Tragični soneti I Početak sna Neka me nedostojnog vetar obavije Kulo s vrhom van vremena na koju dišem Tesno je nebu u ptici, ptici još više Moje izdvojeno oko van moje glave bdije. Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem Kad ništa ne počinje jer nema mesta više Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše Zveri šumom uklete i mene snom ubije. Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim Što sam video i čuo kada nenađen ronim U prostor pre reči gde trune moja glava Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava Ružo bez straha, suzo, odbegli ždrale, Žalbo crnih ptica i tužne pohvale? II Kula lobanja Žalbo crnih ptica i tužne pohvale Prazno ime iza smrti i obijen vid To nije ljubav to je patnja i stid Kad odjeci pomeraju mesta i obale. Podzemni vetar uspava zaspale Ulaz čuvaju dve tišine i hrid To nije ljubav to je patnja i zid Od lobanje gde trunu zvezde što su sjale. Nestajem bdijem postaje
Pročitajte tekst »

Dostojevski, "Braća Karamazovi" - "Pobuna", "Veliki inkvizitor" (odlomci)

Image
Iz uvodne napomene:             Duševna drama Fridriha Ničea i Ivana Karamazova je ista – teorija amorala koji nije u skladu s moralnim težnjama ličnosti. Veličina Ničeovog duha, po mom mišljenju, ogleda se upravo u žestini i iskrenosti preživljavanja ove drame, inače tragično okončane – Ničeovim ludilom. Drugog puta iz Ničeove filozofije nema, i ne može da bude; da je on, pošto je napisao ono što je napisao, ostao uspešan malograđanin, kao što je ostao Volter pošto je napisao Kandida, to delo puno očajanja iz nevere, Niče bi bio običan beletrista, koji se u otmenoj prozi i stihovima vežbao na razne filozofske teme. Svojim bezumljem, više nego onim što je napisao, pokazao je pravi značaj i pravo značenje pitanja koja je razmatrao. Ničeov život predstavlja neophodan komentar, koji baca tragično svetlo na njegova dela i čini razumljivim istinske patnje Zaratustrine. S proročkom pronicljivošću, Dostojevski formuliše Ničeovo pitanje, pitanje ateističkog amorala, ali za raz
Pročitajte tekst »