ROBERT SIMONIŠEK iz zbirke "Seobe"

 

 

ZAVETRINA

 

Niski oblaci pridržavaju akvarel

razliven na ulične litije, limove

i makete gradova, koji na ekranima

naizmenično pulsiraju nova imena,

u nama prelistavaju životinjsku krv.

 

Pod stopalima leden granit

i vazduh oko glava – ja sam vez

među pinijama – sazdan od buke

koju nijedna generacija

ne može poneti preko horizonta.

 

Vreme je mirnije od glasine,

rastegljivije od ženske odeće

koja nadire s otvorenih trgova.

Sedimo i borimo se s ogledalima,

s kipovima isklesanim od vazduha.

 

Kada zanjišu ravni nemira,

rešenje raspukne poznate oblike –

jednom otkriju maslinovu put,

drugi put Cererine pokrete.

Kada dodirnemo prozore Sredozemlja

i rashladimo se u dvoranama,

vodeno rastinje pada bez otpora.

 

A kada se čelo nabora, na stepenicama

vidim one koji nisu prestali da se pitaju:

Kada ćemo probuditi vetar

zakopan u planini, vetar

koji će nas pomeriti s meridijana

na koji smo zašli?

 

 

HORIZONTI KOJI NESTAJU

 

Kažiprstima su nas usmerili u močvaru,

u kojoj smo ostavili stvari,

mi, koji smo zauzeli tavane,

međusobno smo razdelili ključeve

da bismo otvorili vrata u donje

odaje, u kojima se čuvaju

bicikli i voće.

 

Gradovi i šume su sporo iznicali,

vetar se zapleo za jezike

koje smo revnosno usvajali.

Bilo je dovoljno sati za ležanja

pod krošnjama, za razgovore

kada smo zanemeli između oblaka.

 

Gledali smo kako grade puteve,

postavljaju stubove i ugrađuju

prozore koji nisu propuštali dane,

kako dele grad na ćelije

koje čuvaju stranci.

 

Kada smo stupili u slušaonice

darovali su nas prazninom,

otkrili nam imena stvari

koje su imale isto poreklo

i podučili nas o estetskim trikovima.

 

Prvo smo plaćali zakup,

proveravali arhive i menjali izdavače,

zatim smo počeli trgovati vazduhom

i bocama svetlosti,

kojima smo lečili leđa

privezana za gvozdene stolice.

 

Tada smo i vazduh podelili

onima koji nisu i onima koji jesu.

 

Dovoljno smo videli

da bismo mogli da napustimo veštačke naseobine.

Umesto nas rad računari,

podižemo slušalice i razmišljamo o tome

da naselimo napuštene bašte

u kojima nema ni starih ni novih proroka.

Tražimo one koji ne dele,

i svakog časa zaceljujemo rane na granici

koja zeva za nama.

 

 

 

SEOBA

 

Na mestu koje poznaješ dobro

stvari se spremaju

da skliznu preko ruba zime.

 

Goli zidovi, čaše i ormar

samuju u ramovima bez slika.

Možda je u kutiji s muzikom zapisan

ritam kako preći reke i brda,

rasporediti se ispred druge pozadine.

 

Ostavljam brige i ideje,

planove koji se ne daju presaditi

u drugi sud u kome bi rasle kao cveće.

 

Za mnom ostaje neizrečeno,

a očiglednije od vaze, knjige, od nas.

 

Visina večeri narasta.

Nema antologije uputstava,

kako otići iz prostorija

bez završenog poglavlja.

Snovi oklevaju između vrata

koja će narednog dana otvarati

neznanci.

 

Kada opisujem, već sam na drugom mestu.

Zima juri ka rubu,

daleko od ruke

koja bi je zaustavila

da ne padne kao dete.

 

Kada sneg sakrije tragove,

treba verovati obrisima

da odande kuda idem nema povratka

i da je dom tamo gde te neko čeka.

 

 

NOĆ U GRADU

 

Previše mlada da bi nosila

sve što je staro,

previše stara da bi dosegnula jutro,

osipa se sporo kao pustinjski pesak.

Nečujno ispunjava predele ulica i obala,

svoje čelo polaže u krošnje.

 

Kada hodam, saobraćaj se umiri,

otvaraju se vrata voćnjaka i bašti

da bi glasina postala razgovetnija,

bez kontrolisanih pokreta,

bez boja tela i razuma s minutima.

 

I skoro da mogu videti

kako izlaze krateri na Mesecu,

kako ogledala gube pregled nad događajem

kada se stvari smrznu i postanu

savladive kao muzejski eksponati,

jer ona je došla samo da izlaže,

nikakvu nameru nema

da nešto proda ili nam oduzme.

 

Neko ko me zaustavlja, video je

kako je upala kroz prozore kasarne

i u uglu skladišta sakrila neku ruku.

 

Još uvek hodam kao oni koji misle

da noć ispunjava očekivanja,

vraća mogućnosti stizanja u mesto

koga nema.

 

I ako se zaustavim, njeni rubovi se pale

u prstima koji pišu po fasadama,

koje sa svih strana zasipa tama

tako da postaje sve gušća

i opipljiva kao tkanina,

kad na balkone nagrnu čopori vukova koji urliču,

pa postane pokorna i nema kao bosa žena

koja je odložila belu haljinu na stolicu.

 

Ništa drugo ne radim kad hodam,

jer znam da znam premalo,

jer previše je mlada da bi nosila sve što je staro,

previše stara da bi dosegla jutro,

zato slepo nastavljam,

kao svedok te lepote. 

 

VRAĆANJA

                                /Mojim roditeljima/

 

Ponekad treba seći Atlantik,

drugi put Tihi okean, neke godine samo potoke.

Vraćamo se odasvud,

uskrsavamo one koji su bili i za vreme prekida

koji odmaraju vid, mislimo na one koji nedostaju,

koji šapuću sa one strane freski.

 

Plamen raste, vetar pomera krošnje

i ptice se predaju večeri.

Kada pokuca neznanac,

miruju visine, miruje političko

i versko uverenje,

iako neko iza vrata sumnja

da se radi o paganskom skupu.

 

Svi apostoli različiti po visini glasa,

jedno lice, ruka koja uzima s dugog stola,

svake godine razboritije,

tokom grepkanja pohabanog pribora,

prazninu neostvarenih dela

i onoga što dolazi.

 

Kada se utru značaji,

pritaje se vihori izgnanstva

koji su nekad rasterali oblake,

skinuli nedelje s šarki izguljenih vrata,

a nečujan pozdrav ženske suknje

lepršao je kroz proleće,

srljao ka cilju brzinom komete,

koja ne zna za povratak.

 

Naginjemo se ka svetlom jezgru,

izravnavamo brvna, koja nas odvojene vode

preko zime, preko mutnih voda.

 

 

 

 

 

ZIMSKI SATI

 

Iza ledenog cveća rasipa se
belo Celje. Kraj zarđalih prikaza
vodi svaki put kroz pukotine hladnoće
ogrezle u plućima.

 

Džin se podiže, razgrće balvane
preko tihih delova tavana
i prebacuje težinu neba severu.
Kada strese rascepkane rukave vetra
i kroz prozorčiće ukrade paru,
stvari čekaju na svojim mestima.

 

Koža gladi smrekovinu,
pokreti smiruju kućne duhove,
koji napuštaju šuplje ormare.

 

Odričem se svega
što se povezuje s pesnicima.
Rudar sam koji se spušta u jamu,
usijan od Meseca, gde nema razlike
između osvetljenog i izvora.

 

Šta vidi zvezda u Vrunčevoj ulici
u sate kada se um savija,
kada je uz vatru u nama
previše naviknutih na mir prema onima
koji leže po neonskoj reci
Petrola i Lidlova,
kada naši bezbrižni pokreti
raspoređuju govor u mraz?

 

Snežimo, jedan mimo drugog,
dok nas tope susreti
s parom sjajnih očiju na ulici.
Više nego što sebi dozvoljavamo.

 

 

KASNA REAKCIJA NA VERMERA

 

Pođimo, tragači usidrani u jutra,
ponovo spušteni ka obali,
među vetrenjače koje melju sate
i istiskuju tople dahove jeseni.

 

Iako me od maslina više dirne sever,
pomirio sam se s tim da sam samo deo prtljaga.
Amsterdam mi otkopčava dugme po dugme
na mokrom kaputu, Noćnu stražu
i mirišljavu prolaznost starinarnica.

 

Bolje je proći pored svega,
biti hladnoća i nedodirljiva lepota,
skoro veštačka, kao pokreti uličnih prostitutki
koje se osmehuju.

 

Vidim lađu iz 17. veka
kako izlazi iz vode i postaje ti,
ti koja si nekada zagrlila kip u parku.
Tvoje jedro, koje lebdi između kanala,
gasne u lenjom hodu mačke
smeškajući se ispod mostova.

 

Kada posmatram prizor s pismom,
uljane boje rastapaju opeku
i kišobrani otvaraju uspomene.

 

Oprosti ovom egoizmu,
nikad nisam zalepio marku.
Sada razumem zašto je Severno more
nadošlo prilikom tvog odlaska.

 

POETSKO ISKUSTVO

 

Više od činjenice da sam se zatekao korak
od kosti velikog pesnika,
iznenadilo me je dostojanstvo ljudi
koji su citirali stare, izlizane stihove.
Kišom natopljena irska zemlja ustala je
i podigla se u melodiji opore keltske pesme.
Zaorila se kroz romanske svodove,
valjala se po poljima i strmim obalama,
ovamo, bliže meni.

 

Sve je zastalo, ali surferi su održali
ravnotežu i morski talas se propeo više.

 

I galsko zvono je razlilo tugu po napuštenom
groblju, a da ne uznemiri jaganjce na pašnjaku.
Osvrnuo sam se na oči stranca, tamo gde su pekli
druidsko izgnanstvo, blatnjave močvare, brdoviti sumrak
i strah velike krompirove gladi. Njegovo čelo se naboralo
u stoleće ponosa i neko je okrenuo pergament,
podigao glas u nerazgovetnoj molitvi.

 

Možda sam osetio da u mrmljanju stihova
nosim celo ostrvo koje je kao ptica drhtalo u dlanovima.
Možda sam stao na pesnikovu lobanju,
jer niko nije znao dokle se proteže grob.
Devojkama u belim haljinama padala je kiša cveća
u očima.
Uprkos poznom času i udaljenosti
nadao sam se nemogućem i želeo
da se iza ugla prikaže tvoj stas
i dočeka čežnju koja me je obuzela.
I kada bi u poverenju rekla idemo u tom pravcu,
pratio bih usporenim koracima.
A začuo sam samo drhtave strune Kile
i rezak zvuk koji je dolazio iz mešine
odrane životinje.

 

Među travke se spustio svečani sumrak.
Sklonio sam se ka drveću koje gori,
tamo gde su čekali ostali. Vetar nam je začepio
grla i kao mumijama svezao beskorisne
jezike, skupljene sa svih strana neba.
Postali smo tihi pokreti i gola lica.
Počeli smo da tražimo razloge za toliku vatru.
Dugo je trajalo dok nismo osudili zarobljenike
i progovorili o sebi.

 

Zatim smo potvrdili novo doba.
Osećao sam se krivim, jer dolazim iz vremena
koje umesto glasu, veruje kodiranim porukama.
Bilo me je sramota, jer se vraćam u gradove,
gde stihove izjednačuju sa pijanom letargijom
i kalkulacijama u mišjim indeksima.

Kada smo se u pivnici spasli prošlosti,
spoznali smo da je izlaz zazidan.

 

 

 

 

 

O autoru: Robert Simonišek (1977) , istoričar umetnosti i slobodni književnik, živi u Celju. Studirao je na Univerzitetu u Ljubljani i na Karlovom i Frankovom univerzitetu u Gracu. Diplomirao je u Ljubljani na odeljenjima za filozofiju i istoriju umetnosti 20.veka, gde je i doktorirao. Težište njegovog istraživanja u oblasti istorije umetnosti je od početka interferencija između pojava u književnosti i likovnoj umetnosti. Naučne, stručne i književne tekstove objavljuje u uglednim slovenačkim i nekim međunarodnim časopisima. Simonišekova poezija i proza su prevedeni na strane jezike, a uključen je u slovenačke i inostrane antologije. Između ostalog, prikupio je i na slovenački jezik preveo pesme Desmonda Egana i roman Vilijama Trevora. Autor je psihološkog romana „Soba ispod dvorca“ (2013), koji je bio nominovan za najbolji slovenački roman. Svoj odnos prema poeziji, umetnosti i svetu obuhvatio je u knjizi „Sudaranje prostora“ (2015), za koju je 2016. godine dobio nagradu za najbolje slovenačko esejističko delo. Poslednjih godina bio je autor i kustos međunarodnih izložbi, kao što su „Priroda u nebo, čovek u sebe“ i „Lice ekspresionizma“ u slovenačkom muzeju Galerija Božidar Jakac.

 

O prevodiocu: Jelena Ivanišević (1977) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost i jezik. Proučavala je srpsku srednjovekovnu prevodnu književnost i magistrirala na smeru Nauka o književnosti odbranivši tezu „Hod Bogorodice po mukama u srpskom rukopisnom nasleđu. Više od 15 godina radi kao lektor za srpski jezik i prevodilac za slovenački jezik. Redovan je gost i predavač na Konferenciji sudskih prevodilaca i tumača Srbije u Novom Sadu koja je ove godine organizovana treću godinu zaredom. Od 2018. godine angažovana je kao predavač na seminarima za prevodioce i sudske tumače u Ljubljani koje organizuje Udruženje stalnih sudskih tumač i prevodilaca Slovenije. Godine 2017. i 2018. učestvvovala je na festivalu „Trgni se! Poezija“. Sa slovenačkog je prevela pesmu „Izbrisani“ Borisa A. Novaka, a zbirka „Seobe“ Roberta Simonišeka je njen prvi književni prevod. Kao prevodilac sa slovenačkog jedan je od autora „Vodiča kroz pravne sisteme regiona“ (izdanje je u pripremi za štampu).