Tema: groblja
BORHES
NATPIS NA BILO ČIJEM GROBU
Nek se ne usudi drski mramor
brbljavo prestupiti svemoć zaborava,
razvučeno nabrajajući
ime, ugled, zbivanja, zavičaj.
Ta šarena stakalca bolje dolikuju mraku,
pa nek mramor ne govori ono što ljudi šute.
Ono bitno iz završenoga života –
-drhtava nada,
neumoljivo čudo boli i sablast užitka –
-ionako će zauvek potrajati.
Slijepa je samovoljna duša što zahtijeva trajanje
kad joj je ono zajamčeno tuđim životima,
pa i ti sam si već zrcalo i odraz
onih što ne poživješe u tvoje doba,
a drugi će biti (i jesu) tvoja besmrtnost na zemlji.
ŠARL BODLER
SLUŽAVCI DOBROG SRCA ŠTO SAN SNIVA
Služavci dobrog srca što san sniva,
pod ledinom skromnom koja je pokriva,
trebalo bi odnet ipak na grob cveće.
Mrtve, jadne mrtve golem bol saleće,
i kada Oktobar, lomeć stabla suva,
oko spomenika njinih setno duva,
živi izgledaju baš sebični njima
ležeći na svojim toplim uzglavljima,
dok, snovima crnim proždrani u tami,
i bez razgovora prisnog, večno sami,
crvotočni, stari i smrzli kosturi,
osećaju kako zima zemljom žuri,
a da im od živih niko nije hteo
da zameni s groba cvet odavno sveo.
Kad je panj pucket’o, ja u suton bledi
gledah nju gde tiha kraj ognjišta sedi,
a spazim li sad u hladnoj noći njenu
sen u kutu moje sobe šćućurenu,
izašlu iz groba da majčinskim okom
nad odraslim dečkom bdi s brigom dubokom,
šta bih reći mog’o ovoj duši smernoj,
videć je gde plače u tuzi bezmernoj?
(Vladeta. R. Košutić)
JOSIF BRODSKI
*
Jevrejsko groblje kod Lenjingrada. Bledom
bojom ofarban plot nakriv, stari.
Za krivim plotom leže, redom,
pravnici, trgovci, muzičari, revolucionari.
Za sebe su pevali.
I štedeli.
Za druge – davali život.
Al’ prvo su plaćali poreze,
i s vlašću imali račune čiste,
i u ovom svetu koji je materijalan, nepopravljivo
tumačili Talmud,
ostajući idealiste.
Možda su, verujući slepo,
videli nešto više i skrito.
Decu su učili veštini trpljenja,
i istrajni su bili.
I nisu sejali žito. Nikada nisu sejali žito.
Prosto su, kad dođe vreme,
u hladnu zemlju ko seme
sami legali. Zanavek.
Onda su ih zemljom posipali,
gasili sveće,
i na dan Zadušnica
o smirenju su vikali, gubeći dah od mraza,
gladni starci dugih, koščatih lica.
I tako, kroz raspadanje materije
dolazili su do večnog mira.
Ne sećajući se.
Ne zaboravljajući. Od početka do kraja.
Tu su, za krivim plotom od truloga furnira.
Četiri kilometra od poslednjeg tramvaja.
O. V. DE LUBIČ-MILOŠ
SVI SU MRTVACI PIJANI
Svi su mrtvaci pijani od stare i prljave kiše
Na čudnom groblju Lofotena.
Časovnik jugovine otkucava u daljini
U srcu ubogih kovčega Lofotena.
I zbog rupa koje je izdubilo crno proleće
Tamo gavrane goji ljudska plot studena;
I zbog mršavog vetra što s dečjim glasom doleće
Blag je san mrtvacima Lofotena.
Vrlo je verovatno da neću videti nikad
Ni more ni grobove Lofotena.
Pa ipak mi se čini u dubini kao da volim
Tu daleku tačku zemlje i sva paćenja njena.
Vi nestali, vi samoubice, vi što ste daleko
Na čudnom groblju Lofotena
-To ime zvoni u mom sluhu čudno i meko-
Ozbiljno, recite mi, spavate li, spavate li?
-Tvoja bi priča mogla zabavnija da bude,
Lepo vino što puniš srebrnu čašu do ruba njena;
Pričaj mi stvari ljupkije ili manje lude,
Dosta je bilo tog tvog Lofotena.
Lepo je. Ognjištem se blago razleže
Glas najsetnijeg među mesecima.
-Ah! Mrtvi, pa i oni iz Lofotena-
Mrtvi, mrtvi su u stvari manje mrtvi od mene...
(I. V. Lalić)
