TEMA: EURIDIKA (Miljković, Rilke, Lalić)
BRANKO MILJKOVIĆ
TRIPTIHON ZA EURIDIKU
I
Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji.
Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.
Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.
Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san.
Probuditi te moram Euridiko mrtva.
II
Na dno slepog pogleda gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.
O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.
Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu
gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.
III
Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica. I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.
Izgubio sam te u noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, je čije suze sada niz tuđe lice teku.
Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
Moga crnoga grada i izgubljenoga cilja.
Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućega bilja.
RAJNER MARIJA RILKE
ORFEJ, EURIDIKA, HERMES
To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima, i k’o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.
Stenje beše tu
i behu šume duše lišene.
Mostovi preko praznina i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog velikog dna
k’o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.
I tom su stazom dolazili oni.
Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i s nestrpljenjem,
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid’o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje: ruke su mu,
pomaljajuć‘ se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć‘ više liru, koja beše
s levom rukom srasla k’o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom.
A čula mu k’o predvojena behu:
dok mu je pogled, k’o pas, trč’o napred,
okretao se, vraćao, pa opet
iščekujući stojao daleko
na savijutku, - dotle mu je sluh
zaostajao k’o miris za njim.
Katkada mu se činilo da seže
sve donde gde korača ono dvoje
što za njim treba da se uspinju.
Pa opet iza njega ne bi bilo
ništa do odjek njegovog penjanja
i vazduh što mu struji oko plašta.
On je pak sebi govorio: oni
dolaze ipak; govorio je to
i sluš’o kako zamiru mu reči.
Dolaze ipak, samo što njih dvoje
stravično tiho idu. Da on sme
da se okrene (kada osvrtanje
ne bi značilo raspad svega ovog
dela koje je tek u stvaranju),
on bi morao ugledati njih,
njih dvoje tihih što ga ćutke prate:
boga hodanja i poruka daljnih,
s putničkom kapom nad očima svetlim,
što tanku nosi palicu pred sobom
a krila mu lepršaju iz nogu;
i o njegovoj levoj ruci: nju.
Nju, voljenu toliko, da se više
iz jedne lire tužbalica prosu
no što je ikad iz svih narikača;
da jedan svet od žalopojke posta,
svet u kom sve je još jedanput bilo:
šuma i do i put i naselje,
polje i reka i životinja;
i da su oko ovog žalopojnog
sveta, baš kao oko druge zemlje,
kružili sunce i zvezdano nebo,
žalobno nebo iskrivljenih zvezda-:
nju, toliko voljenu.
Ona je pak o ruci boga išla,
nepouzdana, strpljiva i nežna,
a korak su joj sapinjali dugi
mrtvački uvijači. Bila je
potonula u sebe kao žena
bremenita, i nije mislila
na čoveka što išao je napred,
ni na put što se penjao u život.
Bila je sva potonula u sebe.
A pokojništvo gušilo je njeno
svojim obiljem.
Kao plod prepun slasti i tamnine,
tako je ona bila puna svoje
velike smrti, tol’ko nove za nju
da ona ništa poimala nije.
U novome je devojaštvu bila
i nedodirljiva; zatvorio se
njen pol k’o što se zatvara mlad cvet
u predvečerje, a ruke su joj bile
od splitanja već odvikle toliko
da ju je čak i beskonačno nežni
dodir njenoga božanskog vodiča
k’o prevelika prisnost vređao.
Ona već nije više bila plava
žena koja je zvučala ponekad
u pesnikovom stihu, niti miris
i ostrvo sred postelje široke,
niti svojina onog čoveka.
Bila je raspletena kao duga
kosa, predana kao pala kiša
i razdeljana k’o stostruka hrana.
Bila je koren već.
I kad je naglo
bog zaustavi i uzviknu bolno:
Okrenuo se -, ona ga uopšte
ne shvati, nego tiho reče: Ko?
A u daljini, pred izlazom svetlim,
k’o tamna senka stajao je neko
čije se lice nije videlo.
On je stajao i posmatrao
kako se na puteljku livadskom
bog poruka, sa tužnim pogledom,
ćutke okreće da pođe za onom
prilikom koja već se vraćala
tim istim putem, koraka sapeta
od dugih uvijača mrtvačkih,
nepouzdana, strpljiva i nežna.
IVAN V. LALIĆ
PESMA O EURIDIKI
Niko me nije sprečio da u vašu tamu,
Da u vašu gustu, obezvremenjenu tamu
Zarijem glas, okovan u ljubičasto srebro;
Ali se glas istopio na vašim znojnim dlanovima,
Ugušio u crnom perju naslaga mrtvih ptica,
Ispario na žišku mudrosti vaših očiju,
I sada se, oglodan nevidljivim podsmehom zidova,
Vraćam sam.
Gospodari poleđine trajanja, da nije bilo
Ljubavi koja je prožela moj crveni strah
Kao što more prožima mirisom južni vetar
Ne bih zakucao na vrata zabranjenog povratka.
A vi ste me pustili da brojim pesak mrtvog vremena
I popljuvali me vašim mudrim, bezglasnim smehom,
Kada sam poverovao očima, teškim od krvi.
Shvatite, bio sam usamljen. I prošao sam
Vašim hodnicima, da to i dalje ostanem.
Ali sam ukrao malo svetlosti vaše tame,
I dotakao vaše spokojne usne i udove,
Da razumem besmisleni smisao mog gubitka.
Euridika, raspletena ko stablo u svom korenu,
Traje izvan mene, i ne maše mi na odlasku.
I sada, oglodan nevidljivim podsmehom zidova
Zarivam nokte u zgranute, pepeljaste dlanove,
Da izađem kako sam i ušao, dostojanstveno,
Da ne kriknem, da ne potrčim na vrata sunca,
Uplašen, grozno obogaćen.
(Slike u prilogu: Jules-ELie Delaunay i Peter Paul Rubens.)
