Ljubomir Feldek - Poezija (prevod František Lipka)

 

 

LJUBOMIR FELDEK

 

 

U KLOPCI

 

Prijatelj mi se požalio: „Jesi primetio? Uvek smo u nekoj

klopci...“ Valjda je u pravu. Stavljam hartiju

u klopku pisaće mašine i gledam kroz prozor. Klopka

zavese. Rastvorim zavesu. Klopka slabog vida. Tražim

naočare. Klopka rasejanosti. Putem korača žena s kolicima

i s trbuhom. Dete u klopci kolica. Dete

u klopci trbuha. Žena u klopci trbuha i kolica. I sve troje

u klopci puta E 75 –

nikom ne pade na um da ovde napravi pločnik, i svake godine

poneko ovde izgubi klopku svog posranog života.

A šta životinja? Šta radi ona kada se nađe u klopci? Ono što i mi:

obično se ne izbavi. Ali lisica, pričaju

odgrize uhvaćenu nogu i pobegne na tri... Eto vidiš, prijatelju,

ipak postoji osim ovih naših

klopki i nešto drugo, nešto što možda cvili, možda

krvari, al’ ipak traje, premda kratko: klopka slobode.

 

 

KAKO SE PIŠU PESME

 

Pišem pesmu

koja krivuda po beloj stranici

kao po zelenoj livadi

kao da se sa mnom žmurke igra

 

Puzi uz glatko stablo pera

kao uz drvo

i skriva se u krošnji mozga

kao u lišću

 

Ja to znam

i pišem drugu pesmu

koja dolazi mirno

kao jesen

 

Iz krošnje mozga opada lišće

Sad se vidi i ona prva

 

 

NAD SOPSTVENOM PESMOM

 

Gledaš u svoju sopstvenu pesmu

kao u staru fotografiju.

To si ti u doba

kad je još kraj ognjišta stajao panj;

to si ti pre venčanja

kao pred brvnarom

u kojoj spava mlada lepa žena.

 

Preksinoć ste zajedno bili goli

i devicom si je ostavio

osećajući posebnu gordost

koju i danas osećaš

kad ostavljaš u devičanstvu

i sve ostale žene na svetu.

 

To si sad ti

nad svojom rukom sa perom

koje kao injekcija, uzimajući krv,

polako cedi iz tebe nekol’ko reči

koje su dovoljne

za istraživanje tvoje duše.

 

 

CARACCIOLA

 

Uključio sam radio i zagrmeo je

kao strašan i divan džez

i spikerka je najavila emisiju

o muškarcima za volanom

koji su u mojim očima

kao neko

ko je sopstvenu glavu uhvatio za uši

i drži je

ili je okreće udesno

i drži

ili je okreće ulevo

i drži

motor bruji

on drži

bruji

drži

i u njegovoj moći je

sve

i ništa. Tako je govorio još

Caracciola

kad se sećao Berndta Rosenmayera

i ostalih

koji su pružili dlan

širok kao zvezda

pet minuta pre

no što su poleteli u nebo

i on želi da nađe neki smisao u tome

on jedini

koji je uspeo da preživi

(jer u životu se preživeti može tek ono

što se i ne mora preživeti baš tako)

i odgovara patetično

a ipak il baš zbog toga

jednostavno

- Sagoreti Sagoreti do poslednje varnice

 

- Za koga – pitaju Caracciolu

- Za uspeh firme

ili za sebe samog –

 

I tako ga uče da se plaši

kad ustreba

 

I da se ne plašiš

on te uči

 

 

 POHVALA OVIDIJU

 

Odjednom je Filemon osetio da raste. Pre svega noge,

od stopala na dole.

Prsti su sve vitkije prodirali kroz zemlju

ko kad se naga deca zakače prstom za prst.

Čuo je predvečernje pucketanje svoje kose

i pre no ga je odelila od usta

nadiruća, zapenušana kora hrasta,

stigao je da dovikne:

 

- Kako si to srasla sa mnom, Baukis, kada sam sam.

Mišljah da sa mnom si ko ruka sa telom srasla

i mada bi se i bez ruke moglo živeti

bez tebe bio bih bogalj.

Mišljah da je mesto našeg sretanja tajno,

i zato ni čas osakaćenja ne bih na vreme primetio.

Kad je trenutak osakaćenja

Čega se treba čuvati

Šta je taj neznatni podvig koji baš ništa ne pokreće

i baš ništa nepomereno ne ostavlja

Mislio sam da mogu da te sačuvam

ako tobom ni najlakšu devojku ne dignem

Dovraga Baukis to nije mnogo pomoglo

Kako si to sa mnom srasla kada sam sam –

 

Ali Baukis je na ustima već imala dlan lipe

i njeno Zbogom voljeni

bilo je samo lepši deo neprekidnog govora lišća

 

Tada su i Filemona napustila usta