VASA PAVKOVIĆ- PESME (Iz zbirke "Na odmorištu")
NA ODMORIŠTU
1.
Dugo već planirao sam
da u vedro jutro,
udaljen od najtišeg šuma grada,
iskoračim u divlji predeo.
I ćutim na nekom mostu
iznad krivine
kaldrmisanog
seoskog
putića.
I evo, tu sam.
Gotovo da sam prestao
da dišem, da verujem
kako se sve to
ostvarilo.
2.
Ovde je lišće tamnosivo
kao i leptiri
što prškaju
iznad mlečnih cvasti.
Čuje se puh u granju.
Smirio sam sve što je moglo
da se primiri – do srca.
Ne osećam jezu; vetar je lak
i donosi miris s reke.
- Ta reka se zove Dunav –
skoro sam primorao sebe
da pomislim...
- Dunav... – ponavljam
s nevericom u svaki
glas.
- Dunav...
3.
Rubovi staza ukrštaju se,
a travnati čuperci
markiraju trag
kolotečine.
Čitav taj rukopis
vazdašnje je prisutan
i čitak –
pa ipak niko ga ne uzima u obzir –
sem pijani pogled
nekoga ko je usamljen? dokon?
začaran ili razočaran?
Kakva je razlika?
Ne znam...
Možda je i nema.
Rubovi staza savijaju
ulevo; na humki vidim
tri bela pečurkasta
žiga.
4.
Ujutro, kroz svetli zrak,
uspeo sam se
spiralnim stepeništem
na visoku kulu citadele.
Daleko, iza Dunava
i poplavljenih šuma,
prostirala se
ravnica.
Dobro je da kad je rat
u nekom gradu imaš
ljubavnicu,
setih se baš tad jedinog amaneta
mog pre četvrt veka
preminulog oca.
Pogled nazire predeo,
tu zelenu pojavnost,
kao i kreju koja se vinula
u nebosklon – ali zar nije
sasvim iluzorno
tražiti smisao –
u rečima ili slikama?
5.
Vreme nas služi, sunčano je.
Razgovori koje vodimo:
tračevi o klasicima
ili pivskoj metraži, zabavni su,
jer ne nude opsenu nečeg važnijeg,
dalekosežnijeg
od gole, šarmantne priče.
Vreme nas danas služi.
A sutra? Ili prekosutra?
Ili za šest meseci?
I docnije...
I to je neka priča...
O nečemu što ipak nije
bilo šta.
Bar tako to izgleda
ovog momenta.
6.
O reči! O reči su male, sitne
nedovoljne da obuhvate
svet, deo sveta,
delić tog dela,
delić delića, bilo koju reč.
SEPTEMBARSKA LOZA
1
Ma koliko to bilo neverovatno,
stajao sam krajem septembra
kraj visokog zida i dodirivao listove bršljana.
Izgledalo je da će početi kiša,
nisam se obazirao na signal s mobilnog,
nekoga-ko-je-zvao-ko-zna-od-gde.
Prešao sam prstima nekoliko puta po lozi
bršljana na kojoj se vertikalno nizalo lišće,
i svestan patetičnosti postupka,
izdahnuo bih i udahnuo,
za čudo.
Šta je stotinu godina?
Ništa.
Ali za stotinu godina
ovaj mutavi, lepi bršljan živeće,
u ko zna kojoj inkarnaciji,
a od mene neće biti ni prašne mrvice.
2
I tako dođe trenutak kad ti se smrt
čini vrlo bliskom,
bliskom koliko i sve pogrešne odluke
koje si donosio u životu.
Neutešno je jedina reč
koja me na trenutak uteši, pa i ona utrne,
da veći bude jad.
Trebalo bi sedeti satima i piljiti u zid
obrastao bršljenom,
misleći kako si ugasio jednu
porodičnu lozu, iz čiste gluposti
i konformizma.
Ili otići do neke mirne vode,
i ponovo ćutati sve dok te ćutanje
ne zaboli.
3
Početak jeseni i doba kiša
dobra je prilika da se misli o
prolaznosti.
Zamišljajući majušnu crnu kuću
i u njoj jedno jedino zrnce maka
na podu, mogu da osetim suvišnost
vlastitog života. To zrnce...
Sve to straćeno vreme, u tuđe sudbine,
i uređene fragmente golog jezika.
A kada bih opet mogao da ćutim od početka,
verovatno bih zaboravio sve ovo iskustvo
i ponovo govorio, pisao, govorio, pisao,
dok me mozak ne zaboli.
4
Zapanjujuće je da postoji šuma, stara šuma
jasenova, vrba i brestova, sa lozjem paviti,
tu i tamo, duž stabaonih vertikala.
I suve semenke, što šušte besmisleno,
na neukom divljem vetru.
I tu u šumi, čudo malog živog jezera...
Pa onda, u njemu ribe i mrmoljci, i žabe i zmije,
zavučene u mulj priobalja.
Zapanjujuća je plavetna varnica vodomara,
koji cvrkne nisko nad vodom,
i čudesna je, ne manje,
suva laguna u kojoj svetlucaju
mrtve školjke i puževi.
Crne, vlažne grane,
grak vrane, sveli korov, u prikrajku pogleda.
Neka vrsta ludila, digne me i baci
pod oblačni svod, i onda se survam tu dole, na obalu,
nesposoban da kažem išta o tromom životu,
koji vlada prostorom, ne manje moćan od same smrti.
Celina: EPILOG, VEĆ DUGO
VEĆ DUGO NISAM
Već dugo nisam
Pisao pesme
Stalno sam ih
Odlagao
U međuvremenu je
više puta
požutelo lišće
sudarilo se dvanaest vozova
na tri aeromitinga
palo je šest prototipova
umrla su četiri moja prijatelja
Nešto sam čekao
šta sam čekao
nije mi jasno
Sad opet opada lišće
osećam da će do kraja nedelje
negde da se sudare,
sruše, izgore u plamenu kerozina
Biće i te daće
i umreće još jedan
moj prijatelj...
Šta čekam
ne znam
Neko bi to nazvao
inspiracijom
ali smrt mi nije dovoljna
očigledno
ni to zlatno lišće...
Čak ni to čekanje
dok se oblačim,
svlačim
presvlačim-
šapćući u sebi:
kao zarni vlač
kao zarni vlač
kao vlačni zar, kao vlačni zar...
KAO ZARNI VLAČ
Šta bi to moglo značiti?
Napipavajući ozarenje
žarenje, starenje...
Dotičući ruku rukom
kao nekad
kad sam imao
svih trideset manje
a ti se ni rodila nisi...
Šta bi to moglo značiti?
Meškoljeći se kao sitna riba
pliskavica na dnu
gvozdene mrežice...
Čudeći se
kako kiseonik
više nije tečan...
KISEONIK U ČVRSTOM STANJU
A malo dalje grobovi
I kiridžije na kolima
promiču kraj slepih prozora,
dozivajući se i psujući
tovarne konje...
Kao u nekoj staroj pesmi...
Ti kameni prozori
slepi kao bokvica
ili noćurak – što ostaju
u slici nestajanja
što još malo dopire iz
zakutka svesti...
Pa se ugasi kao ta svest
bez da će se ikad više
ukresati da obasja
skoro pa večni predeo...
Kašalj noćnika
i očajnikov leš pod zemljom
kao u rečniku
koji će zauvek
ostati sklopljen
U čistom kiseoniku...
MISLIO SAM
Mislio sam da je umro
Pre više meseci
Otkad se nije oglašavao
U periodici
Ali ova tri nespretna stiha
Dokaz su da još uvek pokreće ruku
Pa mi je odjednom jezovito
To moje očekivanje da umre
I iščezne u fusnotama
Kao i sam što ću...
Radujući se unapred
što više nikom neće pasti na pamet
Da rizikuje i ređa reči:
Bokvica, prozor, mermer, plaminjanje
Fosfora i gašenje šibice negde, nekad
Na neizvesnom platou bilo čijeg
Neočekivanja
MEĐU SENKAMA
Šaka što liči na psa...
Njena senka koja
Liči na noja...
Jedno u drugo: kao što
Ritual ponekad
Iz simboličkog
Pređe u realni oblik...
Suša. Mećava.
Šta još?
Ritam. Tišina.
Udara talasa o bok
Nasukanog plovila...
Moj život – kao
Senka podignute ruke –
Što laje na zvezde
I puste prostore
Između njih.
(Iz zbirke: „Na odmorištu“; izdavač Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo 2019., edicija „Povelja“)
