Duško Lopandić: „Stranac“ - majstorstvo minimalizma i svet apsurda

 

                                   „Ništa, ništa nema značaja i ja dobro znam zašto“ (A. Kami, Stranac)

 

 

            Francuska književnost XIX i XX veka, odnosno njeni autori dali su na stotine sjajnih romana napisavši na hiljade klasičnih stranica visokog kvaliteta - samo Balzak je napisao skoro 20 tomova „Ljudske komedije“, setimo se između ostalih i Šatobrijana, Stendala, Dime, Igoa, Zole, Flobera, Prusta... Vrlo dobri i značajni književnici prve polovine XX veka poput F. Morijaka ili A. Fransa danas su jedva pominjani i malo čitani. S druge strane, kratki roman Alber Kamija „Stranac“, od jedva 100 strana, objavljen 1942. godine i danas se redovno bira u vrh liste najvećih romana XX veka. „Stranac“ je ne samo kratak, nego i jezički vrlo jednostavno napisan roman, zbog čega je redovno uključen u lektiru za učenje francuskog kao stranog jezika na srednjem nivou (moj otac koji je voleo da čita na francuskom, držao je uvek ovaj roman uz svoje uzglavlje). 

 

 

            Kako to, možemo se zapitati, da je jedan mini-roman, sa na izgled dosta jednostavnom pričom, zauzeo toliki značaj u francuskoj, pa i svetskoj kulturi? Moj odgovor bi bio da je, pored sadržine i unutrašnjeg kvaliteta romana, za razmevanje i tumačenje nekog umetničkog dela uvek važan i kontekst, dakle pitanje šta je značilo i na šta je sve to delo uticalo svojom pojavom i postojanjem. Ne postoji naravno veza između obimnosti nekog dela i njegovog značaja ili kvaliteta. Autor Stranca - Alber Kami je, uz svog prijatelja i kolegu Ž.P. Sartra, u svojim delima presudno uticao na jedan prelomni period u intelektualnoj evoluciji nakon II svetskog rata, u vreme pojave filozofije egzisencijalizma kada su francuski mislioci još uvek imali svetski uticaj. Kami je dodao svoj mali romansirani kamičak u vidu „Stranca“ na tas intelektualne istorije sveta XX veka - i on je pretegao u pravcu formiranja nove perspektive, novih pogleda na čoveka i na njegovu zlohudu sudbinu.

            „Danas je mama umrla. A možda i juče, ne znam...“ – ovo je čuveni početak „Stranca“, koji bih nazvao roman–poruka ili roman-ilustracija (Kami se možda ne bi složio) - iako celokupna priča iz romana deluje jednostavno i gotovo da ne sadrži uopštavanja. „Poslednje strane neke knjige nalaze se već u onim prvim“, napisao je Kami (Mit o Sizifu). Činovnik Merso gubi i sahranjuje majku...zabavlja se sa jednom Marijom...druguje sa manje ili više problematičnim likovima...slučajno dolazi u sukob sa nekim Arapima (roman se dešava u Alžiru u vreme francuske kolonijalne uprave, gde je Kami rođen i gde je živeo)...ubija čoveka i biva mu suđeno...(kraj dela ću izostaviti).

            I pored prividne jednostavnosti priče, roman se ne tumači lako – davno je rečeno da je potrebna knjiga duža od „Stranca“ kako bi se on protumačio. Prvo pitanje je ko je i kakav je čovek Merso? – glavni junak koji je neka vrsta stranca u društvu čije konvencije („nežna ravnodušnost sveta“) očigledno ne može da sledi u potpunosti. Kako razumeti drugi deo romana – suđenje koje podseća na Kafkin „Proces“ - u kome se osuđeniku praktično presuđuje za nešto što nema veze sa delom koje je počinio?

            Merso je i sasvim običan i neobičan čovek. On je drugačiji od svoje sredine. Prisutan je (fizički) ali i odsutan (duhovno) iz društva. Postoji neka vrsta bezvoljnosti, ravnodušnosti, apatije u njegovom ponašanju („nikad nizačim nisam istinski žalio“), odsustva emocija, ispražnjenosti, praznine. Merso je više podložan uticaju vremena, klime, mediteranskog sunca koje prži, nego što vodi računa o društvenim konvencijama ili svojim odnosima sa ljudima. Sve mu je svejedno, uključujući i to ko mu je prijatelj, ravnodušan je ko će mu biti buduća žena.

            Možda se odgovor na „enigmu“ Merso krije u sledećoj Kamijevoj rečenici o čoveku uopšte, iz „Mita o Sizifu“: „Verovatno je istina da nam ljudsko biće uvek ostaje nepoznato i da u njemu postoji nešto neuhvatljivo“. 

 

 

            Roman je podeljen na dva skoro podjednaka dela od po 5 - 6 poglavlja. U prvom delu, Merso je na slobodi, i taj deo kulminira scenom ubistva („I bila su to kao četiri kratka kucanja na vratima nesreće“). U drugom delu, Merso je zatočen, prati suđenje ili meditira u ćeliji. Ovaj deo se završava ključnom scenom dela – debatom Mersoa i sveštenika koji je došao da ga ispovedi. U tom trenutku uglavnom letargični Merso bučno i emotivno reaguje, izgovarajući reči u kojima bismo mogli tražiti glavnu piščevu poruku: „Ništa, ništa nema značaja i ja dobro znam zašto. I on zna zašto. Iz dubine moje budućnosti, u toku celog ovog besmislenog života koji sam vodio, neki mračan dah dopirao je do mene kroz godine koje još nisu došle, i taj dah dah je na svom putu izjednačavao sve što mi se nudilo u godinama koje sam i onda proživljavao, a koje nisu bile ništa stvarnije. Šta me se tiču tuđa smrt, ljubav jedne majke, šta me se tiče njegov bog, život koji neko izabere, sudbina za koju se neki opredeljuju...“

            „Stranac“ je roman o apsurdnosti života, o ljudskoj egzistenciji koja u svetu bez Boga nema drugog smisla nego što je ona sama. „U svetu u kom su nestale iluzije i svetlost, čovek se oseća strancem“ (Kami, Mit o Sizifu). U ovom smislu, Kamijevo delo može da se čita i kao nastavak velikog intelektualnog dijaloga na temu sveta i čoveka bez Boga, koji nalazimo kod brojnih mislilaca XIX i XX veka, od Dostojevskog i Ničea do Siorana.

            Kami je o temi apsurda uz roman „Stranac“ napisao i značajan filozofski esej „Mit o Sizifu“, koji je dosta duži od „Stranca“ i koji preporučujem onima koje zanima filozofska pozadina Kamijevog dela. U „Mitu o Sizifu“ Kami započinje sa raspravom o problemu samoubistva, odnosno o pitanju smisla života kao ključnom pitanju filozofije. Piščev odgovor je uglavnom pesimističan jer „apsurd leži u toj neprozirnosti i neobičnosti sveta“ kao i u činjenici da je čovek smrtan i ograničen vremenom. U svojoj analizi, Kami se, pored Ničea, oslanja na dela Hajdegera, Jaspersa, Huserla, Kjerkegora i Rusa Čestova, kao i na romane Kafke i Dostojevskog, čijem delu „Zli dusi“ je posvetio jedno poglavlje. U analizi „apsurdnog čoveka“, on uzima kao simbolične primere likove zavodnika, glumca i osvajača. Ipak, Kami nije potpuni pesimista u vezi sa egzistencijom. On odbacuje ideju samoubistva, kao odgovora apsurdu, već traži rešenje za simboličnog „Sizifa“ (tj. čoveka) koga možda možemo da „zamislimo i kao sretnog“. 

 

 

            Misao Kamija, Sartra i drugih filozofa egzistencijalista predstavlja klasičan odgovor moderne zapadne misli na sekularno društvo i svet bez Boga u kome je, Ničeov „natčovek“ zamenjen slikom običnog čoveka koji svojom kreativnošću („dati praznini njene boje“), osećajem slobode ili „revoltom“ („egzistencijalizam je humanizam“) nastoji da nađe privremeni smisao usred ravnodušnosti i neprozirnosti univerzuma. „Izvan te jedinstvene fatalnosti koju predstavlja smrt, sve ostalo – radost, sreća – čine slobodu. Preostao nam je svet u kome je čovek jedini gospodar“, napisao je Kami.