Česlav Miloš PESME
Česlav Miloš
Zadatak
U nemiru i strahu mislim
da bih svoj život ispunio
Jedino da sam se odvažio
na javnu ispovest
Otkrivajući prevaru svoju
i svoga doba:
Bilo nam je slobodno da
se oglašavamo kreštanjem patuljaka i demona,
Ali čiste i dostojne reči
bile su zabranjene
Pod pretnjom tako stroge
kazne, da ko se usudio da jednu od njih izusti,
Sam je sebe već smatrao
izgubljenim.
Pesma o kraju sveta
Na dan kraja sveta
Pčela kruži oko cveta
dragoljuba,
Ribar blistavu mrežu
popravlja,
U moru skaču veseli
delfini,
Vrapci čavrljaju u
detelini
I zmija ima zlatnu kožu,
kao što valja.
Na dan kraja sveta
Poljem idu žene sa
suncobranima,
Na rubu travnjaka pijanac
spava,
Na ulici viče prodavac
variva,
I čamac sa žutim jedrom
ostrvu se približava.
U vazduhu traju zvuci
violine
I noć se zvezdana otvara.
A oni što čekali su munje
i gromove
Razočarani su.
A oni što čekali su
arhanđelske trube i horove
Ne veruju da to već
počinje.
Dok sunce i mesec na nebu
stoje,
Dok bumbari posećuju ruže
svoje,
Dok se rađaju rumena
deca,
Niko ne zna da to već
počinje.
Samo sedi starac što bio
bi prorok,
Ali nije prorok jer
brižljivo mora raditi,
Paradajz privezujući
govori:
Drugog kraja sveta neće
biti,
Drugog kraja sveta neće
biti.
Ne više
Moraću jednom reći kako
promenio sam
Mišljenje o poeziji i
kako dođe do tog
Da danas se smatram za
jednog od mnogih
Kupaca i obrtnika Carstva
Japanskoga
Što pesme sastavlja o
cvetanju višnje,
O hrizantemama i punom
mesecu.
Da mogu da opišem
mletačke kurtizane
Kako u dvorištu prutom
draže pauna,
I iz teške svile,
bisernog pojasa
Da teške izljuštim dojke,
crvenkastu
Prugu na trbuhu od
stegnute suknje,
Onako kako to vide
kapetani galija
Prispelih tog jutra s
tovarima zlata;
I kad bih mogao još
njihove jadne kosti
Na grobu čija vrata plače
masno more
Skovati u reči moćnijoj
od krajnjeg češlja
Što u truleži pod pločom,
sam, čeka na svetlost.
Tad posumnjao ne bih. Iz
tvrdog gradiva
Šta se da sakupiti?
Ništa. Najviše lepota.
A tad nam dovoljno mora
biti cveće višnje,
I hrizanteme, i bela
mesečina.
Prozor
Pogledao sam kroz prozor
i ugledao mladu jabuku
prozirnu u jasnosti.
A kada sam ponovo
pogledao u osvit stajala je tamo
jabuka opterećena
plodovima.
Znači mnogo je godina
sigurno proteklo ali
ne sećam se
šta se dogodilo u snu.
Zaklinjanje
Lep je ljudski razum i
nepobediv.
Ni rešetka, ni žica, ni
davanje knjiga da se samelju,
Ni osuda na progonstvo
ništa ne mogu protiv njega.
On u jeziku ustanovljuje
opšte ideje
I vodi nam ruku, te velikim
slovom pišemo
Istina i Pravda, a malim
laž i krivda.
On iznad onoga što jeste
uzdiže ono što treba da bude,
Neprijatelj očajanja,
prijatelj nade.
On ne zna Grka ni
Jevrejina, roba ni gospodara,
Na upravu dajući nam
zajedničko domaćinstvo sveta.
On iz prljave vreve
mučenih izraza
Spasava rečenice stroge i
jasne.
On nam govori da je sve
stalno novo pod suncem,
Otvara otvrdlu ruku onoga
što je već bilo.
Lepa i vrlo mlada je
Filo-Sofija,
I njena saveznica poezija
u službi Dobra.
Priroda je jedva juče proslavljala
njihovo rođenje,
Vest o tome planinama su
doneli jednorog i eho.
Slavno će biti njihovo
prijateljstvo, njihovo vreme nema granica.
Njihovi neprijatelji
osudili su sebe na uništenje.
Svračost
Isti i ne isti išao sam
hrastovom šumom
Čudeći se što moja muza,
Mnemozina,
Ništa nije oduzela mome
čuđenju.
Kreštala je svraka, i ja
rekoh: svračost.
Šta je svračost? Do
svračjega srca
Do dlakave nozdrve nad
kljunom, i do leta
Koji se obnavlja kad
počne da pada niže,
Nikad neću dosegnuti, te
je neću ni upoznati.
No ako ipak ne postoji
svračost,
Onda ne postoji ni moja
priroda.
Ko bi pomislio da ću
tako, posle mnogo vekova,
Pronaći spor oko
univerzalnih pitanja.
Saveti
Na mestu mladih pesnika
(mestu visokom, ma šta
mislilo pokoljenje)
radije ne bih govorio da
je zemlja san ludaka,
glupa bajka puna buke i
besa.
Istina je, nije mi se
desilo da gledam trijumf pravednosti.
Usta nevinih ne zahtevaju
ništa.
I ko zna ne bi li luda s
krunom na glavi,
s peharom u rukama,
urlajući kako mu bog pomaže,
što je tolike i tolike
otrovao, posekao, oslepeo –
raznežavao gledaoce: jer
je tako blag.
Bog čestitima ne uvećava
imovinu u ovcama i kamilama
i ništa im ne oduzima
zbog ubijanja i krive zakletve.
Toliko dugo se krio, da
je zaboravljeno kako se javio
u vatrenom žbunu i u
grudima jevrejskog mladića
spremnog da trpi za sve
koji su bili i koji će biti.
Nije sigurno da li Ananke
iščekuje svoje vreme
da bi naplatila za svu
oholost i nedostatak mere.
Čoveku je sa uspehom
stavljeno na znanje
da to što živi ima da
zahvali samo milosti silnih.
Zato nek se bavi pijenjem
kafe i lovljenjem leptira.
Ko voli Republiku, biće
mu odsečena šaka.
A ipak, zemlji dugujemo
makar i malu nežnost.
Nije da uzimam previše
ozbiljno prirodne radosti
i barokne rekvizite,
Lunu, gromadne oblake
(mada kad višnje cvetaju
pred praznik – to je lepo doba).
Ne, čak bih savetovao:
dalje od prirode,
od upornih slika
beskrajnog prostranstva,
beskrajnog vremena, od
puževa otrovnih
na stazi u vrtu, poput
naših vojski.
Ima previše smrti i otuda
nežnost
prema kikama, šarenim
suknjicama na vetru,
papirnim čamcima nimalo
trajnijim no što smo
mi sami...
Oeconomia divina
Nisam mislio da ću živeti
u tako izuzetnom času
Kada je Bog stenovitih
visina i gromova,
Gospod nad vojskama,
kirios Savaot,
Toliko bolno ponizio
ljude
Dopustivši im da čine što
god požele,
Njima prepuštajući
zaključke, ne govoreći im ništa.
Bilo je to pozorje malo
nalik, zaista,
Na vekovni cirkus
kraljevskih tragedija.
Putevima na betonskim
stubovima, gradovima od stakla i železa
Odjednom ponestade
principa i raspadoše se.
Ne u snu, već na javi,
jer odvojeni jedni od drugih
Trajahu kao što traje
samo ono što ne treba da traje.
Iz drveća, poljskog
kamenja, čak iz limunova na stolu
Izlete materijalnost, i
njihova sablast
Pokaza se da je praznina,
samo dim na klišeu.
Razbaštinjen od predmeta,
vrveo je prostor.
Svuda beše nigde, i nigde
svuda.
Slova knjiga su se
srebrila, kolebala i nestajala.
Ruka nije mogla da
obeleži znak palme, znak reke, znak ibisa.
U vrevi mnogih jezika
oglasiše smrtnost jezika.
Zabranjeno beše jadanje,
jer se jadalo samom sebi.
Ljudi pogođeni
neshvatljivom mukom
Zbacivali su haljine na
trgovima kako bi sud prizvala njihova golotinja.
Ali uzalud su čeznuli za
stravom, milošću i gnevom,
Previše neosnovani
Bili su njihov rad i
počinak
I lice i kosa i bedra
I bilo kakvo postojanje.
(prevod Petar Vujičić)
