"Prilog raspravi 'Spartak ili Isus'", autor Jadranka Milenković
Uprkos
svim naporima čoveka da pronađe način organizovanja društva koji će biti
najpovoljniji za što veći broj pripadnika određene zajednice, ili – u idealnim
uslovima – za sve, ni danas nije oformljeno društvo rukovođeno principima
apsolutne pravde. Naprotiv, najveći broj dosad poznatih uređenja zasnovan je na
izrabljivanju većeg broja ljudi od strane manjine, koja je nasledila ili pronašla
način da zadrži privilegije. U tom smislu, rasprave o promenama, pobunama,
revolucijama i unapređivanju postojećih sistema, nisu nikako zastarele ni
prevaziđene. Ono što pritom svakako u tu vrstu rasprava mora biti uključeno,
iskustva su prethodnih borbi za promene, kao i literatura koja (makar u vidu
utopija i distopija) promišlja budućnost ljudskog roda.
Godinama učestvujem u raspravi koja
bi se, pojednostavljeno, mogla nasloviti „Spartak ili Isus“. Sam naslov govori
o pozicijama učesnika: prvi su zagovornici revolucionarnog organizovanja zarad
borbe protiv nepravednih sistema, a drugi smatraju da je istorija svih dosad
organizovanih revolucija, pored velikog broja žrtava, donela i obilje dokaza da
se na taj način samo vlast iz ruku jednih prebaci u ruke drugih, vrlo brzo
ponovo uspostavljajući nepravednu raspodelu moći. Utoliko druga pozicija
podrazumeva i da se povuče jasna granica između revolucionara i pobunjenog
čoveka – koji ne mora nužno svoj otpor neadekvatnoj
stvarnosti pružati sa oružjem u ruci, i pod okriljem nekog oblika organizacije.
Razlika između revolucionara i pobunjenog
čoveka je u mnogočemu, ali najvažnija je možda u tome što pobunjeni čovek
nikad ne prihvata tezu po kojoj cilj opravdava sredstva, već gleda da izabere
način kojim neće povući u neku strahotu nijednog mogućeg istomišljenika,
sledbenika, ili nekog ko od njega zavisi. To izgleda nemoguće. Učesnici u raspravi
koji zagovaraju revolucionarni način, napomenuće da je sve osim prave borbe
ipak samo vrsta trpljenja i pomirenosti, jer se reči „borba“ i „oružje“
međusobno dopunjuju, a pasivan otpor ne postoji. Oni drugi svoj će stav
pravdati vezujući se za reči i dela zagovornika lične borbe, ličnog primera i
jednostavnog nepristajanja na određene stvari koje se nameću. Prvi među takvima
opisan je u najrasprostranjenijoj knjizi na svetu. Kjerkegor ga naziva
„neophodnim izuzetkom“, što je još jedan od mogućih sinonima za pobunjenika.
Bez obzira na to da li je dokazan njegov istorijski identitet, ili je u pitanju
samo neka vrsta personifikovanog simbola, on nam je kao takav zamisliv, i
možemo, makar i pod drugim imenom, u prošlosti pronaći predstavnike
ekvivalentnog načina borbe bez oružja – propovedanjem, obilaženjem gradova i
širenjem određene ideje. Dakle, Isus nije dizao revoluciju, nije se borio za
prevlast, nije povukao sledbenike nikamo. Bio je kategoričan u pozivu da se
oružje odbaci. Sve što se dalje dešavalo u njegovo ime, uradili su drugi, neki
u pozitivnom, neki u negativnom smeru i smislu.
Bilo bi suludo optužiti Nobela za sve
eksplozije sveta, ili Ajnštajna za Hirošimu i Nagasaki. Neki to ipak rade.
Mnoga naučna dostignuća, stvorena sa ciljem poboljšanja kvaliteta ljudskog
života, poslužila su u druge svrhe upravo zato što je raspored moći već
ustrojen, i što neugasiva pohlepa moćnika ne mari za pravedne raspodele i
dobrobit svih. Na isti način, optužiti Isusa (ili propovednike ideje
prvobitnog, ranog hrišćanstva) za Krstaške ratove, Inkviziciju i tome slično,
jednako je besmisleno. Sasvim je jasno da je u slučaju propovedanja te
ranohrišćanske ideje (tada još uvek daleko od dogme) u pitanju bila ona vrsta
pobune koja osuđuje potrebu da se prigrabljuje moć, da se išta poseduje i da se
stiče nauštrb drugih. Nisam baš sigurna da li se dobro sećam, i da li sam dobro
protumačila, no čini mi se da postoji u “Jevanđelju po Isusu Hristu”, velikom,
ali teškom Saramagovom romanu, deo sličan „Pobuni“ iz „Braće Karamazovih“, u
kome se nabrajaju sva zla proizišla iz hrišćanstva. Samo, ne bih rekla da se to
Isusu stavlja na teret. Pre mi se čini da se to na neki način "izvodi pred
njegove oči", ali ne s namerom da on za to bude kriv, već samo da (se)
vidi u šta može da se preokrene nešto najplemenitije, jedan najmoćniji primer
dobra i ljubavi; da nam postane jasno šta može da uradi čovek, čak i s takvim
primerom. Jer, ljudi su slabi, tu se svakako slažemo, bez obzira na to sa koje
pozicije stupamo u ovu raspravu.
Rasprava
me nagoni i na lična preispitivanja. Određeni stav se ne zauzima samo pozicijom
u intelektualnoj raspravi. Ta pozicija mora biti, ako je zaista odraz nečijeg
stvarnog promišljanja, utemeljena životom koji stoji iza tih reči. Ponekad me
jako iznenade neki komentari i to od strane prijatelja koje dugo poznajem.
Nedavno mi je rečeno – tvoji kriterijumi su možda
najispravniji i najpošteniji, ali niko ne može po njima da živi. Neočekivanost
te rečenice naterala me je da se duboko zamislim, ali i da obratim veću pažnju
na ljude kojima sam okružena. Kriterijume nisam namerno i s predumišljajem
postavila da budu takvi, niti sam ih ikada smatrala previše strogim. Ja živim
po tim kriterijumima, moji roditelji su tako živeli, moja deca žive po njima, mnogi
ljudi koje znam, takođe. To su obične stvari; nikakva spartanska disciplina
koja od nas traži "žrtvu". Radi se o osnovnim načelima: ne laži, ne
kradi, ne grabi preko leševa... Ne smatram da je "žrtva" biti odan
ljudima koje voliš, i ne izneveriti ih. Takođe, jednako je važno poštovati tuđa
prava, imati osećaj za različitost, prihvatati drugačije poglede na svet, ne
plašiti se nepoznatih verujući da se i oni drže tih nekoliko jednostavnih
načela. Mislim da se drugačije ne može živeti mirne savesti, ni u skladu sa
samim sobom, zato me čude i žaloste takvi komentari. No, u kakvoj je to vezi sa
pobunom? Gledano njihovim očima, sve to više liči na mirenje. Ipak, to je
pobuna protiv svega što hoće da korumpira čoveka i što je dovelo društvo u
stanje u kome se jedino putem korupcije bilo koje vrste može ostvariti nekakav
sumnjivi uspeh. To je daleko od revolucije, ali je vrsta odbrane određene
teritorije – sopstvenog duha.
O
tome je uvek bilo teško govoriti; no poneki je narodni pesnik pronalazio način
da kroz mitove, bajke ili basne pronese priču o vrednostima koje se moraju
sačuvati, jer od njih direktno zavisi i sreća pojedinca i opstanak zajednice.
Recimo, primer pobunjenog čoveka, ili „hrišćanina pre Hrista“ je Antigona. Ona
nije dizala revoluciju; njen je čin samostalni akt pobune u koji nije htela da
uključi ni rođenu sestru. Pobuna je dakle uvek lični čin; stvar na koju se niko
ne može nagovoriti.
U
prilog raspravi sa početka, izmišljam basnu o mazgi. Možemo da zamislimo kočiju
sa putnicima i dragocenostima, čiji su točkovi zaglibljeni, i koja je počela da
tone u živo blato. Kola su teška i ne bi ih izvukao ni slon. Zamislimo tad i
jednu upornu, možda ne baš inteligentnu mazgu koja se uvek dobrovoljno upregne
u takva kola; štaviše, koja ide naokolo i traži takva kola. Tada ja navijam za
tu mazgu, ona je moj omiljeni lik, bacajući u drugi plan plemenite pastuve, hrabre
lavove, spretne antilopa, veličanstvene orlove i bilo koje druge od kraljevskih
životinja.
U
romanu „Na Drini ćuprija“, u jednoj gotovo neprimetnoj epizodi, Andrić provlači
slično verovanje. „Dauthodža je sve činio
da han spase i očuva u životu. Najpre je trošio od svoga a zatim je počeo da se
zadužuje kod rođaka. Tako je iz godine u godinu krpio i doterivao skupocenu
zgradu. Onima koji su mu prebacivali što se upropašćuje čuvajući ono što se
sačuvati ne može, odgovarao je da on to dobro ulaže svoj novac, jer ga bogu na
zajam daje, i da je on, kao mutevelija, poslednji koji sme da napusti ovu zadužbinu
koju su izgleda svi napustili. Taj mudri i pobožni, tvrdoglavi i uporni čovek,
kog je kasaba dugo pamtila, nije se ničim dao odvratiti od svog bezizglednog
napora. Radeći predano on se odavno bio pomirio sa saznanjem da je naša sudbina
na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i da je čovek dužan da
istraje u toj borbi i onda kad je potpuno bezizgledna.“
Ne
mogu a da ne navijam za bilo koji sličan primer individualnog napora da se
nešto promeni ili održi, ne čekajući na to da se borbi pridruže mnogi, ili da
borba izgubi svoje atribute unapred izgubljene bitke. To je moj način
– ali i način mnogih koje poznajem – da se bunimo, ne tražeći da nam imena budu zauvek zabeležena na
nekom spomeniku za heroje. Uprkos tome što to liči tek na odbranu, i iz sebe
isključuje direktan napad na neprijatelja (jer se različito percipira gde se
stvarni neprijatelj zapravo nalazi), to ipak nije zatvaranje u tvrđavu. I nije
jedini način da se čovek hrabro izloži u borbi protiv zla – tako što će na
barikadama, prsa u prsa, oružjem braniti neku ideju. Izložiti se dugotrajno,
celoživotno, znajući da se uz ono „ne laži, ne kradi, ne gazi preko leševa“
nikad neće maknuti dalje od spasavanja hana, od unapred izgubljene bitke protiv
kvara, smrti i nestajanja – jednako je hrabro. Bitno je da se od borbe ipak ne
odustaje, bez obzira na to što se ne veruje u mogućnost velikih preokreta, niti
u masovna prosvetljenja. Dovoljna je vera i samo u pojedinačne stvari, u male
pomake.
Teorija
zavere je ubeđenje da negde postoji "plan" koji su izmislili zli
ljudi, ili zli Bog, ili ga mi ne razumemo, ali nas lišava odgovornosti za sve
naše promašaje. Pobuna za razliku od revolucije ne stavlja u prvi plan
razmišljanje o tome da li postoji plan, ovde ili u nekoj višoj, nedostupnoj
sferi. Ni moja mazga (iz izmišljene basne, stvorene da se njome potcrta jedno
nimalo neozbiljno životno uverenje), ne bavi se pitanjem plana. Imalo ili
nemalo plana, ona će da se upregne u kola i da ih vuče, jer hoće da pomogne.
Oseća potrebu; ne razmatra odakle to dolazi. Neko joj možda kaže, usred vuče – slušaj, imam nepobitne dokaze da ne postoji
Bog, da nema Plana, i da je sve besmisleno. Ti ćeš se udaviti u živom blatu,
nepromišljena mazgo. Ali ona se ne osvrće na te reči. Vuče jednakom snagom.
Ako
se složimo da je vera uvek prava, a religije su samo oblici kojima se čovek
obraća (ili obećava) principu koji doživljava kao tvorački, onda nijedna
religija, pa ni hrišćanstvo, ne sme da bude agresivna. O tome govori
Kroninova knjiga "Ključevi Kraljevstva". Sveštenik, po kazni
– jer je pobunjeni čovek i ne uklapa se u sistem, ni u pravila po
kojima se napreduje unutar crkvene hijerarhije – biva poslat u Kinu da pokrštava lokalno stanovništvo. Ugledni
Kinez kome medicinskom intervencijom spasava sina, nudi da pređe u hrišćanstvo.
On je jedan od onih čije se reči i postupci poštuju u narodu, i drugi bi tad pošli
njegovim stopama. Sveštenik–pobunjenik pita ga da li zaista to želi i veruje li
u Boga onako kako to stoji u hrišćanskim spisima, ili samo želi da se oduži.
Pošto ispada da je ovo drugo u pitanju, sveštenik odbija da ga krsti. Posle
mnogo vremena isti taj ugledni kineski građanin je prišao svešteniku i zatražio
od njega da ga pokrsti, tek onda kad
je posle dugog niza godina video da je taj sveštenik najbolji i najpožrtvovaniji
čovek koji se zamisliti može – Isusov sledbenik u pravom
smislu tih reči. Na krštenje dolazi sa rečima (parafraziram) – Bog koji ima takvog sveštenika, takvog čoveka,
mora biti najbolji i najveći od svih. Ako si ti toliko dobar, kakav li je tek
tvoj Bog.
Recimo
da poželim da propovedam Dobro. Bilo ko može mi postaviti pitanje ko me je
ovlastio. Ja se i sama to pitam, ali onda sama sebi odgovaram – a ko me je razvlastio? Duško Trifunović ima
jednu pesmu o ocu. Zove se „Vijadukt“. Duškova pesma kaže otprilike – dok sam ja bio živ svima je bilo lako...znalo
se šta i kako...govorio sam da su svi ljudi braća, da je u radu spas, da
postoji dobrota i lepota....(parafraziram, naravno)...to beše divan gest, moj
svete plemeniti, kad neko priča da jest,
kako bi trebalo biti... O tome se
radi kad govorim o pobuni. O borbi koja ne poziva na revoluciju, koja nije deo
nijedne velike zajedničke akcije, sem ako ne proglasimo zajedničkom akcijom
mnogo sitnih, pojedinačnih napora ljudi koji se međusobno ne poznaju, ne nose
zastavu i nisu napisali manifest. I posle toliko vekova ispunjenih ratovima,
zverstvima, pohlepom, dobrota još uvek postoji, neugušena, i veliki broj ljudi
živi učeći i dalje svoju decu ljubavi i brizi za druge. Sve se te male priče
povezuju u jednu veliku, na neki način koji od njih čini jednu neprekidnu,
stalno prisutnu, nepresušnu borbu za dobro, za ljudskost.
(Esej je nagrađen prvom nagradu na konkursu "Tragom Nastasijevića" 2019. godine.)
