Milica Milenković "ANTIČKA BESEDA I DOČARAVANJE KAO OSNOVE ROMANA 'HETEROS' JADRANKE MILENKOVIĆ"

(Jadranka Milenković: Heteros, NKC, Niš, 2019)

U 2019. godini pojavila su se dva romana Jadranke Milenković, svestrane autorke iz Niša, koja već petnaest godina vodi Književni klub „Prejaka reč“ u ovom gradu, ne ostavljajući ravnodušnim poklonike lepe reči i čitaoce spremne da kroz njene eseje, priče, pesme i romane zarone u potpuno novu struju srpske i svetske književnosti danas. Ova dva prvenca, dva romana, metafora su dugogodišnjeg autorkinog traganja za izdavačem koji će relevantno oceniti njeno delo i smestiti ga među korice knjige što je rezultiralo knjigama Heteros i Soba 427 u istoj godini, o kojima će Milenkovićka reći da je Heteros njen prvenac, roman kojim se oprobala u pisanoj reči i za koji je ugovor sa Niškim kulturnim centrom potpisala još 2018. godine. Naredne, 2019. godine, rukopis Soba 427 pobeđuje na konkursu Areté-a u Beogradu i za kratko vreme izlazi iz štampe. U gotovo istom trenutku oba romana su mirisom iz štamparije obogatila naša čula, a među brojnim autorkinim pratiocima na društvenim mrežama, prijateljima i fanovima, odjeknula je vest da se Jadranka Milenković pridružuje srpskim književnicima na teškom putu dočaravanja stvarnosti.

Čitaoci su saglasni u tome da njeni romani donose pravo osveženje u našu književnost, da su užitak kakav smo do sada svojim čitalačkim senzorima osećali čitajući svetske romane, i da je, otvaranjem uskogrudih izdavača za delo nekoga ko nam priča sve vreme „iz drugog ugla“, ko je tu godinama uz nas, na portalima i u časopisima, okrenut točak na drugu stranu što je otvorilo našu književnost za novo, za različito (čitaj: originalno) i druge... Sasvim u skladu sa pričom koju nam kazuje Jadranka Milenković u Heterosu, koji naslovljen nikada mitološki oblikovanim grčkim božanstvom, priziva heteriju za svoju osnovu duboko nas uvodeći u čitalački svet i čitalačka iskustva Senke, glavne junakinje dela. Ili, tačnije, Senke i Ninoslava, dva lica naratorke. Slojevitost ovog romana očitava se upravo na poziciji pripovedač – čitalac, na tankom ledu čitanja kao posebnog prostora koji prave čitaoce obuzima, preuzima i vodi u sebe. Otuda je Senka zapravo senka (usamljeni čitalac) glavne junakinje dela, ona koja oživljava svet čitaoca kao posebni svet iz koga se može sagledati onaj koji ga je stvorio. Platonovskim izborom senke kao vodilje te besede, obraćanja drug-ome, Jadranka Milenković je prizvala antički duh govora i tumačenja kao stilskog postupka u oblikovanju knjige i postavila pred sobom težak zadatak ostajanja na visini helenske književnosti i mita, sokratovskih rasprava i platonovskih dijaloga, kao kolevke evropske književnosti. Otuda je i njen prvi korak i izbor za ulaženje u književne vode i te kako bitan, jer on nije mogao biti teži i zahtevniji. Težak je i zahtevan u svakom smislu, toliko da pretpostavlja kultivisanog čitaoca i tumača kakav je i sama autorka Jadranka Milenković.

U samu strukturu romana ugrađeno je nekoliko helenskih mitova i tragedija interpretiranih iz drugog ugla, pre svega ugla ženskih junakinja: Euridike, Antigone, Arijadne i Penelope, odnosno Orfeja i Odiseja, ali i Platonov mit o pećini kao i hrišćanska tema smrti, vaskrsenja, stradanja i samilosti.

Jungovski par anime i animusa, Senke i Ninoslava, nalazimo u strukturi romana u liku čitaoca i pripovedača: „Ono što nas vezuje jeste potreba za razgovorom tačno određenog tipa, o stvarima za koje retko kad nalazimo sagovornike. (...) to se pretvara u praznik. Ne svečanost sa zastavicama, vatrometom i muzikom, vašarom, nego praznik, religijski, gde se odaje pošta zaboravljenim bogovima.“ Ninoslav postoji kako bi opozitno stajao u odnosu na Senku i dozvolio joj širenje u dijalogu, učestvovanje u heteriji i onda kada se ne održava sastanak Udruženja „Dobra knjiga“.

Roman nema jasnu fabulu, naprotiv, sveden je na naraciju kao osnovnu nit tkanja, ponekad iskrsnu epizodni likovi koji su spona između stvarnosti i čitateljke Senke, tačnije spona između naratora Senke i njenog drugog ja za koje posredstvom čitanja preuzima asocijacije i konstrukcije dočaravajući realnost. Otuda je jedna od metafora lika Senke utkana i u izmišljenu bajku o Čarobnici kojoj je „Ostavljena tek mogućnost da u ljudskom obličju razgovorom dopre do drugog ljudskog bića. (...) ona je mogla da priča tako neobično, ohrabrujuće...“ Dakako o Čarobnici koja „priča sve dok se pukotine ne sastave, sve dok se rane ne zatvore“.

Čarobnica koja čara u ime Heterosa, u ime drug-og i drug-ova, pokušava da popuni mesta praznine u sećanju, da dopiše ono što svest nije uspela da razume u trenutku događanja ali što je ostalo kao svojevrsna stigma na duši (metafora rane koju ima Ninoslav, osnovnog procepa u romanu). Senka (ili tačnije Čarobnica) besedi o božanskoj čistoj ljubavi, o kosmopolitskom osećanju života, o prijateljstvu i veri u čoveka, ona besedi okupljajući nas oko vatre nasred pećine gde sem glasa, bajke i naših senki – zaista ne postoji ništa drugo. Upravo, ako bismo pokušali da odredimo dominantno mesto romana Heteros bila bi to moderna pećina, soba, tunel ili još bolje nadvožnjak gde se na zidu, poput prvobitnih poruka pećinskog čoveka, mogu ispisati poruke i ostaviti slike.

Jedna od najzahtevnijih tema kojom se ovaj roman bavi jeste tema smrti i vaskrsenja ili tačnije odnosa helenskog i hrišćanskog mita na datu temu. Time što Jadranka Milenković uvodi odnos Orfeja i Euridike, pokazuje da helenska književnost još uvek nije bila spremna za priču o vaskrsenju te je Euridika ostala u podzemlju, jer to itekako korespondira sa poetikom romana: „Početak priče ne može biti slučajno izabrani trenutak. Izabrani početak eliminiše sve druge moguće početke, a time i sve druge moguće priče“. Čak i kada govorimo o istorijskom i civilizacijskom trenutku i početku. Otuda Euridika ne može da se vrati u svet živih, tačnije da vaskrsne, i to je ključ ove knjige, jer je Senki, po želji da menja stvarnost i ljude, pa i sisteme bogova, najbliži Orfej kao neko ko isto veruje u moć lire, poezije i svoje reči. Orfej je uspeo pesmom i besedom da se primakne revoluciji čovečanstva i izbriše granicu između života i smrti. Ali samo da se primakne. Slično njemu Senka želi da izleči rane Ninoslavu i kada se to dogodi ona oslobađa sebe da nam kroz snoviđenje prikaže svoj realni život – da nije sama, usamljena i da ima porodicu. To je revolucionarni podvig Jadranke Milenković u sopstvenom pripovedanju gde su obrisane sve granice između jave i sna, literature i života, tišine i besede, čaranja i dočaravanja, realnosti i iracionalnog.

U vremenu srpskog romana čije su teme svedene na tranziciju i gubitak identiteta, roman Heteros Jadranke Milenković savršeno usmerava čitaoce na literaturu i kultivaciju kao osnovni proces izlaženja iz mraka modernih pećina. Jadranka Milenković faustovski preispituje sve ono što naša literatura u današnjim uslovima, većim delom usmerena religijskim i ideološkim determinantama, nije preispitala sa objektivnim prisustvom etike. Ona je na visini Ive Andrića kao pripovedača kao i linije pisaca „dece sa istoka“, koji su potvrdili ono čuveno Isidore Sekulić da je na istoku priča tiho tkanje i čaranje. Sa Jadrankom Milenković i jugoistok Srbije ponosno će poneti taj epitet.

Piše: Msr Milica Milenković