Mirjana Stošić, priča "Hvatači sunca"
Mirjana Stošić, priča "Hvatači sunca"
To je kuća na rubu parka. Granica sučeljavanja starog i novog naselja. Nekada je bila okružena livadama i šumarcima. Sada je betonirana. Čuva svoj mali lug. Jednu lipu koja je rasla zajedno sa njihovim porodičnim nevoljama. Pored lipe, loman prebiva jedan kanadski brest, krtog stabla i raskošne krošnje, koji im tokom svake oluje daruje deo sebe. Njegove osušene grane vise naopako, čekaju da vetar uzme pravac i zadobije na jačini pa da padnu kao ratnička koplja na zemlju. Ili na njih. Pored bresta, šepure se tri divlje trešnje. Početkom proleća, koje se svake godine preobražava u nešto neprolećno, krošnje se razbokore i progledaju belim cvetovima. Tananost njihovih latica nalik je njenim mislima. Raznese ih najblaži povetarac. Grane se zanjišu i čitav balkon prekrije beli sneg latica. Tako izgledaju njihova proleća. I njen život, nerazdvojiv od stabala koja su bila njenog uzrasta kad se uselila u tu kuću. Rasla su uz nju. Njihala se s njom. Padala kao koplja s njom. S njom i venula. A u trenu se pričini kao da su mrtva straža koja je drže zatočenom iza parka. U kući. Iako zna da nisu, da su nežna i meka i sasvim ravnodušna prema njoj.
U bašti su rasli breza i hrast. Tako ih je njena mama zvala: „moja breza i moj hrast“. Breza se dugo sušila, udavljena trešnjama. Ostalo je samo belo stablo – palo i naslagano u uglu bašte. Hrast je go do vrškova krošanja trešanja koje ga natkriljuju. Ona ga vidi, noću, iz sobe za poremećen san. Gleda hrast koji se poigrava sa zracima uličnog osvetljenja. Prijateljica joj je bolesna. Ona do nje ne može da dođe. Tlo je prekriveno osama. Budi se, ali ose su ostale, na nekom drugom tlu, braneći pristup bolesti. Hrast miruje na suncu. Breza počiva odbačena ali nebačena.
Uhvatiće sutra kvaku, blago je pritisnuti da otvori vrata i – izaći će. Čeka sebe tamo. Drugde. Ose će naposletku odustati. Neće biti bolesti nad kojom treba da drže mrtvu stražu. Otvoriće vrata.
Trešnje su sve bliže. Probiće okno prozora. Iščekuje ih. Zvali su ih, njih dvoje, hvatačima sunca. Gole zimske krošnje koje među crnim granama hvataju bledo sunce iza sivila. Potom su prekinuli da bilo šta nazivaju. Pa i jedno drugo. Danas, koje se proteglo i traje godinama, ne znaju da li je drugi u životu. Ona piše pisma, fragmente dnevničkih zapisa i šalje ih na adresu na kojoj njega odavno nema. Zato i piše. Zna da ih niko ne dobija. Da ih dobija niko.
Sa svakim je razvijala poseban jezik. Nova imenovanja. Tako ona voli – obnavljajući ili rušeći jezik.
Od hvataća sunca do promene vlastitog imena. Izmišljanja novih vlastitih imena. Za sebe i za drugog. Njeni ljubavni jezičci nalik su osušenoj brezi čije je telo naslagano u uglu zapuštene bašte.
Njena bašta ima hrast.
I naslagano belo telo breze u uglu.
Pseći izmet i poneki otpadak.
Do njene bašte vode natrule daske na improvizovanom stepeništu.
Jednog jutra će se probuditi. Iz desnog uha niknuće stabaoce trešnje. Iz usta jezik nove breze. U kosi grane hrasta.
Jednog jutra probudiće se kao šuma. Nabujala, puna cvetajućih tela.
Otvoriće vrata.
To je kuća na rubu parka. Granica sučeljavanja starog i novog naselja. Nekada je bila okružena livadama i šumarcima. Sada je betonirana. Čuva svoj mali lug. Jednu lipu koja je rasla zajedno sa njihovim porodičnim nevoljama. Pored lipe, loman prebiva jedan kanadski brest, krtog stabla i raskošne krošnje, koji im tokom svake oluje daruje deo sebe. Njegove osušene grane vise naopako, čekaju da vetar uzme pravac i zadobije na jačini pa da padnu kao ratnička koplja na zemlju. Ili na njih. Pored bresta, šepure se tri divlje trešnje. Početkom proleća, koje se svake godine preobražava u nešto neprolećno, krošnje se razbokore i progledaju belim cvetovima. Tananost njihovih latica nalik je njenim mislima. Raznese ih najblaži povetarac. Grane se zanjišu i čitav balkon prekrije beli sneg latica. Tako izgledaju njihova proleća. I njen život, nerazdvojiv od stabala koja su bila njenog uzrasta kad se uselila u tu kuću. Rasla su uz nju. Njihala se s njom. Padala kao koplja s njom. S njom i venula. A u trenu se pričini kao da su mrtva straža koja je drže zatočenom iza parka. U kući. Iako zna da nisu, da su nežna i meka i sasvim ravnodušna prema njoj.
U bašti su rasli breza i hrast. Tako ih je njena mama zvala: „moja breza i moj hrast“. Breza se dugo sušila, udavljena trešnjama. Ostalo je samo belo stablo – palo i naslagano u uglu bašte. Hrast je go do vrškova krošanja trešanja koje ga natkriljuju. Ona ga vidi, noću, iz sobe za poremećen san. Gleda hrast koji se poigrava sa zracima uličnog osvetljenja. Prijateljica joj je bolesna. Ona do nje ne može da dođe. Tlo je prekriveno osama. Budi se, ali ose su ostale, na nekom drugom tlu, braneći pristup bolesti. Hrast miruje na suncu. Breza počiva odbačena ali nebačena.
Uhvatiće sutra kvaku, blago je pritisnuti da otvori vrata i – izaći će. Čeka sebe tamo. Drugde. Ose će naposletku odustati. Neće biti bolesti nad kojom treba da drže mrtvu stražu. Otvoriće vrata.
Trešnje su sve bliže. Probiće okno prozora. Iščekuje ih. Zvali su ih, njih dvoje, hvatačima sunca. Gole zimske krošnje koje među crnim granama hvataju bledo sunce iza sivila. Potom su prekinuli da bilo šta nazivaju. Pa i jedno drugo. Danas, koje se proteglo i traje godinama, ne znaju da li je drugi u životu. Ona piše pisma, fragmente dnevničkih zapisa i šalje ih na adresu na kojoj njega odavno nema. Zato i piše. Zna da ih niko ne dobija. Da ih dobija niko.
Sa svakim je razvijala poseban jezik. Nova imenovanja. Tako ona voli – obnavljajući ili rušeći jezik.
Od hvataća sunca do promene vlastitog imena. Izmišljanja novih vlastitih imena. Za sebe i za drugog. Njeni ljubavni jezičci nalik su osušenoj brezi čije je telo naslagano u uglu zapuštene bašte.
Njena bašta ima hrast.
I naslagano belo telo breze u uglu.
Pseći izmet i poneki otpadak.
Do njene bašte vode natrule daske na improvizovanom stepeništu.
Jednog jutra će se probuditi. Iz desnog uha niknuće stabaoce trešnje. Iz usta jezik nove breze. U kosi grane hrasta.
Jednog jutra probudiće se kao šuma. Nabujala, puna cvetajućih tela.
Otvoriće vrata.
//U postu su iškorišćene slike Odilona Redona.//
