Laslo Krasnahorkai, "Satantango" (odlomci)
LASLO KRASNAHORKAI, „SATANTANGO“
„Ošinut reskim, vlažnim vazduhom, načas je morao da zatvori oči; u
tišini koja je od kukurikanja petlova, udaljenog laveža i huka netom oživelog
oštrog, neumoljivog vetra postajala još dublja, uzalud je ćulio uši, nije čuo
ništa osim tupih otkucaja svog srca; kao da je sve ovo bilo samo avetinjska
igra njegovog polusna, kao da („...neko želi da me zaplaši“). Tužno je
posmatrao zloslutno nebo, ostatke leta opustošenog najezdom skakavaca, i
najednom spozna kako i proleće i leto i jesen i zima jezde preko jedne te iste
hrpe bagremovog suvarka, i kao da je osetio da u nepomičnoj sferi vekovečnosti
svekoliko vreme zbija lakrdiju, đavolski poravnavajući džombe i jaruge haosa, i
stvorivši uzvisinu, mahnitost podmeće kao nužnost... video je sebe kako se u
mukama batrga na drvenom krstu sopstvene kolevke i mrtvačkog sanduka, da bi ga
na kraju jedna ravnodušno izrečena presuda ogoljenog – bez titula i odličja –
predala u ruke perača leševa, grohotu revnosnih gulikoža, odakle mu se onda
nemilosrdno ukazuje istinska mera ljudskih stvari, bez ikakve šanse da ga makar
i jedna staza odvede nazad, jer biće svestan i toga da se s prevarantima
upustio u takvu partiju koja je unapred izgubljena i na kraju koje će ga lišiti
i poslednjeg oružja – nade da će ikada naći put do kuće. Okrenuo je glavu u
stranu, prema nekada prenaseljenim i bučnim, a danas trošnim i napuštenim
zgradama na istočnoj strani naselja, i s gorčinom je gledao kako se kroz grede
ogoljenog krova jedne urušene salašarske kuće probijaju prvi zraci nabreklog
crvenog sunca. „Moram najzad da se nakanim. Ovde ne mogu ostati.“
(...)
Rešili su da noć dočekaju tu, u kuhinji. Futaki je dovukao stolicu
do prozora da bi kuće sa suprotne strane ulice držao na oku, Šmita savlada san
i navaljen preko stola zahrka, a žena izvuče iza kredenca vojnički sanduk s
metalnom oplatom, očisti s njega prašinu, obrisa i unutrašnjost, zatim bez reči
poče da pakuje stvari. „Pljušti“ – reče Futaki. „Čujem“ – odgovori žena.
Slabašna sunčeva svetlost jedva se probijala kroz kovitlac nagomilanih oblaka
koji su plovili ka istoku; kuhinja je utonula u gotovo večernji sumrak, nije se
moglo tačno razaznati da li su treperave mrlje koje su se na zidu ocrtavale tek
senke ili zloslutni tragovi očaja skrivenog iza njihovih nadonosnih misli. „Poći
ću na jug“ – rekao je Futaki zureći u kišu. „Tamo su zime ipak kraće. U okolini
nekog bogatijeg grada iznajmiću salaš i povazdan ću da kiselim noge u lavoru
tople vode...“ Kapi kiše pitomo su se slivale sa obe strane prozora, iznutra,
od gornjeg proreza širine prsta, pa sve do mesta gde se prozorski okvir i
pajanta dodiruju, gde su malo-pomalo napunile i najmanju napuklinu, i probijajući
se do ivice pajente, ponovo se razdelivši u kapi, počele da padaju u Futakijevo
krilo, dok se on, i ne primetivši to, jer odande kuda je odlutao, bilo je teško
vratiti se, u tišini umokrio. „Ili ću da se zaposlim kao noćni čuvar u nekoj
fabrici čokolade... možda kao portir u ženskom internatu... I pokušaću da
zaboravim sve, treba mi samo lavor tople vode naveče pa da samo gledam kako
ovaj usrani život prolazi...“ Kiša koja je do tada tiho sipila sada je počela
da lije, kao bujica koja probija nasip, poplavila je ionako već pridavljenu
zemlju, urezujući uske, krivudave kanale u kosine, i mada se kroz staklo više
ništa nije videlo, ipak se nije okrenuo, gledao je u crvotočni okvir, u rupe
odakle je poispadao gips, dok se najednom na staklu nije pojavila neka
maglovita silueta, zatim su se lagano izdvojili obrisi ljudskog lika, ali nije
odmah znao čijeg, sve dok se i par uplašenih očiju nije raspoznao; tada je već
gledao u „sopstveni istrošeni obraz“, prepoznao ga je, zgranuto i bolno, jer je
osećao: vreme će mu rastočiti crte lica isto tako kao što se sada razlivaju tu,
na staklu; taj odraz isijavao je jedno veliko, još nepoznato siromaštvo prema
kojem upravo polazi, noseći naslagane slojeve sramote, ponosa i straha.
Odjednom ponovo oseti kiselkast ukus na jeziku, seti se zvona u svitanje, čaše,
kreveta, bagremovog suvarka, hladnih kamenih pločica u kuhinji i gorko nakrivi
usta. „Lavor tople vode! Dođavola! Ta svaki dan kiselim noge...“ Iza sebe začu
prigušeni jecaj. „Šta ti bi?“ Ali gospođa Šmit nije odgovarala, postiđeno se
okrenula, ramena su joj se tresla od plača. „Čuješ li? Šta ti je?“ Žena ga je
pogledala, ali kao da je shvatila da reči ovde nemaju smisla, ćutke je sela na
hoklicu uz šporet i izduvala nos. „Zašto ćutiš?“ – navaljivao je Futaki
tvrdoglavo. „Koji ti je andrak?“ „A kuda bismo mi to pošli?!“- prasnula je
gorko gospođa Šmit.
„Moj vam je savet da počnete da se navikavate da ćete od sada
živeti disciplinovanije, po zakonu.“ Irimija znojavim dlanom masira koleno. „A,
kakav je to zakon?“ Kapetan se natmuri. „Zakon jačeg“ – kaže, iz lica mu
nestane krvi, prsti na naslonu pobele. „Države. Naroda. Govori li to vama išta?“
(...)
Iza prozora starice sede, pilje u suton kroz fine čipkaste zavese i
gorka srca uviđaju da se vani, na licima pod strehe zavučenih ljudi, oslikava
isti onaj greh i ista ona tuga, koju ni njihove vrele kaljeve peći, ni sveže
ispečeni kolači ne mogu više odagnati.
(...)
„Imate još nekoliko dana! Ima da vas Irimija sve razbuca! –
ispljune za kraj, prezrivo nakrivivši usta, i za oproštaj, pogledom poslednji
put preleće preko zaprepašćenih, larvastih lica. Sa mirisom blata, baruština i
bleštavih munja meša se smrad kanalizacije, vetar drmusa dalekovode, crepove,
napuštena ptičja gnezda; kroz raspore niskih prozora koji slabo dihtuju, u
kositreno sivilo iskrada se topla zapara... uzbuđeno-nestrpljive polu-rečenice
ljudi u zagrljaju... vapijući dečiji plač; savitljive ulice, do korena
prokisli, ulegnuti parkovi leže krotko na kiši; ogoleli hrastovi, presamićeno,
suvo cveće, spržena livada prijanjaju pokorno uz oluju, kao žrtva uz nogu
dželata.
(...)
„Ovi? Oduvek su bili služinčad i to će do kraja života i ostati.
Sede u kuhinjama, seru po ćoškovima i ponekad gvirnu kroz prozor da bi videli
šta ostali rade. Poznajem ih kao svoj džep.“
„Nije mi jasno, otkud si
toliko siguran, kumašine? – kaže Petrina. „Nešto mi govori da tamo više žive
duše nema. Kuće su prazne, crepovi pokradeni, u najboljem slučaju pokoji
kržljavi pacov u mlinu...“ „Aaa, ne...“ – odgovara Irimija samouvereno. „Ovi
još uvek džedže na istom mestu, na istoj muzgavoj hoklici, uveče žderu
krompir-paprikaš i nije im jasno šta ih je to snašlo. Sumnjičavo se pogledavaju,
glasno podriguju u tišini i – čekaju. Čekaju žilavo i istrajno, uvereni da ih
je neko prosto prevario. Čekaju pritajeni kao mačke u svinjokolju, možda padne
koja mrvica sa stola. Ovi su kao nekadašnja dvorska posluga, čiji je gazda
iznenada prosvirao sebi mozak, i sada se svi bespomoćno vrzmaju oko leša...“ „Ne
sklepaj mi stihove, vođo moj, jer će fras da me strefi!...“ – pokuša da ga
prekine Petrina i šakama zatomi krčanje u crevima. Ali nošen krilima zanosa,
Irimija ništa ne haje. „Robovi su to koji su izgubili gospodara, ali koji bez
osećaja ponosa dostojanstva i hrabrosti ne mogu da opstanu. To u njima održava
duh, mada u dubini zatupastog mozga shvataju da izvor svega toga nisu oni sami,
jer jedino za šta su sposobni jeste da žive u njihovoj senci...“ „Dosta...“ – prostenje
Petrina i protrlja oči jer mu se voda sa pljosnatog čela neprekidno sliva u
njih. „Prezri me slobodno, ali ovakve stvari sada ne mogu da slušam...!
Ostavimo to za sutra, radije pričajmo o...o tanjiru vrelog pasulja!“ Međutim,
Irimija i to prečuje, pa neometano nastavlja. „Pa...kuda ta senka krene, oni je
prate u stopu, kao neko stado, jer bez senke ne mogu, kao što ne mogu ni bez
pompe... („Joj, brašo, nemoj više“ – zakuka Petrina)... i opsene; ali ih ne
ostavljaj same sa tom pompom i opsenom, jer će se razbesneti kao psi i sve
rastrgnuti. Daj im neku toplu sobu, pa nek se naveče na stolu puši taj
paprikaš, sunce li mu krvavo, i srećni su ako ga noću, pod toplim perinicama,
kikoćući se, uvale sočnoj ženici komšijinoj... Slušaš li me uopšte, Petrina?!“ „I
te kako!“ – uzdahne ovaj, pa nadajući se još dodaje: „Zašto? Jesi završio?“ Već
se vidi iskrivljena ograda duž kuće bageriste, oronula šupa, zarđala cisterna
za vodu...
(...)
Već se vidi bleštav prozor krčme... ali se nijedna reč, nijedan
glas ne čuje... tišina je, kao da unutra žive duše nema... ali ne, neko unutra
svira harmoniku... Irimija otre blato sa olovno teških cipela... nakašlje se.
Oprezno gurne vrata... i tada iznova udari kiša – na istoku brzinom jedne
uspomene, osvetli se nebo, rumenom, jutarnjeplavom bojom osloni se na uzburkani
horizont, i sa istim poražavajućim čemerom, kojim se prosjak jutrom uspinje uz
bočni stepenik crkve, pojavi se i sunce, da bi stvorilo senku, a drveće,
zemlju, nebo, životinje i ljude otrgnulo iz one zamršene, jezive celine u koju
su se kao muve u paučinu nerazrešivo upleli, i još je videlo kako noć uzmiče
preko ivice horizonta, kako se sa suprotne strane, na zapadnom nebu, redom
raspršuju njeni zastrašujući elementi, kao kakva očajna, zbunjena, potučena
armija.
(Prevod: Zoltan Moguščij)
