Intervju sa Milanom Dobričićem za hrvatski časopis "Fantom slobode"

Svakome ko poznaje književnu scenu Srbije, kao i scenu u regionu, ime Milana Dobričića već duže vreme nije nepoznato. Pre svega na književnoj sceni prisutan kao pesnik, u prozi prepoznatljiv po specifičnom korišćenju kratke forme, tek nedavno se predstavio i romanom: Dnevnik glavobolje, koji, na radost publike, najavljuje novu fazu u njegovom stvaralaštvu.

Milan Dobričić jedan je od netipičnih autora, koji je već dve decenije prisutan na našim prostorima svojim vanserijskim književnim opusom, kao i raznim drugim načinima na koje književnost predstavlja i približava čitalačkoj publici. Rođen je 1977. godine u Beogradu, gde je i diplomirao svetsku i srpsku književnost. Tu je takođe završio i Beogradsku Otvorenu školu, učestvovao u osnivanju udruženja Treći Trg i međunarodnog Beogradskog festivala TRGNI SE! POEZIJA! Radi i kao prevodilac sa italijanskog i engleskog jezika. Dosad je objavio knjige poezije: Pritisak (2002.), Dovijanje (2006.), Blagosloveni gubitnici (2009.), Lirika i tako... (2013.), Blessed Losers (dvojezični izbor; prevod na engleski Novica Petrović, 2013.), Trenuci kad se rađaju sveci (2015.), Kutlu Kaybedenler (izbor pesama, na turski preveo Gokčenur Č., 2017.), zbirke kratkih priča: Dnevnik 2000 (koautor, 2001.), Ceđ (2010), O (2014.), roman Dnevnik glavobolje (2017.), više koautorskih projekata, veći broj prevoda i mnoštvo tekstova objavljenih u domaćim i stranim časopisima za književnost.

Pisanje Milana Dobričića specifično je na više različitih nivoa, po brojnim svojim karakteristikama, tematski i formalno, i ta specifičnost, kao i nenametljivost ovog autora, čine da se ova dela obraćaju tačno određenom čitalačkom auditorijumu, dok, nažalost, ostaju manje vidljiva širem delu publike navikle na poznato i predvidljivo. Dobričićev opus je samosvojan, stilski i tematski izdvojen, i u stalnom samooblikovanju, koje se ne osvrće na književnu „modu“, no ni slučajno nije zatvoren za spoljni svet, o kojem se, prelomljenom kroz naočito piščevo „duhovno oko“, zapravo sve vreme i radi. Zajednički imenitelj čitavog opusa je neka vrsta nenametljivog poziva na humaniji život i pogled na svet.

Ne samo svojim delom, nego i radom u Trećem Trgu, prevođenjem, uređivanjem blogova i kompletnom svojom delatnošću, Milan Dobričić na najpozitivniji način utiče na očuvanje nespornih književnih vrednosti.     

1. Objavili ste četiri zbirke pesama, dve zbirke kratkih priča i jedan roman, ali je Vaša književna karijera otpočela mnogo ranije. Kada se i kako dogodilo to prepoznavanje, i možete li se prisetiti čitalačkih iskustava koja su presudno uticala na trasiranje tog puta?

Sećam se prve pesme koju sam napisao; bio je to drugi razred osnovne škole, neki pismeni zadatak, i napisao sam pesmu o omiljenoj kompjuterskoj igrici. To je i danas jedina moja pesma koju znam napamet! :) Učiteljica me je onda vodila po odeljenjima da pročitam svoju pesmu. To je bio početak; nastavilo se standardnim pesmama mami, tati, baki, sestri i slično.

U osnovnoj školi sam dobio i Čitalačku značku, jer sam doneo svesku u kojoj sam opisao desetak knjiga koje sam pročitao. Bile su to klasične dečje knjige, Tom Sojer, Haklberi Fin, Tarzan, Junaci Pavlove ulice i slično. To je prosto nekako išlo samo od sebe – od malena sam voleo da čitam. U takvoj porodici sam odrastao, knjiga je uvek bila važna.

2. Pored objavljivanja poezije i proze, Vi se veoma uspešno bavite prevođenjem sa engleskog i italijanskog jezika. Poznavaoci teškoća sa kojima se susreću prevodioci književnih tekstova govore o tome isključivo kao o „umetnosti prevođenja“, naglašavajući da taj posao nije zanatskog karaktera, već da zahteva jednako angažovanje kao i pisanje sopstvenih tekstova. Da li možete, kad radite na prevodu, da istovremeno pišete sopstvene tekstove? 

Ja nisam prevodilac – prevodim samo ono što želim, ono što me privuče. Sam proces prevođenja neodoljivo me podseća na proces pisanja. Veoma je inspirativan, tako da mogu istovremeno da pišem i svoje tekstove. Te dve stvari, naravno, nisu iste, ali su, nekako, „bratske“, ili „sestrinske“. :)

Svi znamo da je dobar prevod isto što i dobra pesma, svi znamo i za primere gde je prevod „maltene“ bolji od originala. I to je moguće, da se u nekom drugom jeziku pesma bolje „uglavi“ nego u originalu. Ne bih ja razdvajao kreativne procese – prevođenje je kreativno iako ima predložak, no i pisanje ga praktično ima, uvek, samo nije tako konkretan.

3. Vašu poeziju i prozu odlikuje jedna zajednička stilska odlika – sažeta forma. Veoma je veliki izazov koji se postavlja pred pisca koji nastoji da u malo reči izrazi misao, emociju, atmosferu, a da ne uskrati čitaocu ni pesničku sliku, ni zagonetku, ni magiju koju književnost stvara specifično književnim sredstvima. Da li nalazite da je sažetost jedna od odlika koju će pisac novog doba morati da „nauči“, s obzirom na to da se čitanje „seli“ iz knjiga i časopisa na druge medije, i da publika gotovo uopšte više nema vremena za romane kakvi su pisani u prošlom veku, objavljivani u nastavcima u novinama, prodavani u velikim tiražima?  Može li se to naučiti, i da li možete da izdvojite neka imena u savremenoj kulturi koja uspešno nastavljaju ono što su radili Borhes, Kafka ili Harms?

Moja forma je sažeta jer ja ne umem drugačije. Meni je tako „lakše“. Probao sam na sve načine da produžim, i stih, i pesmu, i rečenicu, da mi, kao što mi jednom prilikom reče Bora Radović, „pesma pređe na drugu stranu“, ali ne ide. Ali ja jednako uživam i u kratkim i u dugim formama. Jednako me inspirišu, samo je moja reakcija uvek „sažeta“. I danas su popularne neke knjige koje su gabaritne i imaju više nastavaka, pogotovo ako su ekranizovane. Sažetost će preživeti u poeziji svakako, dok se o „problemima“ kratke priče govori već jako dugo. Sa jedne strane će poezija uvek imati svoje mesto, kakvo takvo, sa druge roman. Najviše problema imaju one među-forme.

Danas postoje vrsni pisci koji umeju biti sažeti. Ne bih licitirao imenima. No, na pamet mi pada Gonsalo M. Tavareš, recimo, koji je u nekim knjigama sveden i precizan, u drugim pak mnogo širi. Ima kratke pesme, Kvart je knjiga neobične forme sastavljena od kratkih „pričica“ i varijacija, njegove Crne knjige su opet specifični romani, napisao je i moderan ep. Svakako pisac koji se snalazi u svedenosti ali ume i da zagrabi dublje. Svakako moja preporuka za čitanje, ovako, na prvu loptu. :)

4. Jedan od načina na koji doprinosite popularizaciji pisane reči je angažovanje na društvenim mrežama, vođenjem blogova na kojima se mogu naći vrhunske pesme i tekstovi. Jedan od njih je dvojezičan. Možete li nam reći nešto više o tome?

Zapravo se radi o jednom „mom“ blogu. Poetopolis (www.poetopolis.blogspot.com) je zamišljen kao višejezično predstavljanje poezije domaćih autora u trenutku kada sam odustao od pokušaja da stupim u kontakt sa osobama odgovornim za sadržaje na sajtu lyrinkline u cilju „ažuriranja“ ponude srpskih pesnikinja i pesnika. Dakle, blog je namenjen strancima koji žele da na svom i drugim jezicima čitaju pesme naših pesnika. No, to je uvek bila „usputna aktivnost“, tako da nisam postavio mnogo, svega desetak pesnika. Ali, ljudi čitaju, sviđa im se, odatle su uzimali neke pesme za neke strane časopise, i u principu bi trebalo nastaviti i donositi nove autore. Da li ću? Pa, videćemo. Dobro bi došla pomoć sa strane, nova energija. Neka bude ovo poziv potencijalnim saradnicima, „urednicima“ Poetopolisa. :)

5. Urednik ste i jedan od osnivača Izdavačke kuće „Treći Trg“, koja se izdvaja prevođenjem nagrađivanih autora, poznatih u sredinama u kojima stvaraju, a koji su nedovoljno poznati ili potpuno nepoznati na našem prostoru. Takođe, raspisivanjem konkursa za poeziju i prozu, „Treći Trg“ otvara mogućnost objavljivanja najkvalitetnijih rukopisa, bez obzira na (ne)komercijalnost istih.  Istrajavanje u nameri da se publici ponudi isključivo vrhunska literatura predstavlja danas u izdavaštvu bezmalo herojski čin. Većina kuća se odlučuje radije za objavljivanje klasika, ili za ono što će biti dobro prodavano. Možete li nam reći nešto više o nastanku „Trećeg Trga“: ko ga je osmislio, dao mu ime, trasirao put? Kakvi su dalji planovi ove kuće?

Od početka mi Treći Trg ne nazivamo „izdavačkom kućom“, već kažemo samo izdavač, ili se šalimo pa kažemo izdavačka soba ili koliba. 2004. godine Srđan Papić me je pozvao i predložio da pokrenemo časopis. Ja sam pozvao Dejana Matića, seli smo zajedno i jedno popodne razgovarali. Na kraju smo napravili neki koncept, dosta različit od prvobitne ideje. Dejan je predložio zvaničnu registraciju u cilju apliciranja i dobijanja nekih novčanih sredstava (imao je iskustva u tome jer je tada bio sekretar Društva Istočnik Milutina Petrovića i Bore Radovića), što sam i ja prihvatio. Na kraju smo on i ja zvanično registrovali Treći Trg. Do imena smo došli klasičnim „brejnstormingom“; bilo nas je trojica, tri musketara, agora kao pozornica, trg, krug trojke, i u jednom trenutku meni pade na pamet – Treći Trg. Svi prihvatismo, uz to i da pišemo oba T velikim slovom, kao da su u pitanju ime i prezime.

Od tada do danas „izdavački“ i svi drugi planovi menjali su se bezbroj puta, ali se očuvala ta početna ideja stvaranja novog prostora za nove glasove, domaće i strane. Kvalitetan tekst uz dobar dizajn i kvalitetnu štampu. Jedini problem kod tog pristupa je, naravno, novac. Bio je, i uvek će biti.

6. Pre nekog vremena napustili ste Srbiju i preselili se u Nemačku, u grad Libek (književnoj publici poznat bar po dvojici velikana nemačke književnosti – Tomasu Manu i Ginteru Grasu). Šta nam možete reći o nemačkoj književnoj sceni danas?

Moje preseljenje je najmanje imalo veze sa književnošću, nažalost. I izbor grada nije bio u pravom smislu reči „izbor“ – prosto se tako desilo. I srećan sam zbog toga; Libek je jedan od malobrojnih gradova u koje sam se zaljubio na prvi boravak, a praktično jedini u kome se od početka osećam kao kod kuće.

Usled okolnosti dolaska i boravka, nisam se „uključivao“ u nemačku književnu scenu. Ono što sam uspeo da primetim je da je živa i dosta dobro tretirana. Reći ovde da ste pisac ili pesnik definitivno nije isto kao reći to u Srbiji – ovde je to skoro pa potpuno regularno zanimanje, kao i svako drugo. :)

Postoji redovna umetnička aktivnost i u ovako malom gradu, postoje prostori tačno određeni za umetničke događaje. Klasična ali i najnovija književna produkcija na nedeljnom nivou predstavlja se u Kući Budenbrokovih, kući Gintera Grasa i na drugim mestima. Moguće je uživo čuti domaće mlade pisce, domaće klasike, ali gostuju i stranci, pa je tako relativno nedavno u Libeku boravio recimo Salman Ruždi, ali i Dragan Velikić, na primer. Knjižare su ovde pak male, „starinske“ rekao bih, nisu one moderne velike „distributerske“ prostorije sa bezbroj knjiga. Baš u stilu Libeka – tradicija koja prati savremeno onoliko koliko je to „normalno“.

7. Neki od autora koje ste prevodili ili kao urednik učestvovali u objavljivanju njihovih knjiga dolazili su u Srbiju i prisustvovali festivalu „Trgni se! Poezija!“ koji organizuje Treći Trg. Sa nekima ste nužno, kao prevodilac, komunicirali putem prepiske. Kakav je njihov doživljaj srpske književne scene? Je li isto ili slično biti danas književnik u Velsu, na Malti, u Portugalu, Grčkoj, Češkoj ili recimo Angoli? Koje su sličnosti a koje razlike? 

Njihov doživljaj srpske književne scene, po mom iskustvu, zavisi od čoveka samog. Neki autori znaju veoma mnogo, prate i čitaju praktično sve što se dešava na polju književnosti. Neki sticajem okolnosti imaju „lične veze“ sa ovim krajevima pa su dobro upoznati i sa našim stvaralaštvom. Neki, pak, znaju za Andrića, i u najboljem slučaju čitali su nešto od njega. Biti književnik, čak i veoma uspešan i etabliran, nigde nije „lako“ – biti duhovni stvaralac u sve materijalističkijem svetu prosto nije jednostavno. Ali, praktično sve zemlje iz kojih dolaze autori koje smo objavili imaju dobre nacionalne fondove namenjene podržavanju predstavljanja njihove kulture napolju – jednom rečju, daju sredstva za prevođenje, objavljivanje i predstavljanje svojih autora u inostranstvu. Kako je po tom pitanju u Srbiji, svi znamo.

8. Odlično ste preveli knjigu Ovena Martela Drugi čovek. Knjiga naizgled obrađuje iste teme koje se u književnosti ponavljaju još od prvih pisanih književnih tekstova. Na primer – smrt prijatelja kao povod za preispitivanje smisla sopstvenog života tema je poznata još od Epa o Gilgamešu. Takođe, problem ljubavnog trougla, u kome dvojica prijatelja vole istu ženu, obrađen je bezbroj puta u literaturi – prozi, poeziji, drami... Šta ovu knjigu čini drugačijom od tih knjiga, je li na njoj bilo teško raditi i zašto? Oven Martel je gotovo potpuno nepoznat na našim prostorima; hoće li Treći Trg, a i Vi kao njegov prevodilac, uskoro obradovati publiku još nekom njegovom knjigom?

Ono što ovu knjigu čini drugačijom je, za mene, pre svega mesto radnje – Vels. Imao sam sreću da boravim na severu Velsa deset dana, gde sam i upoznao Ovena. Njegov roman odvija se, pak, u južnom, „radničkom“ delu Velsa, i za mene je bio potpuna nepoznanica. Dakle, „poznata“ priča koja se uvek može iznova iznositi, sklapati i rasklapati smeštena je u specifičan ambijent, sa konkretnom, nama relativno nepoznatom istorijom, i likovima koji, pored onog „tipskog“, imaju vrlo konkretne specifičnosti. Prevođenje Drugog čoveka bila je i saznajna avantura, ali i dosta težak posao, ne samo zato što je to bio moj prvi pravi „ozbiljni“ prevodilački zahvat, već i zato što je Oven veoma kontemplativan, misaoni pisac, izuzetno obrazovan, sa stalnim referencama na najrazličitije svetove, od književno-umetničkih, preko dnevno-istorijsko-političkih, do svakodnevnih, da ne kažem „banalnih“. Neki elementi su bili pravo otkrovenje, „radost prepoznavanja“, dok o nekima nisam znao bukvalno ništa.

Oven je uz to veoma specifična osoba, prilično neuhvatljiva, tako da će eventualna dalja saradnja sa njim ipak više zavisiti od njega i njegovog života, nego od mene. Ko zna. :)

9. Nedavno je u Vašem prevodu izašla knjiga Juta Hajm malteškog pisca Imanuela Mifsuda (dosad kod nas prisutnog samo jednom knjigom - U ime oca i sina – koju je objavila kuća „Kontrast izdavaštvo“). Kažite nam nešto više o autoru i knjizi.

Imanuel je opet jedan iskorak u nešto meni potpuno nepoznato – svet Malte. Opet imamo knjigu sa dosta „poznatom“ radnjom, imamo maltešku „Jelenu, ženu koje nema“, ali sa pozadinom u dva sveta – Maltom i Nemačkom u drugoj polovini prošlog veka. Dakle, prevođenje Jute Hajm bilo je nova avantura, novo otkrivanje.

Imanuel je evropski i svetski priznat pisac, ovenčan evropskim i nacionalnim književnim nagradama. U Srbiji je debitovao praktično istovremeno knjigama koje su pomenute, a Treći Trg će objaviti i dve zbirke njegove poezije, pisane u jedanaestercu. Veoma obrazovan, čovek pozorišta i književnosti, pesnik lične i ljudske egzistencije, pravi „blagosloveni gubitnik“, ako smem da citiram samog sebe. :) Kao i Oven, i Imanuel je, kroz rad na njegovim delima, postao moj prijatelj, što je za mene jedna od suština stvaralaštva i prevođenja. Autor, a ne samo delo.

10. Da se vratimo Vašem pisanju. Poslednje što ste objavili je roman Dnevnik glavobolje. Nakon više zbirki poezije i kratkih priča odlučili ste se da se oprobate i u formi romana. Taj je roman ipak specifičan, jer umesto klasične radnje, donosi dnevničke zapise. Istovremeno je gorak, ali i duhovit. Svojevremeno je Skerlić o pisanju Isidore Sekulić izneo negativnu kritiku, koja je između ostalog sadržala napomenu da se ona u ozbiljnim i teškim vremenima za njenu zemlju i narod bavi sopstvenom glavoboljom. Naravno, vreme je postavilo stvari na svoje mesto i Isidorino delo je vrednovano kako zaslužuje. Danas nam je jasnije da se pisac, baveći se svojom glavoboljom, itekako može baviti i širom problematikom. Na kakav je prijem kod publike i kritike naišao Vaš Dnevnik glavobolje?

To je roman, no u mom stilu: kao što sam već rekao, ja ne mogu naširoko, i teško izlazim van ličnog doživljaja. Zato je dnevnička forma meni veoma bliska. I inače vodim dnevnik od kad znam za sebe. Osnova romana su stvarni zapisi, na koje je došla nadogradnja. Dnevnik glavobolje se nadovezuje na moje prethodne prozne knjige, Ceđ i O, a svakako i na poeziju. Ja tu pre svega govorim o svemu oko sebe kroz sebe. Ne bavim se direktno „teškim vremenima za moju zemlju“, jer kad vidim šta rade oni koji se time direktno bave, poželim da se sa gađenjem udaljim. Ali, naravno, uvek se bavim čovekom, shodno tome i životom, stoga nužno delimično i svakodnevicom.

Trenutno, recimo, radim na novoj pesničkoj zbirci, u suštini u stilu dosadašnjih. Ono što me sve više okupira je proza, pa tako planiram i novu zbirku dužih pripovedaka, i dalje gajim svoju davnašnju želju za pravim pravcatim romanom, a počeo sam da pišem i jednu hibridnu formu koja će, ako ili kad je završim, biti nešto što će biti ili veoma zanimljivo ili potpuno nepotrebno, čini mi se. :)

Što se tiče prijema kod publike, imam „svedočanstva“ praktično samo meni bliskih ljudi, i oni svi do jednog duboko „saosećaju“ sa tom knjigom. I to mi je dovoljno.

11. Pisci su ljudi koji kao neka vrsta senzora reaguju na sve što se dešava u njihovom okruženju, kao i na ono što je davna prošlost ili slućena budućnost. Stvarnost se na određeni način transformiše u signale koje šalje telo (možda u glavobolju ili nešto drugo), ali se isto tako transformiše i u tekst. Jesu li glavobolja i pisanje simptomi onoga što se nekad nazivalo „svetskim bolom“? Ako je i tako, Vama se kao autoru mora odati priznanje da u Vašim tekstovima nema patetike, ali ima jezičkih igara, referisanja na poznata i manje poznata mesta iz svekolike kulture, ima takođe duhovitih obrta i nerešenih zagonetki. Odakle dolazi ta vedrina, uprkos svemu?

Ima nečega u toj vezi pisanje-glavobolja-svetski bol. Sviđa mi se ta ideja. Patetika i očajanje su mi uvek bili strani, ali su mi uvek bili (isuviše) bliski pesimizam i traženje smisla, što se može „preživeti“ jedino uz cinizam i ironiju. To je „vedrina“ samo onoliko koliko je ironija humor, i samo onoliko koliko je čovek, kao gubitnik, ipak blagosloven.

12. Koliko je teško artikulisati iskustva iz različitih oblasti života: individualna, porodična, umetnička, iskustvo preseljenja u sredinu gde se govori drugim jezikom, iskustvo izražavanja u više jezika? I ne samo artikulisati, nego i pomiriti razne oblasti života? Ivo Andrić je svojevremeno pisao o tome da se pravi pisac jedino i stvara u atmosferi  u kojoj mu se život nameće kroz sve te oblike koji su direktni „protivnici“ pisanja i veliki atak na piščevo vreme. Međutim, ima i onih koji su zagovonici sasvim suprotnog gledišta, pa pisca (to jest umetnika) prikazuju uvek kao sebičnog i okrutnog čoveka, spremnog da delo stavi ispred svega drugog. Recite nam nešto o sopstvenim iskustvima.

Meni delo nikad nije bilo na prvom mestu. Jedan moj prijatelj je veoma precizno definisao moj „problem“: ti, Milane, „nisi dovoljno sebičan“. Upravo to. Meni sve što me pritiska, a sve me sve više pritiska, stvara „glavobolju“, i ja se borim vrlo konkretno i sa „divovima“ i sa „vetrenjačama“, a onda se iz te borbe, kao „ceđ“, izdvoji to malo škrtih reči, koje posle budu moja poezija ili proza. Mislim da, u mom slučaju, to nikako drugačije ne bi ni moglo. Sećam se, recimo, da mi je otac, tokom bombardovanja, rekao: ovo je pravo vreme za pisanje. No ja tada nisam mogao ni da pišem ni da čitam. A opet, mnogo nakon toga, malo-malo pa se u nekom mom pisanju negde pojavi neka refleksija na to vreme. Ne umem to sve tačno da objasnim i definišem, niti to želim. Za mene je to prosto tako.

13. Mnogi ne znaju da se pored pisanja bavite i humanitarnim radom. Pored ostalog, učestvovali ste u snimanju serijala emisija „Mesto za nas“, koji je posvećen osobama sa invaliditetom. Možete li nam reći nešto i o tome?

Taj konkretan rad, van onog anonimnog, ličnog, došao je igrom slučaja: meni, kao osobi sa invaliditetom, ponuđeno je da na Radio-televiziji Srbije kreiram i vodim emisiju sa tom tematikom. I radio sam to skoro šest godina. I hrabro sam poginuo u toj borbi. To je pitanje osnovnih ljudskih prava, u koje niko „normalan“ ne sumnja, ali je jaz između teorije i prakse suviše veliki, sada mi se čini i nepremostiv. Izgoreo sam u tome. Sada je ta „problematika“ prisutna u mojoj porodici, nažalost, na više načina, i sada tu borbu vodim za sebe i svoju porodicu, a ne za „opšte dobro“.

(Razgovor vodila Jadranka Milenković za hrvatski časopis "Fantom slobode", gde je prvobitno i objavljen.)