Regina Šer, "Borovica" (odlomak)

 Regina Šer, "Borovica" (odlomak)

            Bili smo već nedelju dana na drumu. Iz logora Zaksenhauzen su nas poterali 19. aprila, u kolonama od po petsto ljudi. U logoru je vladao potpun haos. Esesovci su izgubili pregled, naredili su evakuaciju, tako su oni to zvali, ali su transporti zatvorenika još stizali iz spoljnih logora i odjednom je apelplac bio pun žena koje su radile za „Mercedes-Benc“ u Genshagenu, mesecima u hali bez prozora. Sve su bile bolesne i polulude od straha. Morale su da pešače do Zaksenhauzena i čule su da će ih tamo pobiti gasom. U Zaksenhauzenu je zaista postojala gasna komora, ali nije bila u funkciji. Među tim ženama bilo je mnogo Čehinja. Ispričale su Karelu i Otu da su neke njihove drugarice koje su bile suviše slabe za marš streljane još u Ludvigsfeldeu na autoputu. Dve godine kasnije, u leto ’47, naložio sam da se to mesto pretraži. Pronašli smo jamu, devetnaest žena, svakoj je pucano u glavu. Žene iz spoljnih logora sreli smo kasnije na prepunom drumu, s njima su bila deca, tridesetoro ili četrdesetoro Cigančića. Govorili su češki i mađarski. Odakle su oni došli, to ne znam. Naše kolone su ih prestigle, vukli smo se kroz selo Hercberg, a seljaci su balvanima zagradili vrata, kao pred đavolom. Mi smo bili logoraši, u njihovim očima krivi za sve, za poraz. Negde u velikoj daljini čuli smo kako se puca. Ali nismo znali gde su Amerikanci, a gde Crvena armija, kao što nismo znali ni koliko su daleko. Naši stražari bili su opet „zaplenjeni Germani“, Letonci, oni su pucali precizno i brzo. Na seoskoj utrini pred Hercbergom stajala su dva velika bela kamiona švajcarskog Crvenog krsta. Skupljali su oznake i brojeve mrtvih koje su nalazili uz drum, više od toga nisu radili. Bili su samo posmatrači. Na drugim mestima su delili pakete s namirnicama, pa su tako mnogi drugovi na kraju umrli od masnog mesa iz konzerve. Nama, na sreću, nisu davali ništa. Među nama je bilo Francuza, jedan od njih se obratio švajcarskom vozaču i ispričao mu na francuskom o deci koja su išla iza nas, i oni su se tada zaista pokrenuli. Ali među našim stražarima je došlo do svađe, oni nisu razumeli šta je Francuz rekao Švajcarcima i taj drug je upucan iza Hercberga i ostao je da leži u jarku pored druma. Onda smo došli u jedan kraj preko koga su prešli niskoletači. Uz drum su ležali mrtvi Nemci, čitave porodice, konji sa otvorenom utrobom, kola sa polomljenim osovinama. Ne osvrćući se na to, izbeglice su se još uvek vukle drumovima, povorka bez kraja, mnogi su sa sobom imali perjane jorgane, pa su ih usput bacali, uz ivicu druma ležali su ogromni svežnjevi uvezani kanapom i ja sam jedino želeo da se spustim tu i da spavam. Tad me je već uhvatila groznica, sve mi je bilo svejedno. Karel i njegov mladi drug Oto poduhvatili su me sleva i zdesna i vukli me sa sobom.  

             Ponekad su nam naši stražari oslobađali put pucnjevima i terali nas dalje na sever, nismo znali ni kuda ni zašto. Širile su se glasine da je štab logorske uprave negde napred i da ćemo biti pušteni, neki drugovi su, opet, mislili da nas vode na Baltik, gde će nas potovariti u brodove i potopiti. Tada sam sve to primao samo u nekom rasplinutom obliku, ali mi se u svesti sačuvalo kao neki film koji s godinama postaje sve izoštreniji. Kad zatvorim oči, vidim sve pojedinosti.

            Najzad smo se zaustavili na jednom usamljenom majuru. Rečeno je da ćemo prenoćiti u ambaru, a stražari su obrazovali kordon. Ali se nekoliko drugova bacilo na trap s krompirom, pa su seljak i njegovi ljudi krenuli vilama na njih, a stražari su zapucali. Tu pometnju, pucnjavu i vrisku iskoristili su Karel i Oto i povukli me za sobom, sve je išlo vrlo brzo. Odjednom smo se našli u nekom nužniku, ispod daske, usred govana. Jama je, na svu sreću, bila skoro prazna. Ali, sesti nismo mogli, držali smo se jedan za drugog i naslanjali se na ozidane, izmetom umazane zidove. Dva ili tri puta tokom noći dolazili su ljudi iz seljakove porodice i koristili se tom latrinom. Videli smo kako njihove guzice ispunjavaju rupu na poklopcu, priljubljivali se, ne dišući, uza zidove, da nam ne bi srali u lice. Ostali smo unutra dok nije svanulo, a onda smo čuli kako naša kolona uz viku stražara kreće. Ponovo su se čuli pucnji. Kad se sve smirilo, Oto je izišao napolje da proveri kakvo je stanje. Posle nekog vremena neko je podigao poklopac i proturio glavu k nama u donji svet, jedna devojka. „Izlazite smesta!“, naredila nam je s ruskim akcentom. Pored dvorišne pumpe ležali su, u jednom redu, naši streljani drugovi, njih devetorica. Sve sam ih poznavao. I Bruno, moj drug Bruno bio je među njima. Seljakovih ljudi nije bilo na vidiku. Devojka nas je hitro odvela u jednu štalu, pa kroz stražnja vrata u jednu baštu, gde nas je u nečemu nalik na staklenik čekao Oto. Nosio je radne pantalone od driliha, prljave, ali bar ne umazane izmetom kao naše smrdljive logorske uniforme. Devojka, radnica sa Istoka, zvala se Ana, to sam zapamtio jer se i moja majka zvala Ana. I za Karela i mene Ana je donela civilnu odeću. Ja sam čak dobio neko dobro odelo, doduše preširoko i prekratko. Ana nam je pokazala bure sa kišnicom gde smo mogli malo da se operemo. Požurivala nas je. Seljak i njegovi samo što se nisu vratili, otišli su do ivice polja na drugoj strani puta da iskopaju jamu za mrtve. Bojali su se, rekla je devojka, da ne nađu pobijene na njihovom imanju, pa da zbog toga streljaju i njih same. Amerikanci i Rusi nisu daleko, ali koliko daleko, to nije znala. Čitave SS divizije idu drumovima, mi treba odmah da krenemo dalje, samo što dalje odavde. Seljak je nacista i ima pištolj. Kazala nam je naziv imanja kojem je, za rad u vodenici, dodeljena njena sestra bliznakinja Dunja. Kuelmis iza Krakova-na-Jezeru. Dunja joj redovno piše, čak su je pustili i da joj dođe u posetu. Imala je sreće s tim tamošnjim vodeničarima. Polovina imanja pripada nekoj princezi Lobkovic, čiji je muž uhapšen, vlasnica imanja je protiv nacista. Ana nam je donela jednu putnu kartu da bismo našli smer, pa nam je gurnula nešto hleba u ruke, rekla nam da joj pozdravimo sestru i poterala nas u bekstvo kroz bukovu šumu koja je počinjala pedesetak metara iza kuće. Ne znam da li smo putovali dva ili četiri dana, znam samo da smo izbegavali sela i preko dana se kao životinje krili po rupama i šupljinama. Ponekad su me Karel i Oto satima ostavljali u nekom šupljem stablu ili u trščaku pored nekog jezera, ali su se uvek vraćali s vodom i nečim za jelo, i u hladnim noćima vukli me dalje. Konačno smo usred noći stigli do nekog majura gde je sve bilo u mraku, samo je jedna jedina kuća bila osvetljena. Oto je pošao u izviđanje, ispitao stanje, a onda došao po nas. Dvorišta su bila napuštena, nije bilo psećeg laveža. Električni vodovi bili su uništeni, osvetljena kuća imala je sigurno vlastiti agregat. Ni u njoj nije bilo žive duše. Kaljeva peć bila je još topla, a na štednjaku je stajao lonac supe. Nismo legli u meke seljačke postelje, od toga smo se uveliko odvikli, a osim toga, moglo se desiti da se ti ljudi vrate. Smestili smo se u stočnoj kuhinji, na prnjama. Nekoliko sati kasnije probudili smo se jer su u susednoj štali počele da muču krave. Karel je otišao da ih pomuze. Umeo je to. Sve je Karel umeo. Kad se vratio, doneo je mleko, sveže, toplo mleko, razređeno vodom sa dvorišne pumpe, jer masnoća kida creva kad je čovek ispošćen i izgladneo, kao što smo mi bili. U štali su ležali leševi seljaka sa imanja, dve žene i četvoro dece, sigurno ih je seljak ubio, a samog sebe na kraju. Još nismo ispili mleko kad smo začuli meljavu tenkova koji su se približavali, naši oslobodioci, ponadali smo se, ali smo se iz predostrožnosti ipak sakrili na krov iznad stočne kuhinje. Kroz pukotine smo videli da su to nemački tenkovi. Nisu se zaustavljali. Pred zoru, krenuli smo opet kroz šume, preko livada, pored razorenih železničkih šina. Hodali su zapravo samo Karel i Oto, ja sam visio između njih, skoro da su me nosili. Nekoliko sati kasnije stigli smo u taj Kuelmis. Bilo je predivno prolećno jutro, a nas trojica smo, zbijeni jedan uz drugog, sedeli na lovačkoj osmatračnici, zurili u izlazak sunca i prelazili pogledom preko valovitog, ljupkog pejzaža kojim je tekla rečica nad kojom se dizala magla. Kasnije sam saznao da se ta dolina zove Maglena dolina, a i rečica se zvala Maglena. U toj oblasti sam posle nekoliko meseci postao rukovodilac Službe za prehranu, pa sam povremeno dolazio u taj kraj. Dobro smo sarađivali sa vodeničarom. A pored Maglene sam šetao s Johanom kad je već bila trudna.

            Opet smo poslali Ota u izvidnicu. Trebalo je da nađe imanje s vodenicom, za koje smo pretpostavljali da se nalazi iza rečnog zavijutka, gde je iznad krošnji izvirivao gornji kraj vodenog tornja. Posle dva sata prišla je našem skrovištu jedna devojka. Bila je to Dunja, izgledala je isto kao Ana, njena bliznakinja. Dunja se popela do nas, izvukla ispod suknje smežurane zimske jabuke i svež, topao hleb i stala da nas ispituje o svojoj sestri. Upozorila nas je da ne idemo u dvorac. Princeza Lobkovic nije tu, sada živi u Frankfurtu. Njen muž, princ, nalazi se u zatvoru jer je imao posla sa ljudima koji su prošle godine izvršili atentat na Hitlera. Ali u dvorcu se naselila izvesna grofica Olga, čiji muž, policijski general-major, zapoveda jedinicama Vafen SS-a. One bi svakog trena mogle da naiđu. U barakama u parku dvorca živi, takođe, nekoliko nacističkih porodica, koje je iz Berlina evakuisalo Ministarstvo za pošte Rajha. Uniforme su se uselile u sve prostorije dvorca, pijanče i slave, čekaju „čudotvorno oružje“ ili krvav kraj. Na nama se vidi odakle dolazimo i zato će nas pobiti kao pse lutalice ako nas slučajno nađu. Vodeničar Mevijus nije rđav čovek, ali se plaši. Prema svojim ruskim i poljskim radnicima ponaša se pristojno, samo da preuzme rizik, to neće.

            Oto je, reče, imao sreće što je, šunjajući se prema vodenici, naišao na nju, istočnu radnicu. Sreli su se ispod vodeničke zgrade, kod ustave. Sakrila ga je u sanduku za hvatanje jegulja, odmah pored zgrade za turbine, ali tamo neće moći dugo da ostane. U vodenici se danonoćno radi, seljaci iz okolnih sela dolaze da melju žito za zalihe. Vodenica, takođe, snabdeva dvorac strujom. Mnogo ljudi svakodnevno tu dođe i prođe, premnogo.

            Ali, obećala je da će potražiti pomoć i da će nam uveče doneti pokrivače. Došla je već oko podne, sa starim džakovima za brašno, da se zaštitimo od hladnoće. Ja sam cvokotao od jeze. Dunjino okruglo lice je sijalo, imala je dobru vest. Sa susednog imanja Borovica, ni dvadesetak kilometara odavde, gospoda su poslala po brašno. Hoće da beže, na Zapad, i hoće da ponesu mlivo, pune džakove. Poslali su svoju radnicu, Nataliju iz Smolenska, kolima s konjskom zapregom. Natalija je plašljiva i zatvorena. Ona, Dunja, jasno joj je rekla da mora da nas poveze i sakrije u Borovici. Odande će gospoda otići za neki sat i mi možemo na miru da sačekamo da prođe gungula.

            Sat ili dva kasnije čuli smo Otov zvižduk ispod naše osmatračnice. Došao je odostrag kroz šumu. Brzo siđosmo, ja uz Karelovu pomoć. Kratak komad puta probijali smo se kroz šiprag, a onda smo izašli na šumski put, na kojem su čekala kola s konjima. Na kočijaševom sedištu sedela je devojka s maramom, jedna krhka, sitna osoba, izgledom petnaestogodišnjakinja. Njenim datumom rođenja morao sam da se pozabavim i godinama kasnije, kad su na red došli njeni papiri. Bila je, dabome, sovjetska građanka, ali se nije javila kad su njeni repatrirani. Godinama je Natalija sa ćerkom živela u Borovici na crno, bez papira. Komplikovana stvar. Ni ja tu ništa ne bih mogao da moj drug Sep Švab, koga sam poznavao još pre ilegale i iz vremena mog specijalnog zadatka, u međuvremenu nije postao zamenik ministra spoljnih poslova.

            Sep je dobro poznavao svoje moskovske kolege, pa bar nije bilo svađe s prijateljima. Natalija i njena ćerka dobile su naše državljanstvo. Sumnjam da su ikad saznale kakve je krugove iscrtala njihova istorija. Verovatno još uvek žive u selu i moja ćerka ih, mora biti, poznaje, ona stalno odlazi onamo. Ali ja joj o tome neću pričati. Pogotovo ne kako me je Natalija molila da joj pomognem. Onako kao što je ona pomogla meni. I Karelu. I Otu. Tog 28. aprila 1945, kad je sedela na kočijaškom sedištu drvenih seljačkih kola, nije joj bilo petnaest godina, nego dvadeset. Sa šesnaest su je dovukli u Nemačku.

            Brzo smo se smestili između džakova brašna, navukli preko glave Dunjine prazne vreće, što i nije bila neka ubedljiva kamuflaža, ali Natalija je poterala konja i doviknula nam da niko neće zagledati u kola, svugde je panika i za dva, tri dana rat će biti završen, inspektor s imanja Borovica već je pobegao, baroničinim opelom. Ova sad, sa svojom ćerkom, gleda kako da se snađe, sprema četvoropreg i hoće u Minhen kod rođaka, tamo će doći Amerikanci. „Najviše se plaše naših“, viknula je sovjetska devojka u smeru vetra, a mi smo se smejali.

            Eto, tako sam došao u Borovicu, kćeri, tako to mogu da ti ispričam.

            Ali ne mogu da ti ispričam o strahu. Ne mogu da ti opišem hladnoću koja mi je u onoj rupi s govnima i na onoj lovačkoj osmatračnici ušla u kosti, da više nikad ne izađe.

            I mrtvi. Toliko mrtvih, Klaro, koliko sam ih ja video, nećeš, nadam se, videti za celog svog života. Na onom seoskom dvorištu kod Parhima ležao je pored pumpe Bruno, španski borac. Takvog kao Bruno više nisam sreo. Radnik iz Nojkelna, mlad, bistar, brza pamet. Nacisti su ga na samom početku ubili od batina. Emigrirao je u Čehoslovačku, a odande u Španiju. Na Ebru je ranjen. Zakrpili su ga, pričao mi je, u jednom lazaretu na Sredozemlju, hirurg je bio brat furioznog reportera Kiša. Iz francuskog logora izručen je Gestapou i tako je stigao u Zaksenhauzen. I morao je da skapa u poslednjem trenutku na tom imanju. Krajem ’46, kad sam već ponovo bio u Berlinu, otišao sam službenim autom u Parhim, našao sam to imanje, ambar, nužnik u kojem smo se krili, čak je i bure za kišnicu još bilo tu. Našao sam i seljaka. Pitao sam ga gde su mrtvi, on je počeo da drhti, pa je rekao da ne zna ni za kakve mrtve na svom imanju. Ja sam onda drugu iz K 5, to je bila prethodnica službe bezbednosti, tačno opisao lokaciju. Ni ta prethodnica tebi nije poznata, Klaro. Niti se to ikome danas više može ispričati. Služba bezbednosti, Štazi, sad su to sve sami zločinci. Ispričao sam K5 o Francuzu na ivici druma iza Hercberga, pronašli su ga i nastavili da traže i na toj trasi otkrili su još naših ljudi. I onu devetoricu koji su streljani na seljakovom imanju. Na ivici njive. Seljak je, da prikrije, preko jame nasuo šut. Muškarci su nosili naša zebrasta odela. Tu je ležala i jedna žena. Drugovi su hteli da vode seljaka u specijalni logor Zaksenhauzen, ali se on pre toga obesio. Uopšte ga nisam žalio. Nije on ubio moje drugove, ali on ih je pobacao u jamu kao zatučene pse. A žena koja je ležala uz mrtve, to smo saznali od K 5, bila je Ruskinja, radila je kod seljaka. To mora da je bila devojka koja nam je pomogla, Ana, Dunjina sestra. I danas me uhvati bes kad pomislim na to. A sad kukumavče na televiziji zbog specijalnih logora. Malo je tih logora bilo za svu onu žgadiju.

            Ali to ti neću reći, Klaro. Znam šta bi mi odgovorila, a ja više nemam volje za takve rasprave. Prevalio sam devedesetu.

            Pitaš kako sam došao u Borovicu i odgovoriću ti. Na Natalijinim teretnim kolima. I tu smo opet ležali u jednoj hladnoj rupi, u ledenom podrumu u parku tog dvorca. Natalija nas je sakrila tamo gde je gospođa baronica hladila svoje vino. Baronica je ubrzo odjezdila sa svojom svitom, a nas je Natalija smestila u dvorcu. Tamo su me polegli u jedan gospodski krevet, niti sam bio budan, niti sam spavao, mislili su da sam u nesvesti, ali ja sam sve tačno registrovao. Čuo sam svaku reč, a šaru na svilenim tapetama i danas znam napamet. Kad su mi rekli da je rat završen, tada su tu već bili Natalijini ljudi, komandant se zvao Semjon Baranovič.

            Karel i Oto su se onda oprostili, hteli su svojima, najpre u Berlin. Gospodarska kuća bila je krcata izbeglicama, ali meni su ostavili baroničinu spavaću sobu. U njoj sam, mora biti, ležao nekoliko nedelja. Došao je jedan ruski lekar. A žena koja mi je donosila lekove i hranu, koja je noćima sedela kraj mog kreveta, bila je Elza, moja Elza, i njeno izubijano crno lice bilo je opet glatko i lepo kao nekada, a njena zamršena kosa, koja je na suočenju u ulici Princa Alberta visila oko njenog podbulog lica, bila je lepo očešljana, s onim talasom preko čela koji sam toliko voleo, i s malim češljićima od slonove kosti. Nije mnogo govorila, samo me je gledala svojim sivim očima, koje su opet bile sasvim jasne, i odjednom su postale plave, i to nije bila Elza, ta žena koja me negovala u Borovici, zvala se Johana, to je bila tvoja majka, Klaro.

            Eto, tako je to bilo, tako sam došao u Borovicu.

            Voljan sam da ti to ispričam, kćeri, ali ne može se sve opisati. Niti ja mogu da ispričam kako me srce boli kad mislim na Karela.    

(izdavač Službeni glasnik, prevod Drinka Gojković, izvornik Regina Scheer, "Machandel")