O knjizi "Razgovor sa Spinozom" Goceta Smilevskog - Jadranka Milenković
O knjizi "Razgovor sa Spinozom“; autor Goce Smilevski
U ediciji „Sto slovenskih romana“, u izdanju Arhipelaga, objavljen je i roman Goceta Smilevskog pod nazivom „Razgovor sa Spinozom“. Knjiga je zaista komponovana kao razgovor, koji se vodi između čitaoca i glavnog junaka, samog Spinoze. To je jedan od načina na koji je uspostavljen svojevrsni paralelizam; drugi je u tome što je prvi deo knjige prikaz Spinozinog misaonog života, a drugi deo njegovog emotivnog života, onakvog kakav zamišlja romanopisac, iako se o emotivnom životu Spinoze, uprkos prepisci koju je filozof vodio, veoma malo zna.
Nedavno sam prisustvovala zanimljivom razgovoru dvoje filozofa u okviru jedne književne kolonije. Razgovor je, kao vrsta tribine, vođen pred publikom, na temu koliko je dozvoljena, poželjna ili opterećujuća filozofija u književnim delima. Iako su po obrazovanju filozofi, ili baš zbog toga, učesnici ove tribine zagovarali su mišljenje o štetnosti filozofije u književnom delu, o činjenici da mnogi filozofi u želji da se oprobaju u umetničkoj prozi, pišu loše romane jer ne mogu da se otresu filozofskog obrazovanja, i da pravu književnost čine umetničke slike, radnja, događaji – dok se višak govora o velikim filozofskim temama, pogotovo ako je prisutan i filozofski rečnik, loše odražava na delo.
Sa ovim navodima mogu da se složim samo delimično – jer je filozofija, kao i književnost, na veoma intenzivan način polje mog interesovanja. Osnovna filozofska pitanja, polje „filozofskog čuđenja“ (koje počinje sa prvim mislima u detinjstvu i nikad se ne završava), iako ne koristi nužno filozofski rečnik, nezaobilazno je područje koje ne može zaobići literaturu (u koju, uzgred, ulaze i reči pripadajuće drugim naučnim diskursima, i ne moraju nužno biti smetnja, pogotovo ne u doba interneta, kada se njihovo značenje može lako pronaći, a tako i proširiti sopstveno znanje iz pojedinih oblasti). Dela nekih filozofa koji su značajni i za književnost veoma su mi bliska (Kami, Sartr), kao što mi je bliska i filozofija koja koristi zavodljiv jezik nalik literaturi (Kjerkegor, Niče, Delez, Fuko itd). Baš zbog toga je, pretragom naslova koji čine ediciju „Sto slovenskih romana“ moj izbor pao na ovu knjigu.
Goce Smilevski je pomno proučio sve što je mogao naći o Spinozi, i to ne samo na sopstvenom, makedonskom jeziku. Čitao je Spinozine biografije, njegova filozofska dela i dela drugih filozofa koji su tumačili njegov filozofski opus (naročito Deleza), čitao je i Spinozine prepiske. U delu se vidi da dobro barata biografskim podacima (to nas može zavesti da od prvih redova pomislimo kako nam priča „istinitu priču“ o Spinozi. (On naknadno, u pogovoru, objašnjava i teškoće sa kojima se susretao, i na koji način je prevazišao „rupe“ u biografiji, koje su veoma efektno nadoknađene njegovom spisateljskom maštom – usudiću se čak da kažem da su to najuspeliji delovi ovog romana.) On nam tako prikazuje i veoma vernu sliku okoline u kojoj je živeo dečak Spinoza (sa opisom čak i pogleda kroz prozor njegove dečačke sobe), ali i vremena u kome je živeo, načina na koje je sprovođeno obrazovanje u jevrejskim porodicama toga doba, a potom i njegove prve susrete sa zavodljivom filozofskom i naučnom građom, do koje se nije dolazilo kroz redovno obrazovanje. Da bi u priču uveo i Spinozina učenja, autor neretko pribegava dijalozima između njegovog glavnog lika i nekolicine sporednih likova, jer usamljenik Sinoza nije vodio bogat i dinamičan socijalni život. No, autor ne beži od dugačkih pasaža u kojima se objašnjavaju neke od Spinozinih ideja korišćenjem filozofskog rečnika; ne mislim nijednog trenutka da je to mana ovog romana.
Lik romana, Spinoza, ipak nije samo onaj filozof kojeg zamišljamo kako u tišini svoje sobe brusi sočiva i piše svoje spise o etici. Takav Spinoza u mojim maštarijama potpuno bi bio pomiren sa svojim usamljeničkim životom, u kome njegovu usamljenost prekidaju povremene posete njegovih intelektualnih prijatelja. Ti istraživači u oblasti duha, u njegovom okruženju inspirišu se novim idejama, i dobijaju savete o životu kakav jedino može dovesti do ispunjenja moralnih obaveza i garancije za put otkrivanja supstancijalnih, beskrajnih, večitih sadržaja, jedino smislenih. No, to je moja predstava, a knjiga nudi ogoljenijeg Spinozu, čoveka od krvi i mesa, koji pati zato što život ne potvrđuje njegova teorijska učenja i dostignuća, Što je on rigorozniji u svojim stavovima, to mu se život obraća surovijim kaznama i na svakom koraku mu pokazuje da je falsifikovao pravu istinu, u plemenitoj, ali ne i validnoj žudnji za večitom stvarnošću.
Knjiga je, bez obzira na povremeno zalaženje u filozofiju, veoma čitljiva i neće ostaviti ravnodušnima ni one čitaoce koji nisu naročito zainteresovani za filozofska učenja starih učenjaka. Roman obiluje opisima, a kroz razgovore lika –Spinoze sa čitaocem ili nekim od njegovih izabranih prijatelja (ljubavi?) upoznajemo se i sa intenzivnim emocijama, te knjiga nije hladna. Autor na više mesta ponavlja razne motive, ostvarujući određeni efekat „fuge“, kakav nam je poznat iz dela velikih majstora kakav je Bernhard. To može da posluži takođe da se ostvari lakši prodor u delo i povežu neke stvari iz prvih poglavlja sa onima što dolaze kasnije. Za razliku od Bernhardove proze koja je sva kao nabujala reka, ponavljanja su ovde umetnuta u rečenice daleko stišanije atmosfere. Njihova je uloga između ostalog u pravljenju neke vrste spiralne strukture teksta.
Knjiga je pisana takvim načinom da nas ubeđuje u svojevrsnu iskrenost autora, u njegovu stvarnu povezanost ne samo sa temom koju je izabrao za svoj roman, već i sa dilemama koje ovde pozajmljuje glavnom junaku. Smilevski nije ravnodušan u odnosu na preživljavanja svog junaka; on ne želi da poznatim imenom „kupi“ našu pažnju i obezbedi čitanost, darujući nam „pikantne“ pojedinosti iz pravog ili izmišljenog života enigmatičnog filozofa. Stiče se utisak da se i sam susreće sa pitanjima koja muče filozofa, i sa velikom usamljenošu iz koje jedino i nastaje delo. Na kraju knjige, on biva darežljiviji od Tvorca – omogućava svom junaku da se ponovo rodi ne bi li ponovo promislio i proživeo (možda na drugačiji, bolji način) stvari koje su ostale neorečene. Možda je na taj način pomilovao i sebe i čitaoce, ukazujući na mogućnost prevrednovanja života sve dok u telu ima krvi, a u duhu ljubavi prema onom prolaznom, kao i onom večnom.
Knjiga je objavljena 2008. u izdavačkoj kući Arhipelag, u odličnom prevodu i sa sjajnim pogovorom Biljane Andonovske.
(Piše: Jadranka Milenković)
U ediciji „Sto slovenskih romana“, u izdanju Arhipelaga, objavljen je i roman Goceta Smilevskog pod nazivom „Razgovor sa Spinozom“. Knjiga je zaista komponovana kao razgovor, koji se vodi između čitaoca i glavnog junaka, samog Spinoze. To je jedan od načina na koji je uspostavljen svojevrsni paralelizam; drugi je u tome što je prvi deo knjige prikaz Spinozinog misaonog života, a drugi deo njegovog emotivnog života, onakvog kakav zamišlja romanopisac, iako se o emotivnom životu Spinoze, uprkos prepisci koju je filozof vodio, veoma malo zna.
Nedavno sam prisustvovala zanimljivom razgovoru dvoje filozofa u okviru jedne književne kolonije. Razgovor je, kao vrsta tribine, vođen pred publikom, na temu koliko je dozvoljena, poželjna ili opterećujuća filozofija u književnim delima. Iako su po obrazovanju filozofi, ili baš zbog toga, učesnici ove tribine zagovarali su mišljenje o štetnosti filozofije u književnom delu, o činjenici da mnogi filozofi u želji da se oprobaju u umetničkoj prozi, pišu loše romane jer ne mogu da se otresu filozofskog obrazovanja, i da pravu književnost čine umetničke slike, radnja, događaji – dok se višak govora o velikim filozofskim temama, pogotovo ako je prisutan i filozofski rečnik, loše odražava na delo.
Sa ovim navodima mogu da se složim samo delimično – jer je filozofija, kao i književnost, na veoma intenzivan način polje mog interesovanja. Osnovna filozofska pitanja, polje „filozofskog čuđenja“ (koje počinje sa prvim mislima u detinjstvu i nikad se ne završava), iako ne koristi nužno filozofski rečnik, nezaobilazno je područje koje ne može zaobići literaturu (u koju, uzgred, ulaze i reči pripadajuće drugim naučnim diskursima, i ne moraju nužno biti smetnja, pogotovo ne u doba interneta, kada se njihovo značenje može lako pronaći, a tako i proširiti sopstveno znanje iz pojedinih oblasti). Dela nekih filozofa koji su značajni i za književnost veoma su mi bliska (Kami, Sartr), kao što mi je bliska i filozofija koja koristi zavodljiv jezik nalik literaturi (Kjerkegor, Niče, Delez, Fuko itd). Baš zbog toga je, pretragom naslova koji čine ediciju „Sto slovenskih romana“ moj izbor pao na ovu knjigu.
Goce Smilevski je pomno proučio sve što je mogao naći o Spinozi, i to ne samo na sopstvenom, makedonskom jeziku. Čitao je Spinozine biografije, njegova filozofska dela i dela drugih filozofa koji su tumačili njegov filozofski opus (naročito Deleza), čitao je i Spinozine prepiske. U delu se vidi da dobro barata biografskim podacima (to nas može zavesti da od prvih redova pomislimo kako nam priča „istinitu priču“ o Spinozi. (On naknadno, u pogovoru, objašnjava i teškoće sa kojima se susretao, i na koji način je prevazišao „rupe“ u biografiji, koje su veoma efektno nadoknađene njegovom spisateljskom maštom – usudiću se čak da kažem da su to najuspeliji delovi ovog romana.) On nam tako prikazuje i veoma vernu sliku okoline u kojoj je živeo dečak Spinoza (sa opisom čak i pogleda kroz prozor njegove dečačke sobe), ali i vremena u kome je živeo, načina na koje je sprovođeno obrazovanje u jevrejskim porodicama toga doba, a potom i njegove prve susrete sa zavodljivom filozofskom i naučnom građom, do koje se nije dolazilo kroz redovno obrazovanje. Da bi u priču uveo i Spinozina učenja, autor neretko pribegava dijalozima između njegovog glavnog lika i nekolicine sporednih likova, jer usamljenik Sinoza nije vodio bogat i dinamičan socijalni život. No, autor ne beži od dugačkih pasaža u kojima se objašnjavaju neke od Spinozinih ideja korišćenjem filozofskog rečnika; ne mislim nijednog trenutka da je to mana ovog romana.
Lik romana, Spinoza, ipak nije samo onaj filozof kojeg zamišljamo kako u tišini svoje sobe brusi sočiva i piše svoje spise o etici. Takav Spinoza u mojim maštarijama potpuno bi bio pomiren sa svojim usamljeničkim životom, u kome njegovu usamljenost prekidaju povremene posete njegovih intelektualnih prijatelja. Ti istraživači u oblasti duha, u njegovom okruženju inspirišu se novim idejama, i dobijaju savete o životu kakav jedino može dovesti do ispunjenja moralnih obaveza i garancije za put otkrivanja supstancijalnih, beskrajnih, večitih sadržaja, jedino smislenih. No, to je moja predstava, a knjiga nudi ogoljenijeg Spinozu, čoveka od krvi i mesa, koji pati zato što život ne potvrđuje njegova teorijska učenja i dostignuća, Što je on rigorozniji u svojim stavovima, to mu se život obraća surovijim kaznama i na svakom koraku mu pokazuje da je falsifikovao pravu istinu, u plemenitoj, ali ne i validnoj žudnji za večitom stvarnošću.
Knjiga je, bez obzira na povremeno zalaženje u filozofiju, veoma čitljiva i neće ostaviti ravnodušnima ni one čitaoce koji nisu naročito zainteresovani za filozofska učenja starih učenjaka. Roman obiluje opisima, a kroz razgovore lika –Spinoze sa čitaocem ili nekim od njegovih izabranih prijatelja (ljubavi?) upoznajemo se i sa intenzivnim emocijama, te knjiga nije hladna. Autor na više mesta ponavlja razne motive, ostvarujući određeni efekat „fuge“, kakav nam je poznat iz dela velikih majstora kakav je Bernhard. To može da posluži takođe da se ostvari lakši prodor u delo i povežu neke stvari iz prvih poglavlja sa onima što dolaze kasnije. Za razliku od Bernhardove proze koja je sva kao nabujala reka, ponavljanja su ovde umetnuta u rečenice daleko stišanije atmosfere. Njihova je uloga između ostalog u pravljenju neke vrste spiralne strukture teksta.
Knjiga je pisana takvim načinom da nas ubeđuje u svojevrsnu iskrenost autora, u njegovu stvarnu povezanost ne samo sa temom koju je izabrao za svoj roman, već i sa dilemama koje ovde pozajmljuje glavnom junaku. Smilevski nije ravnodušan u odnosu na preživljavanja svog junaka; on ne želi da poznatim imenom „kupi“ našu pažnju i obezbedi čitanost, darujući nam „pikantne“ pojedinosti iz pravog ili izmišljenog života enigmatičnog filozofa. Stiče se utisak da se i sam susreće sa pitanjima koja muče filozofa, i sa velikom usamljenošu iz koje jedino i nastaje delo. Na kraju knjige, on biva darežljiviji od Tvorca – omogućava svom junaku da se ponovo rodi ne bi li ponovo promislio i proživeo (možda na drugačiji, bolji način) stvari koje su ostale neorečene. Možda je na taj način pomilovao i sebe i čitaoce, ukazujući na mogućnost prevrednovanja života sve dok u telu ima krvi, a u duhu ljubavi prema onom prolaznom, kao i onom večnom.
Knjiga je objavljena 2008. u izdavačkoj kući Arhipelag, u odličnom prevodu i sa sjajnim pogovorom Biljane Andonovske.
(Piše: Jadranka Milenković)
