Klaudio Magris, "Drugo more", odlomak
KLAUDIO MAGRIS, „DRUGO MORE“ (odlomak, izdavač Arhipelag, prevod Snežana Milinković)
Karlo mu je rekao
da će se, u času predviđenom za polazak broda, popeti do prozora potkrovlja
kako bi, u sutonu koji tamni, gledao u pravcu Trsta gde će on, Enriko, polaziti
na put, kao da njegove oči mogu da proniknu u mrak i izbave stvari od tmine, a
učio je da filozofija, ljubav prema nepodeljenom znanju, znači videti ono što
je daleko kao da je blizu, znači poništiti žudnju da se to i zgrabi, jer ono
jednostavno jeste, u velikom spokoju bića. Ko zna kako je izgledalo njegovo
lice dok se naginjao kroz prozor, crnih očiju u noći, da li ga je možda
prekrila senka neverice i sete zbog njegovog odlaska i gorke želje da zaustavi
taj put kojem se toliko, možda previše divio.
Na tom brodu što
sada odmiče Atlantikom, da li Enriko juri tek da bi jurio ili pak da bi stigao,
budući da je već jurio i živeo? On, zapravo, stoji nepomičan: već mu ono
nekoliko koraka između kabine, palube i sale za ručavanje izgledaju neprimereno
u ogromnoj nepomičnosti mora, uvek istog na svom mestu oko broda koji bi da mu
utisne brazde, ali se voda povlači u trenu i odmah potom ponovo zatvara. Zemlja
majčinski podnosi plug koji je cepa, ali je more veliki nedostižni osmeh, ništa
na njemu ne ostavlja traga; ruke što plivaju ne stežu ga, guraju ga od sebe i
gube ga, ono se ne da.
Baš tako je rekao,
odnosno napisao Karlo na početku svog remek-dela koje upravo dovršava, ali
možda mu je tu sliku predočio on, ili pak Nino, verovatno i ne primećujući,
tokom izleta barkom ili ležeći na belim stenama Savudrije, sliku koja prođe
kroz glavu i pada u ništavilo ako je ne preuzme neko ko zna da je postavi na
pravo mesto i podari joj sjaj. Možda je baš jedan od apostola, slučajno i ne
shvatajući, pokazao Hristu ljiljan u polju. On i Nino su donosili tolike note u
ono potkrovlje, pronalazili su ih posvuda, u sebi samima, na licima ljudi, na
žutim listovima divljih kestenova na Trgu đinastika, ali je Karlo bio taj koji
je od tih rasutih nota umeo da sačini devetu simfoniju.
Ti, Riko, umeš da
sve postaviš u sadašnje stanje, rekli su mu kada je krenuo, ploviš otvorenim
morem i ne tražiš sa strepnjom luku, ne osiromašuješ život strahom da ćeš ga
izgubiti. Enriko posmatra vlažnu mrlju na palubi koja se suši; isparavanje
traje kratko, velika mrlja bledi, odvajanje elemenata je gotovo nevidljivo, i
znoj se suši na njegovoj koži. Tvoje je mesto, Riko, žestina mora. Enriko gleda
horizont, trebalo bi da je srećan zbog tih reči i pomalo i jeste, ali ustaje i
odlazi da popije pivo, tek da bi uradio nešto. Uvek mu se sviđalo pivo,
naročito nemačko; dok je studirao u Insbruku, išao je da pije preko granice u
Nemačku jer mu je austrijsko pivo bilo bljutavo.
Možda nije uspeo
da im objasni, iako su razgovarali čitave noći, pre polaska. Eto, za početak,
otišao je da ne bi morao u vojsku. Nije on neprijatelj dvojne monarhije, poput
tolikih njegovih prijatelja iredentista. Štaviše, dopada mu se da Goricija bude
habzburška Nica. Spokojna i svako malo sporija i kraća šetnja nekog pukovnika u
penziji, krila dvoglavog orla počinju neprimetno da se skupljaju a oko koje
pažljivo posmatra daljine carstva postaje stakleno dugme punjene ptice.
Izmešanost loza i njena agonija predstavljaju veliku školu civilizacije i
smrti; i veliku školu opšte lingvistike jer je smrt stručnjak za pluskvamperfekat
i predbuduće vreme. Gracijadio Izaja Askoli, vrhunski glotolog iz Goricije,
umro je u Milanu upravo kada su oni završavali gimnaziju. Senator Kraljevine,
kao i Manconi; Jevreji iz njihovog kraja uvek su bili slabi prema Italiji, ali
je na obalama višejezične Soče Askoli naučio da je uzaludno ispirati rublje u
Arnu ili bilo gde drugde.
Enriko ima
neverovatan dar za jezike, govori i piše na grčkom i latinskom kao na nemačkom
ili dijalektu, španski koji pomalo uči na brodu što ga nosi u Argentinu vrlo
brzo mu postaje blizak. Direktor Državne gimnazije, profesor Federiko Simcig,
rekao je za njega da je pravi Goricijanac; da bi to postao i da bi bez ograda i
prirodno živeo u svome svetu, on, po njegovom mišljenju, mora da zna
italijanski, nemački, slovenački, furlanski i venetsko-tršćanski. On zna,
uistinu, dosta dobro i slovenački, naučio ga je kao dete igrajući se na ulici u
Rubji; kada je, u gimnaziji, s drugovima iz razreda odlazio na kupanje u Soči,
postao je svestan da Karlo i Nino ne razumeju ono što Stane Jarc, njegov drug
iz klupe, govori Josipu Peternelu, smejući se i prskajući ga vodom, i pomišljao
koliko toga živog i bliskog ostaje neodgonetnuto i nesaslušano.
Ipak, Nusbaumer je
bio u pravu što je zahtevao da se prevodi s grčkog na nemački, dva neophodna
jezika, možda jedina na kojima se možemo zapitati gde se sve rađa i gde sve
nestaje. S italijanskim je drugačije, on za njega nije jezik kojim se izriču
stvari, kojim se u njih ponire da bi nas omamio njihov sjaj ili praznina, već
jezik odgađanja i nagodbe s nepodnošljivim, dobar da se priča naširoko i
sudbina pomete neprestanim brbljanjem. Jezik života, naime, i stoga pomirljiv i
nedostatan kao i on sam, u najboljem slučaju prikladno odelo.
Njegov italijanski
je, uostalom, katkada nesiguran. I u pismima. Kada smo već kod pisama, mora da
piše Karlu, sigurno željno iščekuje vesti od njega i nastavak njihovog
razgovora. On takođe želi da priča samo sa Karlom. Sigurno su već na putu, na
nekom drugom brodu koji ide njihovim tragom, Karlova pisma, duga, iscrpna i
prebogata.
I Enriko mu je već
pisao. Kolumbija je 3. decembra
pristala u Almeriji. Iskrcao se na kopno, kupio je hartiju za pisma i uvukao se
u prvu krčmu nedaleko od luke. Dugo je posmatrao beli list, pred čašom gustog
ali preterano sladunjavog vina, puštajući da se pero kotrlja po blago
nakrivljenom stolu i hvatajući ga pre nego padne. Želeo je da piše o svom putu,
o dobrim i lošim stranama odlaska, o onoj opasnoj i nedostojnoj ljubavi prema
samome sebi koje ima u nostalgiji i želji za povratkom, a koja nas pretvara u
robove, kao i svako samoljublje. Ovo putovanje neće biti beg, otići kao pomalo
umreti, već živeti, biti, postojati. Pobeći će i iščeznuti strahovi, ambicije i
ciljevi.
Igrao se perom,
popio još jednu čašu i otkopčao dugme na košulji. Zapravo, ne može da podnese
služenje vojnog roka samo zbog uskog okovratnika uniforme, a još više zbog
čizama, čim uzmogne, ide bos, ne bi mu, doduše, bilo po volji ni da svako jutro
namešta ležaj. Inače, nema ništa protiv vojske. Reda mora biti, premda red nije
za njega lično, nije sposoban za njega, ali svetu je potreban, pa i u toj krčmi
u Almeriji, sa onim bučnim i svadljivim mornarima. I Šopenhauer je takođe –
njegov namršten i sarkastičan portret bio je oslonjen o knjige, u potkrovlju –
razorio zauvek svaku volju za životom i moći, ali je bio zadovoljan što postoje
vojska i policija da bi smirivale rulju. O tome, ipak, s Karlom nije imao
hrabrosti da priča, radije je ostajao nedorečen.
Za stolom, u onoj
krčmi, i dalje je zavrtao uglove hartije za pisma. U jednom trenutku, dosta,
bacio je papir, kupio poštansku razglednicu i napisao dva reda slovima malo
većim nego obično. „Dragi Karlo, u takvoj sam zbrci itd., već osam dana da ne
mogu da ti napišem ništa osim da ti pošaljem tople pozdrave. Tvoj odani Enriko.“
Pisaće duže kada
oko njega bude mirnije, manje ljudi što svaki čas idu gore-dole palubom tokom
dugih podneva na pučini, manje toga što se neprestano menja; u nekim trenucima,
gledajući more, i sama promena boja kako časovi odmiču čini mu se previše
nametljivom.
