Jadranka Milenković, roman "HETEROS" (odlomak)

Uzalud mu pišem. To mu pismo neće stići. Nema ga. Zapravo znam zašto ga nema. On ne postoji. Ja sam ga izmislila. Trebao mi je Stavrogin, Kaj. Tražim ga još od detinjstva. Ne mogu biti Gerda bez Kaja, zar ne?

Aj kolika je Jahorina planina..... Devojka ju je pregazila bez konja, to je već svima poznato i jasno. Samo, nije jasno gde je krenula devojka. Pa dobro, ako nema neki jasan, poznat, očigledan cilj, mogu jedino zamisliti da je krenula da oslobodi Kaja iz mrskog zagrljaja Snežne K. Ne mogu se setiti nekog boljeg ni plemenitijeg cilja, zapravo nijednog drugog zbog kojeg bi vredelo krenuti na taj put. Krenula je da mu objasni kako se reč „večnost” ne može ispisati ni kockicama leda, ni slovima, ni brojkama. Možda se može isplakati. Ili podeliti. Sastaviti.

Meni „več”, tebi „nost”. Svako nek nosi svoj deo, preko planina, kroz ledene pustare i ćelije u kojima ćemo biti zarobljeni (tako je rekla Gerda Kaju na početku priče, onom koji je pisac zagubio negde, ili su to uradili neoprezni prepisivači). Budala Kaj. Zaboravio je. Od polovine reči uporno je pokušavao da napravi celu, potrošio je na to ogroman deo života. Nost...nost...nost... Slog je udarao u zidove Ledenog Zamka i vraćao mu se kao kletva. Kazna. Pokušao je da ispred stavi razne druge kombinacije slova, i sve bi, spojivši se s njegovom prokletom kaznom, pomalo zaličile na onu pravu reč, ali ipak ... Tač-nost? Važ-nost? Oda-nost? Zna-nost? Ver-nost? Nost...nost...nost...

Zaborav-nost?

Pospa-nost....

Gerda je već nešto drugo, ona nikad ne zaboravlja. Nosila je junački svoju polovinu, preko Jahorine, mora i pustolina, sama, sa drugima, opet sama, ponekad beznadna, izluđena... Kaj, gde si, vikala je, zaglušena bukom vetra, bukom sveta...

Stavrogine, izdrži. Dolazim. Nosim polovinu reči. Nemoj, molim te, nemoj mi reći da si najzad zaboravio kako glasi tvoj slog. To jedino nisi smeo, samo to. Zadatak je bio tako lak. Bogovi su mogli izmisliti i nešto teže, znaš. Mogao si raditi sve drugo, sve je bilo dozvoljeno, samo nisi smeo zaboraviti, jedino je trebalo da zapamtiš... Šta ćemo sad sa mojom polovinom reči?

Več-er?

Zar je već večer? O, čoveče, ovekoveči ovaj večernji čas, čas susreta...

Čudna mi je ova rečenica. Izgleda kao da mi u njoj nešto nedostaje? Most? Gost? Neko mi iz tame šapuće, suviše tiho da bih mogla razabrati. Zlost? Možda je taj što šapuće u stvari onaj što se mom Stavroginu ponekad primakne, noću... Ukrao mu je slog. I mir...Ne znam šta da radim s mojom polovinom reči.

Našla ga je, naravno. Pregazila sve te zapravo bedne prepreke; plašila za naivne, izgovor za neodlučne. Našla ga je i naterala da plače. Plači, rekla mu je, u plaču je Bog. On ništa nije razumeo, ali znao je zvuk toga glasa. I taj ga je zvuk ipak naterao u plač. Bože, kakvo olakšanje. Ne dam te Snežnoj Kraljici, rekao mu je glas.

Ne brini, rekla mu je dalje. Ništa strašno, sad kad sam i ja ovde. Ništa strašno. Smislićemo zajedno onu tvoju zaboravljenu polovinu, šta nam uopšte može stati na put, sada kad smo ponovo zajedno? Pred nama je čitava večnost....

Naravno da mi je trebao Kaj, da mogu da odživim svoju priču, priču u kojoj sam ja heroina, tiha i strpljiva, u ime ljubavi, čiste i detinjaste, u ime vernosti i nezaborava. Želim tu ulogu. Njoj se divim. Ni na šta drugo ne pristajem. Zato sam ga izmislila. Može li mi to neko zameriti? Svi zapravo izmišljamo svoj život i ljude koje ćemo voleti. Sve to ne postoji zaista, zato ima toliko različitih svetova.

Mogla sam, možda, poželeti da budem Uspavana Lepotica. Ili samo Lepotica. Sva ta natezanja sa prinčevima, zverima, vešticama; suviše šareno za moj ukus. Suviše plesova, lepršavih haljina. Meni se, eto, nikad nisu naročito dopadali oni lakonogi, rasplesani, rasklizani po plesnim dvoranama zamkova.

Moj Stavrogin je odavno pobegao iz sve te gužve. Zaklonio oči da se zaštiti od prejake svetlosti reflektora. Nisam ja za ovu ulogu, treba mi drugačija pozornica, prigušena svetlost, mnogo zastora, rekao je. Režija, molim nekoliko odvojenih platoa, svaki ogrnut sa više slojeva gusto nabranih zastora.

Otvori se jedan sloj, publika taman počne da aplaudira uzdržano, ali sa puno poverenja, kad ono, iza zastora – zastor. Zatim ponovo pomeranje drugog, onda prazna pozornica sa vratima. Vrata kroz koja se ne sme proći, piše na njima. Je li on iza njih? Ili tek treba doći i otvoriti ih, tu, pred nama, da nam jednom za sva vremena pokaže kako je našao Strah, kako je slutio šta se nalazi iza, kako je znao da je tamo Ništa? Ništa.

Ali ne, to nije istina. Nije trebalo da se plašimo. Tamo na drugom platou već se diže sledeća zavesa, i mi ga vidimo kako sedi za starinskom stolom u nekom iznajmljenom sobičku i lagano nožićem rezbari slogove, nerazumljive i nepotrebne. Pauk visi u uglu ravnodušno, svetlost se na njemu privremeno zadržava, ne znamo zašto... Mi smo tek posmatrači ove predstave, a posle, kad ostanemo sami, izmislićemo je, sastavićemo je od ovih nejasnih slika tako da nam postane razumljiva i očigledna. I svi će opet biti na dobitku.

U mojoj priči, onoj koju ja smišljam, ja ću ući u njegovu sobu, uzeti mu nožić iz ruke, reći – ovo ti više nije potrebno, ne lupaj glavu, ja znam onu polovinu reči koju si tražio, predstava je gotova, možete ići kući, ako ništa niste razumeli to je vaš problem, ne otvarajte svaka vrata, čitajte natpise, piše vam izlaz, idite kući.

Hajde Kaj, idemo kući.

Zavesa pada. I druga. I treća.

Naravno da sam ga izmislila.

Takvi ljudi ne postoje.