Ana Avgustinjak, "BEZ TEBE", poezija

Ana Avgustinjak

BEZ TEBE SAM JELA KOŠERNO CVEĆE

u Taverni Del Geto na Sant Anđelo
sedim obučena u haljinu sa dubokim dekolteom
još uvek ne znajući da je Napolitanac
Đovani Pjetro Karafa postavši papa ovde
javno spaljivao Talmud i bacao na lomaču
one koji su se razmetali svojim judaizmom
žute šešire je stavio Jevrejima na glavu
zatvorivši ih u rimsku dolinu
a ženama zabranio dekoltovane haljine
moju malu haljinu promaja napinje
suvim vetrom bez pramca podjaruje
grudi zaklonjene od svetla svaki čas otkriva
(tvoje ruke mesecima tamo nisu zavirivale)
mogu da zaboravim zanosu podvalim
i progledam kroz prste onome ko je za mene izmislio geto
da se nadnesem nad tanjir od kobalta kao italijansko nebo
i alavo okrunim pržene pupoljke artičoke

BEZ TEBE SAM STAJALA KRAJ ZIDA KOJI JE VRIŠTAO

lava s penastom grivom naslikao je pod pokrovom noći
belu pticu mu dao da je raskomada
neko je potpisao "bird of terror"
je li to onaj kome se bedem zario u selo
kuću odelio
od maslinovog drveća i zelene kotline
ispričaću ti o Vitlejemu
opasanom betonskim zidom aparthejda
o trgovcima suvenira deci što prosjače
videla sam oči palestinske majke
njenog sina su izabrali za mučenika
jeli su tajnu večeru
"stop killing my son" vrištao je zid u mraku
neko je opet naslikao Pijetu
lakše je sutra umreti nego živeti u sramoti
"welcome to Jerusalim"

BEZ TEBE SAM SRELA PREŽIVELU IZ AUŠVICA

na putu za Galileju videla sam pesnikinju
imala je tetoviran broj na podlaktici
i pevala je pesmu o lokvama
u kojima se ogledaju lica pokojnika
lebdela je negde između zemlje i neba
koga ti ubiše kad tako gorko očajavaš
"A štikele brojt a štikele brojt"
daj parče leba parče leba
majka je kriva jer ju je učila zapetama
umesto kako da sortira stvari zbrisane
hoće li stići da se zaljubi
broj 48693 nikad se nije ljubio
pola veka kasnije
u berlinskom bioskopu Arsenal
prikazuju izraelski film "Zbog tog rata"
Halina Birenbaum ne gleda u kameru
peče bejgle za sinove i gefilte fiš priprema
čeprka po grobu duhova živa je maceva
u njenoj kuhinji "Nada poslednja umire"
Nemci plaču
kad na ekranu promine ta devojka
u prugastom ruhu opet joj je 15 godina
i više bi volela da napiše još puno pesama
pre nego što se telo probudi i osvetli sebi put u
krematorijum

BEZ TEBE TELO OSTAJE BEZ DOŽIVLJAJA

sveta je bila vera u sveceli sadržaj
u celinu toga uza šta prianjam
u trans kasnog otkrivenja
dok raskopčavaš dugmad moje bluze
kažeš Poljska je pukla
sveto gubljenje identiteta stapanje granica
urlik pri osvajanju vrhunca
pometeni u slatkoj muci smejali smo se
(ni sa jednom se nisam smejao pri brizganju semena)
sveta je koža na leđima
i uho u kojem krik antisemitita ne zamire
kolika svitanja
nebosežnog klečanja pred tvojim jevrejstvom
moj Bože

VARŠAVSKI DNEVNIK

došla sam kod tebe da oprobam jezik kojim se služiš
a osećam da hiljade jezika
govori istim ritmom u ovoj tišini
istkanoj po gluvim sobama

na belom stolu za kojim su tvoj otac i tvoja majka sekli hleb
stoji ruski kavijar uranjam kašičicu

ako hoćeš ispričaću ti o Brodskom zaljubljiv je bio
i znaš znao je napamet više stihova od mene
u Americi se opijao slobodom i do poslednjeg časa
pozivao telefonom nepostojeći broj u Petrogradu

drugim jezikom govoriš o asimilaciji jevrejske inteligencije

na međi vekova dešavaju se zakazani nemiri
negde na rubovima sveta sovjetski gulazi
sa sanjarenjima o slobodi
i toj naraciji nema kraja
osećam hiljade jezika se prikrada u moja usta
ljubiš me kao svoju da vazduh cepti
od sreće koju sam srela

A AKO SE NE VRATIŠ S NEKOG PUTOVANJA

zgrčim se na misao o trepetu

kad ponovo zalupiš vratima

na putu za Šangaj ili Klajpedu

zaboravljaš prstenove na mojim prstima

onaj s crnim okom

uvek si se branio pred njim

kao pred Havelovom Moći nemoćnih

i pred onim kamenog pogleda

za koji se telo prodaje

ako se ne vratiš s nekog putovanja

ja ću tumarati po ruševini postelje

na kvakama tražiti otiske rana

osluškivati šaptaje

pipati u mraku

pokušati da živim tako

da ne ozledim sanjarije

KOLEDA

u hramu pod staklenom kupolom

suncem išarana krila golubova kulaša

polusenke se kližu po stubovima

cikcakaju na tvom licu kad je nada mnom

dotakni me

hodočasti jezikom po meni

„Bog se rodi sila premre“ zorom već u septembru

božićna pesma nek se vine gromko

nek se rodi to što se nastanilo među nama

(Iz zbirke "Bez tebe", s poljskog prevela Milica Markić, redakcija prevoda Rade Tanasijević)

Ana Avgustinjak rođena je u Vjelunju 1977. godine. Na Varšavskom univerzitetu završila je polonistiku, a doktorske studije u Institutu za književnost Poljske akademije nauka. Stipendistkinja Ministarstva za kulturu i narodnu baštinu. Autorka knjiga "Grof, spisatelj, dendi. Antonije Sobanjski posredi (2009); "Nisam umrla od ljubavi - biografija Irene Tuvim (2017). Najznačajnija knjiga "Volela sam onda kad je otišla" (2013) - nominovana je 2014. godine za prestižnu nagradu "Grifija". Njena poezija, podjednako kao i poetska proza iznenađuju svojom otvorenošću, uvlače čitaoca u vir, pobuđuju maštu, odbacuju gotove interpretacije. U bogatu književnu tradiciju traženja puta u spoznaji tela, uključila se ličnim senzibilitetom telesnog imperativa koji formu pervertiranosti preokreće obnaživanjem duha zatomljenog u ljudsko telo. Zbirka pesama "Bez tebe" pesnički je put nošenja krsta, čiji mistični doživljaj telesnog bola preobražava u ekstatično doživljavanje sveta bez Boga. Prevođena na rumunski, ruski, španski, ukrajinski, slovački, nemački, engleski. Živi i radi u Varšavi.