Milan Dobričić, "CEĐ", "O" (odlomci)
MILAN DOBRIČIĆ, „CEĐ“
PACKA
Krcata čekaonica. Starice neprekidno razgovaraju, dve
studentkinje ćaskaju na uglu, taksista drema, slepac ćuti.
Sparno. Pauza od pola sata je čisto čekanje, bez
iščekivanja.
Deblja studentkinja maše rukama i dokazuje koleginici da
je trudna, ovoga puta zasigurno. Smešno. Mršavica prebacuje nogu i otkriva belu
butinu savršenog oblika. Divan prizor za odmaranje očiju. Uživam.
Babe pričaju, taksista drema. U crnim naočarima blesnu
beonjača. Slepčeva zenica pilji u mene. Prekorno.
POLJUBAC
Nakon potopa, na kaljavom brdu iznad sela slikao sam
livade. Tik iza leđa začuh glasan poljubac. Okrenuh se. Grudi mi se skupiše.
Preda mnom je stajao čovek u maslinastozelenom ratnom odelu, vlažnih usana, sa
mrvicama hleba u gustoj bradi. Disao je glasno, gledao me prodorno i čačkao
nos. Stresoh se. On raširi oči, kao da očekuje odgovor na postavljeno pitanje.
Uzvrpoljih se. On coknu, polako se okrete da pođe. Kada s mukom odlepi cokulu
od blata, začu se jasan poljubac.
MRAČNE SILE
Četiri dana nakon što je kupio plac, došla je prva
pretnja. Sobom proleti senka, i u vrata ormana udari kamen, koji uz zveket
stakla donese poruku: „Odlazi!“. Bio je iznenađen, ali, ipak, to je samo dečja
šala.
Sutradan, dok je okopavao baštu, prišao mu je sveštenik
iz sela. Nervozno, čovek koji nosi dužnost za koju nije sposoban zamolio ga je
da ode. Nije rekao zašto.
Kroz nedelju dana, na njega je izvršen napad. Šestorica
krupnih seljaka upalo je u kuću i linčovalo ga. Iza njih, na vratima, stajao je
sveštenik. Držeći se za dovratak, gledao je kako seljaci ubijaju čoveka kog su
prošle godine na istom mestu već tri puta usmrtili.
NEBO
Gospodin A. Vanzović konačno je dobio premeštaj. Sa trećeg, referentnog
sprata popeo se na četvrti, podnačelnički. Za samo nekoliko godina i taj će mu
već biti nizak, prerašće ga svojim trudom, i tada će već konkurisati za viši,
peti. Pa onda još samo šesti, i onda je sedmi već praktično tu. A na sedmom su
ptice, i ogromni prozori u ravni sa
poslednjim spratom staklene zgrade koja liči na uzapćeno nebo, i oblaci, sam
beskraj! I niko mi tada neće biti ravan,
pomisli podnačelnik A. ulazeći u novu kancelariju sa zift crnim nameštajem i
velikim prozorima sa duplim vakuum staklom koje su baš zbog njega u tom
trenutku čistili perači prozora na skelama u vazduhu.
MESIJA
Na put kroz pustinju krenuo je zbog reči pesme. One su mu
rekle kuda da ide.
Oduvek je voleo muziku. Slušao ju je neprestano. Godinama.
Dok mu se nije usadila u dušu, pa ju je neprekidno čuo, u glavi. Isprva tiho,
pa vremenom sve glasnije, sve one pesme koje je ranije slušao.
A onda se pojavila njemu nepoznata pesma, pesma koju
nikada ranije nije čuo. Njeni prvi tonovi obuhvatili su svu njegovu pažnju.
Ustao je. Njene reči pokazale su mu put, put kojim ga je sama muzika povela.
Kroz pustoš je stigao do napuštenog manastira u kome se
nastanio. Godine su prolazile, iz zidova se sve jače čula muzika. I ta pesma
bila je ona iz njegove glave, i nju je slušao sve dok se ponovo nije promenila.
Pojavile su se nove reči, koje su mu rekle da je spreman, i da treba da krene
dalje. Izašao je, a muzika u njemu bila je glasnija nego ikada do tada.
Otišao je među ljude. Živeo je među njima godinama, dok i
oni nisu počeli da primećuju muziku. Vremenom su shvatili da ti čudni tonovi
dopiru iz njega. Oni što su pred njim padali ničice odbranili su ga od onih
koji su ga proklinjali. Muzika je bila sve glasnija, izašla je iz njega i
ispunila sve. Dolazila je odasvud.
Svet je postao skladna harmonija tonova. Više se ništa
drugo nije moglo čuti.
ČOVEK, VREME
Praskozorje. Sunce lagano izlazi, penje se uz planinu. On
je već uveliko budan. Saginje glavu i puni prazan želudac hladnom vodom. Jedino
što zna, to je da jede i pije. Sve se svodi na to. Gledajući svoje dlakavo lice
u vodi, spazi majmunoliko stvorenje slično njemu kako se gega ka vodi. Hoće da
pije iz njegove bare. Ne! Stranac pruža skvrčenu šaku ka vodi, tiho reži. To ga
razbesni, i on ričući nasrće na uljeza. Udara ga pesnicama, obara ga na zemlju.
Ali, preko tela njegovog protivnika dolaze drugi. On se bori. U magnovenju
spazi komad drveta. Sada ima oružje. Neprijatelj nasrće. On mlatara toljagom,
ubija. Već su ga opkolili, zarobljen je šumom krvavih čeljusti. Savlađuju ga,
kidaju mu krzno, beli mu se koža. Od strašnog bola urliče i uspravlja se. Stoji
na dve noge i bode kopljem. Više nije sam. Pridružili su mu se polugoli snažni
ljudi. Na njih nasrću slični, njega obaraju. Ruka mu pada na mač, uzima ga i
odbija napad. Razmahuje sečivom, uzima štit. Lete strele. Gruba medveđa koža
zadržava tupa sečiva. Zaslepljuje ga odsjaj sunca u zenitu, sijaju vreli oklopi
neprijatelja. Kida odelo, zveči metal dok skače na konja. On i njegovi jure na protivnika,
ječi metal, sjaje krvave oči. Zrno udari u oklop, sa konja ga zbaci eksplozija.
Leže u suvu travu, puca. Čuje se truba, skače i juri, vetar mu nadima zelenu
uniformu. Pritrčava neprijateljskom rovu, uskače. Okreće ručicu i pali. Granata
razvaljuje kuću. Njegovo vozilo gazi sve pred sobom. Uzleće, seje smrt,
zaranja, potapa. Iz mračne vode uleće među zvezde. Sijaju pruge lasera bez
praska. Pogođen, pada. Udarac o zemlju. Izvlači se iz olupine. Borba prsa u
prsa. Jak bol. Krvari zajedno sa suncem. Baca poslednji pogled na baru
ispunjenu telima.
Milan Dobričić, „O“
O DRUGIMA I LIČNOJ
KORISTI
Štetiti drugome uz
ličnu korist je Darvin, evolucija. Štetiti drugome bez lične koristi je zlo,
patologija.
Pomagati drugome uz
ličnu korist je sebe ljubivost, lažno herojstvo. Pomagati drugome bez lične koristi
je požrtvovanje, patologija.
O SVAČIJOJ POSEBNOSTI
Davno je rečeno da bi
mnogi na sebi i kod sebe promenili mnogo toga, ali se niko nikad ne bi požalio
na svoju pamet. Čak i onaj koji polaže na svoje telo, sve ulaže u njega i igra
samo na njega, misli da ipak svojom pameću uviđa njegovu vrednost i prednost u
upravlja korišćenjem tog svog svojstva. Ponoviću: i kišna glista i kosmonaut
jednako su egocentrični.
O PAMETNOJ PROIZVODNJI
Ako se smederevac
proizvodi u Smederevu, onda čačkalice treba proizvoditi u Čačku, valjke u
Valjevu, lozu u Loznici, jagode u Jagodini, kovanice u Kovinu, topove u Topoli,
bruseve u Brusu, varvare u Varvarinu, vrane u Vranju, žito u Žitištu,
kaluđerice u Kaluđerici, kamen u Kamenici, kraljeve u Kraljevu, kraguje u Kragujevcu,
medvede u Medveđi, odžake u Odžacima, rum u Rumi, svilu u Svilajncu, starce u
Starčevu, ćuprije u Ćupriji, užad u Užicu, crep u Crepaji, pčele u Pčelarevu, a
u Nišu, nažalost, ništa.
O KNJIŽEVNIM UTICAJIMA
Sećam se. Kod Drajzera
me opčinilo ime glavnog junaka: Klajd. Kod Hemingveja sam prvi put umesto reče video slaga. Kod Pope sam prvi put video čistoću i lakoću u dva stiha bez
interpunkcije. Kod Crnjanskog kolektivnu emociju koju ne oseća svako. Kod
Andrića istrajnost.
O BOLESTIMA ZAVISNOSTI
Smrt je najjača droga.
Kad jednom probaš, gotovo.
O PAMETI
„Praviti se pametan“
može svako. I pametan i glup. To samo znači izgledati glupo, bez obzira da li
si stvarno glup ili ne.
O BRIGAMA (SUJE)VERNIKA
Ne brinite, uzmite bilo
koje: ne pravi bog razliku između debljih i tanjih sveća.
