Monday, November 12, 2018

Milan Dobričić, "CEĐ", "O" (odlomci)





MILAN DOBRIČIĆ, „CEĐ“


            PACKA

            Krcata čekaonica. Starice neprekidno razgovaraju, dve studentkinje ćaskaju na uglu, taksista drema, slepac ćuti.
            Sparno. Pauza od pola sata je čisto čekanje, bez iščekivanja.
            Deblja studentkinja maše rukama i dokazuje koleginici da je trudna, ovoga puta zasigurno. Smešno. Mršavica prebacuje nogu i otkriva belu butinu savršenog oblika. Divan prizor za odmaranje očiju. Uživam.
            Babe pričaju, taksista drema. U crnim naočarima blesnu beonjača. Slepčeva zenica pilji u mene. Prekorno.


            POLJUBAC

            Nakon potopa, na kaljavom brdu iznad sela slikao sam livade. Tik iza leđa začuh glasan poljubac. Okrenuh se. Grudi mi se skupiše. Preda mnom je stajao čovek u maslinastozelenom ratnom odelu, vlažnih usana, sa mrvicama hleba u gustoj bradi. Disao je glasno, gledao me prodorno i čačkao nos. Stresoh se. On raširi oči, kao da očekuje odgovor na postavljeno pitanje. Uzvrpoljih se. On coknu, polako se okrete da pođe. Kada s mukom odlepi cokulu od blata, začu se jasan poljubac.



            MRAČNE SILE

            Četiri dana nakon što je kupio plac, došla je prva pretnja. Sobom proleti senka, i u vrata ormana udari kamen, koji uz zveket stakla donese poruku: „Odlazi!“. Bio je iznenađen, ali, ipak, to je samo dečja šala.
            Sutradan, dok je okopavao baštu, prišao mu je sveštenik iz sela. Nervozno, čovek koji nosi dužnost za koju nije sposoban zamolio ga je da ode. Nije rekao zašto.
            Kroz nedelju dana, na njega je izvršen napad. Šestorica krupnih seljaka upalo je u kuću i linčovalo ga. Iza njih, na vratima, stajao je sveštenik. Držeći se za dovratak, gledao je kako seljaci ubijaju čoveka kog su prošle godine na istom mestu već tri puta usmrtili.



            NEBO

            Gospodin A. Vanzović konačno  je dobio premeštaj. Sa trećeg, referentnog sprata popeo se na četvrti, podnačelnički. Za samo nekoliko godina i taj će mu već biti nizak, prerašće ga svojim trudom, i tada će već konkurisati za viši, peti. Pa onda još samo šesti, i onda je sedmi već praktično tu. A na sedmom su ptice, i ogromni prozori  u ravni sa poslednjim spratom staklene zgrade koja liči na uzapćeno nebo, i oblaci, sam beskraj! I niko mi tada neće biti ravan, pomisli podnačelnik A. ulazeći u novu kancelariju sa zift crnim nameštajem i velikim prozorima sa duplim vakuum staklom koje su baš zbog njega u tom trenutku čistili perači prozora na skelama u vazduhu.



            MESIJA

            Na put kroz pustinju krenuo je zbog reči pesme. One su mu rekle kuda da ide.
            Oduvek je voleo muziku. Slušao ju je neprestano. Godinama. Dok mu se nije usadila u dušu, pa ju je neprekidno čuo, u glavi. Isprva tiho, pa vremenom sve glasnije, sve one pesme koje je ranije slušao.
            A onda se pojavila njemu nepoznata pesma, pesma koju nikada ranije nije čuo. Njeni prvi tonovi obuhvatili su svu njegovu pažnju. Ustao je. Njene reči pokazale su mu put, put kojim ga je sama muzika povela.
            Kroz pustoš je stigao do napuštenog manastira u kome se nastanio. Godine su prolazile, iz zidova se sve jače čula muzika. I ta pesma bila je ona iz njegove glave, i nju je slušao sve dok se ponovo nije promenila. Pojavile su se nove reči, koje su mu rekle da je spreman, i da treba da krene dalje. Izašao je, a muzika u njemu bila je glasnija nego ikada do tada.
            Otišao je među ljude. Živeo je među njima godinama, dok i oni nisu počeli da primećuju muziku. Vremenom su shvatili da ti čudni tonovi dopiru iz njega. Oni što su pred njim padali ničice odbranili su ga od onih koji su ga proklinjali. Muzika je bila sve glasnija, izašla je iz njega i ispunila sve. Dolazila je odasvud.
            Svet je postao skladna harmonija tonova. Više se ništa drugo nije moglo čuti.



            ČOVEK, VREME

            Praskozorje. Sunce lagano izlazi, penje se uz planinu. On je već uveliko budan. Saginje glavu i puni prazan želudac hladnom vodom. Jedino što zna, to je da jede i pije. Sve se svodi na to. Gledajući svoje dlakavo lice u vodi, spazi majmunoliko stvorenje slično njemu kako se gega ka vodi. Hoće da pije iz njegove bare. Ne! Stranac pruža skvrčenu šaku ka vodi, tiho reži. To ga razbesni, i on ričući nasrće na uljeza. Udara ga pesnicama, obara ga na zemlju. Ali, preko tela njegovog protivnika dolaze drugi. On se bori. U magnovenju spazi komad drveta. Sada ima oružje. Neprijatelj nasrće. On mlatara toljagom, ubija. Već su ga opkolili, zarobljen je šumom krvavih čeljusti. Savlađuju ga, kidaju mu krzno, beli mu se koža. Od strašnog bola urliče i uspravlja se. Stoji na dve noge i bode kopljem. Više nije sam. Pridružili su mu se polugoli snažni ljudi. Na njih nasrću slični, njega obaraju. Ruka mu pada na mač, uzima ga i odbija napad. Razmahuje sečivom, uzima štit. Lete strele. Gruba medveđa koža zadržava tupa sečiva. Zaslepljuje ga odsjaj sunca u zenitu, sijaju vreli oklopi neprijatelja. Kida odelo, zveči metal dok skače na konja. On i njegovi jure na protivnika, ječi metal, sjaje krvave oči. Zrno udari u oklop, sa konja ga zbaci eksplozija. Leže u suvu travu, puca. Čuje se truba, skače i juri, vetar mu nadima zelenu uniformu. Pritrčava neprijateljskom rovu, uskače. Okreće ručicu i pali. Granata razvaljuje kuću. Njegovo vozilo gazi sve pred sobom. Uzleće, seje smrt, zaranja, potapa. Iz mračne vode uleće među zvezde. Sijaju pruge lasera bez praska. Pogođen, pada. Udarac o zemlju. Izvlači se iz olupine. Borba prsa u prsa. Jak bol. Krvari zajedno sa suncem. Baca poslednji pogled na baru ispunjenu telima.









Milan Dobričić, „O“


O DRUGIMA I LIČNOJ KORISTI

Štetiti drugome uz ličnu korist je Darvin, evolucija. Štetiti drugome bez lične koristi je zlo, patologija.
Pomagati drugome uz ličnu korist je sebe ljubivost, lažno herojstvo. Pomagati drugome bez lične koristi je požrtvovanje, patologija.


O SVAČIJOJ POSEBNOSTI

Davno je rečeno da bi mnogi na sebi i kod sebe promenili mnogo toga, ali se niko nikad ne bi požalio na svoju pamet. Čak i onaj koji polaže na svoje telo, sve ulaže u njega i igra samo na njega, misli da ipak svojom pameću uviđa njegovu vrednost i prednost u upravlja korišćenjem tog svog svojstva. Ponoviću: i kišna glista i kosmonaut jednako su egocentrični.


O PAMETNOJ PROIZVODNJI

Ako se smederevac proizvodi u Smederevu, onda čačkalice treba proizvoditi u Čačku, valjke u Valjevu, lozu u Loznici, jagode u Jagodini, kovanice u Kovinu, topove u Topoli, bruseve u Brusu, varvare u Varvarinu, vrane u Vranju, žito u Žitištu, kaluđerice u Kaluđerici, kamen u Kamenici, kraljeve u Kraljevu, kraguje u Kragujevcu, medvede u Medveđi, odžake u Odžacima, rum u Rumi, svilu u Svilajncu, starce u Starčevu, ćuprije u Ćupriji, užad u Užicu, crep u Crepaji, pčele u Pčelarevu, a u Nišu, nažalost, ništa.


O KNJIŽEVNIM UTICAJIMA

Sećam se. Kod Drajzera me opčinilo ime glavnog junaka: Klajd. Kod Hemingveja sam prvi put umesto reče video slaga. Kod Pope sam prvi put video čistoću i lakoću u dva stiha bez interpunkcije. Kod Crnjanskog kolektivnu emociju koju ne oseća svako. Kod Andrića istrajnost.


O BOLESTIMA ZAVISNOSTI

Smrt je najjača droga. Kad jednom probaš, gotovo.


O PAMETI

„Praviti se pametan“ može svako. I pametan i glup. To samo znači izgledati glupo, bez obzira da li si stvarno glup ili ne.


O BRIGAMA (SUJE)VERNIKA

Ne brinite, uzmite bilo koje: ne pravi bog razliku između debljih i tanjih sveća.  







 Biografija

Milan Dobričić, rođen 1977. godine u Beogradu. Diplomirao svetsku i srpsku književnost na Univerzitetu u Beogradu. Završio Beogradsku Otvorenu Školu. Jedan od osnivača Udruženja Treći Trg i međunarodnog Beogradskog festivala poezije i knjige TRGNI SE! POEZIJA!
Radi kao prevodilac sa engleskog i italijanskog jezika. 
Objavljivao poeziju i prozu u časopisima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Francuskoj, Poljskoj, Rumuniji, Španiji/Kataloniji, Turskoj i Makedoniji.
Objavio dve priče u zborniku "Najkraće priče" 2006 (Alma, Beograd) i jednu u zborniku"Krik" (Krik, Beograd 2016). Objavio koautorsku knjigu proze "Dnevnik 2000" (CSM, 2001), zbirke pesama "Pritisak"(CSM, 2002), "Dovijanje" (Treći Trg, 2006), "Blagosloveni gubitnici" (Društvo Istočnik, 2009), "Lirika i tako..." (Treći Trg, 2013), zbirku kratkih priča "Ceđ" (Treći Trg, 2010), zbirku kratkih zapisa "O" (Treći Trg, 2014) i roman "Dnevnik glavobolje" (Treći Trg, 2017). Učesnik je u projektu WordExpress kao pesnik i prevodilac. Prevođen u časopisima na engleski, francuski, poljski, rumunski, katalonski, češki, slovenački, turski, hebrejski, makedonski, ruski, letonski, bugarski i italijanski jezik. Izbor iz poezije objavljen je na turskom jeziku 2017.
Preveo s engleskog romane velškog pisca Ovena Martela "Drugi čovek" (Treći Trg, 2011) i malteškog pisca Imanuela Mifsuda "Juta Hajm" (Treći Trg, 2018), zbirke pesama Paskal Peti "Zoo otac" (Treći Trg 2012), "Lovkinja (Treći Trg, 2016) i Fauverie (reći Trg, 2016) i zbirku pesama Gabrijela Rozenstoka "Tragom njenog imena" (sa Gorjanom Rajić, Treći Trg, 2013).
Član je Srpskog književnog društva i Udruženja književnog prevodilaca Srbije od 2017. godine. 



No comments:

Post a Comment