Thursday, April 19, 2018

Žil Delez i Kler Parne, "Dijalozi"


DELEZ, PARNE "Dijalozi"



Postoji čitav jedan društveni sistem koji bismo mogli nazvati sistemom belog zida - crne rupe. Uvek smo pričvršćeni za zid dominantnim značenjima, uvek smo uronjeni u rupu svoje subjektivnosti, crnu rupu svoga Ja koje nam je draže od svega. Zid u koji se urezuju sva objektivna određenja koja nas utvrđuju, brazdaju nas, identifikuju i čine prepoznatljivima; rupe u koje se smeštamo, sa svojom svešću, svojim osećanjima, strastima, previše poznatim malim tajnama, svojom željom da se za njih sazna. (...) Kako izaći iz crne rupe, umesto da se vrtimo na njenom dnu, koje čestice da izvadimo iz crne rupe? Kako čak da uništimo svoju ljubav ne bismo li konačno bili kadri da volimo? Kako da postanemo neprimetni? "Više ne gledam u oči ženi koju grlim, već plivam kroz nju naglavačke, rukama i nogama, i primjećujem negdje iza podočnjaka neistraženo područje, budući neki svijet, i više tu nema nikakve logike... Oko koje je bilo ego, više ne postoji; to bezlično oko sad više ne otkriva, niti obasjava. Klizi crtom obzorja kao vječiti, neupućeni putnik... Srušio sam zid s kojim sam se rodio i crta mog puta je glatka i cjelovita... Cijelo mi tijelo mora postati stalna traka svjetla... Stoga zatvaram uši, oči i usta. Prije nego što opet postanem pravi čovjek, postojat ću vjerojatno kao park..." /Citat u tekstu - Henri Miler, "Jarčeva obratnica", preveo Ivan Kušan

*

...drveće uopšte nije metafora, to je slika mišljenja, to je funkcionisanje, to je čitav jedan aparat koji se usađuje u mišljenje da bi išlo pravo i da bi proizvodilo one famozne prave ideje. U drvetu postoje sve vrste svojstava: ono ima poreklo, klicu ili središte; ono je binarna mašina ili načelo dihotomije, sa svojim neprestanim deljenim i nanovo proizvođenim ograncima, svojim tačkama odrvenjavanja; ono je osovina rotacije, koja organizuje stvari u u krug, a krugove oko centra; ono je struktura, sistem tačaka i položaja što brazdaju sav prostor mogućeg, hijerarhijski sistem ili prenošenje zapovesti, sa središnjom instancom i rekapitulatorskim pamćenjem; ono ima budućnost i prošlost, korene i vrh, čitavu jednu povest, evoluciju, razvoj; može se iskrojiti, po takozvanim označiteljskim usecima, budući da prate njegova odrvenjavanja, njegova grananja, njegove koncentričnosti, njegove trenutke razvoja. No, nema sumnje da nam sade drveće u glavu: drvo života, drvo znanja itd. Svi traže korene. Moć uvek ima obeležje drveta.

*

Budućnost i prošlost nemaju mnogo smisla, ono što je važno jeste postajanje-sadašnjicom: geografija, a ne istorija, sredina, a ne početak niti kraj, trava koja je u sredini i raste kroz sredinu, a ne drveće koje ima vrh i korenje. Uvek trava između kocaka u kaldrmi. Ali upravo je mišljenje smrskano tim kockama koje nazivamo filozofijom, tim slikama koje ga guše i boje u žuto. "Slike" se ovde ne odnose na ideologiju, već na čitavu jednu organizaciju koja stvarno utiče na to da se mišljenje vežba u skladu sa normama moći ili uspostavljenog poretka, čak i više, koja u njega smešta aparat moći, a i sama se uzdiže kao aparat moći: "Ratio" kao sud, kao univerzalna država, kao republika duhova (što više budete potčinjeni više ćete biti zakonodavci, jer ćete biti potčinjeni...samo čistom umu).

*

Najpre postoji odnos govor-lice, i, kao što kaže Feliks, govor je uvek utisnut na crtama lica, crtama "likovitosti": gledaj me kad ti govorim...ili obori oči...Šta? Šta si rekao, zašto se duriš? Ono što lingvisti nazivaju "crtama razlučivanja" ne bi se čak moglo razaznati bez crta likovitosti. I utoliko je očitije da jezik nije neutralan, da nije informativan. Govor nije načinjen da mu se veruje, već da mu se potčini. Kada učiteljica objašnjava deci neku računsku operaciju, ili kada ih podučava sintaksi, ona im ne daje informacije u pravom smislu reči, već im saopštava zapovesti, prenosi im parole, navodi ih da proizvode tačne iskaze, "prave" ideje, koje su nužno usklađene sa dominantnim značenjima. Zbog toga bi trebalo izmeniti shemu informatike. Shema informatike polazi od teorijske informacije koja je, po pretpostavci, maksimalna; na drugom kraju ubacuje buku poput smetnji, antiinformacije, i između to dvoje, bujicu reči, koja umanjuje teorijsku informaciju, ali joj omogućuje i da pobedi buku. Naprotiv, to bi bilo: gore bujica reči kao način postojanja i širenja naređenja (novine, "novosti" deluju bujicom reči); dole informacija-lice, budući da je uvek minimum neophodan za razumevanje naređenja; i još uvek dole, nešto što bi moglo da bude i krik i i tišina, ili mucanje, i koje bi bilo kao linija bekstva jezika, govoriti sopstvenim jezikom kao stranac, načiniti od govora manjinsku praksu... Reklo bi se i: razgraditi lice, navesti lice da krene. U svakom slučaju, to što lingvistika i informatika danas lako igraju ulogu ugnjetača jeste zato što same u sebi funkcionišu kao binarne mašine u tim aparatima moći, i sačinjavaju čitavu jednu formalizaciju parola pre nego čistu nauku lingvističkih jedinica i apstraktnih informativnih sadržaja.

*

"...pokušavam da objasnim da su stvari i ljudi sačinjeni od veoma raznovrsnih linija, i da ne znaju nužno na kojoj se od sopstvenih linija nalaze, niti kuda da prođe linija koju upravo povlače: ukratko, u ljudima postoji čitava jedna geografija, sa tvrdim linijama, mekim linijama, linijama bekstva, itd. (...)
U svakome od nas postoji kao neka askeza, kojom se delimično upravlja protiv naše volje. Mi smo pustinje, ali naseljene plemenima, faunom i florom. Provodimo vreme premeštajući ta plemena, raspoređujući ih drugačije, uklanjajući neka od njih, a nekima pomažući da napreduju. Svi ti naseljenici, sve te rulje, ne smetaju pustinji, koja je sama naša askeza, već je, naprotiv, naseljavaju, prolaze kroz nju, preko nje.(...) Pustinja, eksperimentisanje na samom sebi, jeste jedini naš identitet, jedina naša šansa za sve kombinacije koje nas naseljavaju."

DELEZ O DILANU (Žil Delez i Kler Parne, "Dijalozi")

...nešto što je između ta dva, izvan oba, i što teče u nekom drugom smeru. Sresti znači pronaći, zarobiti, ukrasti, ali ne postoji metoda za pronalaženje, ne postoji ništa do dugotrajno pripremanje. Ukrasti je suprotno od prepisati, podražavati, oponašati ili činiti poput nekog. Zarobljavanje je uvek dvostruko zarobljavanje, krađa je dvostruka krađa, i to je ono što stvara ne nešto uzajamno, već jedan asimetričan blok, jednu a-paralelnu evoluciju, brak, uvek „izvan“ i „između“. Eto, to bi bio razgovor.

Da ja sam kradljivac misli
a ne, molim vas, otimač duša
ja gradim i iznova gradim
na onome što je očekivano
jer pesak na plažama
kroji mnoge zamkove
u onome što je bilo otvoreno
pre mog vremena 
reč, vazduh, priča, redak
ključevi na vetru za oslobađanje mog duha
za snabdevanje mojih zatvorenih misli promajom iz zadnjeg dvorišta
nije moja stvar da sedim i meditiram
gubeći i posmatrajući vreme
da bih mislio misli koje nisu bile mišljene
da bih mislio snove koji nisu bili odsanjani
ili nove ideje još nezapisane
ili nove reči koje bi se rimovale...
i ne ljutim se na nova pravila
pošto ona još nisu stvorena
i izvikujem ono što mi peva u glavi
znajući da ćemo ja i meni slični
sačiniti ta nova pravila
i ako su sutrašnjim ljudima
zaista potrebna današnja pravila
onda se okupite svi vi, državni tužioci,
pošto svet nije ništa drugo do sud
da
ali optužene poznajem bolje nego vi
i dok ste vi zauzeti gonjenjem
mi smo zauzeti zviždukanjem
čistimo salu za publiku
metući metući
slušajući slušajući
namigujući jedni drugima
pažnja
pažnja
i na vas će brzo doći red.

Ponos i divotu, ali i skromnost nalazimo u ovoj Dilanovoj pesmi. Ona sve kaže. Pošto sam profesor, želeo bih da uspem da održim čas onako kako Dilan organizuje pesmu, kao da nije autor, nego zapanjujući proizvođač. I da sve to počne kao kod njega, najednom, sa maskom klovna, sa umetnošću svakog usklađenog, ali ipak improvizovanog detalja. Suprotnost plagijatoru, ali i suprotnost učitelju ili modelu. Veoma duga priprema, ali bez metode, pravila ili recepata. Brak, ali bez parova i bračne zaj
ednice. Da imam torbu u koju stavljam sve što srećem, pod uslovom da i mene neko stavi u neku torbu. Da pronalazim, kradem, umesto da uređujem, uviđam i sudim. Jer uviđanje je suprotno od susreta. Suđenje je posao mnogih ljudi, a to nije dobar posao, ali mnogi ljudi isto tako koriste i pisanje. Pre bih bio čistač nego sudija. Što smo više grešili u životu, to više delimo lekcije; niko nam neće deliti lekcije o nestaljinizmu kao neki staljinista, a ni izlagati „nova pravila“. Postoji čitava jedna rasa sudija, a istorija mišljenja se brka sa istorijom nekog suda, koji se poziva na nekakav sud čistog Uma, ili pak čiste Vere... Zbog toga ljudi tako lako govore u ime i umesto drugih, i toliko vole pitanja, i tako dobro znaju da ih postavljaju i da na njih odgovaraju. Ima i onih koji traže da im se sudi, pa makar ih proglasili krivima. U pravosuđu se poziva na saglasnost, iako je to saglasnost sa pravilima koja izumevamo, sa transcendencijom koju tobože razotkrivamo, sa osećanjima koja vas gone. Pravda, ispravnost, to su rđave ideje. Treba im suprotstaviti Godarov obrazac: ne postoji prava slika, već samo slika. Tako je i u filozofiji, kao u filmu ili pesmi: ne postoji prava ideja, već samo ideja. Samo ideje, to je susret, to je postajanje, krađa i brak, taj „međuprostor“ samoća.  Kad Godar kaže: hteo bih da budem produkcijska kuća, očigledno ne želi reći: želim da proizvodim sopstvene filmove, ili želim da izdajem sopstvene knjige. Hoće da kaže samo ideje, zato što je čovek sasvim sam kad je u tome, ali je i poput nekakvog udruženja zločinaca. Čovek više nije autor, već je produkcijska kuća, on nikad nije bio naseljeniji. Biti „banda“: bande žive u najvećoj mogućoj opasnosti, reformisati sudije, sudove, škole, porodice i bračne zajednice, ali u bandi je, u načelu, dobro što svako radi svoj posao, dok istovremeno susreće druge, svako donosi svoj plen, i što se iscrtava postajanje, blok se stavlja u pokret, blok koji više nije ničiji, već je „među“ svima, poput brodića koji deca puste i izgube, a druga deca ga ukradu. Šta su drugo, razgovarajući u televizijskoj emisiji „6 puta 2“, uradili Godar i Mjevil do upotrebili ono najbogatije iz svoje samoće, poslužili se njima kao sredstvom za susret, pustili da između dve osobe prolazi linija ili blok, proizveli sve pojave dvostrukog zarobljavanja, pokazali šta je veznik I, da nije ni spona, ni naporednost, već rađanje mucanja, nacrt izlomljene linije koja uvek polazi iz bliskosti, neka vrsta aktivne i stvaralačke linije bekstva?

*

Ljudi uvek misle na većinsku budućnost (kad budem bio veliki, kad budem imao moć...), dok je problem, u stvari, problem postajanja-manjinskim: ne pretvarati se, ne praviti se detetom ili ga oponašati, isto kao i ludaka, ženu, životinju, mucavca ili stranca, već postati sve to, kako bi se izumele nove snage ili nova oružja.

To je kao u životu. U životu postoji neka vrsta nespretnosti, krhkosti zdravlja, slabašne telesne građe, životnog mucanja koje je nečiji šarm. Šarm, izvor života, kao što je stil izvor pisanja. Život nije vaša povest, oni koji nemaju šarma nemaju ni života, kao mrtvi su. Samo šarm ne čini čoveka. Šarm je ono što osvoji ljude poput niza mogućih kombinacija i jedinstvene prilike da baš ova ili ona kombinacija bude izvučena. To je nužno pobedničko bacanje kockica, zato što potvrđuje dovoljno slučajnosti umesto da kroji slučajnost, da je čini verovatnom, ili je sakati. Kroz svaku tu krhku kombinaciju potvrđuje se i jedna životna sila, sa snagom, svojeglavošću i postojanošću u biću kakvoj nema ravne. Čudno je kako veliki mislioci imaju krhak život, veoma nestabilno zdravlje, a istovremeno u sebi nose život u stanju apsolutne moći ili "odličnog zdravlja". Tu nije reč o osobama, već o ciframa u njihovoj kombinaciji. Šarm i stil su rđave reči, treba pronaći neke druge, zameniti ih. Šarm životu daje neličnu moć, koja je iznad pojedinaca, dok stil istovremeno daje pisanju spoljnu svrhu, koja nadvladava napisano. I to je isto: pisanje nema svrhu u sebi samom upravo zato što život nije ništa lično. Jedina svrha pisanja jeste život, kroz kombinacije koje iz njega izvlači. Suprotnost "neurozi", u kojoj se život neprestano kasapi, unižava, personalizuje, umrtvljuje, a pisanje se shvata kao samosvrhovito. Niče, suprotnost neurasteniku, veliki čovek krhkog zdravlja, piše: "Stvari često izgledaju tako kao da je umetnik, a osobito filozof slučajno u svom vremenu... Pri njihovom pojavljivanju i njihovim pojavljivanjem priroda, koja nikada ne skače, pravi svoj jedini skok, i to skok radosti, jer oseća da je prvi put na cilju, naime tamo gde shvata da se mora odlučiti da ima ciljeve i da je igru života i postajanja igrala odveć visoko. Ona se preobražava tim saznanjem, i na njenom licu počiva blag večernji umor, ono što ljudi nazivaju 'lepotom'."

*

Hteo bih da kažem šta je to stil.To je vlasništvo onih za koje obično kažemo "nemaju stila..." Nije to neka označiteljska struktura, niti promišljena organizacija, a ni spontano nadahnuće, orkestracija ili muzikica. To je vešto raspoređivanje, vešto raspoređivanje iskaza. Stil, to je kad uspete da mucate na sopstvenom jeziku. To je teško, zato što je potrebno da postoji potreba za takvim mucanjem. Dakle, ne biti mucav u rečima, već biti mucav u samom jeziku. Biti poput stranca u sopstvenom jeziku. Načiniti liniju bekstva.




No comments:

Post a Comment