Sunday, March 25, 2018

Olga Tokarčuk, "Knjige Jakovljeve" (odlomci)


OLGA TOKARČUK, "KNJIGE JAKOVLJEVE"
Prevod Milica Markić



*

„Nije li svet rođen iz magle, počinje da se pita. Jevrejski istoričar  Josip Flavije smatra da je svet stvoren ujesen, za vreme jesenjeg ekvinocija. Može se i tako zamisliti, jer u raju su bili plodovi; pošto je jabuka visila na drvetu, to mora da je bila jesen... Ima nečega u tome. Ali učas mu na misao dolazi nešto drugo: Kakav je to argument? Zar svemogući Bog takve bezvezne voćke nije mogao stvoriti i kad im vreme nije, u bilo koje doba godine?“

 *

„Primiče knjigu Šoru, kao da mu predstavlja svoju ženu. Sada nežno lupka po drvenim koricama.
-Imam ih još. Ali Kirher je najbolji. – Otvara na nasumično odabranoj stranici i gledaju crtež Zemlje predstavljene kao kugla, s duguljastom, vitkom kupom Vavilonske kule na njoj.
-Kirher dokazuje da Vavilonska kula, čiji opis imamo u Bibliji, ne bi mogla biti tako visoka kao što je to predstavljeno. Kula koja dopire do Meseca remetila bi čitav kosmički poredak. Njen temelj, koji se oslanja na zemaljsku kuglu morao bi biti ogroman. Zaklanjao bi Sunce, što bi imalo katastrofalne posledice. Ljudi bi morali da potroše sve zalihe drveta i gline na Zemlji...
Sveštenik oseća kao da propoveda jeres, i zapravo, ne zna zašto to govori ćutljivom Jevrejinu. Hteo bi da ovaj vidi u njemu prijatelja, ne neprijatelja. Ali da li će to biti mogućno? Možda će moći da se sporazumeju, uprkos tome što jedan ne zna jezik i običaje drugog, i ne poznaju se, jedan ne prepoznaje stvari, predmete, ni osmehe tog drugog, pokrete ruku koje prave znake, ništa; mogu li se, dakle, razumeti uz pomoć knjiga?Nije li upravo to jedini mogući put? Kad bi ljudi čitali iste knjige, živeli bi u istom svetu, žive, međutim, u drugačijim svetovima, kao ti Kinezi o kojima je pisao Kirher. A ima i takvih koji uopšte ne čitaju, i mnogo ih je, takvih čiji je um uspavan, čije su misli proste, životinjske, kao ti seljaci praznih pogleda. Kad bi on, sveštenik, bio kralj, naredio bi da jedan dan u kmetskoj obavezi bude određen za čitanje, čitav seljački stalež poterao bi da čita knjige i Žečpospolita bi odmah izgledala drugačije. Možda je to čak pitanje alfabeta – da ne postoji samo jedan, nego ih ima mnogo, a svaki drugačije gradi misli. Alfabeti su kao cigle – od jednog koji ima pečene, glatke cigle grade se katedrale, a od drugih, glinenih i hrapavih nastaju obične kuće. I mada je latinski nesumnjivo bez premca, izgleda da Šor ne zna latinski. Zbog toga mu pokazuje prstom na graviru, a zatim na još jednu, pa na još jednu, i vidi da se ovaj nadnosi nad njih sa sve većom radoznalošću, sve dok na kraju ne izvuče odnekud stakla vešto uramljena u metalnu žicu – sveštenih Hmjelovski bi sam želeo da ima takva, mora da ga pita gde da ih naruči.
Prevodilac pokazuje jednaku znatiželju, pa se sva trojica nadnose nad graviru.“

*

„Na dvorovima je napravljena čitava nauka o odstranjivanju fleka od krvi. Vekovima se tome uče buduće supruge i majke. Na univerzitetu za žene, ako bi se takav ustanovio, to bi bila najvažnija stvar. Porođaj, menstruacija, rat, dvoboj, nasrtaj, napad, pogrom – na sve to podseća krv, tik pod kožom, uvek na gotovs. Šta učiniti s onim odozdo što se usudilo da probije spolja, kakvom lužinom da ga rastvaraš, kakvim sirćetom ispiraš? Natopi krpicu u malu količinu suza i nežno trljaj. Ili dobro natopi pljuvačkom. Čaršave, posteljinu, veš, podsuknje, spavaćice, kecelje, čepce i marame, čipkaste manžetne i žaboe, kapute i korsete. Tepihe, podne daske, zavoje, čaršave, uniforme.“

*

Sve to što sada zapaža: mrak prodeven oštrim tačkama zvezda nad Rogatinom, obrise kuća, malih, nakrivljenih, masiv zamka i šiljati obližnji crkveni toranj, svetlašca mutna poput utvara, dijagonalna, kao bunarski đeram koji u znak protesta nišani u nebo; možda i sve to što čuje: šum vode odnekud odozdo i škripuckanje listova koje seče mraz – čim pomisli da to sve potiče iz njegove glave – uzbuđeno zadrhti. A šta ako sve to samo zamišljamo? A šta ako svako vidi drugačije? Da li zelenu boju u suštini svi opažamo isto? A možda je to samo naziv „zeleni“, kojom poput farbe pokrivamo potpuno različita iskustva i tako komuniciramo, iako u stvarnosti, zapravo, svako vidi nešto drugo?  Postoji li neki način da se to proveri? A šta bi bilo kad bi se zaista otvorile oči?Kad bi se nekim čudom videlo ono pravo što nas okružuje? Šta bi to bilo?

Ašera često pohode takve misli i tada ga obuzima strah.“

*

„Najvažnije je ono kod Isaije“, govorio je, a ja sam klimao glavom, jer sam i sam znao taj čuveni stih iz Knjige proroka Isaije, 53, 9, da je Mesijin grob među zločincima. Da Mesija mora biti iz najnižih sfera, grešan i smrtan. I još jedna definicija padala je reb Mortkeu na pamet, a to je bilo iz šezdesetog tikkuna u Tikkunimu: „Mesija će iznutra biti dobar, ali će njegovo ruho biti zlo“.
Objašnjavao je da se te reči tiču Šabataja Cvija koji je pod pritiskom sultana napustio jevrejsku religiju i prešao na islam. I dok smo tako pušili, posmatrali ljude i diskutovali, već smo stigli čak do Smirne, tamo pak za vreme vrelih smirnenjskih noći, napajao sam se tim čudnovatim, u tajnosti čuvanim znanjem o tome da svet ne može da se spase samo molitvom i meditacijom, mada su to mnogi pokušavali. Mesijin zadatak je strašan, Mesija je goveče za klanje. On mora ući u samo srce carstva kelipa, u mrak, i iz tog mraka osloboditi svete iskre. Mesija mora sići u provaliju carstva nečisti i razoriti ga iznutra. I tamo se mora uvući neprimetno, kao domaći, kao grešnik koji ne budi sumnje silama zla, i pretvoriti se u prah koji će iznutra dići tvrđavu u vazduh.
Tada sam bio mlad, i mada svestan patnje i bola kojih sam se već dovoljno nagledao, ipak sam prihvatao svet s poverenjem, kao dobar i ljudski. Radovala su me hladna i sveža jutra i sve što je trebalo da uradim. Radovale su me šarene boje bazara na kojima smo prodavali svoju jadnu robu. Radovala me je lepota žena, njihove crne, bezdane oči i crnom linijom oivičeni kapci, radovala me je nežnost dečaka, njihova vitka, gipka tela – da, vrtelo mi se od svega toga u glavi. Radovale su me urme poslagane za sušenje, njihova slast, dirljiva mreža borica na tirkizu, sav taj šareniš duginih boja od začina na bazaru.
„Ne daj pozlati da te zavede, zagrebi noktom po njoj, vidi šta je ispod“, govorio je reb Mortke i odvlačio me je u prljave avlije, gde mi je pokazivao potpuno drugačiji svet. Čirevima pokrivene, bolesne starice koje prosjače ispred bazara, muške prostitutke, rastočene od hašiša i bolesne, sirotinjske, ofrlje sklepane potleušice u predgrađima, čopore vašljivih pasa koji čeprkaju po smeću, među telima svoje sabraće krepale od gladi. Bio je to svet lakomislene svireposti i zla u kojem je sve hrlilo u sopstvenu propast, u raspadanje i smrt.
„Svet uopšte ne potiče od dobrog Boga“ – rekao mi je jednom reb Mortke, kada je zaključio da sam već dovoljno video. – „Bog je sve to stvorio slučajno i otišao je. To je velika tajna. Mesija će doći ispotiha, kad svet padne u najdublji mrak i najveću bedu, u zlo i u patnju. Biće shvaćen kao zločinac, tako su proricali proroci“.
Te večeri na obodu ogromne kamare smeća na samom izlasku iz grada, reb Mortke je izvadio iz svoje torbe rukopis opšiven debelom čojom da bi mu zametnuo trag, da bi delovao neupadljivo i da se niko na njega ne bi polakomio. Znao sam kakva je to knjiga, ali Mordehaj nikad nije ponudio da je zajedno čitamo, a ja nisam smeo to da pitam, mada sam goreo od znatiželje. Zaključio sam da će doći vreme kad će mi je sam poturiti. I tako je i bilo. Osetio sam težinu tog trenutka, osećao sam žmarce u telu i sav sam se naježio kada sam s knjigom u ruci kročio u krug svetlosti. Počeo sam da čitam naglas, uzbuđeno.
To je bio traktat Wa-Avo ha-Jom el ha-Ajin – „I došao sam danas do izvora“, koji je napisao Ajbešic, reb Mortkeov učitelj. I  tada sam osetio da postajem sledeća karika u dugačkom lancu naraštaja posvećenika, a koji počinje još pre Šabataja, pre Avrama Abulafije, pre Šimona bar Johaja, pre, pre... u mraku minulih vremena, i da taj lanac, iako ponekad nestaje u blatu, iako ga pokriva trava i zasipaju ratne ruševine, svejedno traje i nastavlja se u budućnost.

*

To uvek ostaje velika istina: nijedan prorok ne može biti domaći, mora uvek na neki način da bude tuđ. Mora doći iz tuđe zemlje, pojaviti se niotkud, izgledati čudno, neprilagođeno. Mora biti obavijen velom tajne, makar tom da se rodio od device, kao što je kod goja. Drugačije mora da korača, drugačije da govori. Bilo bi najbolje da dolazi iz nezamislivog sveta, odakle dolaze egzotične reči, neprobana hrana, nepomirisani mirisi – miro, narandže.
Ali ni to nije istina do kraja. Prorok mora biti i domaći, najbolje je da ima kap naše krvi, makar bio i daleki srodnik nekog koga smo mogli poznavati, ali smo zaboravili kako izgleda. Bog nikad ne progovara preko suseda, onoga s kojim se sporimo oko bunara, niti onoga čija nas žena iskušava svojim čarima.

*

Isaharova škola je spratna zgrada u turskom kvartu, uzana i visoka. U središtu hladnog dvorišta raste pomarandžino drvo, dalje je bašta sa starim maslinama u čijoj hladovini često leškare psi lutalice. Teraju ih odatle, bacaju na njih kamenje. Svi su žuti, kao od jedne pseće Eve, istog roda. Nevoljko se pomiču iz hladovine, pospani, ljudi su u njihovim očima večita muka i nevolja.
Unutra je hladno i mračnjikavo. Isahar se srdačno pozdravlja sa reb Mortkeom, brada mu drhti od uzbuđenja – dvojica staraca, blago pogrbljeni, držeći se za ramena vrte se ukrug, kao da svetkuju plesni korak belih oblaka koji su im se u obliku brada okačili o usne. Cupkaju jedan oko drugog, jedan drugome nalik, mada je Isahar sitniji i bleđi, vidi se da retko izlazi na sunce.
Pridošlice dobijaju spavaću sobu taman za dvojicu. Ugled reb Mortkea prenosi se i na Nahmana i ovde g ozbiljno i s poštovanjem dočekuju. Napokon može da se ispava u čistoj, udobnoj postelji.
Dole spavaju mladi adepti – na zemlji, poređani kao sardine, gotovo kao kod Bešta u Mjendzibužu. Kuhinja je u dvorištu. Voda se donosi u velikim kondirima iz jevrejskog bunara koji je u drugom dvorištu.
U sobi za učenje uvek je glasni žamor kao na vašaru, samo što se ovde trguje nečim drugim. I nikad nije jasno ko je nastavnik a ko učenik. Učiti od mladih, neiskusnih i knjigama neiskvarenih – to je preporuka reb Mortkea. Isahar ide još dalje: mada ostaje osovina ovog hrama i sve se oko njega vrti, ipak je taj bet midraš najvažnije mesto, poput košnice ili mravinjaka, a kraljica koja ovde kraljuje jeste Mudrost. Mladi ovde imaju mnogo slobode. Imaju pravo i obavezu da postavljaju pitanja, nijedno nije glupo i nad svakim treba razmisliti.
Ovde se vode iste diskusije kao u Lavovu ili Lublinu, menjaju se samo okolnosti i okruženje – to se ne događa u vlažnoj kolibi punoj dima, ne u školskoj sobici čiji je pod prekriven piljevinom, pod koji miriše na borovinu, nego pod vedrim nebom, na ugrejanom kamenju. S večeri diskutante nadglasavaju cvrčci, tako da moraš podići glas da bi jasno nešto saopštio i da bi te razumeli.
Isahar uči da postoje tri staze našeg produhovljenja. Prva je opšta i najjednostavnija. Njome idu, na primer, muslimanske askete. Oni se hvataju za svaku mogućnu smicalicu da bi odagnali iz svoje duše svaku prirodnu formu, izobraženje svetovnog. Jer je to ono što ometa istinski duhovne forme – kad se takva forma pojavi u duši, treba je izolovati i tako ukrepiti u mašti sve dok ne naraste i osvoji  celu dušu, tada će čovek moći da prorokuje. Ponavljaju, na primer, bez kraja i konca ime Alah, Alah, Alah, sve dok ta reč ne zapremi ceo njihov duh, i to zovu – „gašenje“.
Druga staza je filozofske prirode i razumu našem blagouhana. Sastoji se u tome što učenik usvaja znanja u nekoj oblasti, na primer u matematici, zatim u drugim oblastima, sve dok na kraju ne dospe do teologije. Predmet koji je proučio i kojim je ovladao njegov ljudski razum, zagospodariće njime, a on sam oseća se kao velemajstor u svim tim oblastima. Počinje da shvata razne komplikovane veze i ubeđen je da je to usled proširivanja i produbljivanja njegovog ljudskog znanja. A ne zna da to u stvari na njega deluju slova koja su prigrlile njegova misao i njegova mašta, i da ona tako na njega deluju, svojom kretnjom prave red u njegovoj pameti i otvaraju vrata neizrecivom produhovljenju.
Treća staza sastoji se u kabalističkom premeštanju, izgovaranju, preračunavanju slova – to otvara put istinskom duhovnom vidu. Ta staza je najbolja, sem toga ona donosi veliko zadovoljstvo, jer se zahvaljujući njoj ostvaruje blizak odnos sa samom suštinom stvaranja i tada dolazi do spoznaje ko je zapravo Bog.
Pa ipak, nije lako smiriti se posle takvih razgovora, i Nahmanu, pošto je sa reb Mortkeom popušio poslednju lulu, pred očima iskrsavaju čudne slike u kojima su one košnice pune svetlucavih pčela, pa onda nekakve mračne prilike iz kojih se pomaljaju druge. Iluzija. Ne može da spava, a besanost potpiruje neviđena vrućina na koju se oni, ljudi sa severa, teško navikavaju. Nahman često noću usamljeno sedi na ivici smetlišta i gleda u ozvezdano nebo. Prva stvar za svakog adepta jeste da razume da Bog, štagod on bio, nema ničeg zajedničkog sa čovekom, i tako ostaje dalek i nedostupan ljudskim čulima. Isto je i sa njegovim namerama. Ljudi nikad neće saznati Njegove naume.




No comments:

Post a Comment