Saturday, January 13, 2018

Olga Tokarčuk, "Knjige Jakovljeve", tri odlomka


*

Primaknuvši sledeći list papira, umače pero u mastilo. Šta bi ovde napisao, razmišlja. Povest sveštenikovog života povest je knjiga koje je pročitao i napisao. Videvši da je mali Benedikt tako rad knjigama, majka ga je u petnaestoj godini poslala jezuitima u Lavov. Ta odluka je znatno poboljšala njegove odnose sa očuhom koji ga nije voleo. Otada se skoro više nisu ni sretali. Potom je odmah pošao u semenište i ubrzo primio sveštenički čin. Prvo nameštenje dobio je na dvoru Jablonovskih kao vaspitač samo pet godina mlađeg od sebe Dimitra. Tamo je naučio kako da glumi starijeg nego što jeste, i da govori tonom večnog podučavatelja, što mu neki do danas uzimaju za zlo. Dozvoljeno mu je da koristi biblioteku domaćina, prilično veliku, i tamo je otkrio Kirhera, kao i Orbis pictus  Komenskog. A ruka, jogunasta služavka, i sama je hrlila da piše, naročito prvog proleća koje je tamo proveo, vlažnog i zagušljivog, pogotovo kad je u blizini bila milostiva Joana Marija Jablonovska, Dimitrova majka i supruga domaćinova (o čemu se sveštenik trudio da ne misli). Do besvesti zaljubljen, zaglušen svojim osećanjima, odsutan duhom, žestoko se borio sam sa sobom. Da se ne bi na njemu ništa videlo, sav se posvećivao radu i za voljenu je napisao molitvenik. Tom intervencijom uspeo je da ogradi od sebe svoju voljenu, da je učini bezopasnom, osvešta je i učini anđelom, i kad joj je uručivao rukopis (nekoliko godina pre nego što je objavljen u Lavovu, a zatim doživeo veliku popularnost i još nekoliko izdanja), osećao se kao da su se venčali, svezali, i da joj sad predaje dete njihove veze. Godišnji liturgijski kalendar – brevijar. Na taj način je shvatio da pisati znači sačuvati.
Za mnoge muškarce Joana je bila u opasnoj životnoj dobi, tačno na prelazu između potencijalne majke i ljubavnice. Erotska privlačnost materinstva nije bila dovoljno javna i mogao si se u nju utapati do mile volje. Zamišljati sopstveno lice uronjeno u meke čipke, slab miris ružine vodice i pudera, mladežom boje breskve pokrivenu nežnu kožu, ne više tako jedru i zategnutu, ali toplu, blagu, meku kao antilop. Zahvaljujući njenom zalaganju dobio je od kralja Avgusta II župu u Firlejovu, i kao dvadesetpetogodišnjak slomljena srca preuzeo je tu neveliku župu. Ovde je dovukao svoju biblioteku, izgradio za nju prekrasne rezbarene vitrine. Sopstvenih knjiga imao je četrdeset sedam; druge je pozajmljivao iz samostanskih biblioteka, iz biskupije, iz magnatskih palata, gde su najčešće ležale potpuno nerasečene, kao uspomene sa stranstvovanja. Prve dve godine bile su teške. Naročito zimi. Tada je naprezao oči jer je mrak brzo padao, a on nije mogao da prestane da radi. Napisao je dve čudne knjižice: Bog je pribežište svetitelja i Pohod na onaj svet, koju se nije usudio da objavi pod svojim imenom. Za razliku od molitvenika, one nisu napravile veliku karijeru i nestale su netragom u svetu. Sveštenik ih drži po nekoliko komada ovde, u Firlejovu, u specijalnom koferu koji je naložio da se prevuče limom i obezbedi valjanim bravama za slučaj požara, krađe i svake kataklizme na koju su obične ljudske biblioteke neotporne. Tačno se seća oblika molitvenika i mirisa njegovih korica od tamne, neštavljene kože. To je čudno, ali seća se takođe i dodira ruke Joane Jablonovske, imala je običaj da poklopi svojom rukom njegovu ruku onda kada je želela da ga umiri. I još nešto: seća se nežne mekote njenog hladnog obraza, kad se, već od ljubavi obeznanjen, odvažio jednom prilikom da ga poljubi.
I to je sve od njegovog života, ne bi mu to zauzelo više mesta od samog naslova. Njegova ljubljena umrla je pre nego što je Nova Atina objavljena, a ona je takođe bila napisana iz ljubavi.


*

Istina je da Nahman ne može da se suzdrži. To je kao svrab, posustaje samo onda kad metežnost misli pretače u rečenice. Škripanje pera ga umiruje. Trag koji ostavlja na listu hartije puni ga miljem, kao da jede najslađe urme, kao da drži u ustima rahat-lokum. Tada se sve slaže, razotkriva, uređuje. Jer Nahman je uvek imao utisak da učestvuje u nečemu velikom, neponovljivom i jedinstvenom. Da to nikad više neće ponovo nastati, i nikad tako nečeg nije ni bilo. I još: da to sve piše za one koji se još nisu rodili, jer oni će želeti da znaju.
Sa sobom uvek ima pribor za pisanje: tu pljosnatu kutijicu, drvenu, možda neuglednu, ali u njoj je papir dobrog kvaliteta, bočicu s mastilom, pesak u zatvorenoj kutijici, zalihu pera i nožić za njihovo oštrenje. Nahmanu ne treba mnogo, seda na zemlju, rasklapa kutijicu koja se pretvara u nizak turski stočić, i spreman je da piše.
Od kad je ipak počeo da prati Jakova, sve češće susreće njegov nezadovoljni, prekorni pogled. Jakov ne voli škripanje pera. Jednom mu je virio preko ramena. Dobro je što je Nahman u tom trenutku svodio račune. Jakov mu je zabranjivao da zapisuje to što on govori. Nahman je morao da ga uveri da to ne radi. Ali stalno ga je mučilo – zbog čega?
-Kako to? – upitao je jednom. – Mi pevamo: „Daj mi govor, daj mi jezik i reči da bih mogao da kažem istinu o Tebi“. A to je iz Hemdat Yamim.
Jakov ga je prekorio:
-Ne budali. Onaj ko hoće da osvoji tvrđavu, ne služi se samo pričom, isparljivom rečju, on mora na nju da krene s vojskom. Tako i mi – moramo da delamo, a ne da govorimo. Malo li su se naši preci napričali, okapavali nad rukopisom? I šta im je pomoglo to brbljanje, šta je iz toga proisteklo? Bolje se vidi očima nego što se govori rečima. Ne trebaju nam mudrijaši. Vidim li te da pišeš, zveknuću te po glavi, pa ćeš se otrezniti.
Nehman tera po svome. Njegov glavni rad je Životopis Presvetog Šabataja Cvija (neka je ime njegovo blagosloveno!). Piše ga reda radi, jednostavno, iznosi činjenice, poznate i manje poznate; neke preuveličava, ali to nije greh nego zasluga – bolje će se pamtiti. Odozdo, na dnu kutijice, ima i drugi zamotuljak – to su stranice svojeručno ušivene debelom dretvom. Restlovi. Piše ih u tajnosti. S vremena na vreme prekida, jer ga muči jedno: onaj, ko to bude čitao, mora znati ko je to pisao. Iza slova uvek stoji nečija ruka, iza rečenica izviruje nečije lice. I iza Tore proviruje nekakvo prisustvo, veliko, čije pravo ime ne može ispisati nijedno, makar i pozlaćeno i podebljano slovo. Pa ipak, Tora je, kao i čitav svet, sazdana od Božjeg imena. Svaka reč je Njegovo ime, svaka stvar. Tora je izatkana od imena Boga poput velike Ariga tkanine, mada je u Knjizi o Jovu napisano: „Nijedan smrtnik ne zna njen poredak“. Niko ne zna šta je osnova a šta potka, kakva mustra se vidi na desnoj strani i u kakvom je odnosu prema mustri s leve strane.
Rabi Eleazar, vrlo mudar kabalist, shvatio je već odavno da su nam delovi Tore dati u pogrešnom redosledu. Jer da su dati onako kako treba da budu, svako ko poznaje njen poredak, momentalno bi postao besmrtan i sam bi mogao da oživljava umrle i čini čuda. Zato – da bi se održao red u ovom svetu – ti fragmenti su pomešani. Ne pitaj ko ih je pomešao.
Još nije vreme. Samo Svetac može da ih postavi u pravi red.
Nahman vidi kako iza njegovog  Životopisa Presvetog Šabataja Cvija, iza štosa listova hartije povezanih dretvom, pomalja se ona sam, Nahman Samuilo ben Levi iz Buska. Vidi svoju figuru: sitan, oniži, neodređen, večito na putu. I samog sebe zapisuje. A te beleške naziva restlovima, okorcima od drugih, važnijih radova. Zrnca – eto šta je naš život. Njegovo pisanje na poklopcu kovčežića rasklopljenog na kolenima, u putnoj prašini, neudobno, u suštini jeste tikkun, popravka sveta, krpljenje rupa u tkanini ispunjenoj šarama koje naležu jedna na drugu, punoj vitica, vezova i pruga. Upravo tako treba shvatiti tu čudnovatu radnju. Jedni leče ljude, drugi zidaju kuće, treći proučavaju knjige i premeštaju reči nalazeći u njima pravi smisao. A Nahman piše.

*

Zna se da u svakom naraštaju postoji trideset šest pravednika i zahvaljujući njima Bog drži svet u postojanju. Bal Šem Tov sigurno je bio jedan od njih. Mada većina svetaca ostaju neotkriveni i žive kao bedni krčmari ili obućari, Beštove vrline bile su tako velike da se nisu mogle sakriti. Taj čovek nije imao u sebi ni trunke gordosti, a ipak gde god bi se obreo, svi bi se osetili nekako postiđeno, što ga je veoma tištalo. Videlo se da je nosio svoju svetost kao poteški teret. Ni u čemu nije podsećao na mog oca koji je uvek bio tužan i gnevan. Bešt je blistao. Jednom je izgledao kao stari mudrac, govorio ozbiljno zatvorenih očiju, drugi put bi ga nešto spopalo i onda je vragolao s nama, šaleći se i izazivajući salve smeha. Uvek je bio spreman da uradi nešto neočekivano, iznenađujuće. Time je privlačio na sebe pažnju i neprekidnu ju je održavao. Bio nam je centar sveta.
Nikoga ovde nije privlačio mrtav i tašt rabinizam, u tome su se svi slagali – i u tom smislu dopalo bi se to mom ocu. Zohar smo, uzbuđeni, svakog dana čitali, a mnogi među starijima bili su kabalisti zamagljenih očiju, koji su neprekidno pretresali među sobom božanske tajne kao da razgovaraju o domaćinstvu, o tome koliko kokošaka uzgajaju, koliko im je sena ostalo za zimu...
Kad je jednom takav kabalista upitao Bešta da li smatra da je svet emanacija Boga, taj je radosno potvrdio: „O, da, ceo svet je Bog“. Svi su mu to zadovoljno odobravali. „A zlo?“, upitao je onaj lukavo i zlurado. „I zlo je Bog“, mirno je rekao vedri Bešt, ali sad se među svim prisutnim proneo žagor i odmah su se čuli glasovi drugih učenih cadika i raznih blagovernih ljudi. U svim diskusijama tamo se žustro reagovalo – prevrtanjem stolica, naglim otimanjem jecaja, vriskom, čupanjem kose. Mnogo puta bio sam svedok pretresanja tog pitanja. I u meni samom ključala je tada krv, jer kako to? Čemu pripisati sve to što se okolo dešavalo? U koju rubriku da upišeš glad i rane na telu, i klanje životinja, i decu koja padaju kao snoplje pokošena bolešću? Tada mi se uvek činilo da, misleći tako, treba na kraju da priznam da je Boga baš briga za sve nas.
Dovoljno je bilo da neko dobaci da zlo nije zlo samo po sebi, nego se samo tako čini u ljudskom oku, i već bi počinjalo komešanje za stolom, iz razbijenog bokala se prosipala voda i upijala u piljevinu na podu, neko bi, pun gneva, izlazio napolje, nekoga je valjalo zaustaviti od kidisanja na drugog. Takvu moć ima izgovorena reč.
Zato nam je Bešt ponavljao: „Tajna zla je jedina koju nam Bog ne daje na poverenja, nego da o njoj razmislimo“. O tome sam mislio danima i noćima, i moje telo, koje je vapilo za hranom, ponekad mi nije davalo da spavam od gladi. Pomislio sam da možda i jeste tako, da je Bog svestan svoje pogreške, da greši što očekuje od čoveka nemoguće tražeći bezgrešnog čoveka. Bog se našao pred odlukom: mogao je da kažnjava za grehove, da neprekidno kažnjava i pretvori se u večitog ekonoma, onog što zvekne seljaka po leđima kad zaostaje u poslu na gazdinom polju. Bog, čija je mudrost bezgranična, isto je tako mogao podneti i ljudsku grešnost, mogao je ostaviti mesta za čovekovu slabost. Rekao je Bog sebi: Ne mogu istodobno imati čoveka i slobodnog, i potpuno mi odanog. Ne mogu imati biće oslobođeno greha, biće koje bi bilo istodobno čovek. Više volim grešnu ljudskost nego svet bez ljudi.
O, da, svi smo se u tome slagali. Mršavi momci u poderanim kaputima, uvek prekratkih rukava, koji sede s jedne strane stola, dok su na drugoj strani – učitelji.
Sa Beštovim blagovernim ljudima proveo sam nekoliko meseci, i mada smo kao sirotinja kuburili, gladovali i mrzli, osećao sam da moja duša tek sada uzrasta do razvijenog, omuževljenog  tela, omaljavljenih nogu i grudi, očvrslog trbuha. Tako je i duša trčala za telom i snažila. Povrh toga činilo mi se da se u meni razvija novo čulo za koje nisam ni znao da postoji.
Neki ljudi imaju čulo nezemaljskih stvari, isto kao što drugi imaju sjajan njuh, sluh ili ukus. Osećaju suptilna pomeranja u velikom, komplikovanom telu sveta. A svrh toga neki među njima imaju taj unutrašnji pogled do te mere izoštren da vide gde je pala iskra, zapažaju njen blesak na najneverovatnijem mestu. Što je gore mesto, iskra zdušnije oživljava klonuli plamičak, treperi snažnije, a svetlo joj je vrelije i čistije.
Ali ima i takvih koji to čulo nemaju, moraju da se uzdaju u pet preostalih čula, i čitav svet na njih svode. I kao što slepac od rođenja ne zna šta je svetlost, a gluv šta je muzika, i onaj bez njuha nema pojma šta je miris cveća, tako ni oni ne razumeju te mistične duše, a ljude s takvom dušom drže za ludake, s uma sišle, koji iz nekakvih nerazumljivih razloga sve to izmišljaju.
Učenike Beštove (neka je ime njegovo blagosloveno) počela je te godine da mori čudna boljka, kako je o njoj on sam govorio s tugom i nemirom, a ja nisam znao šta ima na umu.

Jednom je za vreme molitve jedan od starijih momaka grunuo u plač i nisi mogao da ga smiriš. Odveli su ga svetom čoveku i tamo je, nesrećnik, jecajući, priznao da je, dok je izgovarao Šema Izrael, zamišljao Hrista, i njemu je te reči upućivao. Kada je ovaj momak to ispričao, svi koji su te strašne reči čuli zapušivali su uši rukama i zatvarali su oči da poštede svoja čula takvog svetogrđa. Bešt je samo tužno klimao glavom, a zatim je objasnio to vrlo prosto, tako da je svima laknulo: taj dečko mora da je svakodnevno prolazio pored nekakve hrišćanske kapelice i video tamo Hrista. A kad se u nešto dugo gleda, kad se nešto često posmatra, slika tog nečeg ulazi u oči i u dušu, prodire u njih kao lužina. Čovekovom duhu potrebna je svetinja, i svuda je traži, kao mladice biljke koja, dok raste u pećini penje se ka svakoj, čak i najmanjoj svetlosti. Bilo je to dobro objašnjenje.   


Prevod Milica Markić


No comments:

Post a Comment