Eftim Kletnikov PESME

EFTIM KLETNIKOV


Voda što izvire iz Nevestinog Prstena


Pupljenje je bljesak podzemnog jezera.
Zakopano Nevestino telo
ponovo počinje
bogato i prečisto da diše
sve je spremno za obnovu svečanosti:
nad livadama se otvaraju zvezde,
leske bacaju rubin u kladenac.

Samo vernik
probuđen znacima proleća
svu noć u vrtu
naslanja uvo na pupoljke
ne bi li oslušnuo
žubor duboke Vode
što izvire iz Nevestinog Prstena.



Dolazak zelenog monaha


Vreme je plava vertikala u prirodi
kad se na obnovljenoj visini
uzdižu i drveće i ptice
i kad sve nagrne
ka prostoru čistog Vaznesenja.

Vreme je kad se i čedna senka
iščezle košute
razlistava u čežnju jelena,
kad se negde u nama
odranjaju i zvone
modri plastovi tišine.

Vreme je kad s one strane planina
stiže ogromni zeleni Monah
koji nosi Zvezdu Cvet i Vodu
ranjenim dubinama disanja.



Kamengrad


Grad sazidan u modroj tišini.
Oganj ništa ne kazuje.
I zvezde su kamena litica nad njim.
U proleće daleko iza brda
prolazi vetar žutim stopama.

Ćuti taj grad obešen
o trepavice mrtvog mladića.
Samo trg zjapi
kao otvorena usta.
U hladni bunar uveče pada mesečina
da posrebri krik
samotniku koji šeta
ulicama svoje kamene tuge.


Krišnina svirka


Krišna svira flautu,
zvezde tera
na pojilo
u kome se voda i vatra
svadbeno ljube.
Na taj kladenac
dolaze da piju i:
čovek, zveri,
stene i drveće.
Svako od njih uzima
po jednu zvezdu
i opet je stado na broju,
množi se.
Njihovo mleko
se preliva preko vedra
na srce i kosmos
koji su bezgranični.



Bog. Sopstvo


Kud god se osvrnem
svi putevi su
samo jedna tvoja stopa Bože,
a nebo
samo jedna kap
Tvoje modre misli,
dok slušam
kako tvojim glasom grmi
more u meni,
i dok se oporavlja od straha
u njemu postaje ostrvo
moje ohrabreno ja.



Reinkarnacija


Kad se budem vratio,
ako se vratim,
da li ću kroz ista vrata proći
da li ću istu kap rose
i istu dugu videti,
da li će isti potok
u istom selu bujati,
da li će isto cveće cvetati
i da li će ga ista pčela sisati
i praviti med
za moju prepoznatljivu čežnju,
da li će se opet moje srce
nadvisivati sa planinama
i da li ću opet od iste boljke
da gradim kuću
na temeljima radosti
obavijen strepnjom.

(Prevod Radoslav Vučković)

Iz knjige "Jevanđelje po sebi"

Popularne objave

Image
MAK DIZDAR (Iz zbirke “Kameni spavač”) PORUKA Doći ćeš jednog dana na čelu oklopnika sa sjevera I srušiti do temelja moj grad Blažen u sebi Veleći Uništen je on sad I uništena je Nevjerna Njegova Vjera I čudit ćeš se potom kad čuješ kako Ponovno koracam Tih po gradu Opet te Želeći Pa tajno ćeš kao vješt uhoda sa zapada Moje želište sažeći Do samog dna I pada I reći ćeš onda svoje tamne riječi Sada je ovo gnijezdo već gotovo Crknut će taj pas pseći Od samih Jada A ja ću začudo još na zemlji prisutan sniti Pa kao mudar badac sa istoka Što drugom brani da bdije i snije Sasut ćeš Otrov U moj studenac Iz koga mi je Piti I smijat ćeš se vas opijen Kako me više neće Biti (Ti ništa ne znaš o gradu u kome ja živim Ti nemaš pojma o kući u kojoj ja jedem Ti ne znaš ništa O hladnom zdencu Iz koga ja Pijem) Sa juga lukav robac prerušen kao trgovac Vinograd ćeš moj do žile sasjeći Pod nogama ubogim da Bude manje hlada I ponor veći I više glada da i
Pročitajte tekst »
Image
ERL BERNI (EARLE BIRNEY) PUT ZA NIJMEGEN Decembra mila moja na putu za Nijmegen između kamena i oprljenog neba bilo je tvoje lice Ne tvoje najpre već samo lik vižljastih kanala uz ukočene poglede (suviše udubljene da bi primetili moj prolazak) grobova sa epitafima od limenki prekrivenih slanom uz kosture tenkova kraj porušenih mostova i starce u magli što odsecaju i poslednje iverke sa bulevara panjeva I tako sve miljama, a kuće kao zubi žene uskovitlane na vetru na neumornom obodu svojih ciklusa kao dronjavi jedrenjaci što se zanose na šljunku a deca napipavaju u pesku grumenje uglja ili su zgrozdana kao ozime muve iza sklepanih kantina noge im kao suve grančice štrče iz cipela s drvenim đonom Skoro obamro na dugom putu za osakaćeni Nijmegen mišljah kako nas samo tuđi životi bodre nežni i verni dok ih se sećamo kao drveća koje hoda Ruke im se iz blagosti što zrači spuštaju u Lazarov grob Te tako zureći kroz su
Pročitajte tekst »

Dostojevski, "Braća Karamazovi"- Đavo. Mora Ivana Fjodoroviča

Image
Dostojevski, „Braća Karamazovi“ Đavo. Mora Ivana Fjodoroviča (odlomak) -Prijatelju moj, ja ipak hoću da budem džentlmen, i da kao takav budem i dočekivan – poče gost u nastupu nekakve čisto čankoliske i već unapred popustljive i dobrodušne ambicije. – Ja sam siromah, da...tim neću ipak da kažem da sam i vrlo častan, ali...obično je u svetu primljeno kao aksiom: da sam ja posrnuli anđeo. Tako mi boga, ne mogu da zamislim kako sam ja nekad mogao biti anđeo. Ako sam i bio to nekada, to je tako odavno da ne bi bio greh već i zaboraviti na to. Sad se zadovoljavam i uživam kad me smatraju za čestita čoveka, i živim kako se može, trudeći se da budem prijatan. Ja ljude volim iskreno! –o, ja sam isuviše oklevetan! Ovde, kad se na neko vreme među vas doselim, moj život protiče kao nešto stvarno, i to mi se ponajviše dopada. Jer ja, kao i ti, stradam od fantastičnog, pa stoga i volim vaš zemaljski realizam. Tu kod vas je sve ocrtano, tu je formula, tu je geometrija, a kod n
Pročitajte tekst »

Mensur Ćatić PESME

Image
Mensur Ćatić OTAC, NAJSLABIJA TAČKA (Miroslavu Grujiću) Ono što sam ja govorio njemu sad govore meni moje kćeri: kad ćeš već jednom odrasti, babo? Izgledao je ponekad zaista kao dijete za uho dotegljeno kući iz neke opasne igre gdje je mati ružila ga često: tebi bolan, svako dobar, Senahide voliš ovog, voliš onog, vjeruješ, vjeruješ, vjeruješ a djeca nam zbog toga još malo pa kašika ni tanjira neće imat. Kuća će nam se od toga srušit. Ne boj se biti slab, govorio mi je skoro krišom kao da odaje najveću tajnu ovoga svijeta. Naše najslabije tačke drže cijelu konstrukciju svemira. I vremenom sam puštao da mi do bola trne rame pod naslonjenim glavama umornih prolaznika uplašen  da će se od svakog izmicanja treskom srušiti nebo. Vremenom su se zaista rušile kuće pa i naša s njima. I jednog dana sam se toliko putem zapričao s njim da sam se kući vratio samo s njegovom sjenom. Ostao je tako putem ukopan u pola moga osmijeha. Svijet je ostao stajati samo na onom
Pročitajte tekst »

VASKO POPA "IGRE"

Image
VASKO POPA  IGRE PRE IGRE Zažmuri se na jedno oko Zaviri se u sebe u svaki ugao Pogleda se da nema eksera da nema lopova Da nema kukavičjih jaja Zažmuri se i na drugo oko Čučne se pa se skoči Skoči se visoko visoko visoko Do navrh samog sebe Odatle se padne svom težinom Danima se pada duboko duboko duboko Na dno svoga ponora Ko se ne razbije u paramparčad Ko ostane čitav i čitav ustane Taj igra KLINA Jedan bude klin drugi klešta Ostali su majstori Klešta dohvate klin za glavu Zubima ga rukama ga dohvate I vuku ga vuku Vade ga iz patosa Obično mu samo glavu otkinu Teško je izvaditi iz patosa klin Majstori onda kažu Ne valjaju klešta Razvale im vilice polome im ruke I bace ih kroz prozor Neko drugi zatim bude klin Neko drugi klešta Ostali su majstori ŽMURE Neko se sakrije od nekog Sakrije mu se pod jezik Ovaj ga traži pod zemljom Sakrije mu se na čelo Ovaj ga traži na nebu Sakrije mu se u zaborav Ovaj ga traži u travi
Pročitajte tekst »

NIKITA STANESKU, JAKOVLJEVA BORBA S ANĐELOM ILI IDEJA O "TI"

Image
NIKITA STANESKU JAKOVLJEVA BORBA S ANĐELOM ILI IDEJA O "TI" I Ono što je dalje od mene premda je bliže meni zove se "ti". Eto, probudih se, otimajući se. Otimalo se "ti" u meni, otimao si se, ti kapku, ti ruko, ti nogo, otimala si se i mada sam ležao, trčao sam oko svog imena. Svom imenu samo ne kažem "ti"; uostalom, moja duša sama je "ti", ti dušo. II "Smejao si se." Ja sam porekao i kazao: "Nisam se smejao." Jer sam se bojao. A on je kazao:"Ne, ne, smejao si se." Zaista se moje ime bacilo na njega oslanjajući se kao o štap o moje telo, protiv "ti", telo svih imena, protiv "ti", otac svih brojeva. A on, kad je svitalo, nije više mislio na mene. Zaboravio me. III "Promeni ime", reče mi, a ja mu odgovorih: "Ja sam moje ime." "Promeni ime", reče mi, a ja mu odgovorih: "Ti bi hteo da budem drugi,
Pročitajte tekst »

Borhes PESME

Image
BORHES EFIJALT I na dnu sna su snovi. Ja svake noći želim U vodama se tamnim izgubiti, što me čiste Od pleve dana, ali ispod te vode iste Što pretposlednje Ništa spremno će nam udeliti Još neko gadno čudo na sivom dnu biti mora. Može to biti ogledalo sa odrazom moga lica, Može to biti vrt neki. Ali uvek je mora. Od ovog sveta nije. Ne da se imenovati Ta jeza što me hvata, iz mitske i maglene Prošlosti. Omrznuta slika progoni mene I truje moje bdenje kao što mi i mrak trova. Zašto kad sam ostanem da odmorim se, trudan Zašto baš tada iz mene nikne ta ruža luda? (Iz "Duboke ruže" 1975.) MUZIČKA KUTIJA Muzika Japana. Škrto se od klepsidre otkidaju kapi sporoga meda il' nevidljivog zlata što u vremenu ponavljaju nit slabašnu i večnu, tajnovitu i jasnu. Strah me je za svaku da je poslednja. One su juče što se vraća. Iz koga hrama, iz koga sićušnog vrta u planini, iz kojih bdenja na neznanom moru, iz koje stidljive tuge,
Pročitajte tekst »

Branko Miljković Tragični soneti

Image
Branko Miljković Tragični soneti I Početak sna Neka me nedostojnog vetar obavije Kulo s vrhom van vremena na koju dišem Tesno je nebu u ptici, ptici još više Moje izdvojeno oko van moje glave bdije. Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem Kad ništa ne počinje jer nema mesta više Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše Zveri šumom uklete i mene snom ubije. Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim Što sam video i čuo kada nenađen ronim U prostor pre reči gde trune moja glava Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava Ružo bez straha, suzo, odbegli ždrale, Žalbo crnih ptica i tužne pohvale? II Kula lobanja Žalbo crnih ptica i tužne pohvale Prazno ime iza smrti i obijen vid To nije ljubav to je patnja i stid Kad odjeci pomeraju mesta i obale. Podzemni vetar uspava zaspale Ulaz čuvaju dve tišine i hrid To nije ljubav to je patnja i zid Od lobanje gde trunu zvezde što su sjale. Nestajem bdijem postaje
Pročitajte tekst »

Dostojevski, "Braća Karamazovi" - "Pobuna", "Veliki inkvizitor" (odlomci)

Image
Iz uvodne napomene:             Duševna drama Fridriha Ničea i Ivana Karamazova je ista – teorija amorala koji nije u skladu s moralnim težnjama ličnosti. Veličina Ničeovog duha, po mom mišljenju, ogleda se upravo u žestini i iskrenosti preživljavanja ove drame, inače tragično okončane – Ničeovim ludilom. Drugog puta iz Ničeove filozofije nema, i ne može da bude; da je on, pošto je napisao ono što je napisao, ostao uspešan malograđanin, kao što je ostao Volter pošto je napisao Kandida, to delo puno očajanja iz nevere, Niče bi bio običan beletrista, koji se u otmenoj prozi i stihovima vežbao na razne filozofske teme. Svojim bezumljem, više nego onim što je napisao, pokazao je pravi značaj i pravo značenje pitanja koja je razmatrao. Ničeov život predstavlja neophodan komentar, koji baca tragično svetlo na njegova dela i čini razumljivim istinske patnje Zaratustrine. S proročkom pronicljivošću, Dostojevski formuliše Ničeovo pitanje, pitanje ateističkog amorala, ali za raz
Pročitajte tekst »