Friday, January 27, 2017

Fridrih Helderlin "Hleb i vino"



Fridrih Helderlin 

HLEB I VINO
/Hajnzeu/

I


Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica
I zubljama ukrašena šumno prohuje kola.
Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi,
A razborita glava odmerava dobit i štetu
Zadovoljno kod kuće; bez grožđa stoji i cveća
I tvorevina ruku, počiva radeni trg.
Al' zvuče strune negde daleko u vrtovima; možda
Neko zaljubljen svira tamo, il usamljenik
Na daleke se prijatelje seća, i mladosti; a česme
U stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju.
Mirno odjekne zvona zvuk sumračnim vazduhom,
A noćobdija prati časove, uzvikne broj.
Evo i povetarca, pokreće vršike gaja,
Gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec
Potajno stiže sad; sanjarska stiže noć,
Puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista
Zadivljujuća tamo, tuđinka među ljudima,
Tužna i krasna gore nad brdskim visovima.


II

Čudesna milost je noći preuzvišene, i niko
Ne zna ni šta će zbiti se njenom voljom.
Premda pokreće svet i dušu ljudsku u nadi,
Ni mudrac ne razume šta ona sprema, jer to je
Volja svevišnjeg Boga, koji te jako voli,
I zato više od nje ti voliš sunčani dan.
Ali i bistro oko voli katkada senku
I zabavlja se da pre potrebe okuša san,
Il se i postojan čovek zagleda rado u noć,
Da, njoj i dolikuje posveta venca i pesme,
Jer zabludelim ona posvećena je, i mrtvim,
A sama postoji, večna, u najslobodnijem duhu.
No mora nam za uzvrat, da bi nam u trenutku
Oklevanja u tami oslonac nekakav bio
Zaborav da udeli i sveto pijanstvo,
Udeli reč što struji i zaljubljenim je slična,
Besana, i puniji pehar i smeliji život,
Sveto sećanje k tome, budni da ostanemo noću.


III

I zalud sakrivamo srce u grudima, zalud
Zadržavamo još srčanost, mi učitelji i đaci,
Jer ko bi da je spreči, ko da nam zabrani radost?
I božanska vatra danju i noću nas goni
Da krenemo. Pa hajde! U otvoren da gledamo prostor,
Tražimo sopstveno mesto, ma kako daleko bilo.
Jedno je pouzdano: s podneva da je, ili
Do u ponoć se kreće, uvek postoji mera
Zajednička svima; al svakom je dodeljeno i svoje,
Pa svako od nas ide i stiže tamo gde može.
Zato nek likujuća ludost se ruganju ruga
Kada u svetoj noći spopadne naglo pevače.
Zato dođi na Istmos! Tamo gde pučina šumi
Pod Parnasom, i blista sneg na stenama delfskim,
Tamo u zemlju Olimpa, visova Kiterona,
Tamo pod borove, pod grozdove, odakle
Teba odozdo i Ismenos šumi u Kadmovoj zemlji,
Odatle stiže i tamo ukazuje se bog u dolasku.


IV

Blažena Grčka! Ti dome nebesnika sviju,
Istina je, dakle, što nekad u mladosti čusmo?
Svečana dvorana! Pod je more! A stolovi brda,
Zaista samo za jednu pradavno sazdani svrhu!                                                                  

Ali prestolja, gde su? Gde hramovi, a gde sasudi,
Gde nektara pune pesme bozima na veselje?
Gde to, gde sada sjaje izreke dalekometne?
Delfi dremaju, a gde tutnji veliki usud?
Gde je, brzi? Gde probija, pun sveprisutne sreće,
Grmeći iz vedrina, pada na oči same?
Oče Eteru! Leteo je uzvik od usta do usta
Hiljadostruko; niko sam ne podnosaše život;
Raduje takvo dobro kad razdeljeno je, a biva
Slavlje, u razmeni sa strancem, snom raste reči moć:
Oče! Vedri! I ječi, i gde dopre prastari znamen,
Od predaka nasleđen, on pogađa i stvara.
Jer tako ulaze nebesnici, tako potresajući do dna
Iz senki među ljude silazi njihov dan.


V

Najpre ne osećamo kad stižu, u susret njima
Hitaju dece; presjajna, zaslepljujuća stiže sreća,
Pa ih se kloni čovek; polubog jedva bi znao
Po imenu sve njih što s darovima mu prilaze.
Al hrabrost veliku daju, i srce pune njemu
Radosti njine, i jedva da zna da upotrebi blago,
Pa dela, rasipa, i skoro mu nesveto postane sveto,
Što blagoslovom ruke takne budalasto i blago.
Koliko mogu, trpe to nebesnici; ali tad u zbilji
Dolaze oni sami, i navikavaju se ljudi sreći
I svetlu dana, i da gledaju objavljene,
Lica onih koje davno već nazvaše Jednim i Svim,
Što ispuniše do dna grud zanemelu slobodnom
Dovoljnošću, i prvi i jedini sve težnje usrećiše;
Takav je čovek; kad tu je blago, i darove mu
Priprema neki bog, ne vidi on to i ne zna.
Najpre da podnosi mora, al sad najdraže da imenuje,
Sad, zato sad moraju reči nastati kao cveće.


VI

Sad u svoj zbilji hoće da blažene bogove slavi,
Stvarno i istinski mora sve da im objavi hvalu.
Ne sme da gleda svetlost šta višnjim nije po volji,
Pred Eterom ne dolikuje danguban pokušaj.
Zato, da dostojno stanu u prisutnosti nebesnika
Uspravljaju se narodi u sjajnim redovima
Na takmičenje, i grade hramove lepe i gradove
Čvrste i plemenite, nad obalama se dižu -
No, gde su oni? Gde znani cvetaju venci slavlja?
Teba vene, i Atina; zar ne zveči oružje više
U Olimpiji, i zlatna ne tutnje u trci kola,
I zar ne kite više pramce korintskih lađa?
Zašto ćute i ona, sveta stara pozorišta?
Zašto se ne raduje posvećeni ples?
Zašto ko pre bog neki ljudsko ne beleži čelo
Utiskujući, ko nekad, onom kog zgodi svoj znak?
Ili je i sam došao i ljudski uzeo lik
Da dovrši i zaključi utehom nebesko slavlje.


VII

No prijatelju! Stižemo prekasno. Žive doduše
Bogovi još, al gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare
Živimo li; toliko štede nas nebesnici.
Jer ne može uvek slabi da sadrži ih sasud,
Ponekad samo podnese obilje božje čovek.
San o njima je potom život. Ali bludnja
Pomaže, kao dremež, i snaži nas nevolja i noć,
Dok junaka dosta u bronzanoj ne poraste kolevci,
I srca, ko pre snagom nebesnicima sličnih.
S grmljavinom tad će doći. Međutim često mi se
Čini bolje da spavam, no tako bez drugova da sam,
Tako da iščekujem, a šta da činim i kažem,
Ne znam, i čemu pesnici u oskudno vreme?
No oni su, kažeš, kao sveštenici boga vina
Što od zemlje do zemlje hodiše u svetoj noći.


VIII

Naime, kad pre nekog vremena, za nas davno,
Uznesoše se gore svi koji usrećiše život,
Kada odvrati otac od ljudi svoje lice,
I s pravom žalovanje kad započe na zemlji,
Kad mirni genije jedan na kraju se javi, s nebeskom
Utehom, objavi dana svršetak i nestade,
U znak da on tu beše jednom i da će doći
Opet, ostavi hor nebeski darove neke,
Da ljudski, kao nekad, radujemo se njima,
Jer je za radost s duhom preveliko postalo veće
Među ljudima, i još, još nedostaju jaki
Za najvišu radost, no tiho živi još poneka hvala.
Hleb je zemlje plod, al svetlošću blagosloven,
A od gromovnog boga ishodi radost vina.
Zato se uz njih sećamo nebesnika, što nekad
Behu tu i u pravo vreme će da se vrate,
Zato ozbiljnom pesmom slave boga vina pevači
I ne zvuči ko pusti izum pohvala drevnog.


IX

Jeste! S pravom kažu da dan on s noću miri,
Zvezde nebeske večno vodi sad dole, sad gore,
Radostan vazda, ko grana uvek zelenog bora,
A voli je, i venac od bršljana što ga izabra,
Jer on traje i trag odbeglih bogova samih
Obezboženim nosi dole u njihovu tamu.
Ono što proreče pesma drevnih o deci boga
Gle, mi smo, mi smo to! Hesperije to je plod!
Čudesno se i tačno u ljudima ispuni,
Nek veruje to ko iskusi! No dešava se mnogo,
Sve bez dejstva, jer smo bez srca, senke, sve dok
Otac nam Eter, prepoznat, ne pripadne svakom i svima.
Al dotle slazi kao zubljonoša Svevišnjeg
Sin, onaj iz Sirije, dole među senke.
Blaženi mudraci vide; osmeh iz zarobljene
Zasja im duše, za svetlost raskravljuju se oči,
Blaže spava i sanja u naručju zemlje Titan,
Čak i zavidni, čak i Kerber pije i spava.


(preveo Ivan V. Lalić)




No comments:

Post a Comment