Wednesday, January 4, 2017

Don DeLilo, Anđeo Esmeralda (odlomak)



Don DeLilo, Anđeo Esmeralda (odlomak)

Sišli su do kombija, sestre i troje dece i, uz ono dvoje koji su već bili na ulici, krenuli da razdele hranu, počevši od najtežih slučajeva.
Vozili su se liftovima i prolazili kroz duge hodnike. Iza svakih vrata postojao je skup nezamislivih života, sa svojim istorijama i sećanjima, i ribicama koje su plivale u prašnjavim akvarijumima. Sestra Edgar je išla na čelu, a petoro dece u koloni iza nje, svako sa po dve kese s hranom, dok je Grejsi bila na začelju, takođe noseći hranu, i izvikivala brojeve stanova ljudi sa spiska.
Porazgovarali su s jednom starijom ženom koja je živela sama; bolovala je od dijabetesa i jedna noga bila joj je amputirana.
Videli su čoveka koji je imao epilepsiju.
Porazgovarali su s dve slepe žene koje su živele zajedno i imale zajedničkog psa-vodiča.
Videli su ženu u invalidskim kolicima, odevenu u majicu s natpisom JEBEŠ NJUJORK. Grejsi je rekla da će ona hranu koju joj daju verovatno da zameni za heroin, i to je najgore ulično đubre. Ekipa je stajala i gledala, namršteno. Grejsi je stisnula zube, suzila svetle oči i ipak predala ženi hranu. Raspravljali su se oko toga, ne samo opatice, već i članovi ekipe. Sestra Grejs protiv svih. Čak je i žena u kolicima smatrala da ne treba da dobije hranu.
Videli su čoveka obolelog od raka, koji je pokušao da sestri Edgar poljubi ruke u gumenim rukavicama.
Videli su petoro male dece šćućurene na krevetu, i desetogodišnje dete koje ih je čuvalo.
Koračali su kroz prolaze između zgrada. Deca su se vraćala do kombija da uzmu još hrane, pa su u koloni koračala kroz prolaze pod nezdravo bledim svetlom.
Porazgovarali su sa trudnicom koja je gledala sapunsku operu na španskom. Sestra Edgar rekla joj je da ako dete umre kršteno, duša mu odlazi pravo na nebo. To je na ženu ostavilo dubok utisak. Ako je dete ugroženo, a nema sveštenika, reče joj sestra Edgar, onda žena može sama obaviti krštenje. Kako? Tako što će da sipa običnu vodu detetu na čelo, i da izgovori reči: „Krštavam te u ime Oca i Sina i Svetog Duha.“ Žena je ponovila te reči na španskom i na engleskom i svi su se osetili bolje.
Prolazili su niz hodnike pored stotina zatvorenih vrata, i sestra Edgar je mislila na svu onu decu u limbu, nekrštenu, na bebe u podzemnom svetu, na rubu pakla, i na pobačene ne-bebe, na kosmički oblak smlavljenog fetusa što lebdi u Saturnovim prstenovima, ili na bebe rođene bez imunološkog sistema, na krhku dečicu koju je odgajio računar, ili na bebe rođene s nasleđenom narkomanijom – viđala ih je neprestano, glavatu novorođenčad zavisnu od kreka, podsećala su na stvorenja iz seoskog folklora.
Slušali su smeće kako se survava u peći za spaljivanje i koračali su jedno iza drugog, tri dečaka i dve devojčice bili su kao jedno telo sa opaticama, kao jedna zanjihana prilika s mnogo pokretnih delova. Spuštali su se liftovima i završavali isporuke u grupi stambenih zgrada u kojima su na ulaznim vratima predvorja umesto stakla stajale daske.
Grejsi je ostavila ekipu u Ptičjem svetilištu baš kad se tu zaustavio jedan autobus. Šta je to, možete li da poverujete? Turistički autobus karnevalskih boja kome je na tabli u pregradi iznad vetrobranskog stakla pisalo NADREALISTIČKI JUŽNI BRONKS. Grejsi poče ubrzano da diše. Tridesetak Evropljana sa foto-aparatima oko vrata stidljivo je kročilo na trotoar ispred prodavnica zamandaljenih daskama i zatvorenih fabrika i zagledalo se preko ulice u napuštenu stambenu zgradu.
Grejsi je pobesnela, proturila glavu kroz prozor kombija i počela da viče: „To nije nadrealno, to je stvarno. Nadrealno postaje kad vi dođete ovamo. Vaš autobus je nadrealan. Vi ste nadrealni.“
Jedan monah prošao je pored nas na rasklimatanom biciklu. Turisti su ga gledali kako okreće pedale uz ulicu.
Slušali su Grejsi kako viče na njih. Videli su čoveka koji im je prišao s vetrenjačama na baterije, koje je prodavao, jarko obojenim vetrenjačama pričvršćenim uz štap, držao je u ruci stotinjak njih dok su mu druge virile iz džepova ili ispod miške, plastične vetrenjače koje su se okretale oko njega na sve strane – postariji crnac s okruglom žutom kapicom. Videli su tog čoveka. Videli su džunglu od stabala kiselog drveta i gomilu odbačenih automobila i pogledali su u šest spratova visoki zid s naslikanim anđelima iznad čijih su se heruvimskih glava vijorili barjaci.
Grejsi je vikala: „Ovo je stvarno, to je stvarno.“ Vikala je: „Brisel je nadrealan. Milano je nadrealan. Samo je ovo stvarno. Bronks je stvaran.“


Iz knjige „Anđeo Esmeralda“, Don DeLilo
Izdavač Geopoetika  
            Preveo s engleskog Zoran Paunović



No comments:

Post a Comment