Borislav Pekić, "Kako upokojiti vampira" (odlomak)
BORISLAV PEKIĆ, "Kako upokojiti vampira"(odlomak)
-Pa ipak, vi ste
dobar policajac, Rutkowski. Ali biste bili još bolji kad biste se prepustili prirodnim
nagonima. A znate li zašto ste potencijalno dobar policajac, Rutkowski? Zato
što imate dušu. Jeste, Rutkowski, dušu.
-U tom slučaju,
bilo bi pametnije da sam sveštenik.
-Sveštenik? Zašto
baš sveštenik?
-Zbog duše,
gospodine. Sa njom bih onda mogao da činim prave stvari.
-Glupost! Sa dušom
se jedino u policiji mogu činiti prave stvari. U Crkvi, ona je - pričesni
dekor. Šta će svešteniku duša? Svešteniku ne treba duša. On ima svoju svetu
dogmu. Policajac nema svoju svetu dogmu. On nema ništa. Njemu je duša
neophodna. Policajac bez duše je mašina bez svrhe. Perpetuum mobile! Proizvođač vetra! Duvač oblaka! A vi ste, kladim
se, verovali da je osnovno svojstvo uspešnog policajca bezdušnost, niste li?
-Bezosećajnost,
ako ćemo pravo, kako piše u nekim cenjenim udžbenicima.
-Tako? Šta je po
vama zadatak policije?
-Da dozna istinu.
-Istinu? Nije
nego! Jesmo li mi možda prokleti filozofi, šta? Mi pravimo istine, poručniče
Rutkowski! Ne saznajemo ih, nego pravimo! To je stvaralački, a ne istraživački
posao. Mi smo umetnici, gospodine moj. I kad bih imao sreću da u vašim mrtvim
očima vidim ma i najmanju iskru shvatanja, ja bih rekao: pesnici. Da, oni koji
hode per aspera ad astra.
...
-A da bi jednu
istinu usadili u nečiju dušu potrebno je pre svega da u nju prodrete. I sad,
čime, do đavola, mislite u nju prodirati, ako je i sami nemate?
-Kapetan Rotkopf
predlaže goveđu žilu.
-Kapetan Rotkopf
je smetenjak! Nosite li pištolj, Rutkowski?
-Naravno,
gospodine pukovniče.
-Ništa na ovom
svetu nije „naravno“, poručniče. Pogotovo u našem poslu. Jer ja ga, na primer,
ne nosim. pištolj, dakle, imamo, a besmrtnu dušu nemamo?
-To nisam rekao!
-Čak i da je
imate, ne verujem da je u bogzna kakvom stanju. A pištolj vam je,
pretpostavljam, čist kao dečji čmar?
-Prema propisima, gospodine.
-Međutim, pošto za
održavanje duše Pravilnik Službe nije predvideo nikakve propise, vi je
jednostavno puštate da zarđa i time odbacujete najefikasnije oruđe kojim
islednik raspolaže. Znate li, Rutkowski, da je to zločin ravan onome što ga
čini vojnik kada izgubi pušku?
-Pa, činim za nju
koliko mogu i koliko mi prilike dopuštaju.
-Mogao sam to i da
pretpostavim. Mi spadamo u fini, gospodski soj koji se o svojoj duši stara,
neguje je, usavršava, glanca, ali kad ujutru pođe u kancelariju, demontira je i
zabravlja u kućni sef, među pisma od gospođe mame i intimne dnevnike. Da se na
poslu ne bi uprljala. Oštetila, ne daj bože. Mi, dakle, imamo dušu, čistu i
alfijski prozračnu, ali je sa službom ne mešamo. Najzad, za nju nismo plaćeni.
Pretpostaviti da je poslodavac, Reichsführer Himmler, kupio i nju, značilo bi
da smo je prodali đavolu. Jer samo je đavo kadar da kupuje duše, a mi svakako
ne mislimo da je naš dobri, stari Reichsführer đavo? Ili, mislimo? Ili, ipak,
mislimo, Rutkowski?
-Naravno da ne
mislimo, gospodine.
-Prema tome, imamo
pravo da naše male, nežne duše čuvamo za ličnu upotrebu, a da se na službu
velikonemačkom Reichu javljamo u vidu vreće kostiju i muskula, koje na okupu
drži jedino centar za koordinaciju pokreta i crna uniforma.
