Monday, September 5, 2016

Borhes, EVERYTHING AND NOTHING






Borhes

EVERYTHING AND NOTHING
Niko nije bio u njemu; iza njegovog lica (koje, čak i prema lošim slikama iz njegovog vremena, ne liči ni na jedno drugo) i njegovih reči, koje su bile brojne, fantastične i usplahirene, bilo je samo malo hladnoće, san koji niko nije sanjao. U početku je mislio da su svi kao on, ali začuđenost prijatelja s kojima je pokušao da razgovara o toj praznini otkrila mu je zabludu i naučila ga zauvek da se jedinka ne sme razlikovati od vrste. Ponekad bi mu se učinilo da se za njegovu boljku može naći lek u knjigama, pa je tako naučio malo latinskog i još manje grčkog, kako svedoči jedan savremenik; zatim je mislio da se možda u obavljanju iskonskog obreda čovečanstva nalazi ono što je tražio, pa je pustio Anu Hetuej da ga jednog dugog junskog popodneva upućuje u tajnu. Sa dvadeset i nešto godina došao je u London. Instinktivno, izveštio se da se pravi da je neko da ne bi otkrili da nije niko; u Londonu se susreo sa profesijom za koju je bio predodređen, profesiom glumca, koji se na pozornici pravi da je neko drugi pred skupom koji se pravi da ga prihvata kao tog drugog. Posao histriona ga je naučio posebnoj sreći, možda prvoj koju je upoznao; ali kad bi odjeknuo poslednji stih i kad bi sa scene odvukli poslednjeg mrtvaca, mrski ukus nestvarnog ponovo bi ga omamio. Prestajao je da bude Fereks ili Tamerlan i ponovo postajao niko. Nemajući kud, izmislio je druge junake i druge tragične fabule. Tako je, dok je telo ispunjavalo svoju sudbinu tela, u burdeljima i krčmama Londona, duša koja je stanovala u njemu bila Cezar koji  se oglušuje o upozorenje proročanstva i Đulijeta koja mrzi ševu, i Magbet koji u pustari razgovara sa vešticama koje su i parke. Niko nije bio toliko ljudi kao taj čovek koji je, poput Egipćanina Proteja, umeo da iscrpe sve privide bića. Ponekad bi u zakutku nekog dela ostavio svoju ispovest, siguran da je neće dešifrovati; Ričard tvrdi da u njegovoj jednoj ličnosti ima mnogo uloga, a Jago na čudan način kaže: „Nisam onaj koji jesam:“ Suštinska istovetnost življenja, sanjanja i predstavljanja nadahnula ga je da napiše čuvene tirade.    
Dvadeset godina je istrajao u toj usmerenoj halucinaciji, ali jednog jutra ga je iznenada spopala muka i užas što je on toliko kraljeva koji umiru od mača i toliko nesrećnih ljubavnika koji se sastaju, rastaju, i milozvučno umiru. Istoga dana odlučio je da proda svoje pozorište. Za manje od nedelju dana vratio se u rodno selo, gde je ponovo našao drveće i reku svog detinjstva i nije ih dovodio u vezu sa onim drugim koje je slavila njegova muza, ukrašenim mitološkim aluzijama i latinskim imenima. Trebalo je da bude neko; bio je impresario u penziji koji se obogatio i koji posvećuje pažnju pozajmicama, parnicama i sitnoj dobiti. U tom duhu je kazivao u pero svoju suvu oporuku koja nam je poznata i u njoj je namerno izostavio sve što je moglo biti patetično ili literarno. Prijatelji iz Londona su imali običaj da ga posećuju u njegovoj osami, a on se radi njih vraćao svojoj ulozi pesnika.
Priča dodaje da je pre ili posle svoje smrti stao pred Gospoda i rekao mu: „Ja koji sam uzalud bio toliko ljudi želim da budem jedan, da budem ja.“ Božji glas mu je odgovorio iz jednog kovitlaca: „Ni ja nisam ja; sanjao sam svet kao što si ti sanjao svoje delo, moj Šekspire, a među obličjima moga sna si i ti, koji si kao i ja mnogi i niko.“


No comments:

Post a Comment