Sunday, August 21, 2016

Ingeborg Bahman - Pesme





INGEBORG BAHMAN

NA PLEVI PORUGE

Ne kažem: to beše juče. Sa bezvrednim
letnjim novcem u džepovima mi opet ležimo
na plevi poruge, u jesenjem manevru vremena.
Bekstvo letom ka jugu ne koristi
nama k’o pticama. Večerom plove mimo mene
ribarske barke i gondole, i ponekad me
pogodi parče mermera sitog od sna,
tamo gde sam ranjiva – u oko – svojom lepotom.

U novinama čitam mnogo o hladnoći
i posledicama njenim, o budalama i mrtvacima,
o prognanima, ubicama i mirijadama
ledenih santi, ali malo o onom što mi godi.
A i što? Pred prosjakom što dođe u podne
zatvaram vrata, jer nije rat, i čovek može
da uštedi sebi taj prizor, ali ne
pod kišom neveselo umiranje lišća.

Hajde da putujemo! Hajde da ispod čempresa
ili ispod palmi, ili u gaju pomorandži
gledamo po sniženoj ceni zalaske sunca
kojima ništa nije ravno! Hajde da zaboravimo
neuzvraćena pisma jučerašnjici!

Vreme čini čuda. Ali kad dođe u loš čas,
sa kucanjem krivice; mi nismo doma.
U podrumu srca, budna, nalazim sebe opet
na plevi poruge, u jesenjem manevru vremena.

(B.Živojinović)   



OBJASNI MI, LJUBAVI

Tvoj šešir tiho se diže, pozdravlja, lebdi na vetru,
nepokrivena ti glava oblake ganu,
srce je tvoje zabavljeno drugde,
novim se jezicima uče tvoja usta,
trava trepetljika sve više osvaja predeo,
leto raspaljuje i gasi zvezdasto cveće,
slep od pahulja ti dižeš svoje lice,
smeješ se, plačeš, od samog sebe propadaš,
šta ti se može još desiti –

Objasni mi, ljubavi!

Paun, svečano začuđen, širi rep,
golub kostreši svoju ogrlicu,
vazduh se proteže, prepun gukanja,
kriči patka, sva zemlja divlji med
usrkuje, pa i u krotkome parku
svaku je leju obrubio zlatan prah.

Rumeni se riba, pretiče ceo roj,
sunovraća se kroz pećine u korale.
Škorpija igra plašljivo po zvuku
srebrnog peska. Izdaleka insekt
oseća miris najdivnije svoje;
da mi je samo čulo koje on
ima, i ja bih osetila kako
pod oklopom joj prelivaju se krila
i krenula k dalekoj vreži jagoda!

Objasni mi, ljubavi!

Voda zna govoriti,
talas za ruku uzima drugi talas,
u vinogradu bubri puce i pada.
Kako iz doma bezazleno izlazi puž!
Kamen je kadar da drugi kamen smekša!

Objasni, ljubavi, ono što ja ne umem:
Zar da se celo ovo kratko i grozno vreme
jedino s mislima družim, a da sama
niti upoznam što drago, niti što drago učinim?
Mora li čovek da misli? Zar niko
ne primećuje da on nije tu?

Ti kažeš: drugi duh računa na njega...
Ne objašnjavaj. Ja vidim daždevnjaka
Kako kroz svaki plamen ide.
Nit ga jeza goni, nit ga išta boli.

(B. Živojinović) 



ODGOĐENO VREME

Stižu okrutniji dani.

Do opoziva odgođeno vreme
pomalja se na vidiku.
Uskoro moraš zavezati cipele
i oterati pse u primorska dvorišta.
Jer su se utrobe riba
ohladile pod vetrom.
Ubogo svetlost vučca gori.
Tvoj pogled krči put kroz maglu:
do opoziva odgođeno vreme
pomalja se na vidiku.

No onamo tvoja voljena tone u pesak,
on se penje uz njenu lepršavu kosu,
prekida joj reč,
naređuje joj da ćuti,
zatiče je smrtnu
i voljnu za rastanak
posle svakog zagrljaja.
Ne osvrći se.
Zaveži cipele.
Oteraj pse.
Baci ribe u more.
Ugasi svetlost vučca!

Stižu okrutniji dani.

(B. Živojinović)


No comments:

Post a Comment