Larš Gustafson - Pesme

Larš Gustafson

Slobodno padanje

Godinama u padu,

ponekad se čini, usporava se,

ali zastoja nema,

razlistalo se prijatno bilje,

čeka da ga vidim,

požutele trave poznog leta

i jata koja uzleću sa letnjikovaca,

bučno,

a da to i ne žele,

neko me lagano gladi po nozi

i tri naredna minuta

potpuno sam zadovoljan,

potom nastavljam da padam,

opušteno,

to se godinama događa,

nema ruke koja bi me zadržala

i to je sve.

Sreća

Dok su zvonila zvona neko se probudio u maju

i prisetio svih nedelja u proteklom životu,

oprezno zatim izašao u vlastiti vrt

i zatekao mnogo više ptica nego ikada ranije.

Čučale su zbijene na granama, natrpane na zemlji

i katkad se sa prhutom dizale u visinu.

U tako čudnom danu hodao je smirenim korakom.

U jednom zabitom delu vrta

ponovo je spoznao sreću: dva staklena klikera,

koje je kao dvogodišnjak zaboravio ili izgubio,

i nije više znao gde su,

sve do tog trenutka

koji je mogao da nazove srećnim; klikeri su bili

vidljivi i netaknuti. Presijavali su se na suncu.

Diktat

Čuje se vetar napolju.

Potrošio sam mnogo lepih dana

čekajući nekog ko će doći,

možda nekoga

ko se ne usuđuje da dođe,

koji bi napravio sliku vetra i vode,

napravio je ni od čega,

zagledan u uskovitlano lišće,

u jedan povijen voz,

čuju se teški koraci,

stići će do oblaka,

sve bliže i bliže,

a možda nikada

neće dospeti ovamo.

Dražesne budalaštine Tila Olingšpigela

Ovi intelektualci postaju neprijatni,

baš neprijatni.

Da li je išta zamornije

od tih pretvornih glumatala,

tvrdnji sa scene,

da su proleteri.

Postoji samo jedno što me više nervira:

pretvorni glumci

koji sa scene tvrde

da su prinčevi Danske.

Posle kiše

Letnje kišno nebo podseća na rendgen ploču

s koje padaju svetlost i nejasne senke.

Tiha šuma bez ijedne ptice.

Tvoje je oko kao kapljica prosuta iz oblaka

u kojoj se ogleda svet: svetlost i nejasne senke.

Odjednom utvrdiš ko si:

stranac razapet između duše i oblaka,

tanka membrana slike što

deli dubine sveta i očne tmine.

Pas

„Kuća u mirnoj zemlji“.

Ne postoji mirnija zemlja od ove.

Bilo je sunčano dok sam prelazio preko santi,

velikih raspuklih santi koje je vetar pomeo,

bila je nedelja. Tada sam ugledao nešto čudno,

nekog malog, crnog, sasvim usamljenog psa,

što je svom snagom trčao, pravo u

daljinu, u otvoreno, nepregledno prostranstvo,

u kojem se sve gubi kao izmaglica na horizontu.

Trčao je žurno ne osvrćući se.

Ličio je na crno klupko u plavetnilu,

zahvaćeno i vetrom poneseno.

Dugo sam stajao i gledao za njim,

gledao sam hoće li se negde zaustaviti, ali nestao je.

Ne postoji mirnija zemlja od ove.

Stena

Dvadeset sam kilometara prevalio na biciklu da bih

video tu čudnu stenu.

I zaista bila je čudna, visoka, bleštava, usamljena.

Iz daljine se videlo kako se iz mora pomalja poput

čvrstog oblaka,

poput uznemirenih ptica iznad puste obale,

tamo gde mnoge stene podsećaju na bića, cveće,

životinje.

Dva namernika sam zamolio da mi štošta pojasne.

Odgovorili su bez premišljanja: „Nešto u vezi s

morem i tako to.“

Iza ironije

Sunčevi se zraci uspinju, zvuci padaju

u predvečerju zaglušnog sveta, kao u snu.

Kada neko u daljini otvori prozor

uskovitlana svetlost se koleba po sobi,

pretražuje jedan po jedan zid.

Za vreme naše odsutnosti događa se isto,

nekontrolisano: svet je uopšte nekontrolisan.

Svetlost se lukavo probija kroz igličaste grane

i nevidljiva mi ptica peva,

uzleti kad joj se prohte i nestane.

Ovde je uzbudljivo, ne i preterano uzbudljivo.

Optički fenomen

Stanujem u predgrađu.

Oni što tu dođu zaborave

sve što se ima da kaže.

Zadovoljni sede u vrtovima šimšira,

u tišini izmenjuju poglede i reči,

licima koja se sve više sile na to.

Tako začuđeni i isprepadani uviđamo

da više nisu potrebne reči objašnjenja,

centralne su tačke odavno postavljene.

Vidljivo, u pravcu neba na horizontu,

kao svetla traka, sloboda je veća,

ali na sve većem odstojanju od nas.

Jutro u Švedskoj

Jutro,

vetrovito, vijore zastave predela.

Tamo pod brezom leži led.

Prošao je neko u crnom odelu,

tromim korakom onoga kome predstoji dug put.

Pusta putanja se uspinje

na vrh kome se upravlja.

Svakako mi je poznata kao i mnogi

putevi o kojima mogu da pričam.

Više ne duva tako strašno

i bele su breze mirne,

led po njima blešti na suncu.

Na horizontu

nebesna svetlost zasenjuje

i otuda pristiže mali voz.

Zaustavlja se na trenutak, zatim nestaje,

a niko nije sišao sa njega.

Zapis na kamenu

„Pretvaram se u kamen i moj bol traje“.

Kako to prevesti? Na koji jezik? Kako?

Vapi za prevodom. Moli me da bude prevedeno,

kao da negde već nije napisano. Da li postoje druge reči?

Ionako je sve već postavljeno i to istim pismom.

Prozorsko staklo

Kao dete sanjao sam

stvari iz zbilje

i prenosio ih u san.

Bez šuma kretale su za mnom:

ptice od drveta, lopte, nežne životinje

sa očima od farbanog stakla.

Bešumno su mi dolazile u ruke.

U san bi mi zatim dolazile retke stvari

koje sam hteo da vratim nazad.

Bio sam veoma razočaran

kada sam se budio praznih šaka.

Staklasta mrežnjačo, pretvorni zidovi!

Samo jedan leptir leprša na prozoru.

Mrak

Moja druga strana,

moja okrenuta strana,

moja nenastanjena strana,

tama u tami.

Tamo duboko

sa nekim se hrveš,

sa nekim tako snažnim,

koji te kao listiće može da oduva.

Odnos prema muzici

Zamišljam jednu savršeno zaobljenu kuglu.

Ona sadrži

jako magnetno polje na utvrđenoj metalnoj ploči.

Skladne zidove.

Tako prihvatam muziku,

tako da ni sama muzika ni ja ne znamo

šta je, u stvari, po sredi.

Iz udaljenog mesta

Bog ili ne,

smisao ili besmisao,

na rastojanju pitanja hrle u tačke,

na rastojanju važećih

mudrosti i dobranosti.

Slobodan ili ne, prelama se u meni,

nešto se događa i nešto rovari.

Ako se pritajiš čućeš huk vode.

Sve se dešava u tami,

život u istinskom dodiru tame,

kao ispod ledene sante, samo neprozirno

talasanje vode, lagano talasanje,

talasi koji se udaljuju u vekovnoj tromosti.

Sve tvoje teške misli i odluke

trag su koji se pojavi i nestaje.

Mostovi Kenigsberga

U pruskom gradu Kenigsbergu

nalazi se ostrvo zvano Knapf,

okruženo sa dva rukavca reke Pregel.

Sedam je mostova iznad rukavaca.

Sedam mostova. Preko svakog može se samo jedanput.

Voda grgolji odasvud.

To je slepa voda, crna voda,

noćna voda. Tri vrste vode.

Crkve, tornjevi i zeleni kosi krovovi.

Jedno stepenište, jedna kuća

i pas koji laje iz dvorišta.

Pas je crn, sasvim crn. Laje.

Godine. Godine i dani. Jedan nalik drugom kao...

Čujete li me? Ja sam zatvoren.

Niko me ne čuje. Kao magdenburški.

Ipak različiti. Poput jabuka.

Iz nekog vlažnog oktobra; lajanje pasa

glasovi, samo jedanput preko mosta,

nikada dva puta preko istog.

Skačući na svaki treći kamen neka deca prelaze,

samo na svaki treći. Jedna me strmen vuče.

Treći je kao vrata što neprestano škripe.

Godine. Godine i dani. Čujete li me? Oktobar,

mraz što kroz vazduh reže.

Da bi zared prešao sedam mostova,

a svakim samo jedanput,

potreban je, kaže matematičar Euler,

u stvari osmi most. Takav ne postoji.

Osuđenik na led ne da se zalediti.