Vladislav Petković Dis, "Pesma"

Vladislav Petković Dis

Pesma

1.

U nehatu i nemaru dani idu i prolaze,

I lagano sve se gubi, izumire i propada,

I nikakvih nemam želja, da mi priđu, da dolaze;

Po sumraku sanjarija pustoš spava, mir svud vlada.

Pokidani, rastureni svi listovi iz života:

Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka:

Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i strahota,

Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

Luč nevolja stalno bukti i budućnost plamen liže,

Dim zagušljiv, mutan, truo, nebo mi je zaklonio,

I čađ pada, i figure i konture razne niže,

I ja stojim i posmatram garež što se nakupio.

Podigo sam svoju ruku s obarača večna mraka,

Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku:

Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka,

Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.

2.

U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara,

I zanesen smelo ide u predele svojih snova,

I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara,

I moja se miso budi, al’ ko miso pesnikova.

Tada tiho skidam ploču sa grobnice svojih dana,

I spuštam se, dugo idem kroz redove uspomena,

Kroz sva mesta iz života zaboravom pretrpana:

Tu zastajem, odmaram se pod pokrovom od vremena.

I pogledom već umornim preživela gledam doba

I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene;

I čudna se slika stvara, neko more od pepela,

Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh sirene.

To je pesma koju rađa miso moja i sećanje,

To je pesma mojih dana i časova i prošlosti,

To je pesma stara, teška, jednolika ko kukanje,

To je pesma sa zgarišta ideala i mladosti.