Thursday, October 29, 2015

ALBERTO MANGEL "Biblioteka noću", odlomak "Biblioteka kao sen" (o odabiru, cenzuri, spaljivanjima i uništavanjima)




ALBERTO MANGEL



Biblioteka kao sen

                                          No, to je cena koju moramo da platimo za stabilnost.
                                          Čovek mora da bira između sreće  i onoga što se nekada
                                          nazivalo visokom umetnošću. Žrtvovali smo visoku umetnost.
                                                                                         Oldos Haksli, Vrli novi svet

   Sanjamo o biblioteci koja bi obuhvatala stvaralaštvo svih a ne bi pripadala nikome, o biblioteci koja bi bila besmrtna i na neki zagonetan način unosila red u ovaj svet, a pri tome smo ipak svesni da svaki uređeni izbor, svako katalogizovano carstvo imaginacije, uspostavlja tiransku hijerarhiju zasnovanu na izostavljanju. Svaka biblioteka je isključiva, zato što posle izvršenog odabira, ma koliko obuhvatnog, van njenih zidova ostaju nepregledne police pisanog stvaralaštva koje je izostavljeno zbog razloga ukusa, znanja, prostora i vremena. Svaka biblioteka priziva sopstvenog mračnog duha; svako uređivanje biblioteke stvara, već na samom početku, i jednu avetinjsku biblioteku ispunjenu senima odsutnih dela. Od devedeset Eshilovih komada, samo ih je sedam stiglo do nas; od osamdesetak Euripidovih drama, samo osamnaest (ako ubrojimo „Resa“, čija je autentičnost sporna); od stotinu i dvadeset Sofoklovih komada, svega sedam.
   Ako je svaka biblioteka na neki način odraz svojih čitalaca, onda je takođe i slika onoga što nismo, i što ne možemo biti. Čak i uz najveće mere opreza, bilo koji izbor knjiga biće veći nego što mu ime kazuje, te će radoznali čitalac pronaći nešto opasno (poželjno ili nepoželjno) i na najsigurnijem, najnadziranijem mestu. Možda grešimo u tome što biblioteku posmatramo kao sveobuhvatni ali neutralni prostor. „Hteli ne hteli“, napisao je američki pesnik Arčibald Makliš kad je radio kao bibliotekar u Kongresnoj biblioteci, „čuvari ne mogu biti neutralni“. Svaka biblioteka istovremeno prihvata i odbacuje. Svaka biblioteka je po definiciji rezultat izbora, i nužno je ograničenog obima. Pri tome jedan izbor isključuje drugi, onaj koji nije načinjen. Mogu se povući nebrojene paralele između čitalačkog čina i čina cenzurisanja.
   Ova implicitna cenzura prisutna je već u prvim bibliotekama za koje znamo da su postojale u Mesopotamiji s početka trećeg milenijuma pre n.e. Za razliku od zvaničnih arhiva u kojima su pohranjivani izveštaji o svakodnevnim i kratkoročnim delatnostima određenih grupa, ove biblioteke sakupljale su dela opštije prirode, kao što su takozvani kraljevski zapisi (kamene ili metalne spomen-ploče koje kazuju o važnim političkim događajima, nalik plakatima svojstvenim Evropi sedamnaestog veka ili današnjim bestselerima koji govore o tekućim događajima). Ove biblioteke su najverovatnije bile privatno vlasništvo- lični prostor koji su kreirali ljubitelji pisane reči i često nalagali pisarima da, kao obeležje posedništva, na tablici ispišu vlasnikovo ime. Čak su i biblioteke u sastavu hramova obično nosile ime nekog visokog sveštenika ili drugog velikodostojnika odgovornog za zbirku. Radi očuvanja reda napravljenog određenom metodom razvrstavanja i katalogizacije, na nekim knjigama nalazio se kolofon sa rečima upozorenja čija je svrha bila da odvrati svakoga od nakane da neovlašćeno menja ili prepravlja pripisanu kategoriju. Na jednom rečniku iz sedmog veka pre n. e. nalazi se sledeća molitva: „Nek Ištar blagoslovi čitaoca koji ne izmeni ovu tablicu niti je premesti na drugo mesto u biblioteci i nek Boginjin gnev i osuda padnu na onoga ko se usudi da ukloni ovu tablicu iz zgrade.“ Ovo upozorenje stavio sam na zid svoje biblioteke da je čuva od noćnih korisnika.


   Većina vlasnika ovih zbirki bila je kraljevske krvi, a svoje su biblioteke punili uz pomoć ljudi koji su za njih kupovali i pljačkali. Da bi dopunio svoju ionako pozamašnu biblioteku, kralj Asurbanipal imao je običaj da širom svog prostranog kraljevstva razašalje izaslanike u potragu za bilo kojim naslovom koji je nedostajao u biblioteci. Nije se rukovodio  nikakvim  posebnim principom kategorizacije (koja je kasnije primenjena na zbirku); nasumično je nagomilavao sve što mu dopadne do ruku. Sačuvano je pismo u kome Asurbanipal, pošto je sačinio spisak knjiga za kojima traga, zahteva da se smesta prione na izvršenje zadatka. „Pronađite ih i pošaljite meni. Ništa ih ne sme zadržati na putu. A ako ubuduće otkrijete tablice koje nisu navedene na ovom spisku, pomno ih proučite i ako budete smatrali da su zanimljive i korisne za biblioteku, uzmite ih i pošaljite meni.“ Po sličnom svaštarskom nagonu sastavljeni su i drugi mesopotamski spiskovi i katalozi. Govoreći o čuvenom Hamurabijevom zakoniku, skupu zakona iz osamnaestog veka  pre n.e., istoričar Žan Botero istakao je činjenicu da se u njemu navodi „ne samo ono što se sreće u uobičajenoj i svakodnevnoj životnoj stvarnosti nego i ono što je nesvakidašnje i nastrano: u krajnjoj liniji, sve moguće.“
Mada je biblioteka kakva je bila Asurbanipalova bila očigledan pokazatelj zemaljske moći, nijedan čovek, ma koliko bio iz kraljevske loze, nije mogao očekivati da će je celu pročitati. Da bi pročitao sve knjige i saznao sve što u njima piše, kralj je upošljavao oči i ruke drugih ljudi koji su iščitavali tablice i ukratko ispisivali njihov sadržaj, tako da je kralj, pošto bi pročitao sve sažetke, mogao da se diči time da poznaje celokupni sadržaj biblioteke. Učeni ljudi su birali meso iz tekstova, a onda ga „poput pelikana“, sažvakavali u korist drugih ljudi.
  Četiri veka posle Asurbanipala, u prvoj polovini drugog veka pre n.e., dva vodeća bibliotekara u Aleksandriji, Aristofan iz Bizanta i njegov učenik Aristarh sa Samotrake, odlučili su da na sličan način pomognu svojim čitaocima. Ne samo da su birali, tumačili i pojašnjavali svakojaka značajna dela nego su se latili pravljenja kataloga pisaca koji su, po njihovom mišljenju, u spisateljskoj umešnosti nadmašili sve druge. Oba učenjaka bila su odlično kvalifikovana za taj posao. Aristofan je pre toga priredio Homerova i Hesiodova dela, a izdanju Hesiodovih dela dodao je i kratke napomene u kojima je naveo druge pisce koji su se bavili istom materijom; ove napomene, poznate kao „hipoteze“, zapravo su kritičke bibliografije koje su čitaocima u sažetom obliku davale tačan uvid u određenu temu. I Aristarh je bio priređivač Homerovih dela, a njegova su stroga merila postala legendarna do te mere da je svaki potonji zahtevni kritičar koji se ugledao na njega nazivan „aristarhom“. Ovi spiskovi „najboljih pisaca“ (spiskovi koje će, skoro dve hiljade godina kasnije, učenjak David Runken nazvati „kanonima“) uvažavani su i prepisivani tokom srednjeg veka i renesanse, čime su odabranim piscima obezbedili besmrtnost u svetu književnosti jer su njihova dela bila tražena i brižljivo proučavana. S druge strane, pisci koji su izostavljeni sa ovih spiskova nisu smatrani vrednim pažnje te je na njih pao pepeo zaborava. Ovaj dugački, nikad nenapravljeni katalog zanemarenih pisaca opseda nas svojim odsustvom.


   Teret odsustva osobina je svake biblioteke u istoj meri koliko i prostorno ograničenje i obavezno sortiranje. U biblioteci mog Nacionalnog liceja u Buenos Airesu osećali smo ga iza masivnih drvenih vrata, u prijatnom polumraku, i ispod svetiljki sa zelenim abažurom koje su me pomalo podsećale na svetiljke u spavaćim kolima voza. Sa mermernim stepeništem iznad, popločanim podom ispod, i redovima sivih polica između, biblioteka je izgledala kao paralelni svet, koji vam uliva strah i sigurnost u isti mah, svet u kojem je moja lična priča sadržala neke druge dogodovštine i imala neke druge završetke. Nadasve, odsustvo (knjiga koje su smatrane nepriličnim, opasnim, provokativnim)  zjapilo je iz mračnih rupa kojima su bile ispresecane nebrojene police knjiga koje su se uzdizale do plafona.
  Pa ipak, mnogi naizgled bezazleni  naslovi zavaravali  su kritičko oko bibliotekara. Sećam se kako su se, u tišini koju je narušavao šapat kratkih razgovora, neke knjige spontano otvarale na određenim stranicama: Lorkin „Ciganski romansero“ na „Nevernoj ženi“, „Selestina“ na sceni u javnoj kući, Kortasarove „Nagrade“ na poglavlju u kome zli mornar zavodi jednog dečaka. Kako su ovi zabranjeni tekstovi dospeli u našu pristojnu biblioteku nikad nismo saznali, i pitali smo se koliko će vremena proći pre nego što bibliotekar otkrije da, tu pred njegovim nosom, generacija za generacijom povodljivih učenika popunjava praznine na policama tako što selektivno čita ove skandalozne knjige.
   Može biti da je, kao što kaže Primo Levi u svojim memoarima, prećutna svrha bibliotekara da se postara da samo onima koji zaista žele da dođu do knjiga dozvoli pristup u svetilište. Po Leviju, biblioteka Hemijskog instituta u Torinu je tridesetih godina dvadesetog veka bila „u to vreme, kao Meka, posve nedostupna nevernicima, a teško dostupna vernicima kao što sam ja. Pomislili biste da se administracija rukovodi nekim mudrim principom po kome je dobro obeshrabrivati umetnost i nauku: samo bi se onaj koga tera krajnja nužda, ili nesavladiva strast, dragovoljno podvrgao torturi i odricanju koji su bili neophodni da bi se zavirilo u knjige. Radno vreme biblioteke bilo je kratko i nerazumno, osvetljenje slabo, kartice u neredu; zimi, bez grejanja; umesto stolica neudobna i bučna metalna sedala bez naslona; i za kraj, bibliotekar je bio jedna drska, neotesana i neopisivo ružna neznalica, smeštena na samom ulazu da svojom pojavom i urlanjem prestravi sve koji bi želeli da uđu.“
   Poput Levijeve neprijateljski nastrojene biblioteke ili one mnogo pristupačnije u mojoj školi, svaka biblioteka, pa i one pod najstrožim nadzorom, sadrži potajno buntovničke tekstove koji promaknu bibliotekarovom oku. Dok je kao zatvorenik u ruskom logoru nadomak polarnog kruga, kako kaže, „robijao na severu“, Josif  Brodski je čitao pesme Vistana Hjua Odena i upravo su ga one učvrstile u nameri da ne poklekne pred svojim tamničarima i da ustraje zarad slobode koju je na trenutke spoznao u pesmama. Haroldo Konti, podvrgnut mučenjima u ćelijama argentinske vojske tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka , utehu je nalazio u Dikensovim romanima, koje mu je tamničar dozvolio da zadrži. Piscu Varlamu Šalamovu, koga je Staljin zbog „kontrarevolucionarnog delanja“ poslao na prinudni rad u rudnike zlata na Kolimi, sama zatvorska biblioteka bila je rudnik zlata koji je „iz nepoznatih razloga, izmakao nebrojenim inspekcijama i ’čistkama’ kojima su listom podvrgnute sve biblioteke u Rusiji“. Na policama ove bedne biblioteke, Šalamov je neočekivano pronašao blago kao što je stvaralaštvo Bulgakova ili pesme Majakovskog. „Činilo se“, kaže on, „kao da vlast želi da pruži nekakvu utehu zatvorenicima tokom dugog puta koji je pred njima, tokom golgote koja ih čeka. Kao da su mislili: ’Zašto cenzurisati štivo onima kojima nema spasa?’“
   Dešava se da oni koji preuzmu na sebe zadatak da paze koje će knjige ući u bibliotečki fond vide opasnost tamo gde je drugi ne vide. Tokom potere za „subverzivnim elementima“ za vreme vojne diktature u Argentini, Urugvaju i Čileu sedamdesetih godina dvadesetog veka, svi kod kojih se pronađe „sumnjiva“ knjiga mogli su biti uhapšeni i zatvoreni bez optužbe. „Sumnjive“ su bile pesme Pabla Nerude i Nazima Hikmeta (jer su bili komunisti), romani Tolstoja i Dostojevskog (jer su bili Rusi), kao i svaka knjiga sa opasnom reči u naslovu, kao što je Stendalova „Crveno i crno“ ili japanski klasik iz šesnaestog veka „Drugarske ljubavi samuraja“. U strahu od iznenadnih upada policije, mnogi ljudi uništavali su svoje biblioteke tako što su knjige spaljivali u klozetskim šoljama, a vodoinstalatere je zbunila nagla epidemija popucalih šolja (porcelan je pucao zbog toplote oslobođene sagorevanjem papira). „Njegova deca su ga videla dok je spaljivao svoje knjige“, rečenica je koja je, smatra romansijer Herman Garsia, obeležila generaciju ljudi koji su ubijanim mučeni ili proterani.



   Ljudi na vlasti imaju moć da zabrane neke knjige, i to iz najneobičnijih razloga. Zna se da je general Pinoče prognao „Don Kihota“ iz čileanskih biblioteka jer je smatrao da taj roman opravdava građansku neposlušnost, a japanski ministar kulture zamerao je „Pinokiju“ što stvara ružnu sliku o hendikepiranim ljudima prikazujući mačku koja se pretvara da je slepa i lisicu koja se pretvara da je hroma. Marta 2003. godine kardinal Jozef Racinger (budući papa Benedikt XVI) tvrdio je da knjige o Hariju Poteru „duboko kvare  mlade hrišćanske duše koje se još nisu potpuno oblikovale“. Bilo je i drugih čudnih razloga zbog kojih su zabranjivane razne knjige, od „Čarobnjaka iz Oza“ (leglo paganskih verovanja) do „Lovca u raži“ (opasan uzor za adolescente). Kako se izrazio Vilijam Blejk,

        I ti i ja Bibliju čitamo danju i uveče,
        Al’ tebi crno gde meni belo reče.

Kao što sam već rekao, svaka biblioteka, samim svojim postojanjem, priziva zabranjenog ili zaboravljenog dvojnika: nevidljivu ali opasnu biblioteku knjiga koje, zbog kvaliteta, teme, ili čak veličine, nisu smatrane prikladnim da se sklone i sačuvaju pod njenim krovom.
   Krajem šesnaestog veka, zagriženi jezuita Jakob Gretser javno brani cenzuru u knjizi s jasnim naslovom „O zakonima i običajima koji se tiču zabranjivanja, prečišćavanja i uništavanja jeretičkih i moralno štetnih knjiga.“ Zahvaljujući svojoj erudiciji , Gretser je postavljen na mesto savetnika katoličke crkve kada je u Madridu 1612. sastavljen „Spisak zabranjenih knjiga“; tu istu erudiciju iskoristio je da podrži stanovište (očigledno mnogim ljudima) da je cenzurisanje knjiga bilo i ostalo uobičajena praksa među svim narodima tokom cele istorije. Gretserov mračni rodoslov počinje sa neznabošcima koji su spalili Ciceronov spis „O prirodi bogova“(zbog toga što, kako kaže jedna drevna, nedokazana priča, suviše naginje monoteizmu), i ide do spaljivanja knjiga Luterovih i Kalvinovih sledbenika. Da je Gretser mogao da vidi šta nosi budućnost , na njegovom spisku našle bi se i „izopačene“ knjige koje su nacisti osudili na lomaču, dela „buržoaskih“ pisaca koja je zabranio Staljin, publikacije „komunističkih piskarala“ koje je zabranio senator Makarti, knjige koje su uništili talibani, Fidel Kastro, vlada Severne Koreje, službenici kanadske carinske uprave. Gretserova knjiga je zapravo nezvanična istorija onih kolosalnih biblioteka čiji se šapat čuje iz praznina na policama.



    Već sam spomenuo predanje koje optužuje generala Amr ibn el Asa da je zatražio od halife Omera da naredi spaljivanje knjiga u Aleksandriji. Omerov apokrifni odgovor zaslužuje da bude naveden ovde zato što odražava čudnu logiku koja stoji iza svakog spaljivanja knjiga, kako nekada tako i sada. Predanje kaže da je Omer dao odobrenje rekavši: „Ako je sadržina ovih knjiga u skladu sa Svetom knjigom, onda su one nepotrebne. A ako nije, onda su nepoželjne. U svakom slučaju, treba da nestanu u plamenu.“ (Istu priču prenosi tunižanski istoričar iz četrnaestog veka Ibn Haldun, ali je ovoga puta reč o islamskom osvajanju Persije. Prema toj verziji, kada je vojskovođa Saad ibn Abi Vakas ušao u osvojenu kraljevinu, zatekao je ogroman broj knjiga i pitao Omera ibn Hataba da li da taj plen podeli vernicima. Omer je odgovorio: „Baci ih u vodu! Ako su one vodič do Istine, Bog nam je već dao bolji. A ako su u njima sve same laži, otarasićemo ih se uz Božju pomoć.“ Zbog toga se, kaže Ibn Haldun, danas o Persijancima ništa ne zna.)  Omer je govorio - istina, suviše oštro – o fluidnosti koja je suštinska karakteristika književnosti. Zbog nje, nijedna biblioteka nije onakva kakva je prvobitno zamišljena, a često je slučaj da o sudbini biblioteke ne odlučuju oni koji su je stvorili  zbog njenih dobrih strana nego oni koji žele da je unište zbog navodnih loših strana.
   Upravo to se desilo s indijanskom književnošću Severne i Južne Amerike od koje jedva šta da je sačuvano do danas. Velike biblioteke i arhive naroda koji su pre Kolumba živeli u Meksiku i Centralnoj Americi sistematski su uništavane od Evropljana, koji su želeli kako da ih liše identiteta tako i da ih privedu Hristovoj veri. Australijski pesnik A.D. Houp kazuje kako su španski konkistadori spaljivali knjige Maja:

            Dijego de Landa, jukatanski nadbiskup
            - Bog mu pobožnu dušu prokleo vavek –
            Sabra njine đavolje slikovnice na grešni kup
            Zabrani ih redom sve, i zapali zanavek;

           Ali potrudi se da sačuva kalendar
           Da računaju vreme što im Đavo dade
           Ova neznabožačka stvorenja imadoše života dar
           Devedeset miliona godina pre no što Eva pade.

           To bi dovoljno; spališe knjige Maja,
           Spasiše im duše i o svojim brigu nastaviše.
           Dijego de Landa uvek gleda u lepoti raja
           Prema Bogu: Bog nikada na njega ne pogledaše.
      
 Savremenik Dijega de Lande, fratar Huan de Zumaraga, „ime koje zaslužuje besmrtnost koliko i Omerovo“, kaže Vilijam Preskot u svom klasiku „Osvojenje Meksika“ isto je učinio sa knjigama Asteka. Zumaraga je rođen u Durangu na severu Španije 1468.godine, a školovao se u franjevačkom manastiru  u Aransasu, u Baskiji. Kada je dobio nameštenje u Svetoj inkviziciji, prvi inkvizicijski zadatak dobio je od cara Karla V „da lovi baskijske veštice“ u severnoj Španiji. Zumaraga se toliko dobro pokazao da je nedugo zatim poslat u Potkraljevinu Meksiko, gde ga je čekalo mesto biskupa. Godine 1547. papa Pavle II krunisao ga je za prvog meksičkog nadbiskupa.
Zumaraga je proveo sedam godina na čelu meksičke inkvizicije. od 1536. do 1543., i u tom periodu napisao je katehizis za lokalne novoobraćenike i kratki priručnik o hrišćanskom učenju za upotrebu u misijama, nadzirao je prevođenje Biblije na nekoliko lokalnih jezika i osnovao licej Santa Kruz u Tlaltelolku, gde su sinovi domaćeg plemstva sticali znanje iz latinskog jezika, filozofije, retorike i logike i tako postajali „dobri hrišćani“. No Zumaragino ime uglavnom se vezuje uz dva događaja koja su ostavila dubok trag u meksičkoj istoriji: zaslužan je za otvaranje prve štamparije u Novom svetu i odgovoran je za uništenje najvećeg dela obimne književnosti astečkog carstva.
Već dugo je Zumaraga bio ubeđen da knjige neophodne za preobraćanje domaćeg stanovništva treba da se štampaju lokalno, jer je smatrao da je teško, s druge strane okeana, nadzirati tačnost prevoda na indijanske jezike i imati kontrolu nad sadržajem verskih knjiga namenjenih domaćem stanovništvu. Na povratku u Španiju 1533.godine, posetio je nekoliko štampara u Sevilji da pronađe nekog ko je spreman da mu pomogne u osnivanju štamparije u Meksiku. Poslovnog partnera pronašao je u Jakobu Krombergeru, Jevrejinu koji je prihvatio hrišćanstvo, s dugogodišnjim iskustvom u pravljenju knjiga i voljnom da u preduzeće na drugoj strani okeana uloži „štamparsku mašinu, boju, slova i hartiju, kao i druga potrebna oruđa, u ukupnoj vrednosti od 100.000 maraveda“, i da kao izaslanika pošalje jednog od svojih pomoćnika, Italijana pod imenom Huan Pablos iliti Đovani Paoli.
Čudni su putevi cenzorski. Na mestu inkvizitora, Zumaraga je bio u obavezi da pronalazi i kažnjava sve koji su smatrani neprijateljima katoličke crkve – idolopoklonike, preljubnike, bogohulnike, veštice, luterane, Mavre i Jevreje – i on je to činio sa neverovatnom žestinom. Preobraćenim Jevrejima se, još od Kolumbovog vremena, nije dozvoljavalo da se nastanjuju u kolonijama. No pošto je novčani kapital potreban za poslovanje u Novom svetu često bio u rukama jevrejskih i mavarskih preobraćenika, ilegalno doseljavanje postalo je uobičajena pojava prvih godina šesnaestog veka, a do 1536. u Meksiku je postojala znatna jevrejska zajednica. Prva uredba protiv jeretika i Jevreja u Meksiku datira iz 1523. godine i propisuje da svako ko prijavi preobraćenog Jevreja da u tajnosti vrši svoje verske obrede dobija trećinu Jevrejinove konfiskovane imovine (preostale dve trećine idu kraljevskom blagajniku i sudiji). Optužbe su, stoga, pljuštale, a Zumaraga je prednjačio po nemilosrdnoj odlučnosti s kojom je progonio Jevreje, često ih osuđujući na lomaču na osnovu i najmanjeg dokaza. Otud pomalo zbunjuje što je Zumaraga odlučio da koristi usluge jednog preobraćenog Jevrejina za osnivanje štamparije u Meksiku. Iako nema sumnje da je Zumaraga bio svestan porekla svog poslovnog partnera, nikada nije objasnio zašto je baš njega odabrao, a nama, skoro pet vekova kasnije, ostaje da se pitamo kako je inkvizitor opravdao svoj odnos sa „nečistim“ Krombergerom.
   Isto tako nam nije poznato da li je Zumaraga uviđao paradoksalnost situacije u kojoj je istovremeno stvarao i uništavao knjige. Nedugo pošto je postavljen za glavnog inkvizitora, poslao je vojnike da prečešljaju najzabačenije krajeve kolonije i iz skrovišta isteraju sve osumnjičene za posedovanje astečkih obrednih predmeta i ukrašenih knjiga. Služeći se podmićivanjem i mučenjima, otkrio je gde su dobrostojeći Asteci sklonili vredne umetničke zbirke i celokupne biblioteke, „naročito iz Teskuka“, piše Preskot, „najrazvijenijeg sedišta oblasti Anahvak, i glavnog državnog arhiva“. Konačno, kada su njegovi izaslanici prikupili neverovatan broj umetničkih slika i knjiga, Zumaraga je naredio da se nabacaju na veliku lomaču na gradskom trgu Tlaltelolka i zapale. Vatra je, po rečima svedoka, gorela nekoliko dana i noći. 


   Zahvaljujući naporima drugih, prosvetljenijih Španaca (fra Bernardina de Saguna, na primer, koji je sačuvao i preveo nekoliko astečkih tekstova), možemo približno da zamislimo šta je sve izgubljeno: jedno složeno poimanje sveta, sa sopstvenom teologijom, pesmama, pričama, istorijskim zapisima, filozofskim i proročkim knjigama, naučnim raspravama i astronomskim kartama. Među blagom koje je nekim čudom sačuvano, naučnici su u takozvanim Tajnim arhivama Vatikana 1924.godine pronašli četrnaest od trideset poglavlja „Knjige razgovora“, poslednjeg velikog dela napisanog sredinom šesnaestog veka na nahvatlu (što je jedan od mnogobrojnih jezika govorenih u astečkom carstvu). Knjigu čini niz upečatljivih razgovora, nalik Platonovim, u kojima grupa indijanskih sveštenika i učenih ljudi govori u odbranu astečkog pogleda na svet nasuprot katoličkoj dogmi. Dela poput „Knjige razgovora“ (u čiju brojnost ne treba sumnjati) pomogla bi Evropljanima da razumeju narod s kojim su se susreli i omogućila bi razmenu znanja i iskustva.
   Uništavanje tuđih kultura glupo je čak i sa političke i religijske tačke gledišta, jer uskraćuje mogućnost lojalnosti , preobraćenja ili asimilacije. U raspravi napisanoj pred samu smrt 1588.godine, španski dominikanac Dijego Duran tvrdi da je u cilju preobraćenja domaćeg stanovništva Novog sveta neophodno poznavanje njihovih običaja i religije, te osuđuje one koji su, poput Dijega de Lande i Zumarage, spaljivali drevne knjige:
    „Oni koji su s puno žara (ali malo mudrosti) na početku spalili i uništili sve drevne indijanske piktografske spise, napravili su veliku grešku. Ostavili su nas u mraku- do te mere da se Indijanci klanjaju svojim idolima u našem prisustvu, a mi ne razumemo šta se dešava u njihovim plesovima, na gradskim trgovima, u javnim kupatilima, u pesmama koje poju ( kad oplakuju svoja drevna božanstva i vladare), na gozbama i slavljima; značenje svega toga nama je potpuno strano.“
   Skoro niko iz krugova na vlasti nije obraćao pažnju na Duranova upozorenja. Uništavanje knjiga prekolumbovske Amerike svedočanstvo je straha koji vladari imaju od subverzivne moći pisane reči. Uvereni su da ponekad ni spaljivanje knjiga nije dovoljno. Biblioteke, samim svojim postojanjem, ne samo da potvrđuju nego i dovode u pitanje autoritet vlasti. Zato što se u njima čuva istorija, to jest, znanje za buduća pokolenja, zato što nas vode, to jest upućuju u teškim vremenima, zato što oličavaju negdašnju i sadašnju moć, knjige u biblioteci mnogo su više od zbira njihovih pojedinačnih sadržaja, i smatrane su pretnjom još od početka pismenosti. Nebitan je razlog uništenja biblioteke: svaka zabrana, skraćivanje, cepanje, pljačka ili krađa, stvara jednu glasniju, jasniju, dugotrajniju (pa makar i avetinjsku) biblioteku zabranjenih, pokradenih, opljačkanih, pocepanih ili skraćenih knjiga. Bez obzira na to što one više nisu dostupne, i što postoje samo u maglovitom sećanju čitaoca ili u još maglovitijem sećanju tradicije i predanja, te knjige su postale na neki način besmrtne. „Prezira je vredna“, napisao je Tacit u prvom veku, „zabluda onih koji veruju da jednim bezobzirnim činom mogu izbrisati sećanje čak i narednih pokolenja. Takva kazna, zapravo, povećava ugled plemenitih duša koje oni žele da ućutkaju, a tuđinske velmože, kao i svi drugi koji su posegli za sličnim nasiljem, za sebe su obezbedile samo sramotu, a za svoje neprijatelje neprolaznu slavu.“


   Biblioteke koje su nestale ili koje nikad nisu dobile priliku da nastanu, daleko su brojnije od onih koje danas možemo posetiti i predstavljaju karike u kružnom lancu koji nas sve optužuje i osuđuje. Tri i po veka posle Omerove visprene opaske, po nalogu zloglasnog Ibn Abi Emira el Mansura, mavarskog regenta Kordobe, vatra je progutala retku zbirku naučnih i filozofskih dela koja su njegovi prethodnici sakupili po andaluzijskim bibliotekama. Kao da s vekovne udaljenosti piše odgovor na Omerov nemilosrdni sud, istoričar Said Španac bio je podstaknut da kaže:“Stari su nipodaštavali ove nauke, a moćnici su ih kritikovali, dok su ljudi koji su ih izučavali optuživani za jeres i krivoverje. Posle toga, svi koji su posedovali znanje držali su jezik za zubima, sakrili su se da bi sačuvali tajnu svog znanja dok ne dođe neko prosvećenije doba.“ I dalje čekamo. Pet vekova kasnije, 1526. godine, osmanlijska vojska na čelu sa sultanom Sulejmanom II ujahala je u Budim i, u pokušaju da zatre kulturu osvojenog naroda, zapalila Biblioteku Korvinijanu, koju je 1471.godine osnovao kralj Matija Korvin i za koju se kaže da je bila jedan od dragulja mađarske krune. Još tri veka posle ovog uništavanja, 1806. godine, Sulejmanovi potomci su ga nadmašili spalivši u Kairu veličanstvenu Fatimidsku biblioteku sa preko sto hiljada dragocenih knjiga.
   U naše vreme vlasti primenjuju razne metode cenzurisanja koje nisu toliko drastične ali su i dalje efikasne. Marta 1996.godine, francuski ministar kulture, Filip Dust-Blazi, usprotivio se kulturnoj politici gradonačelnika Oranža, člana Žan-Mari Lepenove izrazito desničarske partije, i naredio pretres gradske biblioteke. U izveštaju, objavljenom tri meseca kasnije, iznosi se da je gradonačelnik Oranža bibliotekarima bio naredio da sa bibliotečkih polica povuku određene knjige i časopise: sve publikacije koje ne bi bile po volji Lepenovim pristalicama, sve knjige čiji su autori kritički raspoloženi prema partiji, kao i književnost nekih stranih naroda (severnoafričke narodne pripovetke, na primer) koja se ne smatra delom istinskog francuskog kulturnog nasleđa.
   Cenzori znaju da se karakter čitalaca može odrediti prema knjigama koje čitaju. Posle 11. septembra 2001.godine, Kongres Sjedinjenih Država doneo je zakon, član 215. Zakona o patriotizmu, kojim se saveznim agentima dozvoljava da uzimaju podatke o knjigama koje su iznajmljene u svim javnim bibliotekama ili kupljene u bilo kojoj privatnoj knjižari. „Za razliku od redovnih sudskih naloga za pretres, ovo novo ovlašćenje ne zahteva od policije da ima dokaze o izvršenom prekršaju niti da sudu predoče dokaze da se njihova meta sumnjiči za neki prekršaj. Osoblju biblioteke, isto tako, nije dozvoljeno da obavesti osumnjičene pojedince da su pod istragom.“
Usled takvih zahteva, veliki broj biblioteka u Sjedinjenim Državama, pognuo je glavu pred vlastima i preispitao naslove sa spiska za nabavku.
   Dešava se da puka slučajnost odluči o sudbini biblioteke. Godine 1702. učeni Arni Magnuson doznao je da su ubogi stanovnici Islanda, izgladneli, goli i bosi pod danskom vlašću, poharali stare islandske biblioteke- u kojima su se jedinstveni primerci „Eda“ čuvali preko šest stotina godina - s namerom da od pergamenta ispisanog poezijom sašiju zimsku odeću. Kada je doznao za taj vandalski čin, danski kralj Frederik IV naredio je Magnusonu da otplovi na Island i spasi dragocene rukopise. Magnusonu je trebalo deset godina da svuče kradljivce i ponovo sastavi zbirku, koja je, iako uprljana i isprošivana, brodom poslata za Kopenhagen, gde je strogo čuvana narednih četrnaestak godina - dok je požar nije pretvorio u nečitljivi pepeo.
   Da li će sudbina biblioteke uvek biti tako neizvesna? Možda neće. Ako budu išle u korak s novom tehnologijom, virtuelne biblioteke mogu izbeći neke od pomenutih opasnosti; neće više biti opravdanja za skraćivanje, jer je kibernetski prostor praktično beskonačan, a posledice cenzure više neće pogađati tako veliki broj čitalaca, pošto cenzor, ograničen na jednu administraciju i jedno mesto, ne može da spreči čitaoca da zabranjenom tekstu pristupi s nekog drugog udaljenog mesta, van cenzorovog domašaja. Ipak, jedno upozorenje: cenzor može upotrebiti internet  kao sopstveno oruđe i posle toga kazniti čitaoca.  Internetski gigant Yahoo! je 2005. godine kineskoj službi državne bezbednosti dostavio podatke na osnovu kojih je novinar Ši Tao osuđen na deset godina zatvora jer je, kako se navodi u optužnici, koristio jedan njujorški vebsajt za cirkulaciju zabranjenih tekstova.
  Bez obzira na takve opasnosti, brojni su primeri slobode koju nudi veb. U Iranu, pod tiranijom mula, studenti su u mogućnosti da zabranjene tekstove čitaju onlajn; na Kubi, disidenti mogu da preko interneta dođu do zvaničnih izveštaja Amnesti internešenala i drugih organizacija za zaštitu ljudskih prava; u Rodeziji, čitaoci mogu s monitora da čitaju knjige zabranjenih pisaca.
   A dešava se da čak i hartija i mastilo prežive smrtnu kaznu. Jedan od izgubljenih Sofoklovih komada  jesu „Ahilove ljubavi“, čiji su primerci nestajali jedan za drugim, iz veka u vek, uništavani u pljačkama i požarima ili izostavljani iz bibliotečkih kataloga jer je bibliotekar možda smatrao da taj komad nije zanimljiv ili nema umetničku vrednost. Nekoliko reči je, ipak, nekim čudom sačuvano. „U srednjem veku, u Makedoniji“, objašnjava jedan od likova u drami Toma Stoparda, „Izum ljubavi“, „uz poslednje slabašne plamičke svetlosti antičkog sveta, jedan čovek je prepisivao delove drevnih knjiga da ostavi u nasleđe svom mladom sinu, koji se zvao Septimije; tako je do nas stigla jedna rečenica iz „Ahilovih ljubavi“. Ljubav je, rekao je Sofokle, kao led u dečjim rukama.“ Verujem da sve koji su spaljivali knjige u snovima progone ovi skromni dokazi o tome da je knjiga ipak preživela.


No comments:

Post a Comment